Bez šargarepe ni štap ne vredi

U samo desetak dana iz Bele kuće su na dve balkanske adrese stigle dve čestitke. Prva je stigla na Andrićev venac u kojoj Džozef Bajden predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću čestita Sretenje, Dan državnosti.

Druga je bila adresirana na Vjosu Osmani, vršioca dužnosti predsednika Kosova, a upućena je povodom 13. godišnjice samoproglašene nezavisnosti Kosova.

Uobičajen, reklo bi se, diplomatski gest, u skladu sa protokolom. I mada su povodi i adrese na koje su upućene različiti, obe čestitke imale su jedan zajednički deo. I u jednoj i u drugoj, naime, spominje se postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji koji je „fokusiran na međusobno priznanje“.

Iako pomalo čudno, pa možda čak i neprikladno, bar sa pozicije Beograda, da se u čestitki povodom državnog praznika jedne zemlje od nje praktično traži da formalno prizna nezavisnost dela sopstvene teritorije, ne bi se moglo reći da je i neočekivano. Stav Amerike ja odavno poznat, nije se menjao decenijama i sasvim je sigurno da će takav i ostati.

Dilema koja sada postoji jeste ta da li će se Srbija naći pod novim pritiscima sada kada je vlast u Vašingtonu promenjena, kada se očekuju i promene u Berlinu nakon odlaska Angele Merkel? Kakvi bi to pritisci mogli da budu i, što je još važnije, kako bi Srbija na njih mogla da odgovori.

U svemu, naravno, polazimo sa stanovišta da niko nikad neće priznati „državu Kosovo“, pa ni sadašnja vlast. Odgovor na pitanje kojim bi mogućim sankcijama zbog toga Srbija mogla da bude izložena potražili smo od iskusnog diplomate, akademika Darka Tanaskovića.

Povezane vesti - Država Kosovo, projekat Josipa Broza

On najpre ističe da je poznat iskustveni savet: „Nikad ne reci nikad“, ali dodaje i da je u vezi sa formalnim priznavanjem nezavisnosti Kosova sklon da se složi sa navedenom ocenom, te da zaista ne vidi kako bi bilo koja vlast u Srbiji mogla doneti odluku da prizna tzv. državu Kosovo.

„A i kad bi je, kojim slučajem, donela, narod bi je plebiscitarno odbacio. Srbija će svakako biti izložena raznim otvorenim i skrivenim pritiscima i ucenama, a dobijaće i varljiva obećanja, samo da pristane bar na neki modalitet rešavanja kosovskog čvora, koji ne bi obavezno morao podrazumevati formalno priznanje njene nezavisnosti, ali bi ovoj paradržavi omogućio sticanje međunarodnog legitimiteta i subjektiviteta kroz članstvo u organizacijama iz sistema UN. S obzirom na sadašnje okolnosti i odnose snaga na širem međunarodnom i na regionalnom planu, kao i objektivno ojačani međunarodni položaj Srbije i priličnu diskreditovanost i nedoraslost prištinskih političkih struktura, ne očekujem da Srbija bude izložena nekim težim sankcijama, bar ne u dogledno vreme. Zatezaće se, po svoj prilici, i dalje sa valorizovanjem napretka Srbije na putu evrointegracije, ali to nije nešto novo niti se doživljava kao neka posebna sankcija, jer joj šanse ne bi bile mnogo veće i da se pitanje Kosova skine sa dnevnog reda“, kaže Tanasković za „Ekspres“.

Sličnog je mišljenja i analitičar Dragoslav Anđelković, koji ocenjuje da Beograd ne treba da brine zbog poruka koje stižu iz Vašingtona, jer one ne donose ništa novo.

„Svaka prethodna američka administracija slala je poruke slične sadržine“, kaže Anđelković za „Ekspres“.

I on, međutim, ističe izmenjenu situaciju na geopolitičkom planu, koja se ogleda pre svega u jačim pozicijama pre svega Kine i Rusije, što zapadu i te kako sužava manevarski prostor za neki eventualni jači pritisak na Srbiju.

„Svima je, naravno, jasno da nije moguće uvođenje bilo kakvih sankcija ili, ne daj bože, nekakve agresije“, dodaje Anđelković.

Ono što poziciju zapada, a pre svega Brisela otežava, jeste ono na šta ukazuje i profesor Tanasković, a to je pozicija Beograda spram pristupa Evropskoj uniji, koja u ovom trenutku ne bi bila bolja čak i da je kosovsko pitanje skinuto sa agende.

U situaciji, dakle, kada ne postoji mogućnost mahanja „evropskom šargarepom“ pred očima Beograda, u smislu davanja opipljivije i izvesnije perspektive evrointegracija, ne bi bilo previše koristi ni od „evropske batine“.

Naprotiv, prema Anđelkovićevom mišljenju, svaki preterani pritisak mogao bi kao bumerang da se vrati zapadu, jer bi Srbiju mogao da okrene ka istoku – u smeru Rusije i Kine – što ne bi bilo dobro ni za zapad, mada ne bi preterano koristilo ni Srbiji.

„Politika ucena jednostavno više nije efikasna, ne prolazi, jer nema kapaciteta za to. Vlast u Beogradu je dovoljno stabilna da ne mora da zavisi od raznih ucena“, uveren je Anđelković.

Nesumnjivo je, ipak, da će u narednom periodu doći i do pojačane koordinacije između Vašingtona i Brisela, odnosno Berlina, kada je reč o situaciji na zapadnom Balkanu.

Povezane vesti - BAJDEN: Sveobuhvatni sporazum da bude fokusiran na priznanje

Ona u prethodnom periodu nije bila baš na zavidnom nivou, iako je bilo pokušaja zajedničko delovanja, ali na dva koloseka. Prethodni američki predsednik Donald Tramp je sa specijalnim izaslanikom Ričardom Grenelom vodio razgovore mimo Brisela. Insistirali su da razgovori počivaju na ekonomiji i politici, ali je bilo očigledno da na tom putu nastupaju samostalno.

To je priznao i specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog Srbije i Kosova Miroslav Lajčak, rekavši da u prethodnoj godini nije postojala koordinacija na relaciji Brisel-Vašington.

„Prošle godine su očigledno postojala dva koloseka: evropski i američki. Nije bio naš izbor da idemo odvojeno. Naši partneri u regionu bili su zbunjeni jer nisu želeli da budu u poziciji gde moraju da biraju“, naveo je Lajčak na video seminaru o američkoj i evropskoj saradnji na Zapadnom Balkanu.

Anđelković ipak dodaje kako će zemlje zapada u svom delovanju ipak voditi računa i o svojim interesima vezanim za odnose sa Kinom i Rusijom.

„Kada je reč o zapadnom Balkanu, Amerika će sigurno podržati nemački pristup koji, međutim, nije agresivan i razlikuje se od onog američkog iz 90-ih godina prošlog veka“, dodaje Anđelković.

I Darko Tanasković slaže se da je posle dolaska demokrata na vlast u Vašingtonu logično očekivati jače pritiske na Srbiju povodom Kosova, i jaču koordinaciju između Vašingtona i Brisela prema Balkanu i Kosovu i Metohiji.

„Uostalom, bolju saradnju i čvršću koordinaciju u nastupu prema i na Balkanu, a posebno u vezi sa kosovskim pitanjem i stanjem u Bosni i Hercegovini, izričito najavljuju i u Vašingtonu i u Briselu. Kako će to biti sprovedeno u delo i kakvu će metodologiju, nove poteze i korake doneti tek treba videti. Ako se poboljšana koordinacija i praktično sadejstvo budu ograničili samo na usredsređeniju i dosledniju primenu dosadašnjih planova i metoda, uz selektivno pojačavanje pritiska na lokalne aktere, a bez suštinski inovativnih ideja i spremnosti da se uvaže sve realnosti bivšeg jugoslovenskog prostora, zapadne diplomatije će se i dalje vrteti u krug i tapkati u mestu“, kaže Tanasković.

Anđelković dodaje i da je, ako se već govori o nastavku dijaloga, činjenica da dijaloga ni u prethodnom periodu nije bilo, pre svega zbog toga što ga u Prištini ne žele.

„Istovremeno nije bilo ni pritiska zapada koji bi ih na to primorao. Bez pritiska na Prištinu toga dijaloga neće ni biti. A isto tako, ako bi se pritisci pojačali na Beograd, mislim da bi Srbija odmah trebala da obnovi kampanju za opozive kosovskih priznanja“, uveren je Anđelković.

Povezane vesti - Šegrti

Tanasković je odgovor na pitanje „Šta nam je činiti?“ kada je reč o Kosovu i Metohiji dao nedavno i u tekstu u magazinu „Odbrana“.

„Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, moramo naučiti da u hodu hitro i mudro, fleksibilno reagujemo na promenljive samomeđunarodne konjunkture, na izazove trenutka, za koje može izgledati da u sebi nose težinu naučnosti i teret nepovratne sudbonosnosti, a neretko su samo sračunato stvoreni prividi u režiji računovođa oročenog mandata. U sveukupnom tom postavljanju i postupanju glavni smerokazi moraju nam biti egzistencijalni interesi i sudbina našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Možda kvadraturu kosovskog kruga ponajbolje sažima Njegoševa misao: ’Neka bude što biti ne može’, jer jedino tako može biti“, kaže Tanasković.

Činjenica je i da se današnja situacija ne može posmatrati očima devedesetih, što znači da ono što je bilo moguće pre tri decenije, nije moguće i danas. I to važi za sve aktere drame. Na to je u jednom intervjuu nedavno ukazao i Darko Tanasković, uputivši poruku da: „Ovo nisu devedesete!“.

„Faktor proticanja vremena je od bitnog značaja za stvaranje uslova koji čine da dugotrajni konflikti i hronična nerešena pitanja u međunarodnim odnosima stalno prolaze kroz konjunkturne promene koje utiču na konkretnu atmosferu i prilike u kojima se uvek iznova pokušavaju rešiti. Čak i kad se suština sporenja ne menja, a strane u sporu i spoljni učesnici zadržavaju u osnovi nepromenjene stavove, nikada se stare situacije ne ponavljaju na isti način niti se vraćanjem prevaziđenim metodama i sredstvima, koji su nekada bili ili izgledali efikasni, može postići suštinski prodor ka postizanju rešenja“, objašnjava Tanasković.

Za ispravno razumevanje tokova zbivanja i procesa, a i za praktično i delatno postavljanje u vezi sa njima, dodaje on, veoma je važno ovladati sposobnošću prepoznavanja kontinuiteta u diskontinuitetima i diskontinuiteta u kontinuitetima, jer je istorijsko kretanje uvek sinteza trajnosti i promenljivosti, propadanja i opstajanja...

„Zato nam i početak treće decenije 21. veka donosi rvanje sa problemima sa kojima smo se sudarali i devedesetih godina 20. veka, ali u okolnostima koje se po mnogo čemu razlikuju od tadašnjih. Hrvatski pesnik srpskog porekla Petar Preradović ovu heraklitovsku istinu o opštoj promenljivosti ovekovečio je čuvenim stihom iz pesme ’Mujezin’: ’Stalna na tom svijetu samo mjena jest’“, dodaje Tanasković.

Bitan faktor koji bi u svakom slučaju pomogao da se lakše izađe na kraj sa izazovima koji se nalaze pred državom i narodom jeste i složnost. I sam Tanasković često potencira značaj i važnost „višeg stepena društvene sloge ili bar saradljivosti pred izazovima pred kojima se kao nacija i država nalazimo“.

Tanasković objašnjava da nas istorija uči da smo bili uspešni samo onda kad smo bili većinski složni pred izazovima sa kojima smo se, kao narod, nacija i država, (pre)često suočavali.

„O tome svedoče i mnoge izreke i poslovice, a narodnu mudrost nije preporučljivo potcenjivati. Danas se poziv na složnost ili bar razložnu saradljivost u stvarima od najvećeg, sudbinskog značaja u određenim, glasnim i netolerantnim, navodno liberalnim političkim i intelektualnim krugovima iskrivljeno tumači kao retrogradni poziv na ukidanje demokratije i pluralizma, čime se sračunato i arogantno dezavuiše svaki pokušaj zbijanja nacionalnih, ali i građanskih redova, čak i u zaštiti vitalnih državnih interesa. Treba da budemo bombardovani ili da nas pogodi neka prirodna katastrofa, pa da ispoljimo zavidnu složnost i solidarnost. To je zadivljujuće, ali sloga i sabornost ne bi smele biti incidenti u našem uobičajenom društvenom ponašanju“, ocenjuje sagovornik „Ekspresa“.

A kada je o sabornosti reč, teško je zaobići i položaj i ulogu Srpske pravoslavne crkve, koja ipak nije bez određenih kontroverzi. Različita mišljenja postoje, od onih koji su za neraskidivu vezu Crkve i države, preko onih koji misle da stav klera treba saslušati, ali da on ne sme da bude i presudan, pa do onih koji tvrde da Crkva ne sme da ima bilo kakvu ulogu u državnim poslovima.

„To je stara dilema i nerazrešeno (možda i nerazrešivo) sporenje između onih ateista koji su skloni netrpeljivom i isključivom sekularizmu, zapravo ideološkom antiteizmu s jedne strane i, sa druge, crkava i verskih zajednica, verujućih ljudi, ali i razumnih ateista naklonjenih uravnoteženoj sekularnosti demokratskog poretka, a neraspoloženih prema projektu marginalizovanja i potiskivanja religije iz javnog prostora, onome što je sociolog Esad Ćimić u doba komunizma nazvao ’drama ateizacije’. U smislu političkog odlučivanja o državnim poslovima, crkva svakako ne bi trebalo da ima neposrednog udela i uticaja, ali bi između nje i države valjalo da postoji odnos tzv. kooperativne odvojenosti, jer postoji mnogo oblasti društvenog života u kojima je njihova saradnja logična, potrebna i poželjna“, zaključuje Tanasković.

Politika kao metafizika

Zašto je politika već dugo, kako je to davno ocenio pokojni Radovan Bigović, „naša metafizika“?

„Najbolje će biti da se podsetimo šta je u vezi sa ovim fenomenom savremenog sveta, a ne samo srpskog društva, zapisao naš počivši vrsni teolog filozofske misli i blagorodni čovek Radovan Bigović: ’U novije vreme politika je kod nas postala neka vrsta metafizike i nove religije, egzotičan opijum za široke narodne mase. Ona je Moloh koji proždire sve. Politika prožima sve pore, prisutna je u svemu i svačemu. Sve je njoj podređeno i prema njoj usmereno. Iz nje sve crpi snagu i moć’ (Crkva u savremenom svetu, Beograd, 2010). Na samo dve stranice Bigović je podastro sažetu i izoštrenu dijagnozu raširene patologije potpune zavisnosti savremenog društva od politike, shvaćene prevashodno kao borbe za osvajanje, održavanje i (zlo)upotrebu vlasti, a ne kao onog platonovskog rada za opšte dobro. A kakva je etiologija tog bolesnog stanja? Ne bih mogao reći da pouzdano znam, a i nismo u prilici da tu veliku temu sada i ovde podrobnije razmotrimo. Ipak, možda se odgovor krije u razorenosti tradicionalnih sistema vrednosti, koji su držali čoveka i svet u ravnoteži, praćenoj, bar za sada, nesposobnošću da se uobliči neko novo vrednosno uporište i idejni oslonac, koji bi jemčili poštovanje, ako ničega drugog, a ono bar prirodnog morala“, kaže Darko Tanasković.

Biti svoj

U razgovoru o Srbiji i njenim politikama, unutrašnjim i spoljnim, profesor Darko Tanasković nedavno je skoro izrekao važnu sintagmu „biti svoj“.

„Davne 1955. godine ’Nolit’ je objavio lucidnu, a u zaborav potisnutu knjigu velikog francuskog biologa i mislioca Žana Rostana ’Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?’. Kao što bi čovek, kao prirodno i društveno biće, trebalo da potraži odgovor na ova tri ključna pitanja, pravi odgovori na njih suštinski su značajni za samosvest svakog naroda, za ono što je danas uobičajeno nazivati njegovim identitetom. To u punoj meri važi i za Srbe. Dobija se utisak da je, usled planetarne tendencije opšteg realtivizovanja svega, a i sluđujućeg spoljnog i unutrašnjeg atakovanja na našu individualnu i kolektivnu svest, danas teže odgovoriti na tri navedena pitanja. Nemoguće, ipak nije, a nužno jeste... Da bi bio ono što jesi, moraš znati ko si. Da bi znao kuda treba da ideš, moraš znati odakle dolaziš“, kaže Tanasković.