INTERVJU BORIS FRLEC: Beograd je znao šta znači pad Berlinskog zida

INTERVJU BORIS FRLEC: Beograd je znao šta znači pad Berlinskog zida

FOTO TANJUG / TANJA VALIC /nr


Boris Frlec, osamdesettrogodišnjak, danas vodi miran penzionerski život u kući u predgrađu Ljubljane. Pre trideset godina, međutim, ovaj hemičar nalazio se maltene u centru dešavanja koja će oblikovati budućnost Evrope, ali i Balkana. Sudbina je htela da Boris Frlec bude poslednji ambasador Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Zapadnoj Nemačkoj, koji je na službu u Bon doputovao mesec dana pre pada Berlinskog zida.

U razgovoru za “Ekspres” Frlec evocira uspomene na ovaj događaj, ali i na raspad Jugoslavije koji je ubrzo usledio, oslanjajući se samo na svoju memoriju, jer kao ambasador nije smeo da vodi dnevničke zabeleške. Seća se i pretnji ubistvom koje je dobijao, razgovora sa Hans-Ditrihom Genšerom… Da će biti postavljen za ambasadora, Frlec, koji je u to vreme bio potpredsednik slovenačkog Izvršnog veća, saznao je početkom 1989. godine.

“Tada sam došao u Beograd na trening i na intenzivno pripremanje za ambasadorski posao. Interesantno je, pa bilo je i logično, da je SFR Jugoslavija priznavala komunističku, istočnu, Demokratsku Republiku Nemačku (DDR), što je bio razlog da su zapadni Nemci tek kasnije uspostavili diplomatske odnose sa Jugoslavijom. Ja sam tada znao sve što je trebalo o Zapadnoj Nemačkoj. Nisam imao nikakvog iskustva, ali se brzo moglo ući u to”, priča Frlec.

Boris Frlec

U čemu su se sastojali ti treninzi? Za šta su vas posebno obučavali?

“Tu je bilo svega i svačega. Od diplomatskih tehnika i znanja o istoriji, o prošlosti diplomatskih odnosa, sve o našoj zemlji… Mi smo tada, kao grupa koja se osposobljavala za diplomatski posao, putovali po celoj Jugoslaviji. Taj trening je trajao oko godinu dana. Ja sam, doduše, imao neki skraćeni rok, pa je bilo intenzivno, malo više od pola godine. Od početka 1989. godine pa do odlaska u Nemačku u oktobru bio sam u Beogradu, sa vikendima u Ljubljani.”

Zbog čega je za vas taj kurs bio kraći i intenzivniji?

“Pa, ja sam imao neko političko iskustvo, s obzirom na funkciju koju sam imao pre toga. Bio sam potpredsednik Izvršnog veća Slovenije, što je bila tadašnja vlada, i kod Janeza Zemljariča i kod Dušana Šinigoja.”

U Bon ste došli 18. oktobra. Da li ste već tada naslućivali šta će se desiti mesec dana kasnije? Da li ste imali pripreme za to šta će se desiti?

“Ne, tih priprema nije bilo. Znalo se da je veliki pritisak ljudi u Istočnoj Nemačkoj koji su tražili više slobode i ljudskih prava i da taj pritisak raste. To su bila miroljubive demonstracije ljudi koji su nosili svećice i po ulicama istočnonemačkih gradova i uzvikivali “Wir sind das Volk” – Mi smo narod. Tražili su svoja prava i više demokratije. To je bio proces koji je tekao određeno vreme i svoju kulminaciju je doživeo 9. novembra, kad je masa jednostavno pošla na granicu u Berlinu. Stražari je jednostavno nisu branili i granica je pala.”

Povezane vesti – POSLEDNJI BROZOV AMBASADOR U LONDONU: Crveni četnici su uništili SFRJ

Da li ste imali neke posebne instrukcije iz Beograda, iz Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, kako treba da se ponašate i da postupate u tim situacijama?

“Nikakvih instrukcija nisam imao. Samo je trebalo da se intenzivno izveštava o tome šta se događa.”

Da li ste izveštaje podnosili direktno ministru Budimiru Lončaru ili je to išlo preko nekog drugog?

“Ne. Šifrovane depeše išle su u SIP. Kako su se tamo dokumenti delili, to ne znam, ali siguran sam da ih je ministar Lončar dobijao na svom stolu.”

Šta se nalazilo u tim izveštajima? Da li su to bile svakodnevne stvari ili su tu bile i neke druge informacije koje ste dobijali na druge načine?

“To su bila uglavnom svakodnevna izveštavanja. A ako sam dobio neku informaciju koja je bila osetljiva od ljudi iz Zapadne Nemačke, i to je stajalo u depešama.”

(OEBS/KDILJP).FOTO TANJUG / TANJA VALIC /nr

FOTO TANJUG / TANJA VALIC /nr

Ko je bio osoba sa kojom ste najviše kontaktirali u Zapadnoj Nemačkoj, u Bonu? Da li je bila neka osoba koje je posebno bila zadužena za kontakt sa Vama?

“Naravno. Te osobe su bile u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, u kabinetu kancelara, a i u parlamentu. Imao sam veoma dobre odnose sa doktorom Šterkenom, koji je bio predsednik Odbora za inostrane poslove u parlamentu. Mnogo smo razgovarali o tome šta se dešava.”

Povezane vesti – NOVINARKA IZ BERLINA: Posle pada zida činilo se da su kapitalizam i demokratija pobedili

Kakva je bila njihova percepcija događaja? Šta su oni predviđali da će se dogoditi i jesu li pitali Vas da li imate neke informacije šta se dešava sa druge strane?

“To me nikada nisu pitali. Ja nikakve informacije o tome nisam ni dobijao. U Istočnoj Nemačkoj postojala je i naša ambasada i vojna misija u Berlinu.”

Da li ste imali neke kontakte sa jugoslovenskim predstavnicima u Berlinu direktno?

“Direktno ništa. To je zapravo čudno, jer kad su se te stvari dešavale, SIP je to očito mogao da vodi i na drugačiji način.”

Shutterstock

Shutterstock

Na koji način?

“Tako da bi neki izveštaj iz Istočne Nemačke mogao da dođe i do nas u Zapadnu Nemačku.”

Zar ne bi bilo logično da ste imali neku komunikaciju sa kolegom u Berlinu koji je sedeo tamo i video šta se dešava ili je sve to moralo da ide preko Ministarstva spoljnih poslova?

“To je moralo ići preko Ministarstva. Naravno, o nekim praktičnim stvarima mi smo se čuli telefonom, ali telefonom nismo razmenjivali informacije ovakve vrste.”

Imali ste, dakle, neku vrstu komunikacije sa kolegom u Berlinu?

“Da. Nažalost, zaboravio sam njegovo ime. Trideset godina je prošlo…”

Milan Predojević.

“Predojević, ah, da. Retko smo se sretali. Zapravo, i kasnije kad sam došao oktobra 1990. godine na tu zvaničnu ceremoniju ujedinjenja dve Nemačke u Berlin, on je samo bio domaćin, i to je sve.”

Povezane vesti – INTERVJU SONJA LIHT: Nemamo vremena za prošlost koju ne možemo da promenimo

Kao ambasador niste smeli da vodite dnevnik. Imali ste zabranu. Zbog čega?

“Verovatno zbog sigurnosti. Te dokumente mogao je da čita bilo ko da ih je našao. A nije bilo poželjno da čovek radi neke zapise za svoju potrebu. Iz sigurnosnih razloga.”

Vi ste ipak imali radni dnevnik?

“Nije to bio dnevnik, nego radni kalendar u kome sam beležio sa kim imam sastanak, bez ikakve sadržine. Samo vreme i mesto. Detalji ne. Ništa od toga ne postoji osim memorije koja je naravno već počela da popušta.”

Shutterstock

Shutterstock

Zid pada 9. novembra. Vi ste 15. novembra predali akreditive.

“I tada sam postao ambasador u punom formatu.”

Kako je izgledao trenutak kada ste čuli da pada zid? Šta se tad dešavalo u Bonu?

“U Bonu se nije ništa posebno dešavalo. Mislim da treba reći da su Nemci, bez nekih posebnih razlika, sa obe strane, želeli da budu ujedinjeni u jednoj naciji. To je bilo naročito tipično za Zapadne Nemce. To je bila rak-rana na njihovom nacionalnom telu, da imaju tamo Nemce koji žive pod nekim totalitarnim režimom i u državi koja gradi zidove i podiže žice i postavlja mine da bi zadržala svoje stanovnike.”

Koja je bila reakcija iz Beograda kada je zid pao? Da li su vas tada zvali da pitaju šta se dešava u Bonu? Šta ih je interesovalo?

“Ništa posebno. Mogu vam reći da su oni o svemu bili obavešteni. Mi nismo ništa držali za sebe. Samo smo sakupljali informacije i odmah je sve to išlo za Beograd.”

I danas se misli da u Beogradu tada nisu shvatili šta se dešava. Imate li takav utisak?

“Ne, mislim da su tačno znali šta se dešava. Ministar Lončar je došao u posetu Nemačkoj i to nedugo posle pada zida. Došao je u Bon. Imali smo sastanke sa zapadnonemačkim političarima koji su ministra Lončara veoma cenili.”

 

Više Pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar