Istorija
21.02.2019. 17:48
Marko R. Petrović
Ruski špijun - omiljeno srpsko zanimanje
Ko tajne vojne, ekonomske ili službene podatke ili dokumente saopšti, preda ili učini dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina (član 315 Krivičnog zakonika Srbije). Zakon je jasan, okolnosti često nisu. Tvrdom primenom bi se svaka kolaboracija sa stranom silom smatrala aktom špijunaže. Ali nije svaka strana zemlja u Srbiji doživljavana kao strana.
Posebni odnosi, bliskost zasnovana na veri, nacionalnom sentimentu često su Rusiju, mogli bismo slobodno reći, kroz vekove određivali kao prijateljsku i zaštitničku silu. Retko na interesu, mnogo češće na pomenutim emocijama. Tako se kolokvijalno bilo kakvo koketiranje s Rusijom pre doživljavalo kao kada se dete požali starijem bratu na stanje u porodici nego kao špijuniranje.
Dug je spisak istaknutih Srba koji su radili za obaveštajne organe prvo Carske Rusije, a zatim i moćnog SSSR-a. Od legendarnog, skoro mitskog Mustafe Golubića, preko Draže Mihailovića, pa do današnjih dana. Ipak, ovi odnosi imaju svoje amplitude, a jedna od svakako najvećih je bila ona posle Drugog svetskog rata i potonje Rezolucije Informbiroa.
Proleće 1949. godine u Beogradu bilo je toplo. Ratni komandant legendarne Šeste ličke, general Đoko Jovanić, dopratio je do kapije svoje vile na Senjaku gosta koji mu je bio na ručku, ratnog druga i kolegu Slavka Rodića, za kojim su uzdisale drugarice aktivistkinje i ambiciozne udavače. Bio je najmlađi general JNA, visok, lep... Tu, pod svodom od kovanog gvožđa obraslog ružama, dva Titova generala srdačno su se rukovala. Da se nikad više ne vide. Jovanić se uz široko stepenište solidne predratne gradnje vratio u kuću da odrema posle ručka, a Rodić je u raskopčanom šinjelu seo u auto koji ga je čekao i zaputio se u svoj stan.
Nešto pre šest po podne, general Đoko Jovanić i njegova drugarica uključili su masivni "blaupunkt" da čuju vesti. Više je to bilo iz navike, jer spiker je svakog dana ponavljao isto: petogodišnji plan, procene prinosa žita, nepravedne optužbe Moskve... Ali tog 29. aprila na kraju vesti čuli su: narodni heroj, general Slavko Rodić, zamenik načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije, preminuo je u 31. godini od zapaljenja pluća!
General Đoko Jovanić (godine 1948. bio je komandant Vojno-obaveštajne službe, pa zatim načelnik štaba armijske oblasti, načelnik uprave Generalštaba, komandant armijske oblasti i podsekretar u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu) znao je već tada ono što će glasno reći tek pedeset jednu godinu kasnije, 2000. u testamentarnom intervjuu NIN-u: Slavko Rodić likvidiran je po kratkom postupku jer je bio ruski špijun!
Povezane vesti - RATKO DRAŽEVIĆ: Najpouzdaniji Titov čovek za šverc cigareta
I nije bio jedini takav među Titovim generalima. Ni jedini špijun, ni jedini likvidiran. Njihova imena i dan-danas nose ulice u srpskim gradovima, jer Tito i partija nikada nisu hteli da priznaju da su bili izdani!
Ali pođimo redom...
Priča, zapravo, počinje u februaru 1945. Nemci u Zagrebu utvrđuju linije odbrane kao da će tu večito ostati, u Berlinu gotovo da se čuju ruski topovi, a britanski feldmaršal Harold Aleksander, komandant savezničkih snaga na Sredozemlju, s prepoznatljivom britanskom ohološću hvali "junačko držanje Jugoslovena na Sremskom frontu", gde je za manje od tri meseca poginulo 13.000 boraca, mahom mobilisanih nakon oslobođenja Beograda. Tito naređuje da se u svim republikama odaberu omladinci koji će biti upućeni na školovanje u bratski Sovjetski Savez, i to se naređenje izvršava odmah. Izabrani pitomci, partizani prekaljeni u borbama i nesumnjive vere u komunizam, dobijaju najbolje uniforme koje se mogu naći u njihovim jedinicama i stižu u Beograd, neretko se probijajući kroz teritorije koje drži neprijatelj. Dva meseca je bilo potrebno da se okupi grupa od dvestotinak partizana. Dve stotine odabranih po svim uzusima, ali pre svega po partijskoj lojalnosti.
Posebna kompozicija samo za njih krenula je sa beogradske železničke stanice u pratnji dva sovjetska i dva naša oficira, koji su bili vođe puta. Vozili su se preko Niša i Sofije, do Galca na rumunskom Dunavu. Odatle je počinjala ruska pruga, s većim razmakom između šina, pa su prešli u nove vagone - ovog puta teretne furgone sa slamom na podu i furunama za grejanje da se voze kroz nepregledne ravnice i brezove šume. Mimoilazeći naselja, kroz otvorena vrata sa strahopoštovanjem su odmeravali razaranja koje je SSSR pretrpeo: spaljena sela i razrušeni gradovi, u kojima doslovce nijedna zgrada nije ostala cela. Procenjuje se da je u Drugom svetskom ratu poginulo 26 miliona stanovnika SSSR-a. Nemaca je, poređenja radi, stradalo sedam miliona, Britanaca 385.000, Amerikanaca 300.000...
Od Galca, kroz Moldaviju i Ukrajinu, sa zadržavanjem u Kijevu od nekoliko dana, pa do Moskve, put je trajao trinaest dana. Kako su ulazili dublje u Ukrajinu, sve češće je njihov voz morao da zastaje kako bi propustio kompozicije koje su ka Nemačkoj prevozile nove trupe, a otuda vraćale opremu iz fabrika kojom su Rusi naplaćivali ratnu štetu. Devetog maja, kada je Nemačka kapitulirala, bili su negde ispred Moskve. Pucalo se u vazduh iz svih oružja, grlilo i ljubilo, i pilo, mnogo pilo, i nazdravljalo pobedi, a već sutradan njihov voz ušao je na stanicu "Kijevskaja", jednu od šest, koliko ih je u Moskvi bilo. Svečane dekoracije natkrivenih perona u čast pobede bile su poslednji luksuz koji su videli sve do kraja svog boravka...
"Ako je slaba ishrana, koja se često graničila sa glađu, bila nešto na šta su se ratne generacije već svikle prethodnih godina, ako su klimatski uslovi i temperature od nekoliko desetina stepeni ispod nule bili nešto što je zavisilo od prirode, a slaba odevenost bila posledica razumljive posleratne materijalne oskudice, onda su sve ostale teškoće s kojima su se susretali i nerešivi problemi velikog broja sovjetskih građana koje su uvideli, za većinu jugoslovenskIh studenata bili nešto što bi se moglo nazvati teškim suočavanjem sa stvarnošću prve zemlje socijalizma... Iznenađenost je morala biti velika već sa prvim utiscima koje su ostavljale nestašice roba u prodavnicama, prizori beskrajnih redova ispred magacina za snabdevanje osnovnim i oskudnim namirnicama, velika skupoća, prvi prosjaci, lopovi, pijanci, špekulanti, razni životni gubitnici koje su jugoslovenski studenti ugledali na moskovskim ulicama i na ulicama Sverdlovska, Mičurinska, Lenjingrada, Moskve, Odese, Novočerkaska, Saratova... Poražavajuće je delovala slika nezbrinutih boraca, ratnih invalida bez ruke, noge ili oka, heroja Staljingradske bitke i drugih istorijskih bitaka Drugog svetskog rata...", beleži u svojoj uzbudljivoj knjizi "Od Staljina ka Sartru" istoričar Miroslav Perišić.
Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA: Kako je Tito prevario vođu četnika?
Uslovi u kojima su živeli i radili jugoslovenski studenti - a bilo ih je na svim fakultetima, od agronomije, preko filozofije, do glume (među poslednjima je bio i Stevo Žigon) - bili su jako teški: neki su spavali na podu, grejanja nigde nije bilo, a najčešće su bile pritužbe na hranu: čaj, kupus, čaj, kupus... Veljko Vlahović, jedan od ideologa Komunističke partije i najbližih Titovih saradnika, naivno ih je lagao da to nije zbog siromaštva, već su takvi obroci rezultat proračuna potrebnih kalorija na naučnoj bazi! Izuzetak su predstavljali polaznici najelitnije visoke vojne škole, Akademije „Vorošilov" - od 1944. do 1948, ukupno 27 Titovih generala i pukovnika. Oni su bili smešteni u udobnoj zgradi u centru Moskve, dobro su se hranili, imali su pristojnu platu i, što ih je najviše razlikovalo od drugih, imali su neograničenu slobodu kretanja. Ali, videćemo malo kasnije, đavo će baš zbog toga doći po svoje...
"Jugoslovenska bolest"
Od 1945. do 1947. godine, 3.696 Jugoslovena pohađalo je oficirske, a 1.439 podoficirske škole. Odmah po dolasku, shvatili su da je "bratstvo po oružju" prilično rastegljiv pojam: bivši partizani, listom učesnici borbi protiv Nemaca od 1941, imali su kod sovjetskih oficira i instruktora isti tretman kao i Bugari i Rumuni, koji su se na pobedničkoj strani našli tek kad ih je, u pohodu na Berlin, pregazila Crvena armija. Ponegde, kao u Kijevu, na primer, smatrani su lenjivcima. Lekar je odbijao da ih pregleda tvrdeći da imaju "jugoslovensku bolest". Bili su rasuti širom velike zemlje, praktično odsečeni od jugoslovenske ambasade u Moskvi, i od Jugoslavije uopšte - pisma su im bila zadržavana, a napuštanje mesta školovanja bilo im je zabranjeno. Ponegde su im ruski načelnici škola zabranjivali slušanje Radio Beograda i Radio Jugoslavije.
U takvim uslovima bilo je teško održati disciplinu među pitomcima. U jednom izveštaju rukovodstvu Komunističke partije piše da je "umrtvljavanje svakog partijskog rada imalo za posledicu opadanje discipline, da je dovelo do pojava svađa, tuča, nepravilnog držanja prema ženama..." Na drugom mestu pominje se „slabo moralno držanje", odnosno "nedozvoljene veze sa ženama".
Žena je, naime, posle velike pogibije u ratu bilo nesrazmerno mnogo u odnosu na muškarce. Bilo je sela i varoši u kojima nije bilo muškarca starijeg od četrnaest godina! A pitomci, iako visokog čina, bili su samo mladi muškarci tek izašli iz rata. Pozornica za dramu bila je postavljena...
Sve su se zvale Irina
Đoko Jovanić, ratni komandant legendarne Šeste ličke divizije, komandant Zagrebačke vojne oblasti u vreme Maspoka i zamenik načelnika Generalštaba, bio je u onoj grupi Titovih oficira koji su upućeni na Akademiju "Vorošilov", zajedno s Pekom Dapčevićem, Arsom Jovanovićem, Slavkom Rodićem...
NIN je 2000. godine objavio razgovor novinara Milana Šarca s Jovanićem, a mi ovde navodimo jedan odlomak iz Šarčevog uvoda:
"Posle izvesnog vremena Đoko mi je govorio i neke pojedinosti, više nego samo zanimljive. Recimo, sa školovanja u SSSR-u, o svom poznanstvu s 'prelepom Irinom', koja se u njega zaljubila. Ona mu je pričala da su sve devojke koje idu s njima, generalima, poslate od KGB-a sa zadatkom da im sve učine po volji, da ih osvoje, da ih vrbuju za rusku obaveštajnu službu. U tome su imale uspeha. Zavrbovale su neke od generala, koji će 'ljubav' po povratku u zemlju platiti glavom. Pričao mi je kako je imao pet devojaka(...)
Zatim mi je pričao o generalu Arsi Jovanoviću, koji je pred rat bio poručnik u Sarajevu. Bio je veoma inteligentan i sposoban oficir, ali težak čovek. Kad su bili u Rusiji, Arsa bi uhvatio dve devojke i u uniformi generala šetao Moskvom. Na partijskom sastanku Jovanić ga je kritikovao, a Arsa je skočio da se bije."
Arso Jovanović bio je 1948. načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije. Izjasnio se za Staljina i Informbiro, i prema zvaničnoj verziji pokušao je da pobegne u Rumuniju, ali su ga blizu granice, kod Vršca, ubili naši graničari. Nezvanično, sve je to bila inscenacija, likvidiran je u Beogradu.
"O svom prijatelju, najmlađem generalu i narodnom heroju Slavku Rodiću", nastavlja Šarac, „pričao je kako je bio vrlo sposoban, pametan, ali malo uobražen."
Imao je i zbog čega da bude uobražen!
Rođen 1918. blizu Prijedora, u Beogradu je 1939. završio srednjetehničku školu i odmah se zaposlio kao geometar u Vojnoj zadruzi u Vršcu, gde je pred rat postao član Komunističke partije Jugoslavije.
Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, vratio se u Bosansku Krajinu, gde je 27. jula 1941. godine komandovao odredom koji je napao Drvar. Taj se događaj u vreme SFRJ slavio kao početak ustanka u BiH.
Nesporno je da je bio talentovan za ratovanje - imao je 24 godine kada je postavljen na dužnost komandanta divizije. Naročito se istakao u borbama na Neretvi, a nekoliko meseci kasnije, krajem 1943. godine, sa samo 27 godina, dobio je čin general-majora NOVJ. I u generalskoj uniformi lično je učestvovao u uličnim borbama za oslobođenje Banjaluke, gde je bio i ranjen.
Povezane vesti - NI TITA SE NIJE BOJAO
Iz rata je izašao sa činom general-lajtnanta. Posle oslobođenja Jugoslavije, Slavko Rodić bio je komandant Pete armije Jugoslovenske armije, i kao jednog od izuzetno sposobnih komandanata Tito ga je poslao na Višu vojnu akademiju "Vorošilov" u Sovjetski Savez.
Ostalo smo već rekli - organi vojne bezbednosti otkrili su da se Rodić iz SSSR-a vratio kao ruski špijun, pa je 29. aprila 1949. streljan po kratkom postupku.
Da bi se sačuvala čast naše armije i naših generala, i da se ne bi priznao uspeh KGB-a, Rodić je posthumno proglašen za narodnog heroja, a desetine škola i danas nosi njegovo ime, kao i ulice u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Banjaluci...
Njegovi su tenkovi pregazili Trst
S notom cinizma može se reći da su pomenuti organi bezbednosti svoj zadatak obavili brzo i lako jer su već bili izvežbani. Jer po istom scenariju, "zbog Irine", još jedan partizanski junak prerano je okončao svoj život.
Petar Drapšin je bio Vojvođanin. Rodio se 1914. godine u selu Turiji, kod Srbobrana. U Beogradu je završio zanatsku školu i povezao se s komunističkim pokretom, a partija ga je poslala na studije tehnike u Prag. Nije dugo bio student. Otišao je u Španiju, u građanski rat, i na frontu u Andaluziji zbog pokazane hrabrosti stekao je čin kapetana. Napad Nemačke na Jugoslaviju zatekao ga je u Hercegovini, a kao dugogodišnji komunista i španski borac odmah je postao jedan od rukovodilaca ustanka. U Hercegovini se istakao surovošću u obračunu s protivnicima komunista, pa i sa običnim narodom, koji se teško snalazio u novim uslovima. Između ostalog, partizani su streljali 21 seljaka pod optužbom da je učestvovao u ubistvu iz zasede jednog visokog partizanskog oficira. Savo Skoko, pukovnik JNA i istoričar, i sam učesnik u ratu, piše da su posle ove likvidacije seljaka pred velikim narodnim zborom partizani oko ubijenih zaigrali kolo. Skoko za Drapšina, koji je bio izrazito nizak, kaže da je bio „psihički nestabilna ličnost", a da se ta nestabilnost "graničila s ludilom".
Povezane vesti - DOSIJE OCA SRPSKE UDBE, PRVI DEO
Drapšin je zbog ovog masakra smenjen i upućen u Slavoniju, gde je komandovao brigadom. A kad je pred sam kraj rata, u februaru 1945, formirana Četvrta jugoslovenska armija, general-lajtnant Petar Drapšin postavljen je za njenog komandanta. U nezadrživom prodoru, ova armija oslobodila je hrvatsko primorje i Istru, a Drapšinovi tenkovi pregazili su Trst.
Na vrhuncu vojničke slave, "poginuo je dok je čistio pištolj"!
Đoko Jovanić, međutim, tvrdio je - a on je znao, i morao da zna - da je Drapšin streljan kao ruski špijun!
Tito je i njega posthumno proglasio za narodnog heroja, a još za života SSSR mu je dodelio Orden Kutuzova drugog stepena. Jedna ulica na beogradskoj Čukarici i danas nosi ima Petra Drapšina.
Opasni Orden Kutuzova
Ali ni on nije bio prvi...
Ovo je impresivna biografija jednog jugoslovenskog revolucionara: Crnogorac, rođen 1901, član KPJ od 1923, osam godina u zatvorima Kraljevine Jugoslavije, od 1939. član Centralnog komiteta KPJ, a član osmočlanog Politbiroa CK KPJ od 1940. godine. Taj je Politbiro doneo odluku o ustanku protiv Nemaca... U ratu: član Vrhovnog štaba, član Predsedništva AVNOJ-a i Vlade, odnosno NKOJ-a...
Ovo je biografija Ivana Milutinovića. Baš njega je Tito poveo sa sobom kad je, 21. septembra 1944, ruskim avionom u strogoj tajnosti s Visa odleteo u Moskvu da sa Staljinom utanači planove za zajednički nastup posle rata. Jer Hitlerov poraz tada je već bio izvestan, a Crvena armija s rumunske strane na granici Srbije.
U Moskvi, u kojoj je bio prvi put u životu, Ivan Milutinović odlikovan je Ordenom Kutuzova prvog stepena, najvišim ratnim odlikovanjem za starešine ranga komandanta armije.
Na povratku, zadržao se u Banatu da pomogne u uspostavljanju partizanske vlasti, a 23. oktobra 1944. iz Petrovgrada, današnjeg Zrenjanina, vozom je prispeo u Pančevo. Prema zvaničnoj verziji, Ivan Milutinović na svaki način nastojao je da se istog dana uz Dunav preveze do oslobođenog Beograda! Njegova želja da „zakorači ulicom slobodnog Beograda" bila je toliko jaka da je sa obale uskočio na nekakav šlep na ušću Tamiša, koji je posle nekoliko sati spore plovidbe u mraku naleteo na minu.
U eksploziji su poginula četiri Rusa i tri naša čoveka, a alas s Karaburme Dimitrije Todorović zvani Babica, koji je na mesto nesreće stigao prvi, iz vode je izvukao 11 živih Rusa.
Ivan Milutinović nije znao da pliva. Petnaest dana kasnije, njegovo telo zaustavilo se u vrbaku ispod Smedereva. Prepoznali su ga po generalskim epoletama i Ordenu Kutuzova.
Grad Berane je u znak sećanja na Ivana Milutinovića 21. jula 1949. poneo naziv Ivangrad, i nosio ga sve do 1992. godine.
Đoko Jovanić rekao je Milanu Šarcu da je Ivan Milutinović ubijen jer su ga zavrbovali Rusi.
Komentari
