INTERVJU DR MILAN UZELAC: Znanje je privilegija manjine

Univerzitetski profesor Milan Uzelac ne voli da daje intervjue. Ovo mu je verovatno treći intervju, kaže voli da živi mirno, tiho, u anonimnosti, bez obzira na to što je njegov život ispunjen sjajnim trenucima. Odaje utisak zadovoljnog čoveka, on je pisac, naš kolega novinar, opsednut je antičkom civilizacijom, po obrazovanju je filozof, predavao je na Novosadskom univerzitetu filozofiju i filozofiju obrazovanja. Napisao je više dragocenih studija.

Uz iskrenu zahvalnost što govori za „Ekspres“, razgovor sa profesorom Uzelcem baziramo na problemu Bolonjske deklaracije, a počinjemo pitanjem zbog čega obrazovanje u Srbiji dugo već nije u fokusu ni vlasti ni akademske zajednice?

„Svaki obrazovni sistem deli sudbinu društva kojem pripada. Obrazovanje danas nije stub društva, nešto bez čega se ne bi moglo, i zato je takvo kakvo jeste. Nije ono u delikatnom stanju, već u stanju u kakvom jeste. Ne treba donositi odmah univerzalne, negativne sudove. Bitno je stvari razumeti. Osnovno pitanje je zašto je današnje obrazovanje takvo kakvo jeste i šta ga je do toga dovelo? Bitno je razumeti izazove pred kojima su današnji nastavnici koji su učenicima pa i sebi sve manje potrebni, krajnje zabrinuti što učenike više ništa ne interesuje i što neće da uče.

Povezane vesti - INTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta

Mnogi još ne shvataju da je reč o nekim drugačijim učenicima no što su oni bili. Reč je o učenicima kojima stare vrednosti ništa ne znače i koji imaju posve drugačiji način mišljenja no njihovi nastavnici. Takvoj situaciji su u znatnoj meri doprinele i poslednje reforme obrazovanja koje su bile pogubne po samo znanje kao takvo, no ne i po potrebe onih koji su ih zamislili i sproveli. Znanja nisu podložna trajnom progresu i očuvanju. Ona mogu da propadaju, da se potom u nekom drugom obliku, zavisno od potreba ljudi, obnavljaju, bivajući uvek drugačija. Pritom, ne treba mešati znanje i informacije. Današnje vreme i nije vreme znanja, već u velikoj meri vreme informacija.“

U Vašim studijama apostrofirate ocenu da je „reforma srpskog obrazovanja osveta loših đaka“?

„Reforma obrazovanja koja je bila započeta početkom ovog stoleća, samo je jedna u nizu reformi obrazovanja, dalekosežna kao i ona iz sredine sedamdesetih godina kada su ukidane gimnazije u borbi protiv malograđanštine. Smatram je pogubnijom zbog posledica kad je reč o promeni svesti učenika, nastavnika i njihovog odnosa prema učenju i znanju. Što se tiče ’osvete loših đaka’ koji su završili kao ’učitelji’, bilo je takvih slučajeva i u ranijim vremenima i nije to neka naša specifičnost. Najtalentovaniji naučnici nisu bili školski ili univerzitetski učitelji. Neko ko je diplomirao matematiku baveći se teorijom broja ne može predavati tablicu množenja u osnovnoj školi (a i to se dešava). U obrazovanju nije presudan samo kvalitet učitelja, nego i volja učenika i spremnost da hoće nešto da nauči (a u ubeđenju da mu je znanje neophodno u životu koji je pred njim). Nezanteresovanim učenicima ne mogu pomoći kao nastavnici ni nobelovci.“

Sa velikim zadovoljstvom sam čitao Vaše studije o obrazovanju u Srbiji, u njima ističete kako se naše školstvo više od jednog veka ugledalo na najprestižnije evropske prosvetne sisteme. Da li više ne trčimo tim stazama?

„Pre tzv. bolonjskih reformi u obrazovanju, naše školstvo možda nije bilo najbolje u Evropi, ali ni najgore. Bilo je negde na sredini i sledilo opšte tendencije, što donekle čini i sada (usled u njega još uvek ugrađene inercije). Međutim, posle svih reformi kroz koje se prošlo, mi nemamo više ni prave univerzitete, već pre visoke škole koje nude neka osnovna znanja za srednje sposobnu radnu snagu kakva je potrebna danas u Evropi. Na delu nije više osvajanje znanja već obučavanje.

Povezane vesti - Od strategije do tragedije

Današnja omladina njima ne teži. Ona je određena sasvim drugim sistemom vrednosti koji se još uvek uspostavlja. Škole i učitelji sve manje su potrebni novoj omladini. Ona se obrazuje na drugim mestima i u tom smislu Ivan Ilič kao da je bio prorok. Imajući u vidu koliko se kod nas izdvaja sredstava za obrazovanje i kulturu, pravo je čudo da oni postoje. Ako se ne varam, u Nemačkoj se za obrazovanje izdvaja bar dvadeset puta više (u procentima), a u Americi imate univerzitete sa budžetom većim no što ga ima za srednje i visoko obrazovanje Francuska. Naše školstvo je takvo kakvo jeste i bolje od toga biti ne može.“

U Vašoj knjizi „Priče iz Bolonjske šume“ pišete da se osrednjošću vešto upakovanom u Bolonjsku deklaraciju zapravo zarobljava evropska civilizacija, a time i obrazovanje, od strane međunarodnih multinacionalnih korporacija i liberalizma, koje su definisale svetske finansijske elite zarad sopstvenog profita?

„Do današnjeg stanja u obrazovanju u svetu, pa i kod nas, nije se došlo preko noći. To je kraj procesa koji traje dve stotine godina. Multinacionalnim kompanijama na tržištu rada potrebna je srednje obrazovana radna snaga bez kritičnog mišljenja, ali sa visokim potrošačkim potrebama. Današnje mlade ljude ne interesuje znanje kao takvo. Oni imaju posve drugačije životne ciljeve. Uostalom, znanje je uvek bilo privilegije manjine, duhovne aristokratije. Osrednjost nikad nije bila cilj ni ideal života, ali jeste forma preživljavanja u nemoći da se nešto izmeni.

Prvi kritični tekst o tzv. bolonjskim procesima objavio sam još 2002. pod naslovom koji pominjete, parafrazirajući naslov jednog poznatog Štrausovog valcera. U to vreme dalekosežnost promena u obrazovanju većina onih koje se ona ticala nije ih mogla sagledati. Možda neki i jesu, no reč je o manjini u vrhovima vlasti, ali zasenjenih finansijskom perspektivom koja im se otvarala, jer u to vreme rečeno je da ti procesi zahtevaju mnogo novca i oni su to razumeli. Srbija je mala zemlja, pa se i imena znaju. No vreme ’bolonjizacije’ je prošlo. Danas se o njoj može govoriti, ali ona više nije tema dana.“

 Šta je po Vašem sudu Bolonjska deklaracija?

„Ovo Vaše pitanje već je nagovešteno prethodnim. Pomenutu deklaraciju su kao ’neobaveznu’ usvojili pre dvadesetak godina na jednom skupu u Bolonji ministri inostranih poslova (ne ministri obrazovanja) s namerom da se obrazovanje prilagodi promenama novog globalnog tržišta koje ne poznaje granice. Naglasak nije bio na podržavanju fundamentalnih istraživanja u nauci, niti na sticanju znanja, već na primeni znanja u uvećanju profita velikih kompanija u nastupajućem postindustrijskom društvu, u kojem je društvo znanja bilo shvaćeno kao stavljanje obrazovanja u funkciju umnožavanja ekonomske dobiti.“

Zbog čega ugledni fakulteti i univerziteti u Evropi, recimo u Nemačkoj, nisu prihvatili „Bolonju“, nego su za taj projekat bili žrtvovani samo neki fakulteti nižeg ranga?

„Tako nešto moglo se dogoditi u velikim zemljama, gde su veliki univerziteti uspeli da očuvaju onu ideju univerziteta koja je formirana u 12. i 13. veku na univerzitetima kao što su bili Sorbona ili Bolonja. Bolonja nije bila izabrana slučajno za mesto donošenja te navodno neobavezne deklaracije koju je potom većina (reč je o malim zemljama) prihvatila kao obaveznu. Univerzitet je nastao u Bolonji i tu mu je bilo suđeno da se završi (čini mi se da fakulteti u Bolonji pomenutu deklaraciju nisu prihvatili). Vekovima je poznato da jedna država može biti istinski nezavisna samo u slučaju ako sama za svoje potrebe školuje svoju duhovnu elitu i svoje državne činovnike. Velike države su se vekovima trudile da sačuvaju jedan broj univerziteta za te potrebe. U Americi je reč o prvih desetak prestižnih univerziteta. Niko ko završi univerzitet u Teksasu neće se naći u administraciji predsednika države. Postoji stroga razlika između stečenog obrazovanja i stečene diplome.“

Ako izuzmemo retke kritičke istupe pojedinih uglednih profesora, u Srbiji je „Bolonja“ oberučke prihvaćena već 2003. godine?

„O prihvatanju ili neprihvatanju bolonjskih promena koje su po Srbiju bile pogubne, nisu se pitali oni koji su bili neposredni učesnici procesa obrazovanja, već državni činovnici i tek neznatan broj profesora (koji se nisu mogli u potpunosti ostvariti u naučnim oblastima kojima su se bavili). U taj projekat bio je uložen veliki novac koji je došao iz raznih evropskih fondova i Međunarodne banke za razvoj, ali nije završio u podizanju i očuvanju kvaliteta obrazovanja. Uostalom, kad neko nešto finansira, on to čini iz svojih interesa. Altruizam je prosvetiteljska iluzija. Ponovo naglašavam, pravednosti radi, da mnogi nisu u prvo vreme videli kuda te reforme vode: mnogi su mislili da se njima obrazovni proces poboljšava, da će biti efikasniji...“

Kako tumačite tu servilnost kod naših ministara i njihovih pomoćnika i državnih sekretara. Ona se ne odnosi samo na „Bolonju“. Mi prihvatamo sve zakone EU...

„Nisu oni bili servilni. Ne mislim čak ni da su imali loše namere. Oni su samo pošli linijom manjeg otpora. Često se pogrešni ljudi nalaze tamo gde im nije mesto, no ne treba njih osuđivati već sistem koji je to dozvolio. Na početku novije srpske istorije behu za obrazovanje i kulturu zaduženi najumniji ljudi Srbije, poput Dositeja Obradovića i Jovana Sterije Popovića. Pogledajte koje je sve udžbenike i priručnike napisao za srpske đake veliki Sterija za vreme svog ministrovanja. S druge strane, za novac se često čini i ono što nije na ’opštu polzu’.“

Tu je i vrlo slikovita Vaša poruka: „Naši univerziteti ne mogu se razvijati mimo sveta, ali niko nema pravo da ih čini gorima od onih u svetu“.

„Jeste, ja sam to u jednom trenutku napisao, tako i danas mislim, jer smatram da treba da postoji odgovornost za ono što se čini, a oni koji su u situaciji da o nečem odlučuju moraju biti i najodgovorniji. Princip odgovornosti je Hans Jonas video kao jedan od najznačajnijih principa 21. veka. Ja nikog ne osuđujem, nemam pravo na to, i nisam ja taj koji to treba da čini. Ja se samo trudim da razumem zašto je to tako, i zašto ne može biti makar malo bolje. Ipak, smatram da je situaciji o kojoj govorite u znatnoj meri doprinela nesposobnost, kratkovidost, ali ponekad i koristoljubivost onih koji su za reformu obrazovanja bili neposredno zaduženi.“

Povezane vesti - ŠARČEVIĆ OTKRIO DETALJE: Kako će izgledati nastava u septembru

Čini se zabrinjavajućim što niko nema jasnu predstavu o posledicama pomenutih reformi. Sve se to događa u trenucima kad sve više ljudi smatra da planetarna kultura može biti ostvarena znanjem koje je dostupno na internetu?

„Što se posledica tiče, one su evidentne i nisu sporne. A kad je reč o znanju dobijenom sa interneta, ono nas ne može spasti, jer na internetu i nije pravo znanje, nego skup informacija koje se svakodnevno enormno umnožavaju. Taj skup činjenica je nepregledan, u njemu se ne razlikuje bitno od nebitnog i internet je pre nalik na jednu veliku haotičnu deponiju svega i svačega, važnog i nevažnog. Ne govorim protiv interneta, već ističem da se već i tu selektivnost činjenica javlja kao sve veći problem, posebno u času kad internet nastupa s ambicijom da vam nametne to što bi vam bilo zapravo potrebno. O tome sam pisao u knjizi ’Fenomenologija našeg vremena’, koja će uskoro biti i objavljena. Osnovni zadatak nastavnika bio je uvek da obrazovanjem formira, oblikuje učenika. Sve činjenice što se nalaze na internetu ne mogu formirati načine mišljenja i strategije kojima se pristupa stvarima u svetu, kao ni znanje o njemu.“

Pitamo se čemu onda služe generacije nastavnika i učitelja koji su do juče učili našu decu, a danas su bačeni na marginu, obespravljeni, često na ivici egzistenije?

„Ovo pitanje jeste bitno koliko i potresno, posebno kad je u Srbiji kazna za pretučenog nastavnika deset puta manja od kazne za pretučenog psa. Sve više nastavnika oseća se danas nepotrebnima i sve manje zna koja im je funkcija i smisao izlaska pred učenike (koje to što oni govore ne interesuje i to pokazuju na času pravljenjem selfija, pisanjem poruka i apsolutnom nezainteresovanošću). Njihova znanja i iskustvo današnjoj omladini nisu potrebni, ne samo stoga što je ona nesposobna da ih dosegne, već stoga što vlada iluzija da se sve neophodno za funkcionisanje u društvu može naći na internetu, a da neka specijalna znanja i nisu potrebna, jer mladi računaju da će u svom radnom veku promeniti bar pet zanimanja i dvadesetak poslodavaca pa im se bilo kakva stručnost za bilo šta čini izlišnom.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .