INTERVJU BRANKO PAVLOVIĆ: Tužioci i sudije vođe pljačkaške privatizacije

INTERVJU BRANKO PAVLOVIĆ: Tužioci i sudije vođe pljačkaške privatizacije

Beograd - 17 Jun 2019: Intervju Branko Pavlovic, advokat, foto Oksana Skendzic


Dobronamerna poslovna i politička elita Srbije je u ozbiljnoj trilemi: Da li su srpskoj privredi više zla napravili pljačkaška privatizacija, bombardovanje ili sankcije koje su SRJ uvedene 30. maja 1992. i trajale do novembra 1996. Nove sankcije uvedene nam SAD in EU zbog Kosova 1998. Trajale su do pada Miloševića. U narodnom pamćenju preovlaadva mišljenje da je hajdučka privatizacija na prvom mestu.

O tome razgovaramo sa beogradskim advokatom Brankom Pavlovićem, čovekom koji se ovom problematikom kao advokat bavi od 1989. Bio je narodni poslanik i čan Odbora za pravosuđe i upravu u Skupštini Srbije 2001 – 2003. Četiri meseca (april – jul 2004.) je kao vanstranačka ličnost bio direktor Agencije za privatizaciju. Za to vreme, upućeni tvrde eliminisana je krupna korupcija i napravio je sistem rada javnih preduzeća. Pavlovićje ubrzo smenjen a vraćen je stari sistem koji je u narodu kršen sintagmom “pljačkaška privatizacija”.

“Posle Petog oktobra vlast nije vodila računa o našem nacionalnim interesima, stavila nas je baš tamo gde nas je strani faktor projektovao. Privatizacija je urađena po njihovom modelu, ali nije u pitanju samo privatizacija. Reč je bila o jednom paketu koji je nova vlast posle petooktobarskih promena i u celini nekritički prihvatila. Prihvatili smo jak kurs dinara, što je bilo ubitačno za privredu, devizni kurs, inflaciju, prihvatili smo enormno zaduživanje u devizama… I time se odrekli najvažnije poluge razvoja svake države, a to je monetarna politika. U tom kontekstu smo prihvatili i privatizaciju. Ali, privatizaciju je pogrešno gledati kao poseban element mimo celine paketa. Jer sve ove druge makroekonomske mere, omogućavanje da vašim finansijskim sektorom dominira strani kapital, što je potpuno neprimereno bilo kojoj zemlji sveta, nema razvoja privrede u kojoj su vodeće banke strane. To ne postoji. Sa tog stanovišta možemo da kažemo da je privatizacija možda 15odsto onog pogubnog, a 85 odsto su sve druge makroekonomske mere. U okviru privatizacije, znači ono što je prodavala i Agencija za privatizaciju i ono što je prodavalo Ministarstvo finansija, pre svega banke i osiguravajuća društva i ono što je prodavano kroz stečaj, primer Robne kuće Beograd, prodaje značajnijih trgovina, videćemo da je 85 odsto (po vrednosti transakcija) otišlo strancima, a ostale, pa i tajkunske, svode se na nekih 15 odsto.”

Tajkuni su prenaglašeno zli?
“Ako iz tog izdvojimo ono gde su tajkuni promašili, gde su kupili katastrofalno loše za ogromnim parama, onda dolazimo do paradoksalnog saznanja da je nama tajkunska privatizacija kriva za 1,5 odsto nevolja u kojima se danas nalazimo. Ako hoćemo da nam bude bolja, onda treba da analiziramo šta je tih 98,5 odsto. Naravno, treba analizirati kako je došlo do tajkunskih privatizacija i to sankcionisati, ali to je relativno jednostavno. I o tome se, ne na pravi način, ali ipak govori, dok se o ovih 98,5odsto ne govori uopšte. Čak se hvali da je “to fenomenalno, da tako treba nastaviti”. Drugim rečima, Srbija je tužno, nakon iskustva istočnoevropskih zemalja, upala u istu zamku. Ništa nismo naučili na tuđim greškama i iskustvima.”

Povezane vesti – INTERVJU PROF. MARKO TODOROVIĆ: Po Nobela iz Šabačke laboratorije

U javnosto dosta oprečnih mišljenja je izazvala najava prodaje Komercijalne banke?
“Srbija pored Komercijalne banke ima i Banku poštanske štedionice, koja se ugovorom oslonjena na Poštu, na poštanske filijale. Taj ugovor se može zaključiti i na četrdeset godina, pa Banka poštanska štedionica ima garantovano najveću mrežu u Srbiji. Kada bi se tome pridoda i Komercijalna banka, onda je to jedan ogroman logistički potencijal koji se ne koristi na pravi način. Kod nas je jedan ustaljena praksa da političari na za direktore dovode neodgovarne i nestručne ljude koji uništavaju ono što je u državnoj svojini. A onda te svoje očajne rezultate, svoju nesposobnost i pljačka prikazuju kao neophodnost da se to privatizuje. Pomenuću kao ilustraciju da je u Izraelu 60 odsto bankarskog sektora u državnim rukama. Prema tome, ako su Jevreji došli do zaključka da je važno da većina vlasništva bude u državnim rukama, onda je potpuno besmisleno da bilo ko od nas razmišlja da li je to dobro ili loše. Put kojim mi idemo je sigurno pogrešan. On preskače važno pitanje: Šta mi hoćemo od svog finansijskog sektora – da strane banake, ili da naše banke stavimo u funkciju razvoja privrede?”

Radili smo drugačije, zbog korupcije?
“Stranci stvarajući uslove da sprovode svoje interese i uopšte nisu imali potrebu da naše političare nešto podmićuju, da im dele naloge, prete da moraju nešto da urade. Naši političari su sami usojili taj način gledanja još krajem osamdesetih, jer ta ideologija je zapravo bila predstavljana kao nauka, kao istina i onda su oni to radili punim plućima. Ja sam kao poslanik u Skupštini 2001. govorio, “ako ćemo u banke da pustimo strani kapital, ne možemo da tek tako dozvolimo da on postane većinski.” Labus i družina su odgovorili: “Dobro, ovo je prvi korak, posle ćemo videti.” Važno je reći da brzina kojom smo mi uleteli u tu vrstu privatizacije je jednim delom i zaslugom onih najpromoćurnijih. Za njih je to bila motivisana privatizacija: “Sad je ovo visokokoruptivni model, usvojen je, i sad ćemo mi uzeti pare za nas.” Za najveći broj naših političara Đinđića i Koštunicu pre svega, to je bio put kojim se mora ići.”

Beograd - 17 Jun 2019: Intervju Branko Pavlovic, advokat, foto Oksana Skendzic

Beograd – 17 Jun 2019: Intervju Branko Pavlovic, advokat, foto Oksana Skendzic

Niko u političkom vrhu politike o privatizaciji nije razmiljao ispravno?
“Samo nekoliko naših istaknutijih ekonomista poput Časlava Ocića i Jovana Dušanića. Kasnije im se pridružio Nebojša Katić. Oni su od početka tvrdili da je to potpuno promašen koncept i da će dovesti do ovoga gde smo stigli. Svi ostali u ekonomskoj nauci bili su zdušno da se ide tim putem. I danas je tako.”

Strategija Zapada je bila da za početak neokolonijalizma najpre uzeti banke. Dinkić je prodao četiri države, da bi se napravila jedna privatna?
“Da bi se otvorilo tržište za strane banke bez konkurencije da ne moraju da se bore sa konkurencijom. Te četiri banke tako dobro stoje da posle osamnaest godina čerupanja još uvek ne mogu da zaključe stečaj jer su još u plusu. Vi ih pljačkate osamnaest godina i one opet imaju plus kad izmire svoje obaveze, uz sve silne otpise, loše upotrebe. Reći ću Vam kako je to matematički izgledalo. Na glasanju za Zakon o privatizaciji samo sam ja od stosedamdesetšest poslanika glasao protiv zakona u načelu.”

Povezane vesti – Bitka za beli dvor još traje

Vlahovićev zakon?
“U pripremi tog zakona, a klima je uopšte bia euforična, sve pod zavesom da je spas u stranom, sve domaće je loše. Zapravo je to bilo sprovođenje jedne agende. Recimo kod cementare koju ste spomenuli, kad sam bio direktor Agencije za privatizaciju, iako su bile privatizovane, proučavao sam tu dokumentaciju. Prvo smo prodavali sve tri cementare odjednom. Već time užasno obarate cenu, jer nema takmičenja, nego će se dogovoriti ko će koju cementaru da uzme. Ali u verziji kupo prodajnog ugovora fali reč da će preći na ugalj. Ta cementara je u Fruškoj gori, u nacionalnom parku i za vreme Miloševića radila na gas da ne bi zagađivala životnu sredinu.Prelazak na ugalj to vam je na tri godine tridesetpet miliona evra razlike između cene uglja i cene gasa za istu stvar. A, prodao si životnu sredinu, prodao si ono što ne smeš da prodaješ. Posle tri godine, pod pritiskom javnosti, stavili su filetere, ali su na uglju izvukli 60 odsto cene koju su platili za cementaru. U međuvremenu cement u Srbiji je poslupeo do 30 odsto.”

Strane banke obrću štednju naših građana?
“Da, uz kamatu. Najviše posluju sa državom, našim parama kupuju obveznice i prave razliku. I sad su oni pametni i sposobni, a mi bi bili glupi pa ne znamo to da radimo.”

A koje su to tačke korupcije koje ste Vi locirali?
“U svim elementima. Prvo, u sektoru sa konsultantima, oni vam zapravo, kao radeći za Agenciju, to su neki grantovi koje vam daju, a rade za drugu stranu. Tada je bila neka agencija za rekonstrukciju, sad to više ne postoji, to je posle radila Svetska banka. Ona vam daje značajne pare od kojih se finansiraju konsultanti, oni uzimaju velike pare i zapravo oni pripremaju dokumentaciju koja je falš. I onda tim skrivenim podacima sa svojim pravim klijentima ulaze na teren. Jasno kao dan da su to sve unapred upakovane koruptivne oriče. To sam dokazao na primeru Sever Subotice. Generalno sam uveo sledeće – ako budem uhvatio nekoga ko je radio neku procenu da je uradio pogrešno, kazniću ga tako što ću objaviti da Agencija za privatizaciju više ne posluje sa tom konsultanskom kućom. Zato što, ako uđem u beskrajna nagađanja ko je u pravo ko nije, tamo postoji odredba koja kaže da samo revizor istog imuniteta može da ga smeni, i na kraju dođete do onih na vrhu u svega. To je oligarhija koji sedne i dogovori se. Kaže – vidi imam nešto u Srbiji, treba da ti radim kontrolu tvog izveštaja, a ti meni radiš kontrolu u Filipinima. Daj da to rešimo. I onda platite silne pare da bi vam oni rekli da je sve u redu, po pravilima struke.

Igra obeleženim kartama?
“Kažem svojima u Agenciji: “Uhvatim li vas negde da niste pravilno radili, daću vam u pisanoj formi šta ne valja, dam vam vreme da se izjasnite. Ja odgovorim šta mislim, i onda ako sam siguran da sam u pravu, onda ste vi u ozbiljnom problemu.” Taj mehanizam je počeo da daje ozbiljne rezultate.

Ko je “skidao kajmak” u privatizaciji osim tih konsultanata?
“Najviše uvek uzima onaj ko kupuje. On najviše zarađuje. Zatim onaj ko potpisuje i onaj ko je dužan da kontroliše, a nije kontrolisao. U tom lancu su Kontrola Narodne banke Srbije, Agencija za osiguranje depozita koja je dužna da vodi računa o svim državnim paketima akcija u bankama. Vrh kontrole Narodne banke Srbije, vrh Agencije za osiguranje depozita, vrh poreskih organa koji ne koriste unakrsnu metodu utvrđivanja da bi se videlo gde se, šta se događa, oni koji zaključuju međunarodne ugovore za infrastrukture, oni koji rade javne nabavke, onaj ko bi trebalo da kontroliše te nabavke, a ne kontroliše kako treba, mora da bude neko vezan u tužilačke organizacije inače bi neko pokrenuo tu priču, mora da bude neko vezan u policiji i u državnoj bezbednosti. I razne agencije. To je armatura. Akcijski fond, centralni registar, komisija za hartije od vrednosti.”

U javnosti, u vreme Vaše smene sa funkcije direktora Agencije za privatizaciju, stajala je priča da Vas je smenio lobi koji je projektovao pljačkašku privatizaciju ?
“Odmah posle mog odlaska, oni su sve razbucali. Koštunica me nije zaštitio, on se navodno nije razumevao u te poslove. A čim se ne razumeš, ovi oko tebe rade šta hoćeš. U Koštuničino vreme bilo je najviše privatizacija. Napisao sam Koštunici pismo upozorio ga da napadi na mene ne idu iz filozofskih razloga, nego zato što to otvara mrežu da se nastavi sa koruptivnim metodama. Moram da kažem da je tu bio pritisak i MMF-a i Svetske banke i domaćih tajkuna, pa onda preko nekih političara, Dinkića i ovih drugih, svi su oni bili za to, sinhronizovano je bilo.

Šta je bilo posle tog Vašeg pisma?
“Ništa, smenjen sam.”

I sudije i tužioci?
“Svi su bili sa njihovim blagoslovom, bez tog blagosloca tu ili nisu mogli da budu. Na taj način sve su kontrolisali, dozvole da politička scena bude visoko korumpirana, a onda preko vrha tužilačke organizacije, svakome možeš da pretiš, da ga ucenjuješ. Možeš da budeš ministar, a mogu i da te hapsim, procesuiram. I kroz to onda daje novu polugu kontrole političke situacije u Srbiji. Vučić je to promenio tako što je pružio snažan otpor Amerikancima i postavio svoje tužioce.”

Šta u toj koruptivnoj hobotnici je i stečajni mehanizam?
“Generalno stečajni mehanizam je takođe važna poluga za ovu našu domaću korupciju. Ona se uglavnom odvija na taj načina: Da se stečajevi vozaju sve dok se ne iscrpi i poslednja supstnca privrednih društava u stečaju ne vodeći računa o njihovim stvarnim potencijalima. U okviru toga stečajni upravnici su poluge preko kojih se ta imovina izvlači u privatne ruke, a nema efikasne kontrole šta šta i kako rade, zato što je sistemski razvlastio sud da to može da kontroliše. Sud si razvlastio jer imaš predsednika suda i predsednika Višeg suda koji je tu zato što ako se nešto iskomplikuje, da oni to ispeglaju po partijskoj liniji. Kod nas je specifično da je Privredni sud u Beogradu do skoro Privredni apelacioni, do skora bio po SPS-ovskoj vertikali. Ako je neko u čiju se korist radi zarad SPS, nema nikakve šanse da na sudu dokažete bilo šta. Tu je manje-više naša unutrašnja zla priča duboko povezana sa vlašću.”

Mislite da ni Đinđić nije razumeli pljačkašku privatizaciju?
“Đinđić je dobro razumeo da će tu biti i za njega. Ali nije smatrao da postoji alternativni koncept bolji za Srbiju. A Koštunica uopšte niti je uzimao pare, niti je razumeo da postoji alternativni koncept. Apsolutno nije razumeo. On je bio zagovornik neoliberalnog koncepta u okviru koga je video svoju šansu. Obično kažu “Đinđićev vizionarski pristup”.Ja ga nisam vido, šta je to što bi moglo da izdrži sud vremena, koje su to pozicije koje bi bile vizionarske. Bez obzira na njegove dobre stavove pred ubistvo, njegov osnovni koncept u međunarodnoj politici, da možeš rešiti pitanje teritorijalnog integriteta oslanjajući se na one države koje su te bombardovale, to je naivno, da možeš biti na diplomatskom planu uspešan ukoliko smanjuješ vojne kapacitete. Koštunica je bio zarobljenik taktike – napravićemo ustupke tu i tu, a onda ćemo u diplomatiji da zaoštrimo. Pa nemaš čime da zaoštriš, kasno je, nemaš tu mogućnost. Na žalost nismo imali t dorasle političare. Pa Milošević nije razumeo kakve promene u svetskoj politici dolaza, on nije razumeo ni SAD ni SSSR.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar