Država Kosovo, projekat Josipa Broza

Sve što se u minulom veku, od 1913. kada je Kosovo i Metohija prvi put posle Nemanjića vraćeno u okrilje Kraljevine Srbije pa do danas događalo između Srba i Albanaca, imalo je predznak „istorijski“.

Oni upućeniji tvrde da se velika istorija ne vrti oko „vrha čiode“, tako izgleda KiM na karti sveta, i dodaju da „odavno vreme nije radilo za Srbiju kao sad, a suprotnoj strani se žuri“. SAD su najmoćnija svetska sila, Srbija mora da uvažava tu činjenicu, ali uvek mora imati na umu i nauk da je kosovski problem nerešiv, naročito na način kako su to pokušali Klintonova administracija i tek ujedinjena Nemačka krajem 90-ih godina prošlog veka.

Povezane vesti - “SVE SE UBRZAVA” Vučić: U ovom sporazumu nemamo čega da se stidimo

Istorijski odnosi Srba i Albanaca od 1913. do danas imali su dve konstante: Albanci su uvek verovali da se isključivo ratom i oružjem može ostvariti njihova istorijska želja da se priključe Albaniji (za to su uvek imali moćne sponzore - od Austrougarske, Turske, Italije i Albanije do SAD i  NATO), a Srbi da je KiM Stara Srbija, srpska duhovna i državna kolevka i bilo srpskog življenja i opstanka.

Da se razumemo - Srbi i Albanci danas gutaju gorke plodove sa drveta koje je posadio veliki mešetar Josip Broz. O tome svedoči kapitalna studija „Stara Srbija - drama jedne civilizacije“, poznatog srpskog istoričara i akademika Slavenka Terzića. Terzić najpre dovodi u sumnju doslednost i principijelnost nacionalne politike jugoslovenskih komunista, izuzev očiglednog cilja - “Slabljenja Srbije i srpskog faktora u jugoslovenskoj federaciji. KiM nikad u prošlosti nije bilo zasebna istorijska, geografska ili etnička celina... Nikad nije imalo teritorijalno-političku autonomiju, naročito ne u ovim administrativnim granicama... Pominjanje kosovskog vilajeta i njegovo vezivanje za kasniju autonomiju je lišeno svakog smisla, jer je vilajet bio osmanska administrativno-upravna jedinica koja se prostirala od reke Tare kod Pljevalja do ispod Skoplja. U okviru vilajeta Albanci nisu bili većina stanovništva...“

Gospodin Terzić dalje navodi malo poznate podatke: “Prema prvom jugoslovenskom popisu posle Drugog svetskog rata iz 1948, Albanci su u Republici Srbiji, posle velikog etničkog čišćenja Srba i doseljavanjem Albanaca iz Albanije tokom okupacije 1941-1945, činili svega 8,1 odsto stanovništva. U NR Makedoniji njihov procenat je iznosio 17,1 odsto, u Crnoj Gori 5,1 odsto. Iako je procenat Albanaca u Makedoniji bio skoro duplo veći, tamo nije formirana autonomna oblast ili jedinica. Srbi u Hrvatskoj su, prema ovom popisu, činili 14,5-15 odsto stanovništva, ali tu nije bilo reči o autonomiji, iako su u nekim oblastima činili do 90 odsto stanovništva, kao što su Lika, Banija, Kordun, uprkos genocidu koji su doživeli od NDH Ante Pavelića...“

Autor zatim podseća na nedoslednost adekvatnog kažnjavanja za počinjene ratne zločine na KiM od strane Albanaca, praksa je preslikana iz Hrvatske i pomilovanih ustaških zločinaca: „Na spisku Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Drugom svetskom ratu nalaze se i imena 292 Albanca koji su počinili zločine na teritoriji Srbije, Crne Gore i Makedonije. Osim izvesnog broja suđenja za ratne zločine i vojničkog obračuna tokom pobune Šabana Poluže krajem 1944. godine, u godinama koje su sledile, znatan broj ličnosti koje su bile u jedinicama Kosovskog puka ili 21. SS divizije ’Skenderbeg’ uključuju se u nove organe vlasti i vremenom zauzimaju sve značajnije pozicije u novom režimu.“

Povezane vesti - Fiktivna normalnost

„Naši ljudi u njihovoj vlasti“ je okolnost koja je otvorila mnoga vrata albanskoj agenturi koja je snažno delovala na prostoru KiM i posle poraza fašizma. „Albanska agentura i balistički ostaci širom kosovskometohijskog prostora počeli su sad da deluju kroz institucije sistema, pripremajući novu oružanu pobunu na KiM. Napravljene su snažne separatističko-terorističke velikoalbanske organizacije, koje su sad imale zaštitu u vodećim ljudima organa vlasti, a na izvestan način i u samom vrhu Titove Jugoslavije.

Službe državne bezbednosti Srbije i Jugoslavije pokušavale su da u prvim posleratnim godinama, a i kasnije, sve do 1966, prate rad separatističko-terorističkog dela albanske manjine, kao i delovanja Albanije prema Kosovu i Metohiji i drugim jugoslovenskim krajevima gde su naseljeni Albanci. Takvo nastojanje ilustruje tzv. Prizrenski proces, vođen od 12. do 17. jula 1956. godine pred Okružnim sudom u Prizrenu zbog špijunaže u korist susedne Albanije. Ovaj proces je važan više zbog toga što će se njime kasnije manipulisati. A proces obaveštajno-špijunskoj mreži devetorice Albanaca biće posle 1966. prikazan kao obračun sa albanskom manjinom u celini.

Sudskom procesu je prethodilo hapšenje prvooptuženog Nijaza Maljokua, potpredsednika Narodnog odbora Prizrenskog sreza. Tokom istrage koja je trajala šest meseci, došlo se i do drugih saučesnika u ovom obaveštajno-špijunskom poslu. U optužnici protiv Nijaza Maljokua, Sedata Dide, Hodže Šanija, Ibrahima Monija, Muhadrija Redžepija, Bajrama Hasanija, Eminija Muhameda i Salija Mehmeda navodi se da su se kao grupa bavili neprijateljskim radom, da su održavali tajne veze sa Albanskom obaveštajnom službom... da su bili na vezi i dobijali naloge od Sudki Hodže, koji je kao kapetan Narodne milicije pobegao sa KiM u Albaniju posle 1950. godine i ilegalno dolazio na KiM kao diverzant.

Tokom sudskog pretresa neki od optuženih i jedan svedok imenovali su veći broj vrlo značajnih političkih ličnosti iz redova albanske manjine, koji su na razne načine održavali veze sa Albanskom obaveštajnom službom. Među pedesetak značajnih rukovodilaca pomenuti su i Fadilj Hodža, Dževdet Hamza, Mehmed Hodža, Imre Pulja i Mazlum Nimani. Četvorica od njih bili su u to vreme članovi Oblasnog komiteta KP Kosova i Metohije.

Povezane vesti - INTERVJU MILAN IGRUTINOVIĆ: Kosovo je pitanje emocije i demokratije

Ali šta je važno u ovoj priči? „Ukupan politički i ideološki ambijent na KiM, ali i u celom jugoslovenskom društvu najbolje ilustruje činjenica da niko od pomenutih visokih rukovodilaca albanske manjine, koji su tokom procesa nesumnjivo navedeni kao deo albanske obaveštajno-špijunske mreže na KiM, ne samo da nije snosio nikakve krivične i političke posledice, nego je ubrzano napredovao do najviših mesta u republičkim i federalnim organima SFRJ.“

Istoričar Slavenko Terzić dalje piše kako je u to vreme jugoslovenska služba bezbednosti, u borbi sa Albanskom obaveštajnom službom krenula u potragu za skrivenim oružjem, ne samo kod albanskog stanovništva i ne samo na KiM, nego i u Novom Pazaru, Leskovcu, Prokuplju, Kruševcu i Vranju. „U izveštaju SDB iz Prizrena za 1956. ističe se da je šiptarsko stanovništvo tradicionalno sklono držanju oružja zbog svojih tradicionalnih shvatanja i zaostalosti, ali i zbog toga što se među šiptarskim stanovništvom i dalje provlačila krvna osveta... Međutim, najvažniji razlog za skrivanje oružja je da je dobar deo Šiptara neprijateljski raspoložen, i oružje čuva da bi ga upotrebili u borbi za priključenje KiM Albaniji...

To oružje potiče od razoružane Jugoslovenske vojske na KiM 1941. nakon kapitulacije, zatim tu je oružje koje su Šiptari dobili od Italijana i Nemaca tokom rata, pa i oružje koje su Šiptari oduzeli Italijanima posle njihove kapitulacije septembra 1943... Akcija prikupljanja oružja trajala je do 1. oktobra 1957. Samo na KiM od kraja 1956. do 1. oktobra 1957. oduzeto je 12.809 komada različitog naoružanja, velike količine municije i ručnih granata.“

Službe bezbednosti, subverzivne i separatističke snage na KiM su stalno jačale. “Izveštaji civilnih i vojnih bezbednosnih službi, kao i izveštaji novopostavljenog raško-prizrenskog episkopa Pavla (kasnijeg patrijarha SPC) svedočili su da se tokom 50-ih godina sve više iseljava srpsko stanovništvo sa tih prostora i to pre svega usled različitih vidova pritiska. Zvaničan stav političkih rukovodstava da se javno ne govori o tim problemima značio je praktično otvaranje slobodnog prostora za sve jače separatističko delovanje. Događaji su već od 1959. do 1962. godine u toj meri eskalirali da je rukovodstvo CK Srbije bilo prinuđeno da to pitanje stavi na dnevni red. Započelo je prikupljanje obaveštenja sa terena po političkoj i policijskoj liniji.

Dok je jedna delegacija republičkog rukovodstva na čelu sa Dragoslavom - Dražom Markovićem otputovala na Kosovo i Metohiju sa ciljem da po grupama u svim opštinama prikupi obaveštenja o problemu iseljavanja Srba i delovanju velikoalbanskih separatista, policijsko rukovodstvo na čelu sa republičkim sekretarom za unutrašnje poslove Vojinom Lukićem pripremilo je veliki elaborat, pravu studiju, pod naslovom ’Izveštaj o neprijateljskom delovanju i negativnim pojavama na Kosmetu 1961-1962’. Očigledno da je ovaj izveštaj pripremljen za sednicu Izvršnog komiteta CK SK Srbije. Ova sednica je važna zbog toga što se na njoj, koliko nam je poznato, prvi put raspravljalo o jednom velikom problemu ne samo Srbije nego i jugoslovenske države, koji praktično tinja od 1945. godine.“

U izveštaju podnetom na sednici Izvršnog komiteta CK SK Srbije, koji je sačinjen na osnovu prikupljenih informacija Dragoslava - Draže Markovića, ukazuje se na nekoliko ključnih problema na KiM: “Delatnost albanske obaveštajne službe i ubacivanje naoružanih diverzantskih grupa i pojedinaca iz centara u Kusku, Tropoji i Tirani; delatnost ilegalnih organizacija na KiM s ciljem priključivanja ove oblasti Albaniji; razne vrste pritisaka na Srbe i Crnogorce s ciljem da se isele iz ove oblati; aktivnost emigrantskih albanskih komiteta usmerena prema Srbiji i Jugoslaviji, u Italiji, Turskoj, Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj i SAD. Velikoalbanski nacionalizam i iredentizam je u konstantnom porastu, njegovi nosioci su intelektualci i prosvetni radnici po gradovima; Masovnije stvaraju ilegalne organizacije kojima je osnovni cilj da se bore za priključenje Kosmeta Albaniji...“

U izveštaju se pominju diverzantske grupe čija delatnost ne prestaje od 1948, a samo u 1961. otkriveno je pet naoružanih grupa. Među diverzantskim akcijama navode se diverzije u Trepči i miniranje železničke pruge Zvečan-Mitrovica... Priština je sedište glavne organizacije. U izveštaju su navedeni nazivi organizacija i njihove vođe.

Povezane vesti - Srpsko prokletstvo: Imati pa nemati

Velikoalbanska propaganda  prožima sve delove društva, organe vlasti, škole i kulturne ustanove. Pritisak na Srbe i Crnogorce da se isele, ozbiljan je politički problem. Stanovništvo se stalno iseljava, piše u izveštaju. Navodi se dalje da je najveći pritisak na učenike i nastavnike Srbe, naročito na terenu opština Podujevo, Drenica i Đakovica, kao i primeri da nastavnici Albanci tuku decu ili napadaju nastavnike Srbe. Srpska deca ne smeju da idu sama u škole, naročito ne putevima koji vode pored kuća albanske nacionalnosti. Sve do sada preduzete mere nisu dale rezultate, pa je sve veći broj srpskih porodica prinuđen da se seli... Postoji i mnoštvo podataka o drugim oblicima nasilja. U izveštaju se navode konkretni primeri sa imenima i prezimenima i broj iseljenih, kao i imena i prezimena nasilnika. Uz to navode se i primeri nereagovanja ili izuzetno blagog reagovanja sudskih organa. Primera radi, navodi se da je 29. avgusta 1961. godine Isuf Selim pokušao da siluje trinaestogodišnju devojčicu Ljubinku Gašić i da je za to delo kažnjen 30 dana zatvora. Šaban Karaiman je istog dana pretukao Jagodu Ristić vičući: “Sve ćemo vas, Srbe, najuriti u Srbiju. Ovde vam nije mesto, ako nećete milom, hoćete silom“.

Izveštaj službi bezbednosti o neprijateljskom delovanju 1961-1962. godine na Kosovu i Metohiji pravi razliku između delovanja pomenutih ilegalnih organizacija i diverzantskih grupa i albanske manjine u celini. Navodi se i više primera napada na Albance lojalne srpskoj i jugoslovenskoj državi (ubistva Ramiza Krasnićija u Prištini 14. februara 1961. godine) kao i to da, kako se kaže „neki građani Albanci postavljaju pitanje zašto se toleriše pomenuta neprijateljska delatnost i zašto se ne preduzimaju mere protiv prosvetnih radnika koji negativno vaspitavaju decu i omladinu po školama“?... U mnoštvu različitih činjenica pominjemo samo one koje ilustruju političku i društvenu atmosferu u kojoj se sve to događa. Adem Demaći na suđenju zbog formiranja ilegalne organizacije izjavljuje da bez obzira na suđenja koje vlast organizuje, Kosmet će biti pripojen Albaniji... U Dečanima je smenjen sudija za prekršaje, Srbin, a na njegovo mesto postavljen Albanac, bez dovoljne školske spreme, koji se osim toga za vreme rata nalazio u SS jedinicama. Kada su Srbi, opštinski odbornici, protestovali, predsednik opštine je branio odluku rečima: “I Tito nema neke naročite škole pa je predsednik Republike“.

Na kraju sednice Izvršnog komiteta CKSK Srbije doneti su zaključci koji na najbolji način ilustruju stav rukovodstva Srbije prema očiglednom delovanju velikoalbanskog separatističkog pokreta. Na prvom mestu se ističe „svestrani privredni, društveni i politički razvitak u poslednjim godinama, naročito Kosova i Metohije, ali i mnogi novi problemi koji su posledica „specifične situacije u Oblasti (velika zaostalost i mnogonacionalni sastav stanovništva)“. Ističe se pitanje kulturno-prosvetnog razvitka i potreba daleko većih materijalnih ulaganja i odlučnijih nastojanja za prevazilaženje nasleđene kulturno-prosvetne zaostalosti. Taj proces je potrebno ubrzati, ističe se u zaključcima, i „sa tog gledišta posmatrano ne može se prihvatiti usvojeno mišljenje u odgovarajućim organima Oblasti da se tek do 1980. godine obaveznim osmogodišnjim obrazovanjem obuhvate sva deca od sedam do 14 godina. Na kulturno-prosvetnom polju došlo je do izražaja tendencija izdvojenosti od Republike i ostalih delova Jugoslavije i zatvaranja u sebe, što se javlja kao posledica opšteg položaja Oblasti, njene privredne i ekonomske izolovanosti i nedovoljno organizovanih napora za prevazilaženje te začaurenosti... U prosvetnom životu jedan od najozbiljnijih problema jeste u nedostatku udžbenika, pre svega za nastavu na albanskom jeziku. Republički prosvetni organi zajedno sa odgovarajućim organima u Oblasti treba da izrade makar i privremene udžbenike za određene predmete kako bi se izbeglo sadašnje stanje u kojem se još uvek u nastavi koriste razni zatečeni ili iz Albanije uvezeni loši i politički štetni udžbenici i ostale literature. Posebnu pažnju treba posvetiti omladini i njenom opštem položaju, kao i emancipaciji žena albanske i turske nacionalnosti.

Povezane vesti - Kosovski boj preko Atlantika

Potrebno je, stoji u zaključcima, poboljšati sredstva informisanja, u prvom redu Radio Prištinu, zbog efikasnog delovanja Radio Tirane...“, stoji između ostalog u zaključcima sa sednice Izvršnog komiteta CKSK Srbije.

Međutim, krajnje je neverovatno da se u delu zaključaka iz rasprave o velikoalbanskom nacionalizmu, neprijateljskom delovanju terorističkih i diverzantskih grupa i velikim pritiscima na srpsko-crnogorski živalj u Oblasti da se isele i da je iseljavanje uzelo maha – sve se relativizuje. Izveštaji sa terena, politički i policijski su dramatični, sednica je u početku ličila na najavu prve pobune zbog pogrešne politike i ne samo politike na Kosovu i Metohiji čiji je glavni ideolog lično Broz. O ovim suštinskim problemima, koje će u narednim decenijama odlučivati političku i opštu sudbinu Srbije, partijsko rukovodstvo posle sednice iz 1962. govori mlakim birokratskim jezikom, relativizuju se problemi, traži se međunacionalna simetrija i ukazuje se i na problem „velikosrpskog šovinizma“.

Ovakvi stavovi tadašnjeg rukovodstva Srbije koji su ostali na vlasti i posle Brozove smrti, govore o ugroženom srpskom nacionalnom opstanku u Staroj Srbiji, kao da ih je sramota što to pominju, kao da se izvinjavaju, ali eto, u suštini izgradili su magistralni put ka srpskom nestanku. Zapravo, za sve uspehe albanskog naciona, zataškavanje ratnih genocidnih zločina Albanaca, Hrvata i muslimana u BiH, aminovali su Srbi i jedni su krivci što smo na ivici opstanka.

O tome rečito svedoče događaji na Brionskom plenumu, smeni Aleksandra Rankovića i nemalog broja partijskih i bezbednosnih funkcionera, koji su otvorili vrata svim srpskim posrtanjima uz, ne samo srpski pristanak nego i servilno povlađivanje i asistencije.

O svemu tome u „Ekspresu“ će biti u nastavku istraživanja Slavenka Terzića u njegovoj studiji „Stara Srbija - drama jedne civilizacije“.