Vesti
02.03.2021. 16:51
M. Paunović

Polemike koje je

Genocid bez presedana

social-network-post-1920x10803.jpg

Polemike koje je film „Dara iz Jasenovca“ otvorio u Srbiji, ali i regionu neće se sasvim sigurno još dugo stišati.

Polemike koje je film „Dara iz Jasenovca“ otvorio u Srbiji, ali i regionu neće se sasvim sigurno još dugo stišati. Tabu tema koja je dugo skrivena čamila u zapećku istorije kroz jedan igrani film tek blago je dotaknuta svetlom saznanja i već je kao takva, kroz umetnički izraz nagovestila neverovatne razmere i značaj koji će sasvim sigurno imati po identitet našeg naroda.

Koliko god danas zvučalo izanđalo, značaj filma „Dara iz Jasenovca“ je upravo to, osvešćivanje građana Srbije da su deo i potomci jednog naroda koji je preživeo najstrašniji genocid i teror, da je u Prvom i Drugom svetskom ratu bio na granici biološkog opstanka, ali da je preživeo. O samome filmu će se lomiti koplja. Da li je uspešan, umetnički dorastao zadatku, da li je moglo bolje? Sve su to stvari za raspravu i kritiku, ali je suštinska važnost ovog dela to što je bio prvi film o tako velikoj temi. O tabuu koji je guran više od sedam decenija ispod tepiha i koji nas je doveo do paradoksalne situacije da mi ni danas nemamo tačan odgovor na pitanje koliko je zaista ljudi pobijeno u Jasenovcu i Gradiški? Nedostatak odgovora na ovo pitanje stvorio je pogodno tlo za relativizaciju brojeva i samim tim nas udaljio od suštine, a to je da su Jasenovac i Gradiška mesta na kojima je sprovođeno masovno istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Ako bi se nešto moglo prigovoriti filmu sa stanovišta faktografije, to je možda prilično ublažen prikaz uslova života i razmere pokolja. Ali to je donekle i razumljivo. Da je zaista prikazano kako su ustaše, koliko i na kakve sve načine ubijale logoraše to bi premašilo konvencionalne spoznaje mogućeg i čitavu bi priču izmestile u nivo nadrealne horor fikcije, koja bi prosečnom gledaocu u Zapadnoj Evropi i Americi izgledala nemogućom. Ko još može da objasni da je postojalo 57 tačno utvrđenih načina na koja su se sprovodila masovna pogubljenja.

Povezane vesti - TITO NE BI DAO DA DARA NERVIRA HRVATE

Istorijska nauka će decenije koje je izgubila teško nadoknaditi, pritom će svako ko se bavi Jasenovcem iz Srbije u Republike Srpske sasvim sigurno biti osporavan, sa jasnom namerom da se ospore činjenice vezane za ustaške logore smrti, ali i za stradanje Srba u Hercegovini i Dalmaciji, od Prebilovaca do Gospića. Namera će biti sasvim jasna, jer moderna hrvatska država počiva na nerealnom mitu o antifašizmu, koji sasvim izvesno postaje fikcija kako se budu osvetljavale činjenice o genocidu na Srbima, Jevrejima i Romima koji je sprovodila Nezavisna Država Hrvatska.

Međutim, postoje i neki strani, relevantni izvori o događajima iz Drugog svetskog rata na teritoriji Hrvatske. Na dva takva izvora ćemo skrenuti pažnju u ovom tekstu. Prvi, memoari generala Edmunda Gleza fon Horstenaua „Od Hitlera do Pavelića“, a drugi je izvor pisanje novinara, reportera i književnika Kurcija Malapartea objavljenih u italijanskoj štampi i knjizi „Kaput“. Fon Horstenau i njegovi memoari su svakako odličan materijal za tumačenje određenih događaja i nedoumica vezanih za ove okolnosti. On je bio izvanredni opunomoćenik Trećeg rajha u NDH i neka vrsta gaulajtera. Od početka je ukazivao nemačkoj vojnoj komandi na zločine koje čine ustaše i oštro im se protivio sve vreme svog boravka u NDH, vrlo često se sukobljavajući i sa zvaničnim nemačkim ambasadorom u NDH Sigmundom Kašeom, kao i sa Kvaternikom i Pavelićem. Smenjen je u jesen 1944. godine.

Neke od njihovih najznačajnijih napisa prenosimo u celini.

„Između Hitlera i Pavelića“, Glez fon Horstenau

U Zagreb sam stigao ispunjen austrijskom tradicijom. Novom poslu sam pristupio sa iskrenom austrijskom nadom da ću biti od koristi i da ću pomoći pri stvaranju nove države u kojoj žive tri naroda. Verovao sam da ću uspeti da stvorim pravu višenacionalnu državu u kojoj će se svako osećati kao punopravan građanin bez obzira na versku i etničku pripadnost. Ostvarenje ovog cilja predstavlja moju drugu veliku zabludu. Tako sam, eto, stigao u lepi meni drag grad na reci Savi. Nisam bio objektivan.

No, Pavelić je 9. aprila 1941. godine stupio na tlo Hrvatske. On je imao sasvim drugačije ciljeve od mene. U novostvorenoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj živelo je četiri miliona Hrvata, milion i osamsto hiljada Srba i sedamsto hiljada muslimana. Njegove namere bile su sledeće: jedan milion i osam stotina hiljada pravoslavnih Srba hteo je da pobije i to po svaku cenu i svim sredstvima.

*

*

Uzalud sam upozoravao Slavka Kvaternika zbog oduzimanja prava Srbima na postojanje. Uzalud sam ga u prisustvu sarajevskog nadbiskupa Šarića preklinjao da Hrvatska mora da bude pravna država! Oduzimanje Srbima prava na osnovna sredstva za život, izbacivanje sa posla i iz njihovih kuća bio je samo početak.

Sledile su daleko gore stvari. Krajem maja 1941. prvi put smo primili vest o ubijanju srpskih talaca. Akciju je nedaleko od Bjelovara sproveo lično mladi Eugen Kvaternik. Ubio je dve stotine pravoslavnih Srba. Istovremeno do nas su stigle grozne vesti iz Hercegovine, te iz okoline Sarajeva. U Hercegovini su se pojavile ustaše iz Zagreba i Like, koji su naročito divlji i brutalni. I tu su počeli da prave svoje krvave orgije. „Ustaše“ su instrument jedne totalitarne stranke.

*

*

Od samog početka mog boravka u Hrvatskoj najoštrije sam se suprotstavio užasnim ustaškim zločinima. Kaše je, nasuprot meni, u tome video samo jedan ventil koji je sam po sebi vredan pažnje i koji vredi pozdraviti kao neku vrstu revolucionarnog zanosa. Kaše nikada nije posumnjao u ovakav svoj stav. Uzalud sam se trudio da u svojim izveštajima skrenem pažnju na to kako će taj namerno i veštački izazvan građanski rat stajati i mnogo nemačke krvi. Treba da se prati svaki pojedini događaj i da se tačno oceni. Kazao sam da čitava stvar treba da se prikaže drugačije nego što to radi Kaše. Ni pred poglavnikom nisam skrivao svoju veliku zabrinutost. Danas znamo da su sva grozna nedela izvršena sa Pavelićevim znanjem i da ih je on odobrio. Početkom septembra 1941. vodio sam jedan naročito uzbudljiv i temperamentan razgovor sa Pavelićem.

Povezane vesti - HRVATSKA IMA GENOCIDNU PROŠLOST

Prisutni su bili Slavko Kvaternik, Kaše i Lorković. Ovo je sve sadržano u mom službenom izveštaju. Kvaternik je tog dana bio tako krvoločan da sam njegovo izlaganje prekinuo rečima:

„Dragi Slavko, srećan sam što do danas nisi i mene ubio.“

Posle toga Pavelić je izjavio da bismo od jednog i po miliona pravoslavnih stanovnika, jedan milion pravoslavnih Srba sigurno mogli da pridobijemo za novu hrvatsku državu. Sećajući se Meterniha i razgovora sa Napoleonom u Drezdenu, odgovorio sam:

„Poglavniče, ja bih čak govorio i o nešto manjem broju. No, dozvolite mi da otvorim ovaj prozor kako biste ovu izjavu mogli jasno i glasno da objavite i svetu koji se sakupio u centru Zagreba, na Trgu Svetog Marka!“

Nijedan od prisutnih nije znao da ovo nisu bile moje reči, već citat, dakle, plagijat.

*

*

Početkom 1942. nemačko-italijanske vojne jedinice preduzele su akciju protiv četnika, i to na prostoru Sarajeva. Operacijom čišćenja terena protiv četnika komandovao je general artiljerije Bader, vojni zapovednik Srbije. Italijansko učešće u akciji ograničilo se u njihove namere da zaposednu Sarajevo. Prvi put se pojavio lukavi Roata koji je komandovao italijanskom vojskom. Jedva smo uspeli da sprečimo Italijane da ne zauzmu Sarajevo. Roatine trupe morale su da se zaustave u sarajevskim predgrađima. Akcija čišćenja terena severoistočno od Sarajeva uspela je. Nemačke mere pokazale su dobar rezultat. Naša zaštita srpskog civilnog stanovništva na potezu Sarajevo-Vlasenica uspešno je okončana. Onda se odjednom javio zastavnik jedne ustaške jedinice i krenuo u „veseli lov“ na pravoslavno stanovništvo. Naši su uhapsili zastavnika i njegovo ustaško društvo. Lično sam odobrio akciju hapšenja. Hrvate smo razoružali i uhapsili. Vrhovnoj komandi Vermahta poslali smo telegram sa pitanjem da li da ovim ustašama sudimo pred nemačkim vojnim sudom. Ustaški sud bi ih oslobodio. Primili smo odgovor:

„Firer smatra da su ustaše državotvorni pokret koji moramo da podržimo. Zato treba da im progledamo kroz prste i da tolerišemo njihove ispade. Uhapšene ustaše moramo da predamo hrvatskim vlastima.“

*

*

I zaista, sada je krenula jedna od najkrvavijih i najužasnijih akcija koje su poslednje tri godine sprovedene u Hrvatskoj. Iz svojih kuća isterani su starci, žene i deca. Zatvorili su ih u vagone u kojima se prevozila stoka. Tu su bili sabijeni u velikom broju, danima im nisu otvarali vrata vagona i vozili su ih u užasni koncentracioni logor Jasenovac.

Ustaše su se dokopale velikog bogatstva srpskih seljaka. Od strane hrvatske vlade službeno je javljeno da su ovu operaciju prekinuli. U drugoj polovini oktobra 1942. stigle su do mene nove grozne vesti. Pogođen je bio kraj zapadnog Jasenovca, oko reke Save. Jasenovac je najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj. U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države.

Social Network Post 1920x10803

Već u novembru 1941. ja sam zahtevao da u koncentracioni logor dođe jedna nemačka komisija. Eugen Kvaternik se tome opirao. Više nedelja se borio protiv mog plana kako bi dobio na vremenu. Ovo vreme je upotrebio da pored stvarnog logora smrti izgradi „Potemkinovo selo“. Iz susednih sela doveo je ljude koji su dobili zadatak da glume zatvorenike. Oni su izgledali veoma zadovoljno, a logor je bio lepo izgrađen, ali je u njemu bilo mesta za samo 1.400 ljudi. Čak i naivnom Kašeu ceo izveštaj izgledao je neobično i sumnjivo. Stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac. U logor bismo mogli da uđemo samo uz pomoć tenkova. Logor je bio pod komandom naročito divljeg i okrutnog Luburića. On je živeo u emigraciji i bio je propali student. Jasenovac je branilo oko 1.000 ustaša. Oni, navodno, nisu nikome bili odgovorni. Vršili su teror nad celim krajem. Kretali su u svoje krvoločne akcije kad god im se prohtelo.

Jednom prilikom sam doznao da se ponovo sprema jedna takva akcija. Hrvati, sa Pavelićem, ponovo su poricali istinitost moje informacije. Ja sam onda naredio da mi se stavi na raspolaganje specijalni voz; zahtevao sam od poglavnika da mi da dvojicu hrvatskih pratilaca. Dobio sam državnog sekretara Zajca i ustaškog „potpukovnika“ Lisaka. Krenuo sam na put, a to Pavelića nije nimalo obradovalo. Šta sam sve video na železničkoj stanici u Sisku i u obližnjem koncentracionom logoru, a zatim, posle duže vožnje automobilom, gde me je pratio nemački tenk, u Crkvenom Boku – sve te užasne zločine počinjene od strane Luburića i njegovih bandita. To jednostavno ne može da se opiše. Stanovnici Crkvenog Boka malo pre mog dolaska prešli su u rimokatoličku veru. Posle mog povratka u Zagreb predao sam Paveliću kratak izveštaj. Saopštio sam mu surovu istinu, bez ikakvih ulepšavanja. Postavio sam nekoliko zahteva. Obećao mi je svojom časnom rečju da će moje želje ispuniti. Pri tom, sad mi je jasno, nije ni pomišljao da obećanje ispuni. Već sam tada morao otvoreno da mu kažem kako sumnjam da njegova časna nešto vredi. Sledeći put primio me je sa najsvečanijim obećanjem da više neće da me laže. Posle dva minuta ponovo je lagao. Samo sam u jednoj stvari uspeo da postignem privremeni uspeh.

Povezane vesti - FOTOGRAFIJA KOJA MENJA SVE

Luburić je u samom centru Travnika, gde su se sakupili hrvatski dobrovoljci, ubio čoveka. Ovo je kasnije opravdao time da je to uradio kako bi sprečio pobunu. Posle toga Luburić neko vreme više nije bio prisutan u javnom životu NDH. Zauzvrat, ja sam obećao kako neću više ništa da pitam u vezi sa Luburićevim slučajem. Malo pre ovog događaja Kaše je nameravao da Luburiću dodeli jedno nemačko odlikovanje. Nije prošlo ni godinu dana kad sam doznao da je Luburić ponovo aktivan i da je sada u Banjaluci, i da se nalazi pod specijalnom Kašeovom zaštitom. Kaše je dao Hrvatima do znanja da o ovome ne treba da me obaveste. Luburić je prijatelj sa jednim od najbližih Kašeovih saradnika. I ustaška banda u Jasenovcu i dalje je nesmetano delovala i činila nove zločine. Kada danas razmišljam o tome, mogu slobodno da kažem da mi je do ovog trenutka, dok ovo pišem, pošlo za rukom da donekle zaustavim ustaški kurs i sprečim još strašnije zločine. Poglavnik je na početku imao pogrešnu sliku i verovao je da sam ja veoma moćan. On je moja ovlašćenja precenio. Lorković mi je jednom prilikom, 1943, rekao da sam jedini Nemac koga se Pavelić boji. Posle 20. jula 1944. više nije morao da me se boji. Najzad je došao njegov čas. Najvažniji razlog što sam se suprotstavio ustaškim nedelima bio je čisto ljudski. Verovao sam da zadatak države ne može da bude stvaranje uslova za građanski rat. Hrvatska vlast je ovo stanje neprestano podgrevala. No, intervenisao sam i zbog nemačkih interesa. Ustaški režim ugrožavao je i nas. Hteo sam da sprečim da nemački vojnici ginu zbog idiotske Pavelićeve politike. Za mene je predstavljalo merilo to šta je korisno, a šta nije za vođenje našeg rata. Za nas jednostavno nije bilo dobro da ustaše neprestano veštački podržavaju stanje građanskog rata. A to se sve događa iza naših leđa i na našu štetu. Naročito je za nas bilo važno područje između reka Save, Dunava i Drave. Pravoslavni živalj na ovom području, a pre svega u Sremu, nije imao nikakav naročit razlog da se raduje osnivanju NDH. No, ovi ljudi su uglavnom bili siti bogati seljaci. Sve što su oni hteli jeste to da ih ostave na miru. Naš volja, dakle, nije nikako mogla da bude to da ove ljude plašimo i terorišemo. Pa, njihova sela su se nalazila uz najvažniju saobraćajnicu Zagreb-Beograd!

*

*

Ostaje činjenica da Hrvatska politika činjenja zločina nad Srbima ima iznad svega da zahvali našem glupom poslaniku Kašeu. Ovo su nam izjavili i Hrvati koji su prijatelji Nemačke.

Ja sam lično osećao potrebu da se distanciram od krvoločne Pavelićeve politike i njegove ekipe ubica. Ovde mislim na njegove najpoznatije ubice. Pritom nisam mnogo vodio računa o tome šta će bilo ko da mi kaže. To osećam kao svoju dužnost da bih zaštitio ugled nemačkog Vermahta koji nema veze sa ustaškim grozotama. Tokom vremena moje intervencije bivale su sve jasnije i energičnije. Verujem da ovim nisam učinio malu uslugu ugledu nemačkog naroda i njenoj armiji.

Izvodi iz knjige „Kaput“, Kurcio Malaparte

Aprila 1941. vraćao sam iz Beograda u Zagreb. Nekoliko dana ranije završio se rat protiv Jugoslavije. Nezavisna Država Hrvatska tek se rodila, u Zagrebu je preuzeo vlast Ante Pavelić sa bandama ustaša. U svim selima po zidovima su bili izlepljeni veliki portreti Ante Pavelića, hrvatskog poglavnika, kao i razni plakati, proglasi, objave nove hrvatske države.

*

*

Na fasadi kuće preko puta, u kojoj se nalazi ustaški logor u Iloku, bila je nalepljena ogromna slika Ante Pavelića, šefa nove hrvatske države. Slika je bila otisnuta crnom bojom na svetlozelenom kartonu. Poglavnik je upirao u mene krupne crne oči, duboko usađene u nisko, tvrdo, tvrdoglavo čelo.

*

*

Od Vukovara do Zagreba, kroz Slavoniju, punu žitorodnih polja, svu zelenu od šuma, vlažnu od potoka i reka, u svakom selu dočekala me slika Ante Pavelića koji je upirao u mene pogled crnim očima.

*

*

Pisalo je da je Ante Pavelić zaštitnik hrvatskih naroda, otac hrvatskih seljaka, brat svih onih koji se bore za slobodu i nezavisnost hrvatskih naroda.

*

*

Govorio je italijanski, polako, s neprimetnim toskanskim naglaskom. Pričao mi je o Firenci, Sijeni, gde je godinama bio kao emigrant. Ja sam mislio, slušajući ga, da je upravo ovaj čovek terorista koji je naredio da se ubije jugoslovenski kralj Aleksandar, da on snosi odgovornost za smrt Bartua.

*

*

Ante Pavelić me je gledao crnim dubokim očima i strižući ogromnim ušima govorio: „Vladaću svojim narodom blago i pravično.“

*

*

Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora. Tako mi se bar činilo. Nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima „Fortnum and mason“ na Pikadiliju, u Londonu. Kazertano me pogledao i namignu mi: „Prijala bi ti jedna dobra čorba od ostriga, zar ne?“

„To su ostrige iz Dalmacije?“, upitao sam poglavnika.

Ante Pavelić diže poklopac i pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: „To je poklon mojih vernih ustaša, ovde ima 20 kilograma ljudskih očiju.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
5°C
14.04.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve