Vesti
23.06.2020. 16:31
Marko R. Petrović i Mihailo Paunović
Besa u Beloj kući
Velikim silama se očigledno žuri da, ako ne u potpunosti razreše, onda bar počnu sa razmrsivanjem kosovskog dijaloškog čvora koji zapetljan stoji još od kraja 2018. godine.
Konce su povukli i Trampov specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel, ali i evropski specijalac Miroslav Lajčak.
Grenel nastavlja svoju akciju koja je u prethodnih nekoliko meseci rezultirala sklapanjem nekoliko sporazuma ekonomskog tipa između Beograda i Prištine – o avio i železničkom saobraćaju, izgradnji auto-puta Beograd-Priština, ali i martovskim susretom Vučića i Tačija u Beloj kući.
Sledeći korak je novi sastanak Vučića i Tačija u Vašingtonu 27. juna.
Evropska unija, pak, kao da se probudila iz skoro pa dvogodišnjeg sna tokom kojeg gotovo da, osim deklarativno, nije pokazivala ni najmanje interesa da se situacija na terenu pomakne sa mrtve tačke.
Problem je jedino u tome što i Grenel i Lajčak, odnosno njihovi šefovi, konce vuku na svoju stranu. U tim situacijama postoje dve opcije – ili će čvor biti raspetljan ili će se on pretvoriti u omču koja će se nekome stegnuti oko vrata.
Srah od takve situacije prisutan je i u Beogradu i u Prištini. A podgreva ga i više nego jasna stvar da jedna od te dve strane, u ovom slučaju Evropska unija, nema jasnu viziju onoga što želi da postigne osim „rešenja prihvatljivog za obe strane“.
Vrlo jasno, međutim, znaju da definišu ono što ne žele, a to je upravo ono rešenje koje bi, prema mnogim procenama, forsirali Amerikanci – razgraničenje uz moguću razmenu teritorija.
Evropska unija se, dakle, donekle ponaša kao srpska opozicija, znaju šta ne žele, ali nikako da definišu šta žele i kako da to što žele i ostvare.
U takvoj situaciji, dakle, treba biti mudar i pokušati da se izvuče maksimum iz onoga što se bude našlo na stolu. Pritom treba uvek imati na umu staru poslovicu da „kad se slonovi tuku, strada trava“.
Može li se dogoditi da ove godine Vučić i Tači jedan drugom „daju besu“ i tako stave tačku na kosovski problem?
Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić slaže se da je situacija u kojoj se Beograd nalazi prilično komplikovana, jer je, umesto da je rastrzan između Istoka i Zapada, što je bilo uobičajeno do sada, sada pred dilemom između dva zapada - američkog i evropskog. To, kako dodaje, uopšte nije lagodna situacija, imajući u vidu odnose između Trampove Amerike i EU, i činjenicu da je poziv koji je uručen Vučiću i Tačiju potpuno unilateralna odluka Vašingtona, doneta bez konsultacija sa Briselom.
"Lajčakove reči u Prištini da se on nada i veruje u koordinaciju sa Amerikancima apsolutno deluju kao fraza ili, u najboljem slučaju, samo kao nada ili želja. Ali Tramp se tako ne ponaša. Zato je situacija za Vučića poprilično neugodna. Ukoliko bude prihvatio da sledi američki put, onda će se zameriti Evropljanima, a pre svega Angeli Merkel. A ako odustane od Amerikanaca, osvetoljubivi Tramp ne bi propustio priliku da kasnije na neki način naplati tu neposlušnost“, ocenjuje Jakšić za „Ekspres“.
Povezane vesti - Kosovski boj preko Atlantika
A kome je opasnije zameriti se, bilo bi, prema Jakšićevim rečima, „određeno u foto-finišu“.
Nekadašnji diplomata Zoran Milivojević, međutim, u toj žurbi koja je prisutna i u SAD i kod Evropljana vidi postojanje većeg manevarskog prostor za Srbiju. Trampu se, naime, žuri da pre kraja svog prvog, a u očekivanju novog predsedničkog mandata, zabeleži jedan spoljnopolitički plus.
Istom se, sa druge strane Atlantika, nada i Angela Merkel, kojoj bi to bio lep pečat na kraju političke karijere, i to baš u trenutku nemačkog predsedavanja Evropskom unijom, koje počinje 1. jula.
"Imamo manevarski prostor jer su naši argumenti ojačali i što je situacija u Prištini nestabilna, i što su u zapadnom bloku stavovi suprotstavljeni između Vašingtona i Berlina i što postoji odlučnost naših prijatelja da štite naše interese i argumente. Reč je o Rusiji i Kini“, rekao je Milivojević za RTS.
Osnovna stvar u celoj priči je, ipak, da se vidi ko šta nudi. Do sada je američka priča bila konkretnija od evropske i sada je, prema mišljenju Boška Jakšića, red na Brisel da vidimo šta nude.
"Ono što je izgleda dobro jeste da su SAD pomalo razbudile EU iz sna u kojem se nalazi godinama. Nikakve nove ideje i inicijative nisu stizale iz Brisela. Čak nije insistirano ni da se sprovede u delo ono što je dogovoreno. Ali sada, pošto najavljuje svoj angažman, tek treba da vidimo šta nam EU nudi. Amerikanci nešto nude. Imali su inicijative na ekonomskom planu, postignut sporazum o vazdušnom saobraćaju i železnici, dakle neke konkretne stvari u biznis stilu Donalda Trampa. Evropa do sada ništa nije radila. Tek treba da vidimo da li ima neke nove ideje, bilo čega o čemu posle može ozbiljno da se razgovara. Ovako je Evropa nominalno za rešenje problema, a pritom se u suštini ponaša kao da je za status kvo", ocenjuje Jakšić.
Pritom je veoma bitno šta bi ta potencijalna evropska ponuda sadržala. Šta bi se Srbiji nudilo? Da li bi njihova ponuda sadržala i nešto prilično konkretno kada je reč o ulasku Srbije u Evropsku uniju, jer, ruku na srce, to bi iz sadašnje perspektive mogao da bude jedini argument Brisela za prihvatanje još uvek nepostojećeg plana. S druge strane, šta bi se od Srbije tražilo?
"Da li je to priznavanje Kosova? Ne znamo o čemu u Briselu razmišljaju i da li uopšte razmišljaju, osim što njihove dobro plaćene diplomate sipaju gomile fraza i praznih reči koje ništa ne znače", dodaje Jakšić.
Pritom, potpuno je jasno da bi svaka ponuda koja bi sadržala samo ono što odgovara Prištini, poput međusobnog priznanja, a bez uvažavanja interesa Srbije, koji bi se mogli ogledati i u potencijalnoj razmeni teritorija, praktično u startu bila osuđena na propast.
"Najuprošćenije rečeno, kod Amerikanaca imamo nešto o čemu možemo da razgovaramo, da vidimo da li je dobro i u kojoj meri, a kod Evropljana nemamo ništa", dodaje Jakšić.
Povezane vesti - Avdulah Hoti – Naslednik ili marioneta?
Još jedna stvar je sigurna, a to je da će posle američkih predsedničkih izbora u novembru, interesovanje Vašingtona za kosovski problem da splasne. Logično je, dakle, pretpostaviti da će svi oni koji navijaju za američko rešenje uprti iz sve snage da do toga i dođe u ovoj godini, baš kao što će svi oni koji se tome protive na sve načine pokušavati da prolongiraju postizanje konačnog rešenja.
Nije, međutim, Beograd jedini na mukama. Ništa bolja situacija nije ni u Prištini, s obzirom na tradicionalno veću privrženost kosovskih Albanaca Americi nego Evropi.
Problem je u tome što trenutno ono što stižu kao signali moguće američke ponude za kosovsko rešenje, ne deluje kao previše popularna solucija.
Behljuj Bećaj, profesor na Fakultetu političkih nauka u Prištini, ocenjuje da u poslednje vreme imamo dve ohrabrujuće vesti, kako za Beograd tako i za Prištinu, koje pokazuju da Srbija i Kosovo postaju fokus interesovanja međunarodnog faktora.
"Prva je da će 27. juna doći do susreta u Vašingtonu, a druga ohrabrujuća vest je poseta Lajčaka Prištini, a uskoro i Beogradu. Međutim, problem sa ovim ohrabrujućim vestima jeste što na neki način one ujedno i obeshrabruju sve nas koji pratimo situaciju, iz razloga što se nastavak dijaloga zapravo odvija u dva koloseka. Evropa i Amerika streme istom cilju, međusobnom priznanju Srbije i Kosova, ali razlike postoje u sadržaju kako doći do cilja", kaže Bećaj za „Ekspres“.
A upravo te razlike, kako kaže, mogu biti ozbiljna prepreka i mogu dovesti do zaoštravanja odnosa ne samo između Srbije i Kosova, već i između Evrope i SAD.
"Na osnovu onoga što sada znamo, naslućuju se obrisi onoga kako SAD razmišljaju da reše problem Kosova. Ja to zovem instant rešenje i ono ne isključuje teritorijalni element. Takođe, smatram da je Hotijeva vlada posledica američkog scenarija koji ima za cilj da se sporazum potpiše bez obzira na to kakav će biti njegov sadržaj. Bez obzira na to što je Ustavni sud Kosova odredio da vodeću ulogu u nastavku procesa dijaloga treba da vodi premijer, smatram da će Hoti i njegov kabinet biti instrument u rukama Hašima Tačija, koji je verovatno sve to unapred uskladio sa Aleksandrom Vučićem, a Vučić sa Rusijom i Grenelom. Zbog toga postoji mogućnost da se 27. otvore karte i da se vidi šta podrazumeva sadržaj konačnog sporazuma. Sa druge strane, Nemačka čvrsto stoji iza stava da ne dođe do promena granica jer je svesna kakve bi posledice takva odluka mogla da izazove. Taj presedan bi mogao da se pretvori u domino efekat u Bosni, Severnoj Makedoniji, pa možda i Crnoj Gori", smatra Bećaj.
Bećaj takođe ukazuje na probleme sa kojima bi, pre svega Kosovo moglo da se suoči u procesu realizacije budućeg rešenja. On skreće pažnju na moć kosovske opozicije, odnosno na to da bi upravo opozicija na Kosovu mogla da bude jedan od kamena spoticanja za potpisivanje sporazuma u budućnosti.
"Ova kosovska vlada je na klimavim nogama i njen opstanak zavisi samo od jednog čoveka jer je konstituisana sa 61 glasom. Dakle, jedan poslanik može biti razlog za pad vlade, a mi se nalazimo u periodu kada se traži istorijsko rešenje, kompleksno rešenje i očekujemo da ga sprovede vlada koja je na klimavim nogama, nezavisno od toga što je ta vlada proamerički orijentisana. Ova vlada ima vlast, ali nema nikakvu moć i legitimitet za razliku od opozicije koja ima izuzetnu moć i koja je u rapidnom narastanju na Kosovu.
To je jako važno u kontekstu objašnjenja procesa koji se odvija. Opozicija koja ima moć je daleko uticajnija i može biti najozbiljnija prepreka za bilo koje rešenje, odnosno potpisivanje sporazuma, jer mora da se izglasa dvotrećinska većina u parlamentu, ili ukoliko se ide na referendum gotovo je nemoguće očekivati da će većina prihvatiti to rešenje", zaključuje Bećaj.
Od opcije da će morati da biraju između SAD i Evrope strahuje i Fatmir Šeholi, politički analitičar i direktor Instituta za afirmaciju međuetničkih odnosa.
"Koliko god Kosovo pripadalo Evropi, albanski narod na Kosovu mnogo više veruje SAD. Međutim, bilo bi veoma poželjno kada bi EU i SAD pronašle zajednički jezik po pitanju rešenja Kosova kako ne bismo bili u situaciji da biramo stranu. Smatram da Evropa teži pre svega tome da svi sporazumi koji su do sada potpisani moraju da počnu da se sprovode. Tu mislim i na Zajednicu srpskih opština. Sa druge strane, ono zbog čega mislim da postoji zebnja kosovske javnosti prema Evropi jeste zbog činjenice da je spora pri pronalaženju rešenja. Sa druge strane, narod na Kosovu se vodi primerima iz prošlosti kao što je Rambuje, koji pokazuje da Amerikanci imaju drugačiji pristup, odnosno da su brzi pri pronalaženju rešenja. Zbog toga će Kosovo naginjati rešenju koje Amerikanci nude", ističe Šeholi.
Povezane vesti – Hoti: Dogovor sa Beogradom će se završiti uzajamnim priznanjem
Na pitanje da li se takav stav može očekivati i u slučaju da američka strana ne bude isključivala razmenu teritorija, od čega EU isključivo beži, Šeholi se osvrće na izjavu Ričarda Grenela koji je jednom prilikom istakao da se u njegovom prisustvu nikada nije razgovaralo o razgraničenju.
"S obzirom na to da je Grenel to izjavio, verujemo da ta tema uopšte nije na dnevnom redu i da neće ni biti“, smatra Šeholi. Govoreći o sastanku u Vašingtonu 27. juna, on ističe da će glavna tema biti manastiri i crkve na Kosovu.
"Mislim da polako ali sigurno ulazimo u finale kosovskog pitanja. Nakon ovog sastanka, prema mojim saznanjima, imaćemo još jedan sastanak početkom avgusta takođe u SAD i naravno finale pre izbora u Americi", kaže Šeholi.
Nedžmedin Spahiu, profesor političkih nauka u Prištini je, prilično pesimističan kada govori o poziciji Prištine u budućim pregovorima.
"Mislim da Kosovo nije u situaciji da bira, već je Srbija ta koja bira. Da li će rešiti pitanje Kosova ili će ostati status kvo. U ime Kosova će odlučiti Amerikanci, to je suština. Oni imaju svoju vojsku ovde. Vojska Srbije ne dolazi na Kosovo ne zato što je tu vojska Kosova, već jer je na Kosovu NATO, KFOR...
Zbog toga su Amerikanci ključni faktor u tome. Da li će doći do dogovora ili će i dalje biti na snazi status kvo, zavisi od Vučića i Trampa, a ne zavisi od kosovskih političara. Zbog toga je i dovedena ova vlada koja nema nikakvog legitimiteta i autoriteta na Kosovu, da bi bila spremna da prihvati bilo kakav dogovor", smatra Spahiu.
Povezane vesti – Vučić: Slede veliki pritisci zbog KiM
On dodaje da mu je u vezi sa predstojećim sastankom u Vašingtonu jedna stvar posebno interesantna.
"A to je da će do sastanka doći 27. juna, neposredno pred Vidovdan, koji je značajan datum u srpskoj istoriji. Bilo je tu i podviga i poraza. Ali ako se za primer uzme 28. jun 1914. godine, taj datum se prvobitno smatrao porazom, ali dalekosežno Srbija se posledicom tog događaja teritorijalno udvostručila. Tako da možda možemo da zaključimo da ako ovog 28. juna dođe do nekakvog dogovora, on će se možda prvobitno smatrati porazom, ali se u budućnosti možda ispostavi kao podvig", zaključuje Spahiu.
Komentari
