EKSKLUZIVNI INTERVJU BILJANA PLAVŠIĆ: Da se nije trgovalo, rat bi se završio ranije

EKSKLUZIVNI INTERVJU BILJANA PLAVŠIĆ: Da se nije trgovalo, rat bi se završio ranije

Biljana Plavsic. Foto Oksana Skendzic


Na stolu u dnevnoj sobi Biljane Plavšić uramljena je slika patrijarha Pavla. Na zidu okačene ikone. Sa police ispod televizora izviruje lice Ratka Mladića na koricama knjige “Komandant”. Nekadašnja predsednica Republike Srpske, potom i haška osuđenica, vreme danas provodi uglavnom čitajući knjige. Trenutno čita sve što je u poslednje vreme izašlo, a tiče se kralja Aleksandra. Prati, međutim, i ono što piše štampa i što objavljuju drugi mediji. A gotovo svakog dana u javnost izađu neki novi podaci i “podaci” o padu Krajine, akcijama “Bljesak” i “Oluja”, ratu u BiH… Upravo to je i nateralo Biljanu Plavšić da razgovorom za “Ekspres” prekine ćutanje na koje se zarekla pre skoro godinu dana. Iako ima punih 89 godina, i dalje se seća puno detalja iz ratnih vremena. Od mnogih joj ni danas nije dobro, pre svega od onih koji govore o sudbini srpskog naroda, ali i ponašanju onih za koje Bosna “nije bila ratište nego tržište”.

Da se nije trgovalo, rat bi se završio ranije – zaključuje Plavšićeva.

“Informacije koje preko televizije i kroz štampu pratim govore o nekim događajima u kojima sam ja na jedan čudnovat način učestvovala i nije sve to tako pravolinijski. Ima mnogo detalja koji utiču na te linije, a meni su poznati.”

Govorimo o onome što se pisalo o “Oluji”, “Bljesku”, Srebrenici, o svemu što se dešavalo 1995? Šta se od onog što ste pročitali ili čuli ne slaže sa onim što ste doživeli?

“Složila bih se sa onim što je u nekim glavnim odrednicama pisano. Ali šta je prouzrokovalo to? Šta je ono što je iza scene bilo i što objašnjava tu situaciju.”

Složili biste se sa time da je pad Krajine bio dogovoren, da je sve to posledica javašluka i koristoljublja na srpskoj strani, poremećenih odnosa među liderima u srpskim entitetima…

“Od svega toga najsudbonosniji je bio odnos Miloševića i Tuđmana. Kao dva verna prijatelja koji su se dogovarali u momentu kad se raspadala Jugoslavija. Ja nisam bila od nekog poverenja Miloševiću, ali sam bila neizbežna u tim raspravama. Slučajnost je da sam u Hagu bila na istom spratu sa Miloševićem. Noć kad su ga doveli, pitali su me da li ja mogu da ne razgovaram sa njim, a od njega će isto tražiti. Kažem: Nisam ni ranije mnogo razgovarala sa njim. Nismo razgovarali i bili smo pod posebnom prismotrom. Ali kada se šetamo, dvoje po dvoje, on obično stane pored mene. I tako idemo. On u zrak priča, ja mu u zrak odgovaram. Tada sam videla, a i ranije dok smo na slobodi bili, kako on kaže Franjo. Znate, kad kaže Franjo, to je neko jako blizak njemu. Moj zaključak je bio da se on o svemu dogovarao sa Tuđmanom.”

Biljana Plavsic

Nikola Šainović kaže da su oni mogli da se dogovore o svemu osim o početku i kraju rata?

“To je Amerika verovatno određivala. To su njihovi sponzori bili. Ali nije ista pozicija Tuđmana i Miloševića. Možda je Milošević video da je to neizbežno, da ako prebace Srbe iz Hrvatske, ako ih etnički očiste, onda im spasava život. Vreme je prošlo i sada se toga često sećam, pa se mislim, a šta bi bilo sa Srbima da su ostali tamo? Možda ne bi bili živi. Kada je bila “Oluja”, svi su bežali prema granici. Moja kola su jedva prolazila. Zaustavljala sam se i ljudima pričala. Išla sam u Sanski Most da im kažem da tu ostanu. Inače se tako praznila teritorija koja nije hrvatska, nego bosanskohercegovačka. Drvar se ispraznio. Govorila sam – ako je cilj “Oluje” da se dobije etnički čista Hrvatska, zašto ljudi beže iz Bosne? Zašto ne brane svoja ognjišta? Nisam baš uspela.”

A šta je bio Vaš utisak, zašto su ljudi odlazili? Da li im je rečeno da odlaze ili…?

“‘Oluja’ se približavala Banjaluci i stali su kod Bočca, 12 kilometara od Banjaluke. Banjalučani su svako jutro gledali da li se ja spremam da odem. I nije mi padalo na pamet. Meni je bežanije bilo dosta. Moja majka je bežala iz Sarajeva, stara, nepomična, pa je onda bila u Banjaluci. Gde ću ja sada sa njom da idem?! Kada se rat završio, Holbruk je jednom došao u moj kabinet. Ja još nisam bila tamo. Sekretarica mi kaže: U Vašem kabinetu je Holbruk. Kako može pored Vas proći?, pitam je, a ona će: On je nasilnik. Uđem unutra, on sedi u fotelji, a drugu je namestio i digao noge na nju. Kaže: Izvinite, ja ne mogu da se pomeram. Bio sam u avionu 48 sati. Rekoh: Samo se Vi raskomotite, mada ste se mogli najaviti. Pitao me je gde sam bila kada se “Oluja” približavala Banjaluci. Kažem u Banjaluci, a on odgovori: Ja sam je spasao. I ja mu verujem. Moralo se stati. A počeli su sa druge strane, peli su se na Velebit. I to zamislite, veliki naši vojni stručnjaci nikada nisu zapažali. Ali na jednoj sednici vladika Hrizostom je obavestio Skupštinu da je Hrvatska vojska na Velebitu. A to je dva-tri meseca pre početka “Oluje”.”

Pročitajte još: Intervju Šainović: Milošević i Tuđman mogli su da odlučuju o svemu osim o početku i kraju rata

Pre toga je bio “Bljesak”, a pre “Bljeska” je nuđen i plan Z4 koji je odbijen…

“Nisam dobro upućena u taj sukob između Babića, Martića i Miloševića, ali je to trajalo sve vreme rata. Nije bilo zajedničkog stava u osnovnim linijama šta treba raditi. U knjizi Hrvoja Šarinića „Svi moji tajni pregovori sa Miloševićem” piše kako je i Karadžić tražio sastanak sa Tuđmanom. On je to sigurno ne obaveštavajući Miloševića uradio. Dovoljno je pometnje, a sada se još i on ubacuje, pa traži sastanak, a ovaj odbija. Na koncu je Tuđman rekao, pa neka kaže šta će biti tema razgovora, a Šarinić kaže da Radovan ima rešenje kako da iseli Srbe iz Krajine.”

Zbog čega nije bilo vojne podrške RSK iz RS?

“Ne znam. Bilo je neko objašnjenje da ne bi gađali izbeglice koje su išle u tom pravcu…”

Borislav Mikelić je u poslednjem intervjuu “Ekspresu” dao drugačije objašnjenje. Prvo, da je general Talić, komandant Prvog krajiškog korpusa, bio podmićen. Drugo, da je rukovodstvu sa Pala odgovaralo da se prekine veza auto-putem kroz Hrvatsku kako bi sav transport išao kroz RS, gde su svi oni imali razvijen biznis, benzinske pumpe, trgovine…

“Apsolutno. Te trgovine je sve vreme rata bilo. Osnovni razlog za moj sukob sa rukovodstvom Republike Srpske, osim sa Mladićem, bilo je samo zbog toga. Uvek sam za skupštinskom govornicom govorila kad se ratuje da se ne trguje. Ali to za Talića ne stoji. To sigurno nije bilo. Ja ne bih puno uzimala Mikelićeve izjave…”

Biljana Plavsic

On je bio i protiv ujedinjenja RS i RSK.

“Ta farsa, ne znam da li je to bilo smišljeno… Kad se “Bljesak” desio, jedina pomoć srpskom narodu bila je to što je Srbija otvorila granice i pomoć humanitarnih organizacija. Narod se bunio. Sasvim opravdano. Mislim da je to bio razlog zašto se išlo sa odlukom da se ujedine RSK i RS. To je iznuđeno da se smiri narod. Išlo se dotle da je na tom sastanku, mislim u Banjaluci, bio prisutan i profesor ustavnog prava Gašo Mijanović. Mitropolit Nikolaj je doneo blagoslov od patrijarha Pavla za ujedinjenje.”

To je bilo posle “Bljeska”?

“Jeste. I još Radovan pita da li će profesor Mijanović imati vremena da do Vidovdana napiše ustav ujedinjenih RSK i RS. I Gaša je rekao da to preuzima na sebe i da će do Vidovdana, a možda i ranije, imati ustav da može da prođe kroz Skupštinu. I prošao je i Vidovdan, a Radovan ćuti. Ja pitam: Šta se dešava, ne može se ovako, narodu baciš kosku da glođe i onda ništa. Radovan kaže: Ne sviđa se Miloševiću. A on im je puštao šverc preko granice. Karadžićev brat je kontrolisao carinu prema Crnoj Gori. Znala sam da ima šverca, ali nisam znala ko to kontroliše. To sam sve od Miloševića čula u Hagu.”

Šainović kaže da je u julu 1995. Milošević održao sastanak sa načelnicima generalštabova VJ, SVK i VRS – Perišićem, Mrkšićem i Mladićem. Tada je tražio da se obustave sve ofanzivne operacije i da je glavni cilj da se pomogne Mrkšiću i Srpskoj Vojsci Krajine.

“Kada je to sa ujedinjenjem očito palo u vodu, valjda je paralelno bilo nekih dogovora kako će se braniti ta država. Na sastanku u Drvaru Mladić i Mrkšić trebalo je da predoče plan odbrane Krajine. Mladić je samo rekao: Za ovo treba šest miliona dolara, ili maraka. Ja sam se zapanjila. Naveo je šta nedostaje za VRS. Radovan kaže: Imamo samo tri miliona. Ja pitam: A kome vi to plaćate? Kaže Radovan: Pa Srbiji. Znam da sam rekla: Užas jedan, zar se matici plaća. Bila je tako napeta, ružna situacija sa tim parama. Imala sam utisak da preko toga neko treba sebi pare u džep da stavi.”

Ko?

“Pa oni koji su navikli to da rade. Ja kažem Mladiću: Pa izvucite već jednom taj plan. On samo kaže: Tu je plan, i udara šakom po tašni. Mislim da on nije mogao tu situaciju da izdrži. Izašao je, bilo je novinara u hodniku, čuli su se, vikao je “on nije moj predsednik”. Mnogo se nečega znalo što ja nisam znala. Ja sam tražila da se kaže za šta trebaju pare, onoliko koliko se može reći.”

Biljana Plavsic

I nikad niko nije video plan zajedničke odbrane? Mislite li da ga je bilo?

“Ne. Mrkšić je bio skoro jasan. Šta vi ovde tražite od nas? A Mladić se izbezumio. Nešto treba da kaže. On je dosta iskren čovek, ne ume da laže. Valjda mu je bilo svega preko glave.”

Mladićev sin Darko rekao je nedavno da je Mladić hteo da zaustavi “Oluju”, ali da su ga u tom trenutku otrovali i da je imao zdravstvenih problema.

“Lako je sada pričati to sve. On se lako ljutio, teško je sebe kontrolisao. Izuzetno je čestit i otvoren čovek. Nije se snašao u tim igrama političara, nisam ni ja. Naravno da mu nije bilo lako kad se čuje da se i municija prodaje neprijatelju, a bilo je toga. Ali ne znam da je bio otrovan.”

Kažete da se nije snašao u tim političkim igrama, a vojno? Jula 1995. VRS se bavi enklavama u istočnoj Bosni, Srebrenicom, a opasnost preti sa zapada?

“Bihać je bio u pitanju. Znam da je na jednom sastanku zaključeno da se ide na Bihać. Vojska je došla do bolnice i odjedanput naređenje – povlačenje.”

Čije?

“Ne znam. Ja sam četiri puta išla na taj front. Manojlo Milovanović je tu bio. Nikako mi nije bilo jasno, jer se znalo da će se finale desiti na zapadu.”

Između tih događaja na zapadu RS i pada Krajine dešava se Srebrenica. U knjizi koju ste pisali u zatvoru vrlo ste šturi u vezi s tim.

“Vratila sam se iz Bihaća u Banjaluku i sutradan uključim televizor, kad vidim – Mladić u Srebrenici. Nisam sebi mogla da dođem. Odem posle dva dana na Pale i pitam Radovana: Šta radi tamo Mladić? Kaže: Ne znam.”

Mislite li da nije znao?

“Ne znam.”

Šta ste Vi čuli?

“To je takav mutljag bio. Jednostavno ja sam nesposobna za tako nešto. Ja Vam kažem zašto sam u to ušla, jer sam prepoznala da dolazi 1941.”

Da li ste Mladića ikada posle toga pitali za Srebrenicu?

“Ne.”

Vi ste njega praktično smenili kao predsednik RS.

“Podignuta je optužnica protiv Radovana i njega. Tražena je implementacija Dejtonskog sporazuma i uslov je da se Radovan povuče sa pozicije predsednika RS i sa pozicije predsednika SDS. A ako je tako, onda ni Mladić ne može da bude načelnik Glavnog štaba. Imala sam obavezu da to obavim, jer sam ja onda bila predsednik. Otišla sam, ja i šofer sami, jedno veče da oni na Palama ne znaju, iako sam bila praćena, da sa Mladićem razgovaram.”

Biljana Plavsic

Gde ste otišli?

“U Crnu reku, gde je bila komanda. Dočekalo me pet-šest generala zajedno sa Mladićem. Nisu hteli da pristanu. Ni govora, kažu, ne možemo mi to tako. Tad sam shvatila da ću morati sve vreme više raditi ono što je protiv mojih ubeđenja. Jer nisam se zaklela da ću da štitim Radovana ili Mladića, nego da ću da radim u interesu srpskog naroda. Rat se završio. Dejton je tu. Imamo Republiku Srpsku. Zar da ja to sve ćušnem? Pa, ne bih ni za brata rođenog. Skoro svaku reč koju su mi generali rekli, imali su pravo. Ali sam imala i ja prava da im kažem da ne može zbog jednog čoveka, bez obzira na to ko je on, Mladić, Radovan, da strada narod. Jedan po jedan su odlazili. Ostala sam sa Mladićem. Onda ih je Mladić zvao i rekao: Proverio sam sve, ona je bez ikakve pratnje, ne obaveštavajući Pale, sama došla ovde. Ona je heroj. I rekao je da će prihvatiti smenu. Da su oni sa Pala došli, nikada ne bi potpisao.”

Kad je postalo već evidentno da će doći do nove seobe iz Sarajeva, posle Dejtona, tražili ste da se obezbede kuće za te ljude koji će da napuste grad?

“Jeste. Kad sam optužila Miloševića da je kriv za Krajinu, rekla sam da može malo da ispravi poziciju kod prekodrinskih Srba. Kaže: Kako? A ja im odmah kažem to za kuće za Srbe iz Sarajeva. A on kaže: Šajo (Nikola Šainović) i ti, Momo (Krajišnik), pobrinite se za to. Trebalo je da budu stanovi po 60 kvadrata. Toliko je bilo para.”

Čini mi se da je reč o nekih 3.000 kuća i stanova?

“Čim je on spomenuo ove, ja sam znala da neće biti ništa. Znate šta je bilo. Čini mi se da je podignuto 100 stambenih objekata po 150 kvadrata. Članovi porodice Krajišnik sami su imali šest stambenih jedinica po 150 kvadratnih metara. Mirko Šarović, što je sada predsednik SDS-a, i on je sebi digao 150. Deset dana kasnije, dolazim na Pale. A materijal koji je Srbija dala za izgradnju prolazi. Ja se obradovala. Sa leve strane vidim neke ograde. Pitam ja šta je to, a kažu mi da je Krajišnikov brat uzeo to pod svoju kontrolu. Pošto je u Federaciji bila duplo veća cena za cigle, crep… Oni su pola toga prodali, a od polovine su napravili sebi te stambene objekte i kuće. I to zovu Paljansko Dedinje. Da nije bilo tih lopova… Sve vreme sam pazila da nemam više nego što sam imala kao profesor. I Bogu hvala, uspela sam u tome. I opet mi je bilo teško kad vidim da hodaju izbeglice sa najlon kesama po drumovima i ne znaju gde će da spavaju. Pa mi je bilo teško i spavati… Ali sam se nagledala i prigradskih seljaka koji su nakupili para na ljudskoj muci za vreme rata.”

Svaki rat nosi to. Mnogi i Vama zameraju da ste se skrasili u Beogradu za razliku od nekih koji i dalje nemaju ništa.

“Ja sam u Banjaluci stanovala u hotelu “Bosna” za vreme rata. Kasnije su mi dali stan. Taj stan sam prodala da bih kupila ovaj stan. Nikada nisam tražila da mi se vrati stan u Sarajevu. A svi, i Radovan i Koljević i Krajišnik, svi su tražili stanove da im se vrate iz Sarajeva. A prethodno su morali da izvade, ja sam im se smejala, ‘Alijine legitimacije’.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar