INTERVJU MILANA ŽIVANOVIĆ: Zašto smo zaboravili rusku emigraciju?

Od rusofobije do rusofilije. Tako bi se, ukratko, mogao opisati odnos koji u Srbiji imaju prema Rusima. Jedni ih idealizuju i uzdižu kao rusku, slovensku braću. Drugi se pak vode onom krilaticom "jadan onaj kojeg Rusi brane". Činjenica jeste da su odnosi Srbije i Rusije u 20. veku, pa potom Jugoslavije i Rusije/Sovjetskog Saveza, vrlo kompleksni. A poseban segment celoj priči daju pripadnici ruske emigracije koji su posle Oktobarske revolucije spas od boljševika našli upravo u novoformiranoj Kraljevini SHS. Pa, iako njihov broj nije bio zanemarljiv, o njima se veoma malo znalo. A neki od njih dali su nemerljiv doprinos kulturnom, umetničkom i naučnom razvoju Jugoslavije i Srbije.

Na pitanja o tome zašto je taj segment istorije srpsko-ruskih odnosa dugo bio zapostavljan, odgovara dr Milana Živanović sa Instituta za noviju istoriju Srbije.

"Može se reći da, uopšte, istorija srpsko-ruskih odnosa jeste poznata, ali je veoma malo istražena. Postoje neki segmenti o kojima se zna, međutim, to nije dovoljno istraženo", kaže dr Živanović na početku razgovora za "Ekspres"."

Zbog čega?

"Zato što su srpsko-ruski odnosi, a pre toga jugoslovensko-ruski, prolazili kroz različite odnose."

Može li da se kaže da je istorija postala žrtva politike?

"Možda je to pregrubo, ali, da. Rezolucija Informbiroa i uopšte raskol sa Sovjetskim Savezom, Tita sa Staljinom 1948. godine, jeste uticala na neku vrstu stavljanja u drugi plan rusko-srpskih odnosa, odnosno sovjetsko-jugoslovenskih odnosa. I sami ti odnosi su prolazili kroz različite faze u drugoj polovini 20. veka tako da je moguće da su oni uticali na nedovoljnu istraženost nekih tema."

Foto Oksana Skendzic

Kada se zakopa malo dublje u rusko-srpske odnose, do čega dolazimo? Mnogo je Rusa došlo posle Oktobarske revolucije u Jugoslaviju. Neki su se snašli, neki nisu. Mnogi ljudi nisu znali da je grob barona Vrangela u Beogradu. Kako je došlo do tog zanemarivanja?

"Možda je jedan od razloga to što se veoma smanjio broj ruskih izbeglica. Oko 44.000 ih je došlo, odnosno nastanilo se u Kraljevini Jugoslaviji, na čitavoj teritoriji. Već 1941. godine ih je bilo oko 30.000 u zemlji, što zbog prirodnog mortaliteta, ali i odliva. Jednostavno, ljudi su nastavljali u pravcu ka zapadu. Od kraja tridesetih se, međutim, primećuje neka vrsta usporavanja tog procesa. Recimo, 1937. godine ih je bilo oko 27.000, a 1941. oko 30.000."

Da li to znači da ih je još došlo ili su oni koji su ostali ovde zasnovali porodice?

"Zasnovali su porodice, odnosno uspostavljena je biološka ravnoteža. I jeste tendencija bila da se njihov broj smanji. U 1941. godini, u Nedićevoj Srbiji, znači maj-jun, bilo ih je oko 20.000. Prema sovjetskim podacima iz 1945, bilo ih je oko 12.000. Veoma veliki broj je napustio Jugoslaviju krajem Drugog svetskog rata, sa približavanjem Crvene armije granicama Jugoslavije."

Povezane vesti - ALBANSKE VOĐE UHODILE ZA SRBE

Kako je došlo do tog smanjenja broja ruskih emigranata za svega par meseci u 1941. godini, sa 30.000 na 20.000?

"Ne, 30.000 bilo je na nivou čitave Jugoslavije, a u samoj Nedićevoj Srbiji bilo ih je 20.000. I tu još nisu uračunati oni Rusi koji su primili jugoslovensko državljanstvo ili državljanstvo neke druge zemlje."

A gde je ostatak Rusa bio osim u Nedićevoj Srbiji? Gde je bila najveća koncentracija u Kraljevini Jugoslaviji?

"Najviše ih je bilo u istočnim delovima Kraljevine Jugoslavije. Znači Srbija i Vojvodina. Može se reći da su to teritorije, odnosno deo države u kojem je živeo najveći broj ruskih emigranata."

Da li ih je bilo i u Sloveniji, Hrvatskoj?

"Jeste, ali to je, u poređenju sa ovim prostorima, ipak dosta manje. Šta se dalje dešavalo sa njima, zaista ne mogu da kažem, s obzirom na to da je reč o zaista veoma malom broju ljudi koji nisu našli odraza u dokumentima. Njihova sudbina je, može se reći, na nivou pojedinačnog. "

Kakav je bio odnos Kraljevine, pre svega kralja Aleksandra, prema pripadnicima ruske emigracije u Jugoslaviji, u Srbiji?

"Regent, odnosno kralj Aleksandar Karađorđević jeste bio učenik elitnog Paževskog korpusa u Petrogradu, znači on je bio ruski đak. Patrijarh srpski Varnava je takođe bio ruski đak. Postoji jedan jako karakterističan opis načina na koji se srpsko stanovništvo odnosilo prema Rusima. Jedan državni opunomoćenik za ruske izbeglice je zabeležio kako je neobično topao i čak oduševljen odnos Srba prema Rusima i to bez razlike. I kako su im, duž čitavog puta kojim su se kretale izbeglice, organizovani trijumfalni susreti. Tu su bili predstavnici vojnih vlasti, građanskih vlasti i mnoštvo naroda. To je bilo početkom dvadesetih. I zaista je Jugoslavija bila jedna od najgostoprimljivijih zemalja u Evropi prema ruskim emigrantima. Uopšte njen odnos prema ruskim izbeglicama bio je veoma dobar - od državne pomoći, pomoći pri smeštaju, stvaranju zasebnog školskog sistema, uključivanju u državne institucije... Recimo, 1941. godine je bilo čak devet naučnika, koji su izbegli iz Rusije, a koji su postali članovi Kraljevske akademije nauka."

Iz kojih su naučnih sfera bili?

"Iz mnogih. Matematika, slavistika, istorija, prava... Veoma različite naučne oblasti."

Da li su Rusi koji su došli početkom dvadesetih uglavnom bili pripadnici viših staleža, ili je bilo i onih, da kažemo, siromašnijih?

"Ova emigracija je, zapravo, bila vojnog karaktera. Dve trećine su činili muškarci. Može se reći da je bila vojna emigracija. Bilo je i još nekih predstavnika inteligencije. Čak 75 odsto Rusa koji su tada došli su imali srednje ili više obrazovanje. Ukoliko se to poredi sa podacima u Kraljevini Jugoslaviji, gde je bilo čak 50 odsto nepismenih, to je svakako značajan podatak. "

Onih preostalih 25 odsto su verovatno bile žene, jer su žene tada manje išle u školu.

"Procenat nepismenih među Rusima koji su došli je bio od 2,6 do 5,3 odsto, ako se računaju i oni kojima se nije znala stručna sprema."

Foto Oksana Skendzic

Kažete da su oni dobijali državnu pomoć. U čemu se ta pomoć ogledala?

"Ona je zaista bila široka, od finansijske pomoći do stvaranja zasebnog školskog sistema."

Znači imali su svoje škole. Da li su te škole bile na neki način uključene u jugoslovenski sistem ili su bile odvojene?

"Teško je odgovoriti na to pitanje. One se jesu nalazile pod kontrolom državne komisije za ruske izbeglice i Ministarstva prosvete, ali su radili po planovima koji su postojali u carskoj Rusiji. Mada su sprovođene i određene reforme, tako da su dodavani drugi predmeti - srpski jezik, istorija i geografija Jugoslavije."

To je bilo i logično s obzirom na to da su živeli ovde. Šta je još bilo u okviru državne pomoći?

"Veoma veliki broj ustanova je bio uključen u prihvat i smeštaj izbeglica. Može se reći da su brinuli o najrazličitijim stvarima, od školskog sistema preko zaposlenja, zapravo svih važnih segmenata života."

Povezane vesti - Ruski špijun – omiljeno srpsko zanimanje

S obzirom na to da je to bila, kako ste rekli, vojna emigracija, da li su njihova znanja i veštine na neki način iskorišćeni u tim trenucima u Jugoslaviji?

"Oni su takođe bili primani, odnosno služili su u jugoslovenskoj vojsci. Na početku rata, čak 12 odsto ruskih učesnika Aprilskog rata je poginulo u borbama."

Da li znate koliko ih je učestvovalo?

"Nije poznat taj podatak. Veoma je teško doći do takvog podatka. Ali ruski vojnici su, takođe, bili angažovani na izgradnji magistralnih puteva Kraljevo-Raška, Bosilegrad-Vranje, koji je poznat kao Ruski put, kao i na raznim drugim magistralnim putevima."

Sad dolazimo do položaja Rusa u Nedićevoj Srbiji. Malo ljudi zna da su postojale ruske vojne formacije koje su bile pod komandom Vermahta. Kako je došlo do toga, kad smo ovamo imali i Ruse koji su se borili u Kraljevskoj vojsci aprila 1941?

"To je bilo povezano sa njihovim antikomunizmom. Mihail Fedorovič Skorodumov, koji je bio poručnik pa zatim general Ruske carske armije, formirao je Ruski korpus. Njegov cilj je bio da, nakon likvidacije komunizma u Srbiji, prebaci trupe na Istočni front i zapravo da ratuje protiv boljševika."

Kao nastavak rata od pre 20 godina. On je to tako video?

"Da. Nemci, međutim, nisu dozvolili tu vrstu aktivnosti već su im namenili antipartizansku delatnost. Znatan broj Rusa se priključio Ruskom korpusu, oko 17.000 za nepune četiri godine. Od toga broja je 6.700 poginulo u borbama."

Da li je njihovo stavljanje pod komandu Vermahta nešto promenilo u odnosu naroda u Srbiji prema njima?

"Teško je reći. Ipak su oni bili u nekim zabačenijim delovima. Nisu to bile otvorene borbe. Jesu se borili predstavnici Ruskog korpusa pri pokušaju partizana i Crvenoarmejaca da pređu u Srbiju u jesen 1944. kao i pri povlačenju iz Bosne u Sloveniju."

Da li je bilo još nekih većih borbi u kojima su oni učestvovali ili su to ipak bile pozadinske snage?

"Ipak su to bili mali okršaji u smislu otvorenog rata."

Sa dolaskom partizana i Crvene armije veliki deo njih se povlači, neke su ubili Crvenoarmejci, neke partizani, šta se dešava sa onima koji su ostali ovde?

"Možemo reći da odnos prema Rusima koji su ostali ovde nije bio jednostran. Sa jedne strane možemo reći da organi NKVD-a i srpskih vlasti počinju da saslušavaju te ljude, neke odvode u logor, jedan deo je deportovan, jedan deo u Beloj Crkvi kod Vršca je bio i streljan. Beogradske vlasti su bile naredile i obaveznu registraciju svih Rusa. Svi koji su se prijavili bili su zadržani u pritvoru. Međutim, Savez sovjetskih patriota, to je antifašistička grupacija ruskih emigranata koja je formirana tokom rata, koja je pomagala Narodnooslobodilačkoj armiji Jugoslavije, i Crvenoj armiji, intervenisao je i velika većina ih je bila puštena."

Da li su pripadnici Saveza sovjetskih patriota bili emigranti komunisti?

"Pa, bili su simpatizeri Sovjetskog Saveza. Sa druge strane, imate to da su ruski emigranti bili integrisani u društvo. Od 1946. do 1948. godine nekoliko Rusa, pripadnika emigracije, bilo je izabrano za članove akademije nauka i umetnosti. Posle donošenja Rezolucije Informbiroa, međutim, oni bivaju optuživani za subverzivnu, antidržavnu, špijunsku delatnost. Započinje se sa saslušanjima, sudskim procesima i progonstvima. Izvestan broj njih bio je i smešten u logore, i na Golom otoku..."

Rekli ste da je kraj rata u Jugoslaviji dočekalo oko 12.000 predstavnika ruske emigracije. Da li znate koliko ih je završilo u logorima, koliko ih je ubijeno, koliko ih je prognano?

"Neki od najvećih stručnjaka za istraživanje ruske emigracije navode da je u zatvorima u Jugoslaviji i na Golom otoku bilo oko 200 Rusa."

Da li se zna koliko ih je prognano?

"Ne, nema tačnog podatka."

Posle Staljinove smrti, posle izvesnog perioda dolazi do normalizacije odnosa između Jugoslavije i SSSR-a. Da li se tada menja odnos prema ruskoj emigraciji?

"Pa, tada ih je bilo veoma malo. Veliki procenat njih se asimilovao. Neki ljudi jednostavno nisu bili politički aktivni, tako da odnos prema ruskim emigrantima nije spadao u politički prioritetne. Rusi su zadržali svoj identitet, ali ih je bilo malo. Oni su i u Kraljevini Jugoslaviji činili svega oko 0,35 odsto stanovništva."

Povezane vesti - NE MOŽEŠ ZADRŽATI LJUDE, ALI NAPRAVI PLAN DA IH VRATIŠ

Jugoslavija nije imala uspostavljene diplomatske odnose sa SSSR-om do pred sam početak rata. Da li je ruska emigracija bila jedan od razloga za to, ili je to bio revolt prema ubistvu carske porodice, ili tadašnja vlast jednostavno nije doživljavala sovjetsku Rusiju kao saveznika?

"Može se reći da je više faktora uticalo. Kao što sam rekla, kralj Aleksandar je bio ruski đak. Njegova sestra Jelena je bila udata za kneza Jovana Konstantinoviča, koji je pripadao Konstantinovskoj grani porodice Romanov. Postojale su, dakle, i krvne veze. Može se reći da je i taj faktor ruske izbegličke kolonije imao uticaj. Ipak se njih 44.000 nastanilo ovde, kao što sam rekla, svesrdna pomoć im je pružana za prilagođavanje životu u tuđini..."

A kako su se oni odužili zemlji koja ih je primila i koja je pružila toliko pomoći?

"Pa, u najrazličitijim sferama, može se reći. Kao što sam već rekla, devet naučnika je izabrano za članove Kraljevske akademije nauka. Zapravo, njihov dolazak u Jugoslaviju može da se označi i kao datum osnivanja baleta. Rusi su, naime, činili 100 odsto ansambla u beogradskom baletu. Čak 25 odsto, dakle, četvrtina, nastavnog kadra na Filozofskom fakultetu u Beogradu bili su Rusi, oko 36 na Univerzitetu u Skoplju, 75 odsto nastavnog kadra na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu... Treba reći da su to ljudi za čije dalje usvršavanje država nije imala sredstva. Oni su zapravo doneli svoje znanje. Tu, svakako, treba spomenuti arhitektu Nikolaja Petroviča Krasnova, koji je izgradio zgrade svih najznačajnijih institucija - Ministarstvo finansija, današnja Vlada Srbije, Ministarstvo šuma, sada Ministarstvo spoljnih poslova, Državni savet, današnje Ministarstvo finansija, radio je enterijer današnjeg Doma Narodne skupštine, bivše Savezne skupštine, kraljevog dvora... Oni su, na neki način, zaista obeležili ceo međuratni period."

Veoma se malo govorilo o baronu Petru Vrangelu. On je sahranjen u ruskoj crkvi na Tašmajdanu.

"Da, umro je 1928. godine u Briselu, a prebačen je u Beograd godinu dana kasnije."

Čija je to inicijativa bila?

"Njegova. On je izrazio želju da bude sahranjen u ruskoj crkvi u Beogradu."

Zbog čega, čime je on to obrazložio?

"U ruskoj crkvi se nalazio veliki broj ruskih vojničkih zastava. On je izrazio želju da bude sahranjen baš ispod zastava. Može se reći da on, iako je napustio Rusiju, nije napustio ideju povratka u Rusiju i nastavka borbe protiv boljševika. Sedište njegovog Glavnog štaba je bilo u Sremskim Karlovcima."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...