Đe se đenu čojstvo i junaštvo

Đe se đenu čojstvo i junaštvo? Kažu, i knjige pišu, bilo ga je. Ima li ga danas i da li su te odlike viteštva, poštovanja i samopoštovanja - sebe i naciona kojem pripadamo - anahrone i obesmišljene u ovim poganim vremenima? Jesu li slavne bojovnike zamenili PR menadžeri, marketinški moguli, tajkuni i oligarsi, šefovi mafijaških klanova, plaćene ubice, narko-bosovi i političari?

Marko Miljanov Petrović, perjanik i vojvoda pa razvojvoda kralja Nikole Petrovića, celovitu filozofiju čojstva i junaštva uramio je u postulat: „Čojstvo je kad sačuvate druge od sebe, a junaštvo kad odbranite sebe od drugih!“ Jovan Skerlić, pišući o knjizi Marka Miljanova „Primjeri čojstva i junaštva“, beleži: „On je u sedamdeset i nešto anegdota obeležio primer junaštva jednog zasebnog, zanimljivog i prvobitnog sveta, čiji je smisao postojanja veoma prost: biti junak i prkositi smrti – jer čovek je za to da ubije ili da bude ubijen - držati reč, štititi nejake od sebe i drugih... Iz ovih krvavih srednjovekovnih priča bije neka neizmerna dobrota.“

„Primjeri čojstva i junaštva“ Marka Miljanova nije knjiga bivših vremena. Ona je i danas međaš za sve nas, znači živi i danas i dobro je da je imamo, kaže za „Ekspres“ srpski pisac Milovan Vitezović. On dodaje da je i ranije bilo osporavanja Marka Miljanova kao stvaraoca. „Tačno je da je on naučio da piše u šestoj deceniji života, kao što je tačno da je, opismenjujući sebe, nama ostavio dragoceno ne samo književno delo. A to često pitanje – ima li čojstva i junaštva danas među nama jeste važno. Svakako ga ima, ali ja ga ne bih vezivao isključivo za prostore Crne Gore. Pa i poslednji rat na KiM je to pokazao.“

Bilo je junaštva i čojstva i u Srbiji, zatim među Srbima u BiH i Hrvatskoj, bilo je čojstva i među Arbanasima, podseća Milovan Vitezović. Srpske manastire na Kosovu i Metohiji u 17. i 18. veku čuvale su albanske porodice „ne samo po časnoj obavezi (besi), nego i zbog sopstvene nasleđene odgovornosti pošto su to bile hrišćanske porodice koje su prešle u islam“.

Vojvoda Marko Miljanov

Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju i Devič čuvale su porodice Gaši i Klement. Po kanonu Leke Dukađinija (običajno pravo Albanaca), „crkveni posedi i imovina bili su neprikosnoveni“. Visoke Dečane štitilo je pleme Gaši, Pećku patrijaršiju porodica Nikči, Devič pleme Gaši, zapravo porodica Vojvodići iz bratstva Marišići, katolička porodica koja je prešla u islam.

Naš rakurs i potraga za bivšim i sadašnjim tragovima čojstva i junaštva bili su okrenuti ka Crnoj Gori. „Ekspres“ je u potrazi za stavovima običnog sveta u Crnoj Gori došao do M. S. iz Podgorice, građevinskog inženjera, koji je „zbog sopstvenog mira“ želeo da ostane anoniman.

„Rastao sam u porodici u kojoj se pričalo i pjevalo o čojstvu i junaštvu. Koliko je meni u pameti, mi S. smo držali do čojstva, do svih komšija, poznanika, do svojih obaveza prema društvu. Moj đed V. je guslao skoro svako veče, sve te epske pjesme i danas znam napamet. Urezale se u dječju glavu, tada sam shvatio da bez gusala i nema izvornih priča o čojstvu i junaštvu. Đed se upokojio, a gusle zauzimaju u našoj porodičnoj kući počasno mjesto. Niko ih ne uzima u ruke.

Bio sam gimnazijalac, i tada sam upamtio jedan stih koji određuje mnogo šta: ’Za hrabrost očeva iz knjiga znamo!’ To je doslovce tako, kao konji imamo zazore, vidimo ono što drugi žele.

Čitao sam Marka Miljanova, to je veliko djelo, bez njega ne bismo ni mogli jasno pojmiti šta su čojstvo i junaštvo. Ta knjiga je važna da bolje razumijemo ovo vrijeme i ove ljude.

Na Vaše pitanje ima li čojstva i junaštva danas među Srbima i Crnogorcima, ja bih odgovorio da ipak ima. Postoje ljudi koji najprije poštuju sebe pa i druge. Spremni su da pomognu, da kažu istinu na sudu i mimo suda, da štite i pomažu nemoćne, da ih materijalno pripomognu, da ih odvezu do ljekara.

Povezane vesti - INTERVJU DARKO TANASKOVIĆ: Sukobi u CG ni verski ni religijski

Ima i junaštva. Kako bismo drugačije nazvali Košare i one junake koji su odbranili taj prostor od Albanaca i svih moćnih NATO vojnika, opremljenih skaj vojnom opremom. Mnogi izginuše časno, Slava im!

Kazaću i ono što me tišti. Današnji sistem vrijednosti, nije Crna Gora izuzetak u tome, mimo je svih pojmova čojstva i junaštva. Danas oni koji su se preko noći obogatili glavni su perjanici. A tek ako su nekoga ubili svojom rukom, pa oni su uzori mladima. Ti bogatuni ne mare za sirotinju niti za sopstvenu državu...

Radio sam kao građevinac i u Srbiji i u Rusiji. U Moskvi. Sve je kao preslikano, uz napomenu da u Srbiji ima više para, a tek u Rusiji, u poređenju sa Crnom Gorom... Uprkos svemu, ja vjerujem da će i poslije ovih vremena koja su nas zatekla, biti među Srbima i Crnogorcima jednako i čojstva i junaštva, kao što ga je uvijek i bilo.“

U razumevanju ovih „novih vremena“ na temu čojstva i junaštva dominantni su falsifikati novije istorije, ne samo u Hrvatskoj, BiH nego i u Crnoj Gori. Možda pravi povod da se odredi pravo mesto u istoriji Srba i Crnogoraca u Srbiji i Crnoj Gori. Prvenstveno mislim na istorijsku poziciju kralja Nikole Petrovića, kojeg nova zelenaška Crna Gora slavi kao velikog državnika, smatra Milovan Vitezović.

„Kralju Nikoli je nuđeno da sa srpskom vojskom krene preko Albanije. On je to odbio, krenuo je drugim putem, otišao u Francusku, i verovatno se nadao da će opet biti kralj. U Crnoj Gori prosrpski su bili svi krajevi osim Cetinja, što je januarski ustanak potvrdio kada su 1919. zelenaši uz pomoć italijanske agenture tražili da se kralj Nikola vrati i da Crna Gra opet bude samostalna država. To je bio Dejton kralja Nikole, to se prećutkuje.

On je bio nasilnik prema svima koji ga nisu slušali. Kuči, kao najistaknutije srpsko pleme u Crnoj Gori, više puta su stradali, ne samo od njegovog oca kneza Danila, nego i od njegove ruke. On je upravo slao zelenaše da se obračunaju sa Kučima koji nisu plaćali porez. Vojska nije učestvovala i u tom pohodu ubijana su deca u kolevkama... Pa kralj Nikola je bio megaloman bez presedana, hteo je da bude kralj Srbije i Crne Gore.“

AP Photo/Risto Bozovic

A o ovim smutnim vremenima Milovan Vitezović kaže da je bitnija partijska knjižica, ako je imaš, sve ti je dozvoljeno. Na temu lično i nacionalno, on podseća da je 1990. kao samostalni poslanik u Skupštini Srbije tražio da Srbija vrati svu crkvenu zemlju Metohiji, što bi, potvrdili su to docniji događaji, bitno uticalo na sudbinu južne srpske pokrajine. „Čak je i Brana Crnčević bio protiv mog predloga“, kaže Vitezović.

Pesnik i akademik Matija Bećković kaže da je knjiga Marka Miljanov dragocena. „Napisao je sedamdeset i nešto primera o čojstvu i junaštvu. Bogami dosta. A da je pisao o nečojstvu, napisao bi celu biblioteku... A taj sukob kralja Nikole sa Markom Miljanovim je lična karta i jednog i drugog. Marko Miljanov je bio Kuč, buntovan i neposlušan. Bio je prvi disident sa ovih prostora. Nije se slagao sa kraljem Nikolom koji ga je titulisao vojvodom. Pošto je posto neposlušan, kralj ga je razvojvodio.

On se posvađao sa kraljem Nikolom. Kralj Nikola je vladao skoro 60 godina, pod njim je istrulila postelja i stolica. Što kaže, za to vreme dok je vladao ovaj ga nije slušao. Tako da ga je on onda raščinio. Ali ovaj je seo pa je napisao primere čojstva... U Crnoj Gori često pričaju o zločinima, srpskim. A najveći zločin koji je ikada bio u Crnoj Gori to je pohara kuća, gde je Nikolin otac pobio i decu u kolevkama u Kučima. To je opisao Marko Miljanov i napisao kako je plamen od dece sijao božanskom osvetničkom svetlošću“, kaže Bećković.

Akademik Bećković opet podseća na jedan zločin bez presedana: „Kad se zapodene razgovor o čojstvu  među Srbima i Crnogorcima, ja ne mogu da se ne setim mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija koji je ubijen posle rata kao izdajnik i zločinac. Ubijeno je tih dana ravno 126 sveštenika Srpske pravoslavne crkve. A taj Joanikije, taj zločinac koji je ubijen, on je bio predsednik Crvenog krsta Jugoslavije. On i njegovi sveštenici koji su se povlačili sa Pavlom Đurišićem nisu nosili oružje. A mitropolit Joanikije je bio poznat po tome jer je stalno odmicao mantiju da ga ne dodirne nečija puška, a završio je kao zločinac. Sa tim je počela nova era vrednosti među Srbima i Crnogorcima. Važnije od države, od čojstva i junaštva bilo je jesi li član KPJ i da li joj više veruješ od onog što vidiš svojim očima.“

Povezane vesti - Hod po ivici britve

Da li je partijska knjižica direktno ušla u sukob sa čojstvom i junaštvom i zatrla ih?

Poznati srpski istoričar Predrag Marković, koji vuče crnogorske korene, za „Ekspres“ je jednom prilikom rekao da u istoriji nije našao na verolomniji narod od Crnogoraca. „Početkom 20. veka na popisu stanovništva 91 odsto stanovnika Crne Gore izjasnili su se kao Srbi. Kada je Broz 1945. odlučio da Crnogorci moraju da imaju crnogorsku naciju, 92 odsto su bili Crnogorci.“

„Svaki od tih popisa je bio lažan. To što sada slušamo te brojeve, to je sve određivano naknadno. Zašto su oni sada kada su izgubili izbore zakukali da će iduće godine biti popis? Što bi se oni toga plašili? Sem ako se plaše da se neće moći lagati. A pogotovo ako ljudi budu slobodni da kažu šta su. A uopšte kakav je to narod koji smatra sebe velikim, koji raspravlja o tome kako se zove, kojim jezikom piše i kojoj veri pripada u 21. veku? Kako je to moguće? Kako je moguće da možete slobodno negirati francusku, nemačku, rusku, špansku naciju, ali ne smete crnogorsku. To je krivično delo, jer to je Brozovo nasleđe“, tvrdi Bećković.

Da li je čojstvo i junaštvo nestalo u Brozovim vremenima?

„Umrla je stara Crna Gora, pa se u ovoj novoj muče Crnogorci. Umrla je poodavno. Kao i sve ostalo, pa i čojstvo i junaštvo. Najbolji su narodi umrli, a najgori postali najbolji, pa ovi najbolji najgori, nemaju oni koga da se stide. Ali ipak retko je kad bilo tako velikog poverenja u vlast i da je istina zabranjena, a laž dozvoljena. I postala obavezna da je negujete u školi. Oni su jedinstveni slučaj po tome, taj režim što je on zabranio, recimo, pesnike koji su opevali Crnu Goru i bez kojih nismo ni znali za nju da postoji. Recimo, Branka Radičevića, preko Ljube Nenadovića, Žive Vujasinovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića... Nema pesnika do Crnjanskog, Andrića, Desanke koji nije opevao Crnu Goru. A oni su ih izbacili ne samo iz udžbenika.

AP Photo/Risto Bozovic

Koliko sam čuo, njegova takozvana rodna kuća u Kumrovcima prodata je Kinezima. A u Podgorici je njemu podignut spomenik nedavno. Glupo je bilo što su ga ponovo izlivali, mogli su da uzmu onaj iz Kumrovca pa da ga premeste. Ja sam jednog slikara u svoje vreme nagovarao da naslika Broza u crnogorskoj nošnji. I on nije smeo. Tom slikom bi sve bilo objašnjeno. Slika bi sve rekla o celoj toj ujdurmi. Sveukupno, malo je tu čojstva.“

Dr Zoran Živković, pisac i autor nagrađivivane knjige „Mediteranski svetionik“, o čojstvu i junaštvu ekskluzivno za “Ekspres” kaže:

“U bilo kakvom pokušaju razumevanja značaja prošlosti, ne samo u odnosu na poslednje događaje u Crnoj Gori, već i na celom prostoru bivše Jugoslavije, možda je ponajbolje početi jednom anegdotom, i to baš iz crnogorske istorije. Ona je navodno nastala prilikom razgraničenja tadašnje Crne Gore i austrijske monarhije, gde se Njegošev stric Petar I Petrović, u narodu poznat kao Sveti Petar, po osećanju austrijskih dužnosnika preko svake mere zalagao da jedna livada pripadne njegovim podanicima. Iako je imao sugestivni izgled vladara i duhovnika, i intelektualno plenio govoreći više stranih jezika, ipak je bio na čelu više plemena kojima je često u svojoj nemoći i kletvama vladao. Ali, ovde je skoro izgoreo za jednom livadom, čak toliko da mu je carski austrijski general u jednom trenutku, želeći možda da sve prekrati, rekao: ‘Očekivao sam od vas jedan razgovor o duhovnosti i istoriji, a ne o jednoj livadi.’

Na to se Petar I odmah i više nego spretno dočekao: ‘Znate, to vam je uvek tako. Svako o onome što nema’.

Na temu da li duh najznačajnijih književnih junaka ili predaka živi u njihovim savremenim potomcima možda je najpriličnije podsetiti se Kanjoša Macedonovića i njegovih Paštrovića. Kanjoš, taj naš ‘Mačak u čizmama’, koji ne samo da je nadmudrio gorostasnog protivnika Furlana, već svojom skromnošću i stabilnošću ostao imun i na slavu, sjaj, svetlost i bogatstvo Venecije. Na pitanje da li je Kanjošev duh ostao u tom malom primorskom plemenu Paštrovića u izazovima 20. veka, možda je najbolje podsetiti se nekih događaja u proteklom veku. Paštrovići su zdušno 1918. dočekali kao ostvarenje i svog svesrpskog sna o jedinstvenoj i zajedničkoj državi. Već naredne godine su svoj gradić preimenovali u Petrovac na Moru. Ali na prvim izborima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca zdušno su glasali za opozicione komuniste. Petrovac je od tada postao poznat kao ‘crvena komuna’. Zato je prirodno bilo da 13. jula u Paštrovićima bude jedino partizanski odred, koji su osnovali i vodili mladi paštrovski komunisti, inače studenti iz Beograda.

Povezane vesti - RECIKLAŽA 90-IH: Šta pokušava Milo Đukanović?

Ali, oni su poštujući tradiciju, u želji da imaju jednodušno jedinstvo naroda, rekao bih baš kanjoševski, partizanskom odredu u Paštrovićima dali ime svetitelja Srpske pravoslavne crkve kneza Stefana Štiljanovića. Tako je ostalo do kraja rata u Paštrovićima bez onih strašnih primera ‘lijevih skretanja’, dok se nedaleko, u obližnjoj Crmnici, dogodilo da dva sestrića ubiju čak rođenog ujaka, po nalogu ‘Partije’.

Nadneti nad izazovima savremene egzistencije, zahtevne svakodnevice koju su obeležile razne podvrste jednog ratnog kabadahijskog kapitalizama na ratnim zgarištima sada već bivše Jugoslavije, možda nas zurenje u prošlost i istoriju može još više obespokojiti. Jedan rumunski diplomata mi je devedesetih u razgovoru rekao da izgleda da za naše male narode istorija više služi da se zagrejemo u hladnim vremenima.

Pa ipak, u najvažnijim, prelomnim trenucima za našu istoriju najvažnije je duhovna, kulturna ostavština koju su naši preci sačuvali za budućnost svojih potomaka.

A kakva god ona bila, najsigurniji je, možda i jedini orijentir u donošenju presudnih odluka. Jer godine su u nas uvek ‘kišne ili istorijske’.

Neko bi rekao da uprkos svemu rado navođena knjiga Marka Miljanova ‘Primjeri čojstva i junaštva’ može brzo da se pročita. Ali to bi mogao da kaže, nažalost, samo neko koji nije ni mogao da pretpostavi da takva knjiga može uopšte i postojati.

Za mnoge je Crna Gora neprevaziđeni ‘lični Makondo’, nešto čemu se vraćaju kao svom najdražem snu, onome eskapističkom begu od zahtevne realnosti.

U poslednje tri decenije i Crna Gora je doživela nezamislive istorijske izazove koji su je nepovratno promenili, ma šta to značilo. Ali, i pored svega na poslednjim izborima kao da su građani Crne Gore hteli da pokažu da žele da harmonizuju svoju sadašnjost sa prošlošću i da otvore nove perspektive za budućnost. Ta građanska zrelost naroda u Crnoj Gori, koja je pomalo iznenadila sve, najveći je dobitak ovih izbora, i kao da dolazi iz one najbolje predačke ostavštine za budućnost.

Ne samo zrelost koju je pokazala na ovim izborima, već sve što je predstavljala u svojoj istoriji nalaže da se Crna Gora podrži da sama, po svojoj meri, i meri svetskih istorijskih procesa, traži puteve i rešenja za svoju budućnost.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, podsećanje na ono što je Crna Gora bila i što se nikada ne može zaboraviti.

Njegošev ’Ekerman’, u svojim čuvenim ’Pismima iz Italije’, knjizi koja je toliko zaslužna za mit o Crnoj Gori i Crnogorcima u srpskoj kulturi, zabeležio je i boravak cetinjskog vladike u Firenci. Tom prilikom primao je Njegoš razne visoke goste, ali jednog dana dogodila se jedna sasvim drugačija poseta:

’Drukčije nas je pohodio neki Dimitrije, stari stražmešter, Srbin iz Vojvodine. On, pošto se najpre raspitao da ne spava gospodar, da ne ruča, je li sam, da nije u kakvom poslu - prijavi se i uđe k vladici s rečima: Čuh, veli, gospodaru, da si ovde; i dođoh čisto od srpske želje da vidim i da poljubim ruku tako slavnoga gospodara od slavne Crne Gore. To nam je sve što imamo! I suze obliše njegovo junačko, ozbiljno lice. Vladiku su vrlo darnule te reči i te suze. Dade mu ruku da poljubi, što inače nikom ne daje, pa mu potresenim i neveselim glasom reče: Jadni moj, narode! Rasijao si se po najmu u tuđina; služiš Tuku i Mandžuku, a na tvom ognjištu vatra se gasi. - Oprosti mi, gospodaru - reče on brišući suze - ja sam se vrlo rastužio, osam godina nisam bio kod kuće. - Nemamo je niđe - odgovori vladika - izgorjela je na Kosovu'.“

Svi sagovornici nisu propustili priliku da govore o najnovijim političkim događajima u Crnoj Gori. Slobodan Milić, diplomata i dugogodišnji šef protokola u SIV, inače suverenista i jedan od prvih zagovornika odvajanja Crne Gore od Srbije, upozorava: „Sada već bivša crnogorska vlast napravila je ozbiljnu i neshvatljivu grešku. Ne može se voditi država a da se u toj politici zanemaruje 30 odsto Srba i 75 odsto pravoslavnih vernika. Brinem da je time ugrožena suverenost Crne Gore“, poručuje Milić.

Čojstvo je u nama

„Nikad više podsećanja na ’Primjere čojstva i junaštva’ nije bilo do poslednjih pola godine u Crnoj Gori.

Ljudi su hodali po snegu, kiši, po planinama i sa planina i osećao se taj duh: zaštititi sebe od drugoga, od zla ili onoga što je narod doživio kao zlo u svakom čoveku.

Kad su litije završene i kad je završena predizborna kampanja, kad su objavljeni izborni rezultati iz usta lidera, sveštenstva, svih dobromislećih ljudi zabrinutih za sudbinu svog naroda, opet se čulo da treba zaštititi sad drugoga od sebe. Onog koji je bio milom ili silom na strani one druge strane.

U Kumboru, u zgradi u čijem je prizemlju samoposluga gde svi kupuju namirnice, na konopcu za sušenje veša ispred prozora vlasnik stana je obesio crnogorsku i američku zastavu. Ničija ruka sa kamenom nije posegnula ka prozoru. Iako je mnoge stanovnike Kumbora neobična dekoracija konopca za veš iritirala.

Kad su izbori završeni, umesto zastava, pojavio se donji veš.

Prvobitna akumulacija kapitala u Crnoj Gori je završena.

A što se tiče čojstva i junaštva, Crna Gora je pokazala da ono u njoj postoji duboko u grudima  svakog dobromislećeg žitelja.

Mafija je nešto drugo. Ona ima druga pravila.

’Bijeli mrs’, kako u Crnoj Gori zovu kokain, ima kao i svuda u svetu surove zakone“, kaže Nebojša Jevrić, pisac i stalni saradnik „Ekspresa“.