Svet
17.10.2022. 12:34
Svet
16.01.2024. 15:00
Dragan Bisenić
Dragan Bisenić
Nov Trampov mandat i atomske bombe: Povratak na nemačko “crveno atomsko dugme“
Ono što je bilo nezamislivo – možda se događa. Nemačka je posle poraza u Drugom svetskom ratu učinila sve da militarizam bude ne samo neprihvatljiv, nego i odvratan u svakom smislu.
Sada se dešavaju obrnute stvari – raspravlja se i o mogućnostima da Nemačka postane nova evropska nuklearna sila.
U Nemačkoj je nuklearno naoružanje bilo istorijski tabu. Zbog protivljenja razmeštanju nuklearnog naoružanja na nemačkom tlu ’70-ih i ’80-ih godina, nastala je partija Zelenih koja je od tada stigla do vladinih kabineta, gde je nezamenljiva u poslednjih 25 godina. Krajem prošle godine počela je debata o budućnosti nuklearnog naoružanja i eventualnoj potrebi da se Nemačka pojavi kao nova nuklearna evropska sila.
Prema mišljenju istaknutog nemačkog politikologa Herfrida Minklera, nova trka u naoružanju odavno je počela. U intervjuu za “Štern“ poznati berlinski politikolog objasnio je kakve posledice iz toga proizilaze. Minkler je govorio o novom svetskom poretku i naveo mogućnost stvaranja evropskih atomskih bombi.
On poziva da Evropa bude naoružana nuklearnim oružjem kako bi bila bolje zaštićena od ratova. “Evropa mora da razvije nuklearne kapacitete“, rekao je on listu. “Britanci imaju nuklearne podmornice, a Francuska ima bombu, ali da li će ih zaista koristiti da zaštite Litvaniju ili Poljsku? Ovo je sumnjivo iz perspektive Kremlja. Potreban nam je zajednički kofer sa crvenim dugmetom koji putuje između velikih zemalja EU“, zahteva Minkler.
Odavno je, prema njegovom mišljenju, u toku spirala prenaoružavanja kojoj Evropa ne može da pobegne. “Ukrajina je ustupila svoje nuklearno oružje Rusiji u skladu sa Budimpeštanskim memorandumom u zamenu za američka, britanska i ruska obećanja da će zaštititi granice Ukrajine“, rekao je on. Iskustvo pokazuje da je takav ugovor bezvredan. Nuklearno naoružavanje je neophodno “kako Evropljani u budućnosti ne bi dozvolili da stalno budu na Putinovoj meti“.
Minkler je rekao da se o nuklearnom naoružanju ne može odlučivati “na samitu NATO-a“. “To je više projekat za narednih 20 godina“, zaključio je on. Nemački stručnjak Markus Kaim predočava da bi Nemačka u određenim okolnostima mogla da se pojavi kao nova evropska nuklearna sila koja bi davala nuklearne garancije drugim državama centralne i Istočne Evrope.
Mogućnost da Tramp ponovo postane predsednik SAD kod Evropljana izaziva brojne zabrinutosti, dala je nove argumente za nuklearnu debatu. Evropski političari strahuju da bi se ponovila evropska politika iz njegovog prvog mandata, samo sada u mnogo oštrijem tonu i radikalnija u suštini. U spoljnoj politici Berlina trenutno se sve otvorenije predviđa “horor scenario“, koji podržavaju poslednja istraživanja javnog mnjenja u SAD: Donald Tramp bi se u januaru 2025. vratio u Belu kuću i završio populističku agendu u drugom mandatu u Beloj kući. U novembru je nemački ministar odbrane Boris Pistorijus otvoreno nazvao Trampov mogući reizbor “katastrofom“.
Poseban ugao bila bi nuklearna bezbednost i verovatnoća da evropski saveznici više ne bi mogli da se oslone na nuklearne bezbednosne garancije Sjedinjenih Država. Umesto toga, Sjedinjene Države bi se okrenule isključivo Indo-Pacifiku i svoju podršku Evropi uslovile evropskim finansijskim i vojnim doprinosima, tako da bi Evropa ostala bez američkog “nuklearnog kišobrana“.
“Nuklearni kišobran“ je koncept garancija države sa nuklearnim oružjem za odbranu nenuklearne savezničke države. Kontekst su obično bezbednosni savezi Sjedinjenih Država sa NATO-om, Australijom, Japanom i Južnom Korejom. SAD pružaju zaštitu i odvraćanje za različite zemlje pod svojim kišobranom, a zauzvrat, zemlje same ne sprovode programe nuklearnog oružja.
Svet
19.01.2023. 14:42
Medvedev: "Moguć nuklearni rat ako Rusija izgubi u Ukrajini"
Granice nuklearnog kišobrana
Ideja o “evropskom nuklearnom odvraćanju kao takvom i o “evropskoj nuklearnoj sili“ pojavila se kasnih 1950-ih u Zapadnoj Evropi, kao deo krize poverenja u bezbednosne garancije SAD. Epizoda u Suecu iz 1956. ilustruje granice američkog angažovanja u znak podrške svojim saveznicima, dok lansiranje “Sputnjika“ 1957. naglašava ranjivost američke teritorije bez presedana.
Evropljani strahuju da će Vašington prihvatiti mogućnost ograničenog nuklearnog rata u Evropi i odbiti da angažuje strateški arsenal sa svoje teritorije, kako se Amerikanci ne bi izložili nuklearnim represalijama SSSR-a. Počeli su da se pojavljuju projekti o “evropskom atomskom bazenu“ kako bi se smanjila strateška zavisnost Evrope od Vašingtona i dao joj glas u NATO-u. Trilateralni sporazumi između Francuske, Italije i Nemačke trebalo je da obezbede blisku saradnju u oblasti konvencionalnog naoružanja i “vojne primene atomske energije“.
Ova čisto evropska nuklearna iskušenja, međutim, ostala su teorijska. Postoji nekoliko razloga za ovaj neuspeh; za Evropljane, posebno za Saveznu Republiku Nemačku, rizik od razdvajanja Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država bio je previsok. Dakle, pitanje doprinosa nuklearnog odvraćanja bezbednosti Evrope posmatrano je kroz jedinu prizmu američkog nuklearnog kišobrana (“prošireno odvraćanje“ SAD) i Atlantske alijanse. Od kraja 1950-ih, Vašington je postepeno sprovodio politiku “nuklearne raspodele“ sa evropskim saveznicima; NATO-ova Grupa za nuklearno planiranje stvorena je 1966. godine i prvi put se sastala 6. aprila 1967. Za Amerikance, ona je trebalo da odgovori na zabrinutost Evrope u vezi sa bezbednosnim garancijama SAD i da izbegne širenje nuklearnih arsenala u Evropi, posebno u SFRJ, dok kontroliše proces donošenja odluka o upotrebi oružja alijanse.
Šta bi se desilo u Evropi kada bi se situacija promenila i kada više ne bi bilo garantovanog američkog “nuklearnog kišobrana“? Grupa nemačkih eksperata za spoljnu politiku veruje da stvari neće ići u tako lošem pravcu jer mnoge evropske zemlje trenutno povećavaju izdatke za odbranu, preuzimajući veće terete u alijansi, a američki Senat je nedavno usvojio zakon koji zahteva od SAD da, ako žele da se povuku iz NATO-a, moraju da dobiju kongresno odobrenje. Ali, SAD mogu da se povuku politički, a da pravno sve ostane na svom mestu. Zbog toga, drugi smatraju da je političko, a ne pravno, povlačenje SAD iz alijanse toliko realna mogućnost da Evropljani sada moraju da se pripreme za nezavisniju ulogu u odbrani Evrope.
Koliko god scenario izgledao preteći, nemačke diskusije ostaju neodlučne o tome koje zaključke treba izvući iz ovog razvoja događaja. S jedne strane, to ima veze sa prirodom i veličinom zadatka – kako se može pouzdano predvideti razvoj američke spoljne politike od 2025. godine? S druge strane, čini se da vodeći nemački političari zaziru od strateških zaključaka jer bi oni suštinski promenili nemačku bezbednosnu politiku.
Repriza rasprave iz 2017.
Zbog toga, ova debata predstavlja reprizu prvobitne rasprave koja je vođena, takođe povodom Trampa, ali pred početak njegovog prvog mandata. Debata je dobila na snazi krajem novembra 2016. godine sa tekstom izdavača “Frankfurter algemajne cajtunga“ (FAZ), vodećeg nemačkog konzervativnog lista, a podstaknuta je i sa nekoliko intervjua koje je dao specijalni predstavnik za spoljne poslove Komiteta nemačkog Bundestaga za spoljne poslove Roderih Kiseveter (CDU/CSU). Ovi i drugi protagonisti razmišljali su o tri potencijalne opcije za Nemačku: (1) autohtono nemačko nuklearno sredstvo odvraćanja; (2) panevropsko sredstvo odvraćanja (ili evrodeterent); i (3) očuvanje latentnih kapaciteta nemačke nuklearne tehnologije.
Istina, većina zagovornika istakla je da bi ovi nepredviđeni slučajevi bili primenljivi samo u malo verovatnom slučaju nuklearnog povlačenja SAD iz NATO-a. Većina eksperata i komentatora odbacila je sve tri opcije iz političkih, pravnih i/ili tehničkih razloga ili je na drugi način označila čitavu diskusiju kao “fantomsku debatu“.
Svet
02.06.2023. 15:12
Kontrola nuklearnog naoružanja: Bela kuća i Rusija zajedno?
Ali sada ona dobija drugačiju reinkarnaciju. Markus Kaim iz berlinskog Instituta za bezbednost i politiku u opširnom tekstu elaborirao je pod kojim uslovima i kako bi se stiglo do nemačke atomske bombe. On smatra da bi najverovatnija zaštita Nemačke od povlačenja Vašingtona iz “Paks amerikane“ bila evropska organizacija za nuklearno odvraćanje.
Za druge regionalne poretke u međunarodnoj politici sve veći značaj nuklearnog oružja evidentan je godinama, ali je Evropa uglavnom ostala netaknuta zbog američkih bezbednosnih garancija. Najnovije ruske pretnje da će upotrebiti taktičko nuklearno oružje u kontekstu rata u Ukrajini zatekle su u velikoj meri “denuklearizovano“ nemačko društvo nespremnim.
Koji su scenariji sada zamislivi
Prva varijanta evropskog nuklearnog odvraćanja uključivala bi “evropeizaciju“ francuskog nuklearnog arsenala, koji se sastoji od oko 300 bojevih glava. Konkretno, nemački političari zahtevaju da Francuska proširi svoje nuklearno odvraćanje na Evropu i ponudi saveznicima jedan oblik nuklearnog učešća. Ali predsednik Makron više puta je odbacio ova očekivanja. Odluka o upotrebi francuskog nuklearnog oružja ostaje na predsedniku, a uključivanje saveznika nije moguće jer bi to bilo u suprotnosti sa principom nacionalne nezavisnosti Francuske.
Druga, dalekosežnija varijanta predviđala bi stvaranje istinski evropske nuklearne sile, iako se detalji predloga razlikuju ili ostaju nejasni. Neka od tehničkih uputstava o upotrebi nuklearnog oružja trebalo bi da kruže između evropskih prestonica. Ono što ostaje nejasno u ovom modelu jeste koje telo bi trebalo da izda naredbu za upotrebu ovog evropskog nuklearnog oružja i pod kojim okolnostima?
To bi brzo dovelo do sukoba jer bi, uprkos promeni komandnih ovlašćenja, ove sisteme oružja morala da nabavi ili razvije EU. “Čini se da nije prihvatljiv model za nemačku bezbednosnu politiku da Berlin učestvuje u plaćanju evropskog nuklearnog oružja, ali da nema nikakvog uticaja na njegovu upotrebu“, smatra Kaim.
Ovaj jaz bio bi još veći u trećoj varijanti, da su i sistemi naoružanja i komandna vlast u rukama Evropske unije. Ako se ova opcija promisli do kraja, postaje jasno kakav bi to veliki korak u integraciji podrazumevao: kada bi komesar EU za bezbednost i odbranu ili predsednik Evropske komisije bio u stanju da ugrozi Rusiju nuklearnom odmazdom, to bi bio korak koji bi značio da je završena evropska unija bezbednosti i odbrane, koja bi u suštini postala “Sjedinjene Evropske Države“. Bez potcenjivanja političke dinamike koju bi politički povratak Donalda Trampa mogao da izazove u EU, ovo je malo verovatan scenario. Zbog ogromnih političkih i pravnih prepreka, EU ne bi mogla da poboljša sopstvenu sposobnost da deluje u bezbednosnoj politici u kratkom roku.
Oštar raskid s tradicijom nemačke spoljne politike
Evropska opcija nuklearnog odvraćanja stoga nije realna, uprkos suprotnim glasovima nemačke spoljne politike. Imajući u vidu ovaj zaključak, ocenjuje Kaim, nemačkoj spoljnoj politici ostavljene su tri političke opcije za delovanje.
Za one koji nuklearno odvraćanje smatraju neophodnim “imajući u vidu rusku pretnju“ – a savezna vlada je to nedavno ponavljala u relevantnim nacionalnim i međunarodnim dokumentima – ostala bi posebna opcija, koja bi, međutim, predstavljala “oštri raskid“ sa tradicijama nemačke spoljne politike. To bi bilo “nezavisno razvijanje nemačkog nuklearnog oružja i time uspostavljanje oblika nacionalnog nuklearnog odvraćanja uporedivog sa onim u Francuskoj ili Velikoj Britaniji“.
Pošto je postupno ukidanje civilne nuklearne energije završeno, ovaj put bi trajao duže. Kaim polazi od toga da bi novi Putinov mandat, čije snage mogu da zauzmu do 2025. više teritorije u Ukrajini i zaprete Poljskoj, Baltiku, Rumuniji i Moldaviji, mogao značajno da promeni prirodu i tempo nemačke debate. Za tu “novu debatu“ ni postojeća zakonska ograničenja ni međunarodne obaveze koje je preuzela Nemačka ne bi bile problem.
“Iako postoje zakonska ograničenja u vidu Ugovora o neširenju nuklearnog oružja i Ugovora o dva plus četiri kojima nemačka politika podleže u tom pogledu, ostaje da se vidi da li će one da ostanu trajne prepreke, ako se ima u vidu volja da se to učini“, procenjuje Kaim.
On, zatim, dodaje još jednu novu dimenziju mogućnom nemačkom atomskom naoružavanju. Nemačka bi, tada, mogla da preuzme nuklearne garancije za zemlje centralne i Istočne Evrope, što bi bila, priznaćemo, nesumnjivo značajna nemačka uloga, budući da ne postoji nijedna evropska zemlja sa nuklearnim oružjem koja je prihvatila ovakve bilateralne obaveze. Kaim ovu promenu naziva “šokantnom“ i postavlja je na sledeći način: “Mnogo važnije bilo bi pitanje da li bi Savezna Republika, zauzvrat, dala nuklearne garancije za države centralnoistočne Evrope? To bi bila ponuda koja bi sigurno impresionirala partnere u Varšavi, Talinu ili Bukureštu isto koliko i stalno stacioniranje nemačke brigade u Litvaniji. Koliko god ovaj zaključak nekome izgledao šokantno, on označava promenjene okolnosti u kojima sada živimo: geopolitički rezovi takođe zahtevaju izmenjene odgovore nemačke politike.“
Pogrešna odluka i lažne nade
Na ove Kaimove zaključke odgovorilo je dvoje njegovih kolega iz Instituta za bezbednost i politiku, Klaudija Major i Liviju Horovic. Oni tvrde da “pozivi na nemačko nuklearno oružje izazivaju lažne nade“ i da bi “bomba bila pogrešna antievropska odluka koja bi uništila nemački način života“.
Nije samo reč o tome da “vešti nemački naučnici brzo naprave nekoliko nuklearnih oružja, Rusija je odvraćana; a sve ostalo ostaje isto“. Ali nemačka nuklearna akcija bila bi skupa, antievropska pogrešna odluka koja bi šokirala Nemačku i Evropu bez ikakvih značajnih koristi.
Centralno pitanje u scenariju nejasnih američkih garancija, navode Major i Horovic, jeste da li uplašeni Evropljani reaguju nacionalno i pokušavaju da se zaštite sopstvenim bombama ili bilateralnim odnosima sa SAD ili će se sabrati i zajedno tražiti evropsko rešenje?
Oni smatraju da tu nije reč o Nemačkoj jer je ruska pretnja prema NATO-u usmerena na Evropu.
“Moskovske armije ne žele prvo da zauzmu Brandenburg. Putin želi da povrati rusku sferu uticaja u Istočnoj Evropi, obezbedi svoju moć kod kuće i nametne svoje ideje reda Zapadu. Praktično, to znači: naš liberalni poredak će se prvo braniti na spoljnim granicama NATO-a i EU, od Rumunije do Finske. Shodno tome, nacionalni nuklearni arsenal koji samo štiti Nemačku bio bi antievropski. Poruka našim partnerima, od Estonije do Italije, bila bi: radi se o nama, Nemačkoj. Mi smo ravnodušni prema Evropi“, odgovaraju ovi nemački stručnjaci.
Na globalnom nivou, relativno stabilnom nuklearnom poretku došao bi kraj. Da bi napravila sopstvenu bombu, Nemačka bi se povukla iz Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, koji je do sada podržavala. To je do sada uradila samo Severna Koreja. Berlin bi postao ne samo parija, već i pretnja Evropi i faktor međunarodne nestabilnosti, zaključuje ovo dvoje autora. Ali to nipošto ne okončava ovu debatu. Ukoliko Tramp doista bude izabran, onda je sve ovo samo uvod u pravu raspravu.
Svet
08.07.2023. 15:00
Rusija i nuklearno oružje: Veliki prasak ili veliki blef
Komentari
