Ajmo sad malo desnije - zašto je to sad opet popularno

U tom ritmu trenutno slavodobitno igra Gert Vilders čija stranka je pobedila na skorašnjim izborima u Holandiji. Pobeda Vildersove Partije slobode učinila je da letošnja ostavka Marka Rutea izgleda kao mudar strateški politički potez kako njegov imidž ne bi bio ukaljan porazom koji se mogao naslutiti.

Implikacije odluke holandskih birača poljuljale su nadu koju je Brisel polagao da se pobedom Donalda Tuska u Poljskoj stalo na kraj bauku desnice koji kruži političkim holovima liberalnih krugova Evropske unije. Ovaj manifest volje u Holandiji trebalo bi da upozori sve, naročito zato što prekaljeni politički veteran Jaroslav Kačinjski još nije podigao belu zastavicu. Opomena je za one koji žele pomeranje političkog narativa da nagnu ka centru. Moraju biti veoma oprezni sa daljim dešavanjima u Poljskoj jer u planovima evropskih interesnih blokova ova zemlja predstavlja emanaciju strategije klina.

Pomenute dve zemlje nisu jedine na kontinentu. Pored njih, uspon desnog političkog krila beleži se u Slovačkoj, Portugalu, Španiji, ali i skandinavskim zemljama. Orban svoju poziciju suvereno drži već godinama, a uspeo je da izdejstvuje oslobađanje blokade dela finansijskih sredstava tako da je to još jedna mala pobeda za njega u natezanju sa Evropskom unijom. Marin le Pen se uspešno rebrendirala i ako kroz ostatak godina Makronovog mandata ne ispliva neki kvalitetan centristički kandidat, ćerka Žan-Mari le Pena će vrlo verovatno uspeti u onome što je on godinama uzalud pokušavao.

Kako bi se u reklamama reklo – “i to nije sve“. AfD se u Nemačkoj izdiže kao vodeća politička sila i realna je mogućnost da dožive sudbinu holandskih kolega – mogu da ostvare pobedu na izborima, ali će biti veoma neizvesno preuzimanje državnog kormila. Nešto južnije, Slobodarska partija Austrije ponovo je preuzela vođstvo i uspešno se očistila od mulja sa obala Ibice. Osim uspešnog prolaska kroz skandaloznu aferu 2019. godine, može se reći da su austrijski desničari hitro zbili redove i u relativno kratkom roku ponovo preuzeli najveći udeo u poverenju birača.

Mediteranski deo Evrope, takođe, nije izuzetak u praćenju desnih trendova. Đorđa Meloni je, izgledno, stabilizovala imidž desnih političkih ideja, posle hazarderskih nastupa Matea Salvinija, a Kirijakos Micotakis, faktički, nema konkurenciju u ovom trenutku političkog bitisanja Grčke. Štaviše, Siriza kao nekadašnji bastion levice u Evropi, sada je pred potpunim krahom pod pritiskom zahteva trenutnog lidera, bivšeg bankara Stefanosa Kaselakisa, da se partija pomeri ka centru. Samim izgovaranjem da je bankar na čelu te partije snažno oponira njenoj dosadašnjoj reputaciji i potvrđuje misao Janisa Varufakisa da je ta partija bila veći udarac levici od tačerizma.

Pogrešno bi bilo svu krivicu svaliti na grčku partiju jer je reč o globalnom fenomenu. Odgovornost dele i istaknuti predstavnici i državnici leve provenijencije. Nevažno o kojoj je zemlji reč, dok su se uspinjali na vlast obećavali su kule i gradove, a kako bi se zadržali na vlasti radili su ono što su se zaklinjali da nikada neće. Pronevereno je poverenje i zloupotrebljena su nadanja birača. Kriza liderstva postala je sveopšta pojava. Poznati motivacioni govornik Sajmon Sinek je svoju knjigu naslovio “Lideri jedu poslednji“ i to bi teorijski trebalo da je tako. U politici, lideri su jeli prvi, a nekada ni mrvice nisu ostavljali za sobom. Ta pojava, svakako, nije čudna. Još od Davida su lideri prevrtljivi i kratak je put od herojstva do podlezanja niskim strastima. Liderstvo jeste varljiv jaram koji na sebe preuzimaju pojedinci.

Zbog neprincipijelnosti brojni čelnici država su podbacili. Malo će ko od modernih evropskih političara ostati zapamćen u istoriji kao što su ostali Čerčil, De Gol, Adenauer, De Gasperi... Oštrom oku neće promaći da su pomenuti lideri listom konzervativci, ali i oni liberalniji imaju se pohvaliti Klementom Atlijem, Miteranom, Brantom, pa i Sandrom Pertinijem.

Partijski kolega pomenutog bivšeg italijanskog predsednika bio je Benito Kraksi koji jeste simbol političke korupcije u Italiji, a to je važno istaći ako se zna da je baš on bio dugogodišnji prvi čovek italijanskih socijalista. Filip Vilan mu je u nekrologu pisanom za “Gardijan“ dodao veliku zaslugu za uništavanje Italijanske socijalističke partije, a ovde se baš njegov primer može uzeti kao početak sumraka levih ideja. Socijalisti su širom Evrope pristajali na upitne kompromise kako bi zadržali vlast ili su se poput Olanda, koji čak nije želeo da traži drugi mandat, toliko brukali da su doveli do sunovrata svojih partija.

Tako se dolazi do jednog od glavnih uzročnika uspona desnice. Pravljenje jalovih koalicija sve sa ciljem da se očuva vlast dovelo je do toga da građani počnu svoje zaštitnike da traže na alternativnim mestima. Takozvana velika koalicija u Nemačkoj izrodila je Alternativu za Nemačku. Sadašnja vlada koju SDP čini zajedno sa zelenima i liberalima ne pravi napredak u obuzdavanju ove populističke partije i njenih radikalnih ideja. Ide se toliko daleko da se čak zahteva i zakonska zabrana njenog delovanja. To je malo verovatno pa bi možda cela politička scena trebalo da se zagleda duboko u sebe.

Primerno je obratiti pažnju na sve ovo jer prošlost preti da se ponovi, ali ovaj put marksovski farsično, ako bi u neki brak iz interesa ušli AfD i CDU, koja je još uvek najjača partija na nemačkoj sceni. Samo ponavljanje istorije jeste još jedan od načina tumačenja uspona desnice. U kapitalnom delu “Proučavanje istorije“ legendarnog Arnolda Tojnbija, pripadnika škole koja istoriju posmatra kroz ciklične teorije, može se ovaj fenomen prilično jednostavno razložiti i shvatiti. Na istoriju utiču određeni faktori među kojima su ljudi i društvo. Razvijajući teoriju izazova i odgovora, Tojnbi je suštinski razvio metod posmatranja svetskih procesa. Plastično objašnjeno, izazov podrazumeva određenu situaciju koja stavlja na test sistem, a odgovor podrazumeva bilo koju akciju, pa čak i nečinjenje, usled čega će doći do promene – ili nabolje ili nagore.

U tim odnosima dolazilo je do slučajnih ponavljanja pa je tako došlo do istih ishoda. Ako se posmatra samo prošli vek, posledice Prvog svetskog rata dovele su do veće svetske integracije, liberalnijih promena i povećanja tolerancije. Usledio je uspon radikalnih desničarskih ideologija, nacizma, fašizma i Drugi svetski rat je već bio na pragu. Smiraj ovog užasnog krvoprolića doveo je nova popuštanja kod ljudi. Liga naroda unapređena je u Ujedinjene nacije, stvorena je Evropska zajednica za ugalj i čelik, a sva mudrost oličena je gestom vrhovnog komandanta savezničkih snaga Dvajta Ajzenhauera koji je, videvši sve monstruoznosti koncentracionih logora, zatražio da se sve dokumentuje kako bi ceo svet mogao da vidi kakvi su bili nacistički užasi.

Iako sa desnog spektra, tadašnji konzervativci su imali mnogo tolerancije i razumevanja. Ljudske slobode su počele da izbijaju u prvi plan, a liberali su se polako pripremali da preuzmu upravljačku palicu. Generacije praćene strahotama su otvorile svoje umove za nove vrednosti i sve je bilo spremno da “bumeri“ odrastaju i budu vaspitani u jednom buntovnom duhu.

Polet liberalizma i ljudskih sloboda sa dolaskom Regana na vlast jeste sateran u ćošak širom Zapada, ali je vera u opštu jednakost bila oslobođena. Isti taj Regan je neumorno radio na rušenju Berlinskog zida i sa njegovim padom Frensis Fukujama piše svoj čuveni tekst koji mnogi, zaboravljajući da je u originalnom naslovu članka stajao znak pitanja, danas smatraju promašenim. Možda naučnik jeste prenaglio sa nekim razmišljanjima, ali je njegov pristup bio više nego ispravan. Ako nije došlo do kraja istorije, sve više izgleda da dolazi do kraja ideologije, makar one na desnici.

Šta ekstremni desničari u Srbiji ne shvataju

Protivrečne ideologije

Protivrečne ideologije

Vesti 28.02.2023. 13:05

Šta ekstremni desničari u Srbiji ne shvataju

Ovo što se trenutno dešava u svetu nikako nije moguće podvesti ni pod neokonzervativizam niti nazvati “novom konzervativnom revolucijom“. Iako su definitivno desno od centra, ovi novi frankenštajnski pokreti i partije su po mnogo čemu ekstremni i teško ih se uopšte može nazvati desničarima. Bila bi to uvreda za mnoge iskrene konzervativce, ali i za mislioce koji su postavili osnovu poput Edmunda Berka.

Zato ovo nije klasičan desničarski fenomen i mora mu se posvetiti puno pažnje. Narativ sa kojim nastupaju ti proroci je svugde gotovo identičan. Viktor Orban sa svojom svitom iz Fidesa ne može da se meri sa politikom Jobika. Ako se francuska desnica pogleda kroz istoriju, Šarl de Gol se ne može staviti u istu vrstu sa Sarkozijem, koji nije ni blizu Marin le Pen, a ona je veoma udaljena od Erika Zemura. Upravo na tom ličnom nivou vidljiva je sličnost između poslednjeg iz francuskog niza i Matea Salvinija, Gerta Vildersa i njihovih javnih nastupa. Sve više mesta u javnom prostoru zauzimaju, a zajednički su im duboka orijentisanost na unutrašnja pitanja koja se hiperakcentuju, antimigrantski stavovi, ali i podrška nekim jako kontroverznim idejama. Osim toga, zajedničko je i što ostale političke partije u svakoj od zemalja u kojima se pojavio ovaj fenomen kao da imaju neku vrstu prećutne saglasnosti oko blokiranja njihovog dolaska na vlast. Švedske demokrate ostale su van izvršne vlasti, ali su uspele da uslove vladu svojom podrškom u skupštini. Vildersu i Kačinjskom će biti prilično izazovno, ako ne i nemoguće, da materijalizuju svoje pobede, a AfD za sada ima potpunu blokadu. U bliskoj budućnosti biće zanimljivo ispratiti izbore u Portugalu i kako će se tamo pokazati Šega.

Nerealno je, ipak, sve ove nove političke aktere porediti sa nacistima ili fašistima, makar ne još uvek, premda je moguće uspostaviti određene paralele. Ona glavna, a potencijalno određujuća, jeste intelektualna zaleđina kojom se građanima sofistički legitimišu neke ideje koje bi trebalo da budu temeljno podvrgnute intelektualnom seciranju, a o nekima se ne bi ni smelo raspravljati. Fašisti su koristili Đovanija Đentilea i radove Marinetija koji se svojski trudio da fašizam predstavi kao umetnost u socijalno-političkom kontekstu. Nacisti su imali mnogo širu lepezu autora koji su izlazili iz okvira nemačkog govornog područja. Tako su direktno nacizmu doprinosili Hjuston Stjuart Čembrlen, Alfred Rozenberg, a eklektički su uzimane ideje Karla Šmita, Karla Haushofera, Ničea, Hajdegera i brojnih drugih. Danas je u porastu broj filozofa i intelektualaca koji svojim učenjima doprinose rađanju nekih novih opskurnih ideja. Gijom Faj sa svojom teorijom o arheofuturizmu predstavlja kostur, na koji se listom ređaju mračne misli kojih ne manjka danas, a Alan de Benoa pokriva onaj potpuno naučni deo koji su nacisti uzimali iz teorije Karla Šmita, inače jednog od glavnih uzora francuskom filozofu.

Jasno je onda zašto su narativi desničara svugde slični. Ideje prelaze granice, a naročito one na kojima je moguće politički profitirati. One mogu da budu gurnute još snažnije ako kao buldožere imate ljude poput Stiva Benona koji neumorno putuje svetom šireći ta “metadesničarska“ uverenja. U dokumentarnom filmu “Na ivici“, on neskriveno iskazuje nameru da celom svetu mesijanski otvori oči.

Možda je većini ljudi potreban hobsovski suveren koji će preseći i odlučiti, odrediti granice dozvoljenog. Upravo je čovek osnovna jedinica, akter, koji omogućava razvoj bilo čega. Razmatrajući političke stavove ljudi, grupa naučnika našla je da su oni relativno stabilni dugoročno gledano, a onda kada se menjaju, mnogo je veća verovatnoća da ljudi postanu konzervativniji kroz godine. Kada se takvom nalazu doda mišljenje da su turbulentna i tenzična vremena mnogo plodnija za sve vrste konzervativaca, naročito izgleda desnih populista, jasno je zašto već neko vreme raste podrška takvom političkom spektru, i to ne samo u Evropi.

Postoje i izuzeci ovom opštem usponu desnice. Ako Donald Tusk uspe da u Poljskoj formira većinu u Sejmu, kao saveznik će ga sačekati Petr Pavel, predsednik Češke, koji se dijametralno razlikuje od svog prethodnika, populiste Miloša Zemana. Ipak, ono što je mnogo interesantnije, a možda i osvežavajuće po liberalnu stvar, tiče se političke scene u Velikoj Britaniji. Glavni kuvar cele ove britanske mućkalice vratio se u Vestminster, ali izgledno je da ni on neće moći da spreči dolazak laburista na vlast. Možda ima simbolike u tome što se Dejvid Kameron kao grešnik vraća na mesto počinjenja u trenutku kada se ceo populistički projekat Bregzita obija o glavu svim konzervativcima. Glavni glumci tog filma trenutno odmaraju od istorije. Neslavno su završili i Najdžel Faraž i Boris Džonson, ali i izvršni strateg cele kampanje Dominik Kamings. Priroda se u torijevskim redovima, izgleda, obnavlja. Međutim, sada kada se cela priča oko izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz EU privodi kraju, veoma je interesantno to što se sve češće traže “egziti“ kod drugih populističkih desničara u Evropi. To otvara pitanje – da li ostatak Evrope kaska za UK ili i njih čeka britanska sudbina?

U svetu je generalno primetan rast obe struje na desnom spektru vrednosti. Mada se sve češće čuju mišljenja da novoizabrani predsednik Argentine i zvezda na populističkom nebu desničarskih vrednosti, Havijer Mileji, pravi više buke nego što će njegova dela moći da opravdaju, najviše će budućnost daljeg rasta desnice zavisiti od izbora u Sjedinjenim Državama sledeće godine. Za to vreme na brdovitom Balkanu je prilično mirno, s obzirom na to da su se osetili trendovi ukrupnjavanja desnice i rađanja novih desnih populističkih snaga, ali je to marginalno. Ili se možda kasni kao i sa svim ostalim. Uglavnom, ličnosti koje se ističu u regionu kao zagovarači desnih ideja su prilično groteskne, mada se na momente mogu činiti ozbiljnim.

Ne smećući s uma ratove u Izraelu i Ukrajini koji predstavljaju ozbiljan izazov, ipak se ne može baš reći da je svet pred praskozorjem nekog novog poretka. Posebno ne u ideološkom smislu. Bumeri polako napuštaju svet, a nema nekog novog Ajzenhauera koji će da podseća na stravične posledice mržnje, netrpeljivosti i netolerancije. Iako većina zemalja kipi od ključale retorike, ekstremi ni na levoj ni na desnoj strani nisu od koristi nikome, još uvek se nije prelomilo na koju će stranu, pa su predviđanja nezahvalna. Radost i pevanje populista “desno, desnije“, s tih pozicija gledano, može da bude pesma za slavlje, ali i klasična elegija.

Dijego Fuzaro: "Nije pobedila desnica, nego kapital"

Intervju

Intervju

Vesti 03.10.2022. 12:05

Dijego Fuzaro: "Nije pobedila desnica, nego kapital"