Da Balkan ne postane globalna “Bosna”

Da Balkan ne postane globalna “Bosna”


Britanija, još dok je bila globalna imperija, u maniru najdarovitijih diplomatskih mešetara, prepoznala je da je Bliski istok pupak sveta. Sa njima ruku podruku išli su Francuzi kao ozbiljna kolonijalna sila, što se prepoznaje još u vremenima koja su prethodila gradnji Sueckog kanala 1859-1862. godine. Krunski pečat na političku i ekonomsku sudbinu Bliskog istoka u moderno vreme, ove dve imperijalne sile stavile su 16. maja 1916. kada su ugledne diplomate, Britanac Majkl Sajks i Francuz Fransoa Piko potpisali tajni ugovor o podeli Bliskog istoka.

Dogovor u tajnoj diplomatiji poznat kao Sporazum Sajks – Piko je praktično aktiviran posle završetka Prvog svetskog rata, a u kojem su precizno ucrtane granice bliskoistočnih država, kao i precizna podela uticaja Britanije i Francuske. Sve se odvijalo bez znanja bliskoistočnih država i njihovog pristanka. Francuzi su dobili prava na područja koja se prostiru od jugoistoka današnje Turske, preko severa Iraka i Sirije, do Libana. Britanci su kontrolisali južni i centralni Irak, Siriju, Jordan i severoistočni deo Arabijskog poluostrva.

Sporazum Sajks – Piko imao je važnost od jednog veka, pa je tim povodom engleski “Indipendent” nedavno preko cele naslovne strane objavio: “Stara podela Bliskog istoka je završena”. Pozadina ove meke okupacije Bliskog istoka bila je kontrola nafte, rudnih bogatstava i naravno Sueckog kanala. Okupacija je iza sebe ostavila niz masovnih i krvavih sukoba bliskoistočnih banana država, koliko je ljudi poginulo pouzdano se ne zna. Jedino je zabeleženo da je desetogodišnji rat 80-ih godina prošlog veka odneo 1,5 miliona žrtava…

Povezane vesti – Kurdkinje – ratnice kojih se teroristi najviše plaše

Manirom oslobođenih “robova” narodi Bliskog istoka, Arapi, muslimani, Jevreji, uključujući svoje vekovne frustracije i ambicije, sad crtaju nove karte, u toku su ozbiljne preraspodele moći tamošnjih regionalni sila (Izrael, Iran, Turska), ali glavnu reč će opet voditi velike sile. U svest svih ljudi u Zalivu urezano je to meko ropstvo, pa je čak i Osama bin Laden pre dvadesetak godina, dok je bio pitomac CIA, javno govorio kako je “došlo vreme da se u arapskom i islamskom svetu uopšte skine jaram ropstva zapadnih ugnjetača”.

U toj novoj preraspodeli moći i interesa na Bliskom istoku, velike sile poput SAD, Kine i Rusije imaju svoje saveznike. U izveštajima geopolitičkih agencija i instituta, regionalnih i svetskih, stoji da su SAD najčvršće vezane za Izrael i Saudijsku Arabiju (u tom paketu trenutno su Egipat i UAE), Rusija ime najsnažnije veze sa Iranom, mada je Moskva u poslednjoj deceniji uspostavila izuzetno dobre ekonomske i diplomatske odnose sa svim zemljama u Zalivu, ne samo sa Iranom, Turskom i Izraelom. Kina je u Zalivu veoma prisutna, ali i tajnovita. Ulaže velike sume novca u infrastrukturu i najveći je kupac zalivske nafte. Valja pomenuti da velike sile nisu isključivo i samo zainteresovane za naftu, gas i rudna bogatstva, nego i za pijaću vodu koje ima u ozbiljnim količinama u nekim zemljama Zaliva i u Severnoj Africi.

U geostrateškim analizama između ostalog stoji da su dešavanja poslednjih godina na Bliskom istoku veoma kompleksna. U tom kontekstu treba imati u vidu da ističe 99 godina od potpisivanja brojnih i tajnih i javnih sporazuma i ugovora koji su nastali završetkom Prvog svetskog rata (ne samo Sporazuma Sajks – Piko) i koji su se ticali upravo strateški bitnog područja Bliskog istoka.
Muamer Zukorlić, bivši muftija Mešihata Islamske zajednice Sandžaka, danas poslanik u Skupštini Republike Srbije, inače izvanredan poznavalac verskih i političkih kretanja na Bliskom istoku i kod nas u muslimanskom svetu, kaže da Turska izlazi iz određenih stega koje je imala prema tim sporazumima.

“To je momenat koji zapravo sada pojačava temperaturu na tom prostoru, jer oslobađa određene zemlje obaveza, a određene velike sile gube privilegije koje su imale iz tih sporazuma. Na tom temelju kao i na temelju opšteg političkog i ekonomskog jačanja, Turska se bori za poziciju, značajniji i uticaj regionalne sile, što joj pripada. Turska kao regionalna sila sad pokušava da se etablira u regiji sa uticajem i na Siriju zbog kurdistanskih snaga koje se bore za autonomiju ili osamostaljenje, što teritorijalno i bezbednosno ugrožava Tursku. Zanimljiv je i novi momenat, novi iskorak Turske ka Libiji, što nadilazi ambicije regionalnosti. Na istom putu je Iran kao zemlja koja odavno pokazuje aspiracije regionalne sile i koja je ostvarila značajan uticaj u „iranskom” ili “šiitskom polumesecu”, koji kreće od Jemena i proteže se preko Bahreina, Iraka i Sirije, do Libije, što je bio njen strateški plan još od Iranske revolucije i svakako da je to faktor koji se nipošto ne sme potcenjivati”, objašnjava Zukorlić.

Jedan naš diplomata, koji je želeo da bude anoniman, naglašava da će budućnost ne samo Bliskog istoka nego Balkana, Evrope pa i celog sveta zavisiti od uticaja svetskih sila, pre svega SAD, na zalivske zemlje. SAD imaju ključni uticaj čak i onda kada izgleda da se taj prostor prepušta regionalnom uticaju. Uticaj Rusije u poslednjoj deceniji je bio, zanimljivo, jači nego što se očekivalo, ali to ne mora biti presudno. Zapravo, SAD nikada nisu smanjile interesovanje i svoju poziciju na Bliskom istoku. Muamer Zukorlić naglašava da SAD rade veoma sofisticirano, slojevito, nešto preko Izraela, a nešto preko raznih projekata tajnih i javnih, od Al Kaide, preko Islamske države, igraju svoju rolu po jednu deceniju pa onda nestaju, posle lansiraju nešto drugo. Možemo reći da je to preraspodela karata nakon jedne istorijske epohe koja je skoro zaokružena, gde će se sada pokušati svi snaći na način da dobiju više nego što su imali. Tu su svakako i zemlje Zaliva koje su sada u dva bloka: to je Saudijska Arabija s partnerima, Emirati, Kuvajt, Egipat… Na drugoj strani imamo Tursku sa Katarom.

Shutterstock

Shutterstock

Svi naši izvori podvlače da je stanje na Bliskom istoku, posle stogodišnje britansko-francuske kontrole, “vrlo kompleksno” i da nije moguće predvideti dalji tok događaja. Apsolutno nepredvidivo Turska je pojačala svoje vojno prisustvo u Libiji. Pre dva dana ugledni italijanski list “Mesađero” najavljuje da i Italija razmatra opciju da posle Turske i ona pojača svoje vojno prisustvo u Libiji. Sve to se događa uz apsolutnu neizvesnost šta će doneti međunarodna mirovna konferencija pod okriljem UN, koja ovih treba da se održi u Moskvi ili u Berlinu. Neizvesno je hoće li se okončati šestogodišnji krvavi sukob, posle devetomesečne vojne ofanzive maršala Halife Haftara iz Bengazija na Tripoli. Strateški analitičari kažu da nenadano pojačavanje vojnog prisustva Turske i Italije ne najavljuje mir.
Uz te aktuelne priče sasvim je nepredvidiv razvoj vojnoratnih odnosa Irana i SAD.

Donald Tramp, ne slučajno, likvidirao je komandanta Islamske revolucionarne garde Kasema Sulejmanija. Sulejmani je, nema sumnje, ostavljao iza sebe krvavi trag, pa čak i u građanskom ratu u BiH slao je svoje specijalce da ratuju protiv Srba. Ali Tramp ga je likvidirao zbog njemu važnijih dugova: Sulejmani je raspolagao najbrojnijom jedinicom specijalaca, njih 30.000 čiji je prevashodni ratni zadatak ratovanje na teritorijama izvan Irana. Analitičari upozoravaju da je za rat u Siriji dobio rusko oružje, ali da je rat na terenu i pobeda Bašara el Asada donela baš Sulejmanijeva revolucionarna garda. Takođe dodaju da bi sukob Irana i SAD mogao eskalirati u šire vojne operacije jer Iran se graniči sa Rusijom, Moskva ni u kom slučaju neće prepustiti Iran uticaju bilo koga drugog. Sasvim logično, navode analitičari, Kina će stati iza Rusije, jer ako Kina izgubi čvrstu tačku oslonca na Bliskom istoku, automatski se ugrožava njena pozicija u Zalivu i na severu Afrike.

Zbog čega je Iran važan i zbog čega je država čije je temelje udario ajatolah Homeini Izraelu noćna mora? Rusi imaju jednostavnu računicu. Iran je država u kojoj su šiiti većinsko stanovništvo, ali Iran, tvrde analitičari, jedini u Zalivu može objediniti i šiite i sunite. To mu neće dozvoliti ni Izrael, ni SAD, ni Saudijska Arabija.

Dragan Bisenić, autor jedine knjige na srpskom o Kempdejvidskom sporazumu “Most ka miru”, objavljena 2019. godine, i ambasador u Egiptu, a na nerezedincijalnoj osnovi u Sudanu, Omanu, Palestini i UAE od 2011. do 2018, predviđa da će 2020. po svemu sudeći biti godina stabilizovanja dobitaka i dostignuća iz prethodnih ratnih godina u regionu. To će dovesti do promene dosadašnje ravnoteže na Bliskom istoku, gde će zone uticaja postati jasnije i transparentnije. Prema dosadašnjem ishodu, dobitnicima mogu da se smatraju one zemlje koje su proširile svoj uticaj i obezbedile ekspanziju u regionima u kojima nisu bile prisutne pre Arapskog proleća i ratnih sukoba 2011. Takvim dobitnicima mogu da se smatraju Rusija, Turska, Iran i Izrael. Poseban slučaj je Kina, koja nije bila uključena u ratna dejstva, ali je proširila svoj uticaj na celom Bliskom istoku i u Africi. SAD i dalje ostaju dominantna sila, sa oko 60.000 vojnika raspoređenih u regionu, ali sa planovima povlačenja iz regiona.

Rusija je ojačala svoj položaj u svim arapskim državama, bilo da je reč o jasnom i nedvosmislenom vojnom prisustvu, poput Sirije, ili uvećanjem vojne, ekonomske i političke saradnje, što je slučaj sa svim drugim arapskim državama. To je rezultat kako promene strategije arapskih država, koje, nakon iskustva iz 2011, ne žele oslonac samo u SAD, nego i u drugim vanregionalnim silama, tako i rasta poverenja u pouzdanost ruskog savezništva, posle uspešne odbrane Asada i Sirije. Turska je krivudavim putem ostvarila svoje ciljeve u Siriji i Iraku, blokiranjem stvaranje celine kurdske teritorije od Iraka do Turske, uz američku podršku, a sada neuobičajenom vojnom intervencijom u Libiji, s verovatnom podrškom Vašingtona i Moskve. Iran je, posle kraha Islamske države, proširio svoj uticaj od Avganistana do Mediterana, što je naišlo na otpor sunitskih država, SAD i Izraela i uzrok je trenutnih dramatičnih odnosa SAD i saveznika sa Iranom.

Povezane vesti – Ko su Kurdi i šta ih čeka nakon povlačenja SAD iz Sirije?

Izrael je poboljšao svoj položaj otvaranjem novih i javnih relacija sa drugim arapskim državama u regionu, pre svih sa Saudijskom Arabijom i blokom njenih saveznica. Kina je iskoristila povoljnosti i potpisala povoljne energetske i ekonomske ugovore sa zalivskim i arapskim državama. Najviši posao je sklopljen sa Iranom u iznosu od 450 milijardi dolara na 20 godina, dok je sa Irakom potpisan ugovor na 10 milijardi dolara, neposredno pre početka nemira u toj zemlji, u oktobru prošle godine. Vidi se da su regionalni dobitnici Turska, Iran i Izrael, tri bliskoistočne ali nearapske države. Regionalne države, za sada, nisu ni na kakvom dobitku. Gubitnici su države „osovine otpora” na čijem tlu su vođeni ratovi i koje su sada na rubu fizičkog teritorijalnog opstanka. To su Libija, Sirija, Irak i Jemen. Njihova sudbina biće na kocki i ove godine, analizira Bisenić.

Sa doskorašnjim ambasadorom Srbije u Kairu po pitanju sadašnjih odnosa Irana i SAD slaže se i Muamer Zukorlić, koji tvrdi da se ne očekuje ozbiljna eskalacija sukoba između SAD i Irana, ne samo sada nego i inače.

“Mi koji to poznajemo znamo da se tu uvek ide selektivno, da tu postoji zajednički interes balansa između šiitskog i sunitskog, dakle muslimanskog sveta gde odgovara postojanje ojačanog faktora šiitskog da bi nadomestio nedostatak u broju sunitskih zemalja ili muslimana okvirno. Uvek selektivno i kontrolisano, gde obe strane postignu to što hoće uz neke nužne ili minimalne žrtve”, tvrdi Zukorlić.

social-network-post-1920x10803-2-710x399

Ključno pitanje za nas je osnovan strah da se eventualni sukobi velikih na Bliskom istoku ne preliju na Balkan, odnosno na Srbiju, BiH, Crnu Goru i Makedoniju. Ambasador Bisenić je izričit:

“Sudbina Srbije i Balkana u oba svetska rata stizala je u naletima događaja s Mediterana – u prvom sa Solunskog fronta, a u drugom dešavanjima u Kairu. Za velike sile uvek je bilo pitanje kako se balkanski odnosi reflektuju na njihove interese na Mediteranu i Bliskom istoku. Balkan, a s njim i Srbija, od američke invazije Avganistana 2001. uključen je kao zapadna granica „globalnog Bliskog istoka”. To je “luka krize” nestabilnih država koja se prostire od Avganistana do Bosne. Evropa je nastojala da se izoluje tokom balkanskih sukoba i spreči prodor tog „globalnog Bliskog istoka” u Evropu. Događaji iz 2015-2017. pokazuju da u tome nije uspela.

Bliski istok je uspeo da prodre u Evropu i sada je dominantna tema svih evropskih izbora kao i osnovni razlog osipanja EU i britanskog napuštanja EU, uz blokiranje prijema novih članica u EU. Bliski istok će nastaviti i ove godine da oblikuje Evropu, a u tom smislu i ojačati otpore prema balkanskim državama, zajedno sa strahovima da Evropa ne postane “globalna Bosna”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar