Vesti
03.04.2023. 13:15
Marko R. Petrović

Intervju

Izraelski ambasador: "Srbija je naš najvažniji prijatelj i saveznik u regionu"

ambasador izraela (152)
Izvor: Marko Stevanović

Njegova ekselencija Jahel Vilan, ambasador je Izraela u Srbiji, svakako se ne uklapa u stereotip o "uštogljenim i dosadnim diplomatama“.

Iskustvo od 28 godina u diplomatiji mu, sasvim sigurno, dozvoljava tu vrstu opuštenosti u komunikaciji kakvu poseduju ljudi koji "znaju posao“ i koji dobro znaju o čemu pričaju. Bez problema se složio da intervju uradimo u redakciji "Ekspresa“, a ne u zgradi ambasade, u kojoj, ipak, postoje neka ograničenja. Uz to, dolazak u redakciju pružio nam je priliku da deo razgovora i fotografisanje uradimo u prirodi, na Kalemegdanu. Hvala bogu, bio je sunčan i topao dan.

Istorija odnosa između Jugoslavije/Srbije i Izraela, kao i odnos između Srba i Jevreja je vrlo kompleksan. Gotovo 25 godina dve države nisu imale diplomatske odnose (1967–1992). A od kada su te veze obnovljene, Izrael je izrastao u najznačajnijeg spoljnotrgovinskog partnera Srbije na Bliskom istoku. Zbog toga na početku razgovora gospodina Vilana pitamo gde vidi prostor za dalji razvoj te saradnje.

"Jedan od glavnih zadataka, ako ne i glavni zadatak, nas kao ambasade jeste kako da fantastično prijateljstvo između Srba i Jevreja, Srbije i Izraela pretvorimo u konkretne veze. Pod konkretnim vezama mislim na nešto što ljudi mogu da osete, a to se odnosi pre svega na ekonomski sektor. Odnosi među ljudima su dobri, vrlo su čvrsti između lidera, ali ako želimo da ih učinimo opipljivijim za obične ljude, moramo da se fokusiramo na sektor ekonomije. Veoma sam zadovoljan onim što smo postigli. Nedavno sam u Novoj Pazovi prisustvovao otvaranju desetog ritejl parka ’Big’, kompanije koja je jedan od najvećih izraelskih investitora u Srbiji i koja ima velike planove za budućnost. Tu je i ’Rajićeva Shopping Center’, projekat kompanije ’ABD/Ashtrom Group’. Imamo i druge projekte u sektoru nekretnina, dobro poznatih i uspešnih izraelskih kompanija ’AFI Europe’ i ’Shikun & Binui Group’. Tu je i kompanija ’Landmark Project Management’. Verujem da su dve oblasti sa najvećim potencijalom, obnovljiva energija i upravljanje vodama. Zainteresovanost izraelskih investitora je velika. Već imamo jedan vetropark u Kovačici, a vetroelektrana ’Pupin’ će, nadam se, uskoro biti otvorena.“

ambasador izraela
Izvor: Marko Stevanović

U Izraelu imate veliko iskustvo u obe oblasti.

"Uz svu skromnost, moram da kažem da je Izrael najbolja laboratorija. Jer sve što nudimo svetu prvo smo sami iskusili i isprobali. Nije samo teorija u pitanju. Možda ima profesora i naučnika sa većim teoretskim znanjima od nas, ali u Izraelu sve što nudimo već smo sami testirali. Od oružja, sajber oružja, preko IT tehnologija...“

Oružje ne testirate na sebi.

"Nažalost, testiramo ga na našoj situaciji. Mi ne razvijamo sve to samo zabave radi, već to odmah moramo i da testiramo. Isto je i sa rešenjima u sferi tehnologije vode, obnovljive energije... Dakle, da, to je nešto u čemu zaista imamo iskustva i nadam se da ćemo u narednih pet godina videti veće prisustvo izraelskih kompanija iz ovih oblasti u Srbiji.“

S druge strane, šta je to što Srbija, po Vašem mišljenju, još može da ponudi Izraelu, kada je reč o ekonomskoj saradnji?

"Kada sam došao u Ministarstvo spoljnih poslova pre 28 godina, govorili smo o spoljnoj trgovini iz perspektive ko od koga više uvozi, ko kome više izvozi. Danas je to mnogo komplikovanije. Meni je najvažnije da vidim da je obim trgovine između Izraela i Srbije veći nego što je bio. Danas je oko 120 miliona, a ja mislim da bi trebalo da bude oko pola milijarde dolara. I kad bude toliki, to će biti korisno za obe zemlje, bez obzira na to da li je izbalansirano ili ne. Ali, mislim da je važno sve što Srbija izvozi, od poljoprivrednih proizvoda do proizvoda IT industrije. Drugo, izraelske kompanije će doći u Srbiju da razvijaju softvere, što će onda biti srpski proizvod koji se izvozi u Izrael i druge zemlje. Verujem da bi deo stvari koje bismo radili zajedno ovde trebalo da se vraća u Izrael, ali i da ide u druge zemlje. Trenutno, proizvod koji najviše uvozimo iz Srbije jesu automobilske gume iz Pirota. Nažalost, na drugom mestu su cigarete (smeh). Nadam se da će to da se promeni. Prethodnih godina liberalizovali smo uvoz poljoprivrednih proizvoda jer su cene u Izraelu veoma visoke. Zato ne vidimo zašto bismo uvozili samo iz Turske, a ne i iz Srbije. Nadam se da istovremeno možemo da uradimo nešto da pomognemo srpskoj poljoprivredi, da postane još naprednija, da bude sposobna da izvozi još više. Dakle, možemo da uradimo obe stvari, da uložimo u poljoprivredu i da onda koristimo te poljoprivredne proizvode.“

Zar nije paradoks da Srbiji, koja ima plodnu Vojvodinu, na polju razvoja poljoprivrede pomaže Izrael?

"Nisam siguran da je to paradoks. Znate, potreba je majka svih inovacija. Kada imate sve, ne razmišljate o tome da nešto inovirate. Naročito u poljoprivredi. Ja dolazim iz poljoprivredne porodice, odrastao sam u kibucu. Farmeri su veoma konzervativni ljudi. Ne u Izraelu, jer Izrael je mlada država, ali verujem da je u Srbiji tako. Uzgajaju iste useve, na isti način stotinama godina. I kažu – ja imam prihode od, recimo, jedne tone. Zašto bih se mučio da investiram u inovacije jer mi je neko rekao da ću tako da dobijem tri tone. Mislim da je stvar u promeni mentaliteta ljudi. Srbija nesumnjivo ima sve, plodno zemljište, vodu... Ova zemlja definitivno može da uzgaja mnogo više i da višak izvozi. Kada jednom učinite posao poljoprivrednika lakšim, upotrebom mehanizacije, i profitabilnijim, moći ćete da zadržite i više ljudi u tim delovima zemlje jer će moći da zarađuju. Pogledajte šta se dešava, ne samo u Srbiji, nego i u celoj Evropi. Ljudi napuštaju selo, sele se u gradove. To nije dobro.“

Dakle, mnogo toga zavisi od mentaliteta.

"Nije sve u mentalitetu, ali prvo treba promeniti svest ljudi da poljoprivreda ne mora da podrazumeva težak fizički rad i da može da bude mnogo profitabilnija. A to možete da postignete jedino uz pomoć tehnologije i mehanizacije.“

Jedna od prvih asocijacija na Izrael su vojska, vojna industrija i iskustvo koje Izrael u ovim oblastima ima. Vidite li tu prostora za još veću saradnju sa Srbijom, pre svega kada je reč o bezbednosti?

"To je bio jedan od mojih ciljeva kada sam došao. Pitao sam se zašto ne radimo više na tom polju. Vi imate vojnu industriju, mi imao našu. Siguran sam da bismo iz nekakve saradnje svi imali koristi, da delimo znanje... Znam da izraelske kompanije iz ove oblasti ispituju mogućnosti poslovanja u Srbiji, čak i neke vrste saradnje, razmene tehnologija, a ne samo prodaje. Ali, ponavljam, kada vidimo nivo prijateljstva između dve zemlje, ne vidim razlog zbog čega to ne bi bilo ostvareno. Nikada mi niko nije rekao – ne. Nije da mi je neko rekao – zaboravi. Naprotiv. Ali zaista ne znam u čemu je problem, da li je to birokratija ili nešto drugo... Jednostavno se nije dogodilo, a ja ne vidim nikakve zvanične prepreke, ni sa naše, ni sa srpske strane, da neko dođe i da kaže – ne možemo to da radimo zbog toga, toga, i toga.“

Utisak o Izraelu je i da je to država koja je od osnivanja u stanju konstantnog sukoba sa nekim od suseda. Koliko je to opterećujuće?

"To je veoma zanimljivo pitanje. To nas je učinilo vrlo otpornim jer je to realnost sa kojom živimo. Da se poslužim malo drugačijim primerom. Ja sam odrastao u kibucu gde od rođenja tri dana nedeljno nisam bio sa roditeljima, već sa vršnjacima. Da li je to normalno? Ja to ne bih uradio svojoj deci. Ali kad odrastate u takvoj realnosti, to je jedino za šta znate. Čim izađete iz bolnice, ne idete kod svojih roditelja, nego vas vode u obdanište u kibucu. Dakle, kao roditelj, nikada ne bih tako postupio. Ali, ja sam odrastao tako i to mi je bilo normalno jer to je bila jedina realnost za koju znam. I kada me pitate to o Izraelu, to je naša realnost. Jednostavno ne možemo da živimo u konstantnom strahu od terorističkog napada. Znate, ’80-ih su na televiziji emitovali reklame o tome kako bi ljudi trebalo da alarmiraju sve ukoliko vide da je neko negde ostavio torbu. Jer tada je najviše bombi postavljano tako, u torbama, na autobuskim stanicama. Danas su pretnje, nažalost, mnogo sofisticiranije, tako da je na neki način taj oprez postao deo naših navika. Ali, mislim da je deo tajne uspeha Izraela i u tome što su ljudi vrlo optimistični. Čak i kada je život veoma težak, i iz ekonomskog i iz bezbednosnog ugla gledano, ljudi neće samo ostati kod kuće i sakrivati se. Ponekad doduše hoće. Imali smo, na primer, tokom ’90-ih na dnevnom nivou serije terorističkih napada, i možda su ljudi manje vremena provodili napolju. Ali i to je trajalo samo dan-dva. Jedno od mojih prvih mesta službovanja bilo je Njujork. Moj sin, koji je danas oficir u izraelskoj armiji, imao je tada dve godine. Dosta sam pričao sa pripadnicima tamošnje jevrejske zajednice. I bilo je nekih desničarski nastrojenih Jevreja koji bi mi rekli – kada ćete konačno da shvatite da ne smete verovati tim Arapima? Odgovorio sam im, a verovao sam tada u to, a i danas verujem isto: ’Mislim da nemam tu privilegiju da izgubim nadu. Ako izgubim nadu da će moja deca moći da odrastaju i žive u miru, doći ću da živim pored vas na Menhetnu. To je vrlo lepo mesto za život.’ Nemamo privilegiju da prestanemo da se nadamo da stvari mogu biti bolje. Ja to želim za sebe, želim za moju decu. Da li je realno? Ne, u narednih pet godina, sigurno. Ali to je naš život i moramo da uradimo najbolje moguće u datim uslovima. Kao što sam rekao ranije, pokušavamo da maksimalno iskoristimo prilike koje nam se ukazuju, kao narod. Ali pojedinci se navikavaju i pokušavaju da se izbore sa time.“

Skoro je godinu i po dana prošlo od ruske invazije na Ukrajinu. Ni Izrael, ni Srbija nisu uveli sankcije Rusiji. Od Izraela, međutim, niko to ni ne traži.

"Nisam siguran da niko ne traži. Ne krećem se u tim krugovima, ali pretpostavljam da su nam to pitanje postavili naši zapadni prijatelji, pre svega Amerikanci, nekad, negde u prethodnih godinu i po dana. Ali, znate, mi imamo naše interese kada je Rusija u pitanju i oni su vrlo raznovrsni, od toga da mnogo Jevreja živi u Rusiji, do toga da je Rusija vrlo prisutna na našim granicama, u Siriji. Tako da moramo da imamo širu sliku. Ne kažem da Srbija nema svoje interese. Svaka država ih ima. Ali, šta da vam kažem. Vi pokušavate da budete deo kluba u kojem mi nismo i kojem ne težimo...“

Mislite na EU?

"Da. Taj klub ima set vrednosti za koje mislim da su dobre. Uzgred, ako sankcije ostavite po strani, mislim da smo mi prešli veoma dugačak i smislen put u vezi sa ratom u Ukrajini. Mi smo ponudili pomoć Ukrajini od samog početka. Prva smo država koja je otvorila poljsku bolnicu u Ukrajini...“

Ali ne i vojnu pomoć.

"Ne, nismo. Naravno, oni su tražili, ali im do sada nismo pomogli u smislu naoružanja.“

Obaveštajne podatke?

"Nisam siguran, ali, znate, nama zbog naših strateških i neposrednih interesa treba saradnja sa Rusijom. To nije tajna i vrlo je očito. Mislim da u datim okolnostima naša država čini najviše što može. To nije moralno pitanje. Mi smo na pravoj strani kada je u pitanju moralni odnos prema ratu u Ukrajini. Više puta smo u prethodnih godinu i po dana pozvali na prekid agresije. I naravno da pomažemo Ukrajini koliko god možemo.“

Jevreja ima i u Ukrajini. Predsednik Zelenski je Jevrejin.

"Tako je, ima Jevreja i u Ukrajini. I predsednik Zelenski je Jevrejin. Mi smo pokušali da pognemo svakome ko je hteo da se iseli od početka rata do sada. Ali, broj Jevreja i iz Rusije i iz Ukrajine koji su se preselili u Izrael je manji od onoga što smo očekivali.“

Vaš dolazak u Beograd poklopio se sa izraelskim priznavanjem kosovske nezavisnosti, u skladu sa Vašingtonskim sporazumom.

"Moje ministarstvo je verovalo da sam dobar diplomata koji može sa time da se nosi.“ (smeh)

Pa, kako se nosite sa time?

"Prestao sam da pričam o Kosovu.“ (smeh)

Dobro, to je jedan od načina.

"Posle skoro tri godine od dolaska mislim da sam video dovoljno da mogu da kažem ono što je očigledno. A očigledno je da je Srbija bila, jeste i biće najvažniji prijatelj i saveznik Izraela u regionu. To se nije promenilo ni pre, ni posle priznavanja Kosova. Prijatelji, međutim, nekada mogu da imaju i, ne bih rekao nesporazume, jer tu nema nesporazuma, već nesuglasice, da se ne slažu oko svega. Tokom dve i po godine službovanja ovde pokušavao sam da to ne kažem, ali sada osećam da mogu. Ne želim da bilo kome guram prst u oko, ali ne zaboravimo da se čak i pre nego što smo priznali Kosovo nismo u svemu slagali. U Srbiji dugo postoji ambasada Palestine. Srpski predstavnici kad god žele, a za mene je to malo prečesto, idu u državu po imenu Iran, koja otvoreno poziva na uništenje moje zemlje. Da li je to nešto što ja očekujem od prijatelja? Nije. Ali znate, to rade i mnogi drugi prijatelji Izraela. Isto tako Kosovo je u prošlosti priznalo mnogo prijatelja Srbije. Dakle, potpuno razumem zbog čega je Srbija bila uznemirena, zbog čega su se Srbi osetili izdanim, baš zbog tog posebnog prijateljstva. Ljudi su mi govorili da su od nas očekivali nešto drugo jer smo bliski prijatelji, za razliku od nekih drugih zemalja koje su priznale Kosovo.

Mislim da je jedini način da se pozabavimo ovim pitanjem, koje nije jednostavno, taj da razdvojimo emocionalni i racionalni aspekt. Racionalno gledano, mogu da objasnim šta se nalazi iza naših odluka. Međutim, za ljude u Srbiji Kosovo je pre svega nešto što se tiče srca, a ne glave. Odluka Izraela nije doneta kako bismo na bilo koji način provocirali Srbiju. To je bio zahtev koji smo prihvatili i nadam se da konačno možemo da nastavimo dalje.“

A ni Srbija još nije preselila ambasadu u Jerusalim.

"Tako je. Ali važno je zapamtiti jedno. Vašingtonski sporazum nije između Srbije, Kosova i Izraela. On je između Srbije i SAD i odvojeno između Kosova i SAD. Obećanje je dato predsedniku Trampu. Nije da nismo srećni zbog ideje da Srbija preseli ambasadu. Mislimo da je od suštinskog značaja da svaka zemlja, a govorimo o prijateljskim zemljama, preseli ambasadu u naš glavni grad. Ali u potpunosti razumemo i interese Srbije. Da kažem da smo izuzetno razočarani? Nismo. Bićemo zadovoljni ako Srbija, kao i mnoge druge države, preseli ambasadu u Jerusalim. Ali ne verujem da će mnogo da utiče na naše odnose i ako je ne preseli.“

Izrael ove godine u maju proslavlja 75 godina postojanja. Do pre nekoliko godina bilo je nepoznato da je i tadašnja Jugoslavija pomogla u njegovom formiranju jer su preko njene teritorije stizali "spitfajeri“ za izraelsku vojsku iz Čehoslovačke. Da li je to bilo poznato u Izraelu?

"Nažalost, mislim da to i dalje nije dovoljno poznato, ni ovde, ni u Izraelu. Sa željom da se o tome više sazna, radimo na izgradnji memorijalnog obeležja u Nikšiću, u Crnoj Gori, odakle su avioni poleteli za Izrael. Bilo je to u dve faze operacije ’Velveta’ u septembru i decembru 1948. godine. Titova Jugoslavija je bila ključna za ovu misiju jer su dozvolili avionima da slete ovde, popune se gorivom i odlete za Izrael. Nema sumnje da je to imalo i jednu od krucijalnih uloga u ratu za nezavisnost 1948. godine. Situacija je bila vrlo ozbiljna. Šest velikih armija napalo je malu državu Izrael. Mi smo imali oko 600.000 Jevreja protiv ne znam ni ja koliko miliona Arapa. Bez ovoga, ne znam gde bismo sada bili.“

Pa opet 1967. godine Izrael je bio prva država sa kojom je Jugoslavija prekinula diplomatske odnose.

"Nažalost. Pre nego što sam došao ovde bio sam ambasador u Najrobiju, u Keniji. Mogu vam reći da iza zatvorenih vrata mnoge afričke države priznaju da su pogrešile kada su prekinule diplomatske odnose sa Izraelom, verujući da će arapske države ispuniti obećanje i da će im nadomestiti sve što su izgubili prekidanjem veza sa Izraelom. Mislim da su dve najaktivnije države u Africi tokom ’60-ih i ’70-ih godina bile Izrael i Jugoslavija. Bili smo prisutni svuda, sa velikim projektima, od građevinskih firmi, poljoprivrede, vode... Praktično smo dali sve za iskreno prijateljstvo sa državama Afrike koje su odlučile da ga prekinu. Isto se desilo i ovde. Nisam siguran da bi ljudi ovde priznali da je to bila greška. Mi mislimo da je bila greška. Nije bilo razloga da Jugoslavija, kao država koja nije bila ni u jednom bloku uradi tako nešto. Verujem da je to bilo više zbog politike Pokreta nesvrstanih prema Izraelu. Ali, hvala bogu, obnovili smo odnose 1992. godine. Prošle godine slavili smo 30 godina obnavljana diplomatskih odnosa. Napominjem da iskrena osećanja među našim ljudima nikada nisu prekinuta. To je nešto dobro što se desilo između nas, između naroda Srbije i Izraela. Kada je 1977. godine 4000 navijača Makabija krenulo za Beograd, iako tada nismo imali diplomatske odnose, njima je bilo dozvoljeno da dođu i svi su bili vrlo toplo prihvaćeni u Beogradu.“

Ljudi u Srbiji često citiraju poslovice, za neke kažu i da su jevrejske. Koja je Vama omiljena jevrejska poslovica?

"Ako bih morao da se odlučim za jednu lepu izreku iz Biblije, iz judaizma, to bi bila ’Voli druge onoliko koliko voliš sebe’. Postoji jedna priča o tome šta se dogodilo kada je vojnik došao do starog Hilela, jednog od tumača Biblije, sa molbom da brzo nauči celu Bibliju. Hilel mu je rekao: ’Ako moram da te naučim, reći ću ti samo ovu jednu rečenicu – Voli druge onoliko koliko voliš sebe. To je suština Biblije. Ostalo možeš da naučiš i sam.’ Na prvi pogled to izgleda veoma jednostavno. Ne verujem da je iko od nas rođen kao rasista ili sa predrasudama prema bilo kome. To je nešto što mi, nažalost, dobijamo sa svih strana, od nacionalističkih pokreta, religioznih ekstremista... Ali, ako govorimo o Ukrajini i raznim sukobima, toliko konflikata bi moglo da bude ako ne potpuno rešeno, onda bi bar mogli da postanu humaniji ako bismo o drugima mislili na način kako mislimo o sebi i kako volimo sebe. U svakom velikom ratu, ne poredim to sa onim što su nacisti uradili nama, ali u svakom ratu ljudi ne mogu da počnu da ubijaju druge dokle god u njima vide ljudska bića. Zato je prvi korak koji radite taj da naterate vaše ljude da veruju da ti drugi nisu ljudi. To je bio prvi korak nacista u odnosu prema Jevrejima. Ako naučimo našu decu samo ovu rečenicu, da druge posmatraju kao što gledaju sebe, to bi moglo da reši mnogo naših problema.“

Na kraju najteže pitanje – Crvena zvezda ili Partizan? I da Vas podsetim da je Vaš promotivni video sniman u hali "Pionir“, a na centru se vidi grb Crvene zvezde. Da li je to slučajnost?

"Jedini razlog zbog čega sam išao u ’Pionir’ jeste taj što je u toj dvorani odigrana čuvena utakmica između Makabija i Mobilđirđija iz Varezea 1977. godine, kada je Makabi postao prvak Evrope. Igrom slučaja češće gledam mečeve Partizana, ali moje srce je uz moj tim u Izraelu. A imam i jedan tim u Engleskoj, još iz detinjstva. Hapoel Ber Ševa je moj tim u Izraelu, a Liverpul u Engleskoj, kada govorimo o fudbalu. A ako je reč o košarci, ovo će mi stvoriti probleme ako prevedete na hebrejski, ali nisam fan Makabija.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Mosad otkrio tajnu čuvanu 60 godina
špijun

Izrael

13.12.2022. 04:10

Mosad otkrio tajnu čuvanu 60 godina

Izraelska obaveštajna agencija Mosad je posle gotovo 60 godina otkrila kako je jedan od njenih najistaknutijih špijuna, Eli Koen, uhvaćen u Siriji, a potom osuđen i obešen u Damasku 1965. godine.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
24°C
19.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve