INTERVJU GORAN MILAŠINOVIĆ: Ni lekari nisu sveštenici svoje profesije

INTERVJU GORAN MILAŠINOVIĆ: Ni lekari nisu sveštenici svoje profesije

Beograd - 30 Jul 2019: Profesor Goran Milasinovic, intervju. Foto Oksana Skendzic


Posle razgovora sa profesorom Goranom Milašinovićem jednostavno poželite da svi posednici javnih funkcija jednako imaju tu prikrivenu superiornost, ali i iskrenu skromnost. On je kardiohirurg ozbiljne međunarodne reputacije, čest i rado viđen gost na uglednim američkim klinikama i univerzitetima, predsednik je vladine Komisije za saradnju sa Uneskom. Uz to, ugledan je srpski pisac, a ispred svega pomenutog on je lekar koji se razlikuje u ovim vremenima i navikama.

Počinjemo razgovor pitanjem kako prepoznaje sebe – kao kardiohirurga ili uspešnog pisca?

Srbi skloni literaturi vide Vas prvenstveno kao pisca, dok ovi praktičniji, koje i ne interesuje preterano literatura, znaju Vas kao vrsnog kardiohirurga. Verujem da su Vam moje kolege već postavljale slično pitanje, ali ipak – kako se Vi osećate?

“Ništa posebno, živim ovako oduvek. Ne sećam se da sam se nekada zapitao šta bi bilo kad bih se bavio samo jednom od te dve profesije. Njegošev učitelj i lični sekretar Dimitrije Milaković je rekao nakon smrti velikog pesnika da žali što su ga sveštenički poslovi omeli da se više i bolje posveti literaturi, a neki u Crkvi da se zbog literature vladika nedovoljno bavio crkvenim i državnim poslovima. Međutim, ja mislim da Njegoš u vezi sa svojim “dvostrukim životom” nije osećao nikakav konflikt i da je veći problem i onda i danas to što zainteresovana okolina (kolege, kritičari…) ne gleda nimalo blagonaklono na pisca koji radi još nešto što nema veze sa književnošću. Srećna okolnost je to što su pisci (pa tako i moja malenkost) prilično autistični prema okolini, jer bez izolacije od drugih i njihovih mišljenja ne bi bili u stanju da rade i stvaraju. Kada je reč o lekarima koji su bili i pisci, a bilo ih je mnogo, iskustva su veoma različita. Vilijam Karlos Vilijams, pesnik američke moderne, govorio je: “Kad sam sa pacijentima, lekar sam, a kad u blizini nema pacijenata, pretvaram se u pisca”, a Artur Konan Dojl je isto tako, kao brodski lekar, pisao, čekajući pacijente, dok su Čehov i naš Laza Lazarević zbog zauzetosti medicinom stvarali isključivo kratke prozne forme.

Ali bilo je i onih koji su zbog literature trajno odustali od medicine, kao Džozef Konrad, kad je postao slavan, ili naš Miodrag Pavlović, odmah na početku karijere. Sam nemam neki “savet mladom pesniku”, ali mislim da tako kako se čoveku samo kaže kad je pisac i da će mu to biti sudbina, isto tako mu se samo kaže da li da živi remboovski ili kao Bernhard Šlink, koji je svako pre podne sudija Ustavnog suda Nemačke, a po podne pisac “Čitača” i brojnih izvanrednih pripovedaka. Presudno je, ipak, ono što je govorio Ljosa: “Pisac je dužan svojim čitaocima da piše što bolje može”, odnosno da piše onaj ko ima šta da kaže. Međutim, razlog zbog kojeg sam oduvek o pisanju i literaturi mislio kao o nečemu po podne, onome što dolazi nakon što se zaradi hleb za sebe i porodicu, treba tražiti možda i u mom konzervativnom vaspitanju, po kome je bilo da su pisanje i život pisca sumnjiv i varljiv put u budućnost…”

Moj prijatelj, pisac, za Vas je rekao: “Ako je Žika Pavlović pristao da bude koautor romana ‘Voltin luk’, onda je on sigurno odličan pisac”. Kakva sećanja su Vam ostala na Živojina Pavlovića?

“Da, Žika Pavlović nije lako pristajao da ga drugi uznemiravaju i skreću sa sopstvenih tema. Ipak, mene je prihvatio, pa je tako došlo i pisanje naših eseja koji su završili epistoralnim romanom koji pominjete. I bez te zajedničke knjige uživao sam u zadovoljstvu našeg prijateljstva i osećaju bliskosti sa nekim čije sam književno i filmsko delo veoma cenio i pre nego što sam ga upoznao. Žika je bio, ako ne prvi, onda najtipičniji predstavnik našeg crnog talasa, koji se nastavljao na liberalne pokrete Evrope krajem šezdesetih godina prošlog veka, umetnički obrađujući i vivisecirajući prirodne ljudske potrebe, iskonsku slobodu, uticaj mitova, sredine i navika na psihu i život našeg čoveka. On je svojim ogromnim književnim i filmskim opusom osigurao važnost za buduće generacije, koje će, po meni, tek da ga otkrivaju, budući da ja ne mislim (kao neki) da je njegovo književno delo prevaziđeno i nevažno za sadašnju generaciju. Ipak, moje glavno osećanje u vezi sa njim jeste da mi jako mnogo nedostaje i da veoma žalim što je umro mlad, u šezdeset petoj godini.”

Po sopstvenom priznanju, danju ste hirurg i visoki funkcioner u srpskoj sekciji Uneska, a noću pisac. Šta pripremaju “Vaše noći”, kad će to na videlo dana?

“Kad se tako izgovori, izgleda fatalno i oholo, a u stvari puno je relaksiranije. Kao i uvek, pišem sporo pa novi roman neće skoro da bude gotov, a uz to, budući da je reč o formi porodične sage, moraće da malo izađe iz okvira kratkih romana, koji današnjem užurbanom čitaocu najviše odgovaraju jer ga brojni izazovi sve više odbijaju od knjiga i literature. Ova faza pisanja je za mene opuštajuća i uživajuća, nešto kao za roditelja “dok je dete kod kuće”, zbog toga i nastojim da dugo traje, ali kako se bliži kraj, postajem nervozan i anksiozan, jer najteže podnosim trenutak nepovratnog rastajanja sa svojim likovima i njihovim životima, sa noćnim simulakrumom koji s vremenom postane narkotik, endorfin i droga, ne znaš šta više. Zato nikada ne čitam i ne vraćam se na prethodne, već štampane knjige, kad jednom odu od mene, otišle su (kad bih to uradio, pisao bih sve iz početka i sve drukčije).”

 Foto Oksana Skendzic

Oksana Skendzic

Neće Vam se dopasti ovo pitanje, ali veliki broj pisaca je ubeđen da Vam je izmakla NIN-ova nagrada u nekoliko navrata, baš zbog naših srpskih poslova?

“Nagrade nisu tema za mene nego za one koji ih dodeljuju. Moje je jedino da se ne ljutim kad sam već pristao da učestvujem. Ipak, iskustvo pokazuje da su nagrade korisne samo onda ako su dodeljene za dobre knjige, a da ne vrede ništa u slučaju prosečnih, za šta su nekada odgovorni žiriji, a nekada loša produkcija. Važnost nagrade (ako izuzmemo materijalni i sujetni deo) jeste u bacanju svetla široj publici na neko delo i otvaranje mogućnosti da pisac postane veliki pisac, što nije isto što i kanonizacija, ali jeste neki njen surogat. Problem je što se veliki pisac ne postaje nagradom, nego (uz uslov dobrog pisanja) samo ako si šire poznat, a ovo drugo je skoro nemoguće u slučaju malih jezika kao što je naš. Mali narodi mogu imati dobre i jako dobre pisce, ali ako nisu predstavljeni na nekom (ili svim) od četiri, pet najvažnijih jezika sveta, oni ostaju nepoznati, a tako i nikada veliki. Uostalom, ovo nisu moje reči nego reči Umberta Eka.

Povezane vesti – INTERVJU MIOMIR KORAĆ: Mi smo odavno zadužili Evropu

Naš dodatni problem je što je Zapadu, kao meritornom kulturnom omfalusu sveta, Istok literarno zanimljiv samo kao avantura, nešto efemerno, potrošivo i što ima rok trajanja, kao što su, na primer, disidentstvo, egzotika Orijenta i slično. Na Zapadu misle da mi čak nemamo ni pravo da se literarno bavimo ozbiljnim savremenim temama, poput egzistencijalističkih, ontoloških ili metafizičkih, da je to njihovo pravo i privilegija, te cenjeni svetski izdavači idu najdalje do toga da imaju po jednog pisca iz svake države (iz čisto enciklopedijskih razloga), a ostali ih i ne zanimaju. Primer je Turska, koja ima desetinu vrsnih pisaca (neki kažu boljih od Pamuka), a samo je jedan opštepoznat i za Zapad veliki turski pisac. Uz sve ovo, nagrade generalno i univerzalno danas prati nešto što nije moguće racionalno i naučno kontrolisati, a zove se književni ukus, kao slobodno pravo i neprikosnoveni umetnički alibi svakog člana žirija, što vraća stvar na početak, to jest, pisac koji pristaje da sudeluje ne treba posle da se žali. A kada je reč o književnom ukusu, naš je oduvek podražavao zapadni ili zapadnoevropski, barem od vremena Skerlića i Popovića pa naovamo, i retko se usuđivao da hrabro ide svojim putem. Rezultat je, nažalost, primetan komformizam naših pisaca i naše savremene književnosti i malo autentične proze napisane ne vodeći računa o modnim književnim trendovima ili očekivanjima Zapada od Istoka.”

Dogovarajući se o ovom intervjuu, sporazumeli smo se da nećemo pričati o zdravstvu u Srbiji. Pa ipak moram pomenuti tvrdnju Vaših kolega koje naglašavaju da ste Vi jedan od retkih profesora kod kojeg nije moguće kupiti diplomu, doktorat…

“Na zdravstvo se reflektuju problemi celokupnog društva i države, samo su ljudi osetljiviji na korupciju i nemoral lekara i profesora medicine u odnosu na druge segmente, što je opravdano budući da medicina koja ne podrazumeva empatiju za pacijenta, dobru volju i nematerijalno zadovoljenje, nije medicina. S druge strane, nerealno je očekivanje i zahtev da lekari u današnje vreme budu sveštenici svoje profesije, svi odreda Hipokrati i Galeni, te je tinjajući konflikt neizbežan. Ali tako stoje stvari u celom svetu, ne samo kod nas; gledajući naše lekare kolektivno, niti smo bolji niti lošiji od drugih, što ne znači da ne treba da se borimo protiv nemorala, neosetljivosti i korupcije u zdravstvu. Samo taj problem ne treba da preuveličavamo, jer lekari, po mom mišljenju, nisu najgori nego jedan od najboljih segmenata društva koji imamo.”

Da li Vas je sklonost ka literaturi preporučila da postanete predsednik vladine Komisije za saradnju sa Uneskom, ili Vaš ugled u svetu kao kardiohirurga i poznanstva u uglednim američkim klinikama i univerzitetima?

“Preporučio me je Darko Tanasković, koji je 2015. godine bio postavljen za našeg ambasadora pri Unesku, a šta je njega motivisalo, da budem iskren, ne znam, jer o tome nikada nismo razgovarali. Pričali smo kako da Komisija za saradnju sa Uneskom bude što funkcionalnija, budući da dve, tri godine pre toga nije funkcionisala kako treba. Komisija je savetodavno telo Vlade RS, sastavljeno od eksperata iz oblasti nauke, kulture i obrazovanja (koji rade volonterski, uključujući i predsednika), ne poseduje budžet i zavisi od nadležnih resornih ministarstava, a predstavlja most između centrale Uneska u Parizu (sa kojom je u kontaktu preko stalnog diplomatskog predstavništva) i države u kojoj se sprovode aktivnosti i incijative Uneska, najčešće preko formiranih odbora i komiteta. Za funkcionisanje same Komisije najodgovornija i najvažnija je uloga generalnog sekretara Komisije, a uloga predsednika je uglavnom komunikaciona, organizaciona i podsticajna, a za to je dovoljno poznavati principe i Ustav Uneska i imati bliske kontakte u kulturi i nauci, znati kako ta polja aktivnosti funkcionišu u našoj državi.

Lični kontakti u inostranstvu su danas manje važni budući da je Srbija već skoro dve decenije ponovo punopravni član Uneska, uvažen, zapažen i aktivan, a prijatelji iz sveta su nam bili jako potrebni na samom početku kada je predsednik Komisije bio Jovan Ćirilov, koji je to izvanredno radio. Sada nam je važnije da striktno i posvećeno sprovodimo Uneskove programe, pronalizmo nove ideje i plasiramo ih da svet vidi i uveri se u našu opredeljenost da budemo deo svetske zajednice, poštujući iste principe i zakone, a pri tom štiteći naše nacionalne interese. Naravno, kada je reč o nacionalnim interesima, politika je neizbežna te se već dugo brojni svetski politički konflikti prelamaju kroz Unesko, iako je izvorno zamišljen kao skup eksperata i intelektualaca i kao najvažnija nepolitička agencija Ujedinjenih nacija. U tom smislu trebaju nam prijatelji, ali njih stičemo i tako što smo vidljivi u Unesku našim pozitivnim aktivnostima, radom i projektima.”

Koja su Vaša iskustva sa Uneskom, kako funkcioniše ta organizacija insajd, posebno sa stanovišta male zemlje kao što je Srbija?

“Trenutno je naš najveći problem kako trajno, sada i u budućnosti, zaštititi našu kulturnu baštinu na KiM, budući da je javnosti poznato da su naša četiri srednjovekovna manastira (Dečani, Bogorodica Ljeviška, Gračanica i Pećka patrijaršija) na Uneskovoj listi Svetske baštine kulture, i to u opasnosti, što znači da se izvešaj o stanju dobra mora dostaviti Unesku jednom godišnje umesto svakih deset godina. Budući da smo duboko svesni stvaranja sinkretičke istorije (i kulture) na KiM od strane sadašnjih nosilaca vlasti i političkih subjekata, tzv. države Kosovo, što ugrožava naš kulturni i istorijski nacionalni identitet jer se nešto naše protivprirodno i protivzakonito pretvara u to isto, ali “njihovo”, neophodne su nam široke aktivnosti, mirotvoračke, ali ustrajane, višeslojne i posvećene kako bismo onemogućili da se ulaskom tzv. države Kosovo u Unesko kao punopravnog člana ostvari inače uobičajeni princip Uneska o teritorijalnoj određenosti nekog dobra sa Liste svetske baštine. U tom nepovoljnom scenariju mi ne bismo imali nikakvu nadležnost nad našim spomenicima na Kosovu (koji su živi manastiri, pod ingerencijom SPC, a ne muzeji), koji su dragulji kulture i za nas, a i za svet, niti bilo kakvu direktnu kontrolu, što bi drugoj strani omogućilo da ih tretira “po želji” (kako je to, videli smo, nažalost, tokom pogroma 2004), a isto tako postepeno prisvoji kao svoje nacionalno blago i u nekom budućem periodu odrodi od srpskog nacionalnog i kulturnog bića.

Povezane vesti – INTERVJU ALEKSANDAR ZOGRAF: Nekad smo mogli priuštiti nešto idealizma

Problem bi bio manji da tzv. država Kosovo nema moćne sponzore i promotere u međunarodnoj zajednici, ali zbog toga ne treba odustati od diplomatske i političke borbe, jer ako smo uspeli da zaštitimo naše interese pre četiri godine, šanse će uvek da postoje. Relativno povoljna okolnost je to što naš problem nije jedini u svetu, što je Unesko suočen sa još mnogo neuralgičnih tačaka, a po svojoj prirodi teži mnogo više u odlučivanju principu konsenzusa nego konfliktu i otvorenim sukobima, te se naš problem (koji nije najveći, ni najvažniji Unesku) često stavlja van dnevnog reda. Uz konflikte, problemi Uneska su velika restrikcija budžeta (koji je vid neprincipijelnog pritiska nekih država koje odbijaju da plaćaju kontribucije zbog neostvarenih političkih zahteva), kao i potreba za stalnim prilagođavanjem novim trendovima, pogotovo u obrazovanju i komunikacijama. Gledajući iz ptičje perspektive, Unesko je veoma smela i prvokativna organizacija (i zbog toga jako privlačna), koja u vreme ekstremnih podela među državama, jačanja naoružanja, vojnih sukoba, ekstremnog zagađenja prirode i naglašenog antropocentrizma, teži skoro utopijskom jedinstvu sveta, ekološkom odnosu prema planeti i brizi o budućim generacijama.

 Oksana Skendzic

Oksana Skendzic

Srbija jeste mala zemlja, a naš utisak je da imamo bogatu, autentičnu i u mnogo čemu zavidnu kulturnu zaostavštinu, ili je ovo što kažem samo deo onog prenaglašenog srpskog preterivanja?

“U pravu ste, mi imamo šta da ponudimo svetu i radimo to, ali ponekad zaboravljamo da je plan upravljanja nekim dobrom na Uneskovim listama jednako važan koliko i ispunjavanje nominacionog dosijea, što znači da je jednako teško i komplikovano upisati neko dobro koliko i održati ga na listi. U tom smislu ne idu nam u prilog nemar ponekih upravljača dobrima, kao ni nesavest i pohlepa pojedinaca (Komisija služi kao korektor), zbog čega je pre neku godinu Golija zamalo skinuta sa Uneskove liste (upisana kao retko dobro kulture i prirode, Golija – Studenica) jer je neko tamo izgradio skijalište. Kao država trenutno imamo veće šanse za upis dobara prirode nego kulture, ali tu su i druge mogućnosti, poput Uneskovog arhiva Sećanje sveta, na kome je upisano, na primer, Miroslavljevo jevanđelje, Arhiv Nikole Tesle i telegram objave rata Austrije Srbiji 1914, kao i nematerijalna kulturna baština, u koju smo već upisali “Slavu”, “Kolo” i “Pevanje uz gusle”, a stalno kandidujemo i nove predloge (do kraja godine očekujemo upis još jednog dobra).”

Ako dozvolite, moje lično mišljenje je da bi na listu Sećanje sveta, uz Arhiv Nikole Tesle, Miroslavljevo jevanđelje… morao ući i Nomokanon Svetoga Save, koji je napisan samo četiri godine posle Magna karte, a Nomokanon je instinska povelja slobodi, mnogo veća nego Magna karta u izvornom izdanju?

“To je pitanje za eksperte budući da je često teško dokazati univerzalnu i izvanrednu vrednost (“universal and outstanding value”) nekog dobra, ali ideja je svakako dobra jer je reč o našem prvom crkvenom zakonopravilu ili krmčiji (“krma crkve”), koji se odnosio na građanska prava. Za upis bi otežavajuća okolnost mogla da bude to što je prepisan (original se pominje u vezi sa Halkidonskim saborom u 5. veku), potom što je komponovan sa vizantijsko-rimskim umecima (čime je Srbija, doduše, postala deo evropske i hrišćanske civilizacije), i što je original od Svetog Save, potom, više puta prepisan, a danas se ti prepisi čuvaju ne samo u Srbiji (SANU i Muzej SPC), nego i u Zagrebu, Moskvi i Visokim Dečanima. Kada je reč o samom Uneskovom programu arhiva Sećanje sveta, naša Komisija je baš ovih dana uspostavila čvrstu saradnju sa Narodnom bibliotekom Srbije, kao najvažnijom ustanovom naše dokumentarne građe, kako bi eksperti analizirali šta tačno imamo i šta bi moglo da se potencijalno nađe na listi arhiva Sećanje sveta.”

Kakvo je Vaše iskustvo u radu u Komisiji Vlade Srbije za saradnju sa Uneskom sa našom diplomatijom? Da li je ovaj važan segment državne uprave skrajnut, postao skoro suvišan?

“Važniji problem je to što Uneskove aktivnosti zanimaju malo koga (pa tako i medije) sve dok se ne uključi politika. Mi jesmo gord narod, koji voli da se takmiči, te osećamo zadovoljstvo kad se neko dobro upiše na Uneskove liste, ali aktivnosti eksperata i upravljača dobrima nas nimalo ne zanimaju, a pogotovo dosledna primena Uneskovih principa, kao što je, na primer, očuvanje prirode i zdravog okoliša. Komisija prepoznaje ovo kao problem i u saradnji sa resornim ministarstvima, SANU, SPC i drugim važnim državnim subjektima planira da u budućnosti radi na popularizaciji Uneskovih aktivnosti u zemlji. Osim toga, prosečno nizak stepen obrazovanja našeg stanovništva onemogućava puno korišćenje i uživanje u već upisanim dobrima, a to bi značajno doprinelo podizanju svesti o očuvanju tih istih dobara i ispunjenju jedne od glavnih misija Uneska, ostavljanje idućim generacijama barem onoliko od planete i kulturnih i prirodnih dobara koliko je naša generacija dobila od svojih prethodnika, a ne da nemarom, pohlepom i ratovima uništimo ono što smo nasledili.”

 

Mane nas bolje određuju nego vrline

Pre sedam, osam godina, Vaše kolege iz Kliničkog centra Srbije su prepričavale i licitirale “ko je ko od kolega u literarnim likovima”?

 

“Reč je o zbirci priča “Lekari”, koja može da se čita i kao omnibus roman, u kojoj sam se bavio za mene paradigmatičnim ljudskim prirodama i sudbinama, manje identiteski, a puno više iz vizure karakterologije. Faktografska pozadina nije postojala jer je ovde reč o literaturi, a ne naučnom eseju, iako se svaki pisac neminovno oslanja na konkretne realitete koji ga okružuju, ali samo idejno i partikularno. U pripovetkama je reč o paradoksima da ono što sredina obično proglašava za uspeh ili slavu u sebi može da nosi duboku patologiju ličnosti i da toga nisu lišeni ni lekari, iako se ova profesija tradicionalno posmatra kao imuna na sadržaje Pandorine kutije, ili barem, to očekuje od njih sredina. Spiritus movens ove zbirke priča je da onaj ko želi da upozna čoveka neminovno mora da se udubi u ljudske mane jer nas one mnogo bolje određuju od vrlina (koje bi trebalo da se podrazumevaju). Nakon što je ova knjiga štampana, između ostalih, usledili su i neki negativni komentari mojih kolega lekara zbog navodne izdaje profesije, ali onda nam ne bi trebao ni Šekspir, najveći i sistematski pisac ljudskih mana, čiji Magbeti, Otela, Hamleti žive i danas i uvek će da žive, zar ne?! Na kraju, pisac koji nema hrabrosti da kaže “car je go” i ne treba da piše.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar