Vesti
04.03.2024. 14:00
Đoko Kesić

Čedomir Antić, intervju

"Sukob Karađorđevića i Obrenovića bio je neformalni građanski rat"

Obrenović spomenik, Mihailo Obrenović
Izvor: Shutterstock

Poznati srpski istoričar Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, objavio je niz zapaženih studija o istoriji Srbije, upuštao se u nerazrešene dileme naše istorijske prošlosti temeljno i posvećeno.

Učestvuje u javnom životu Srbije, a njegovi sudovi o tome, redovno izazivaju dužnu pažnju. Dok sam se spremao za razgovor sa gospodinom Antićem, došla mi je u ruke nedavno objavljena kapitalna studija Antonija Farčića “Jedna istorija primorskih Srba“. Na osmoj strani ove važne knjige, uz treće izdanje, profesor Antić piše predgovor pod naslovom “Povratak prećutkivane srpske istorije“. Nisam odoleo, poslao sam mu SMS pitajući: “Profesore, kako to da stižete i da ispratite sve ovo?“ Nije mi odgovorio, tim pre što ga često srećem na ulici sa decom, izuzetno je posvećen porodici, a ima ga svuda.

Povod za razgovor sa profesorom Antićem je nedavno objavljena zanimljiva i dragocena knjiga “Ubistva u srpskoj istoriji“ u izdanju “Vukotić medija“. Pričamo o tome koliko dugo je istraživao ovu temu.

“Hvala Vam na tako visokom mišljenju i povoljnom sudu. Nama, nažalost, nedostaje jedna naučna sinteza o novovekovnoj dinastičkoj borbi u Srbiji, posebno u međunarodnom kontekstu ovog fenomena i naročito kad je reč o posledicama. Recimo, kako je ovaj unutrašnji sukob uticao na našu politiku tokom 20. veka, postoji li njegov odraz u ideološkim podelama u vreme kada Obrenovića više nema ili čak posle ukidanja monarhije?

Ova knjiga je, koliko mi je poznato, prvi celovit pregled fenomena ubistva u srpskoj istoriji. Reč je o devet vekova istorije – ’od Nemanjića do Nemanjine (ulice)’. Pisana je popularno i sagledava događaje iz novog ugla. Rekao bih da je u njoj najznačajniji zaključak o dva stereotipa vezana za brojnost ubistava i rasprostranjenost nasilja u srpskoj istoriji – jedan vezan za istoriju srednjeg veka, a drugi za novovekovno razdoblje. Knjigu sam pripremao desetak godina, možda sam je zato pisao kratko, svega šest meseci.“

Ubistva krunisanih glava, ali i političkih lidera, u srednjovekovnoj i modernoj istoriji sveta jesu neka vrsta strašne koreografije, od Indije, SAD, Engleske do Rusije i Švedske. Međutim, u ovovremenom narativu ove krvave rabote često nose logo “srpski sindrom“.

“Kada želimo da nekome fotografijom predstavimo Beograd, po pravilu biramo prikaze centra grada ili njegovih najlepših građevina. Ne sećam se da je neko pokazivao fotografije periferije. Ima ljudi koji se čak i stide predgrađa mesta u kojima su se rodili. Za Zapadnu Evropu Balkan je upravo to – predgrađe, periferija. Antropolozi i sociolozi rekli bi ’drugost’. Razume se da zbog istorijskih uslova čitavo naše poluostrvo u mnogim procesima ’kasni’ za Zapadom. Kao i u životu, kada neko prevaziđe izvesni problem, po pravilu nema razumevanja i potcenjuje isti problem kod drugih. Zapadne zemlje su razdoblja stvaranja država prošle znatno pre balkanskih naroda koji su svoju državnost obnavljali. Bilo je to pre novina i telegrafa, naravno da su im procesi kojima su se tada i danas u svom slučaju ponosili, u slučaju savremenih Srba delovali odvratno. Dodajmo tu i srpsku samostalnost i sukob sa Austrijom, pa su negativne predrasude neminovne.“

Podsećate u knjizi da je sukob Obrenovića i Karađorđevića najmlađi dinastijski spor u evropskoj istoriji: trajao je 86 godina, koštao života jednog vožda, jednog kneza i jednog kralja, podstakao na desetine buna i još više atentata.

“Bio je to jedan veliki, neformalni građanski rat. U pretpolitičkom društvu ova rudimentarna pojava zamenila je političke i druge podele. Mada, Svetozar Marković je tvrdio (krajem šezdesetih godina 19. veka) da ovaj sukob nije prodro duboko u narod i da u njemu učestvuju samo uticajni i moćni ljudi, te pojedini stari prijatelji dveju dinastija. Treba reći da su velike sile pomogle ovaj sukob. Činjenica je da samo u srpskim državama Srbiji i Crnoj Gori (za razliku od četiri druge nacionalne balkanske države tog vremena) nije ustanovljena strana dinastija. Strane dinastije su po pravilu stabilizovale političku scenu, pa je i to više odražavalo volju velikih sila, pre svega Austrije, a mnogo manje opredeljenje srpskog naroda. Dinastički rat imao je uspone i padove, a obeležili su ga kratki, ograničeni, ali brutalni i sudbonosni talasi nasilja 1842, 1868. i 1903. godine.“ 

Karađorđevići i Obrenovići i danas dele Srbiju, kao da smo i dalje pretpolitičko društvo. Zbog čega? Šta Srbiju može pomiriti na ovoj “vatrenoj“ liniji, da li je ona moguća, a tek šta bi se dogodilo da Srbija opet postane monarhija?

“Mislim da se tokom prethodne dve decenije svet ideoloških podela istopio pred našim očima. Tome je doprineo intelektualni razvoj Zapada. Fenomen deideologizacije, međutim, dobar je samo ako je razuman. Danas živimo u društvu bez ideala, a kamoli ideologija. Partitokratija nije ideologija.

U 19. veku bila je to borba za vlast i za određene političke prioritete, ali svakako nije bila reč o borbi ’Srbije rata’ i ’Srbije diplomatije’, kao što to danas mnogi veruju. Srbija je danas uglavnom pomirena sa svojom prošlošću, u istorijskoj svesti naroda obe dinastije imaju svoje mesto. Obnova monarhije smirila bi stvari u Srbiji. Pre svega, uspostavom savremene parlamentarne monarhije šef države bio bi istrgnut iz domena partijskog. Mala ovlašćenja i veliki ugled, ’lupa’ javnosti i tradicionalna funkcija, učinili bi da deo birača, posebno onih autoritarnih, prestane da u političarima traži političke očeve i državne temelje. Srbija danas ima samo Karađorđeviće, tako da bi mogućnost nestabilnosti same krune morala biti znatno manja nego ranije.“

Vratimo se Radovanjskom lugu i početku srpskog dinastičkog sukoba. Miloš je organizovao ubistvo Karađorđa. Otkrivate da su za pripreme ubistva znale Rusija i Austrija – a Vi u knjizi da je Radovanje mesto nastanka dve istorije?

“Bilo je to vreme sporih komunikacija. Na primer, vest da je 1801. u Sankt Peterburgu ubijen car Pavle putovala je do Londona 26 dana. Pola veka kasnije, vest o smrti njegovog sina, cara Nikolaja, putovala je četiri sata (156 puta brže!). Osmansko carstvo svakako je podstaklo ubistvo Karađorđa. Surevnjivost između njega i kneza Miloša dovela bi do unutrašnjeg sukoba sve da je Srbija bila nezavisna. Rusija nije stala iza planova o balkanskom ustanku, ali o pripremama Karađorđevog ubistva nisu imali saznanja. Njegova pogibija označila je početak jednog dugotrajnog unutrašnjeg sukoba i dva oprečna  politička tumačenja naše istorije.“

Otkrivate da je ubistvo Karađorđa srpsko-srpsko i tursko-srpsko, kao i nepoznat podatak da je baš u to vreme Porta spremala Miloševo ubistvo?

“Otkrili su to stariji biografi kneza Miloša. Izvesno je da 1817. Srbija nije imala ni stalan status, ni snage da učestvuje u novom ustanku (tokom prvih sedamnaest godina 19. veka svega su tri bile relativno mirne), a posebno ne u balkanskoj revoluciji koju su priželjkivali Karađorđe i heteristi. Celokupna srpska autonomija počivala je na privatnom dogovoru kneza Miloša i Marašli-Ali paše. Porta je razmatrala mogućnost ubistva kneza Miloša, ali je posle 1817. započeo proces širenja njegove vlasti i međunarodnog utemeljenja autonomije Srbije.“

Tome dodajete da je posle voždovog ubistva Srbija presudila: stala je na stranu Karađorđa, ne Karađorđevića i ne na stranu Obrenovića?

“Karađorđe je posle 1817. ušao u narodnu uobrazilju kao niko pre i posle njega. Čak će i Sveti Sava i car Dušan danas imati kritičare među Srbima, Karađorđe neće. Čak su ga i komunisti priznali za važnu istorijsku ličnost. Ipak, veliku slavu uživa i knez Miloš, mada nikada nije opevan. Teško je reći koja je dinastija u narodu popularnija. Dok su postojale, bez svake sumnje prednjačili su Karađorđevići, mada je i taj utisak pre svega vezan za poslednjih četvrt veka vladavine Obrenovića.“

Čedomir Antić ATA 4. 3. 2024.
Izvor: ATAIMAGES / Antonio Ahel

Miloš je, pišete, posle kumovog ubistva 1825. godine, na vrhuncu svoje moći, krivicu za ubistvo pokušao da u pismu jednom tadašnjem ugledniku prebaci na Vujicu Vulićevića, da je on bez njegovog znanja pozvao vožda u Srbiju i posle, bez njegovog znanja organizovao ubistvo. Kakva tabloidna priča!

“Alimpije Vasiljević, jedan od liberala i obrenovićevaca koji je delovao u drugoj polovini 19. veka, napisao je da je ovo ubistvo bilo zločinstvo kojim je sprečena greška. Ubistvo Karađorđa nikada nije bilo popularno, a Miloš je još od ’Svidateljstva’ – dokumenta u kome su starešine preuzele odgovornost za Karađorđevu smrt optužujući ga kao zločinca koji je narodu doneo nesreću – nastojao da svoju odgovornost umanji i prebaci na druge. To je sasvim prirodno.“

Karađorđe u Besarabiji (danas Moldavija), tada onemoćao fizički i mentalno, daleko od realnih političkih rasuđivanja i bez podrške ruskog cara, sanja svoj veliki povratak u Srbiju, da zajedno sa Milošem digne veliki srpski ustanak. Loše procene i odluke – tako su i završile?

“Karađorđe nikada nije bio veliki političar. Bio je prek i samovoljan, a lišen dovoljnih znanja i iskustava. Bio je toga i svestan. Povratak u Srbiju 1817. nije njegova najgora greška – odlazak iz Srbije bez plana, odbijanje sporazuma sa Osmanlijama 1806, velika ofanziva iz 1809. godine... bile su veće greške sa državničkog stanovišta. U izvesnom smislu reč je bila o jedinom izlazu za jednu takvu ličnost.“

Kako Vi, posle toliko godina istraživanja srpskog istorijskog života, ocenjujete i vidite Karađorđa, a kako Miloša?

“Saglasan sam sa njihovim najnovijim biografom Radošem Ljušićem. Oni su dve strane jedne medalje, obojica su bili potrebni Srbiji, dali su sve od sebe i obnovili su srpsku državu. Iako su započeli jedan veliki sukob, oni su obojica bili voždovi, osnivači moderne Srbije, istorija bi trebalo da ih gleda, a umetnici prikazuju, zajedno.“

Po oceni mnogih Vaših kolega, među najtežim političkim ubistvima protiv Srbije je ubistvo kneza Mihaila Obrenovića. Vladao je u dva mandata (1839 1842. i 1860 1868) i ubijen je u Košutnjaku. Bio je reformator, uveo duh prosvećenog apsolutizma u Srbiju, doneo brojne zakone, gradio moderne hotele, Narodno pozorište, modernu bolnicu...

“Tako je. On je bio reformator, ali i konzervativac. Mi često istorijske ličnosti, posebno naše savremenike, gledamo jednoslojno i jednostrano, takav način je sasvim prirodan za javnost, ali je u velikoj meri neprecizan i netačan.“

Vi ocenjujete da je knez Mihailo bio popularan među mladim i obrazovanim ljudima, ali da je bio autoritaran i neodlučan?

“U Srbiji narod uglavnom podržava vlasti. Knez Mihailo imao je autoritet i bio je popularan. Ipak, teško je držati jedan politički pravac i ostvarivati ujednačenu, a kamoli željenu dinamiku promena, kada je država nepriznata, kada su u njenim gradovima utvrđeni garnizoni osmanske vojske, kada su joj velike sile nenaklonjene, a zaostajanje za razvijenim svetom sve veće. Bilo je to vreme u kome su u Zapadnoj Evropi, pored nacionalnih, počele da se javljaju i socijalne revolucionarne tendencije. Mladi školovani ljudi tražili su ’sve i odmah’, hteli su modernu i veliku državu u zemlji u kojoj je turski vojnik ubijao civile u prestonici one iste godine kada je počela sa radom prva linija metroa u Londonu. Knez je propustio priliku za veliki rat protiv Osmanskog carstva (1866 1867), mada je pitanje kako bi taj rat završio, nije ispunio očekivanja u vezi sa demokratizacijom, doneo je promene koje su jedni smatrali preteranim, a drugi simboličnim. Ubijen je u vreme kada je bio politički najusamljeniji, posvećen sklapanju novog, problematičnog braka sa rođakom. Ubili su ga lični neprijatelji, pravdajući atentat uzvišenim idealima slobode i demokratije. Pored svih velikih zasluga, upravo je život kneza Mihaila pokazao kako su mukotrpne promene nabolje. Srbija se nije razlikovala od drugih oblasti Balkana, a veliki prosvetni napor doveo je do povećanja broja pismenih za oko 52 odsto sa 4,2 na 6,4 odsto u ukupnom stanovništvu.“

Pišete da su u njegovo ubistvo upleteni prsti Karađorđevića, da je tim činom vraćen danak u krvi Obrenovićima. Da li vam je poznata tvrdnja Milana Jovanovića Stojimirovića, istraživača i bivšeg direktora Arhiva Kraljevine Jugoslavije, da je glavni inspirator bila Persida Karađorđević, majka kralja Petra Prvog  Karađorđevića?

Atentat je izvršila grupa ljudi iz kriminalnog miljea okupljena oko advokata Pavla Radovanovića i njegove braće. Oni su iz ličnih razloga organizovali zaveru, naoružali se i ubistvo izvršili. No, koliko god da su sve sproveli bez greške, toliko su zapostavili delovanje posle zavere, kao i političko rešenje krize koju su stvorili. Posle zavere dva dela nomenklature ubijenog kneza sukobila su se oko vlasti, ali i oko pitanja ’političke pozadine’. Jedni, okupljeni oko Ilije Garašanina, hteli su da optuže liberalnu opoziciju. Drugi, okupljeni oko generala Blaznavca, pobedili su i optužili za atentat Karađorđeviće. Dokaz za saradnju vrlo je sumnjiv – rekla-kazala i naknadno otkriven novac nepoznatog porekla. Bivšem knezu Aleksandru suđeno je u Pešti, ali je oslobođen usled nedostatka dokaza. Veruje se da je podmitio sudije. U Srbiji ga je sud osudio, ali na kaznu nižu od onih dosuđenih zaverenicima. Zanimljivo je mešanje u zaveru kneginje Perside, čiji su rođaci zbog navodnog učešća (saznanja o zaveri) u Srbiji pogubljeni. U to vreme žene nisu imale politička prava, čak i pored sve otresitosti teško da je i kneginja mogla imati ključnu ulogu u zaveri. Veći je problem sa mogućim saznanjima velikih sila. Teško su zaverenici mogli da se naoružaju, posebno tim posebnim pištoljem (bibernicom) bez saznanja austrougarskih vlasti. O umešanosti osmanskog činovnika iz Bosne, govorili su i savremenici.“

Ubistvo kneza Mihajla dovodite u izvesnu korelaciju sa ubistvom Zorana Đinđića?

“Ne dovodim. To je bio narativ razvijan od strane dela DOS-a i DS-a nakon marta 2003. godine. Đinđić i knez Mihailo živeli su u sasvim drugim vremenima, čak ni njihove slične godine nisu značile isto u njihova vremena. Ako ćemo da budemo do kraja precizni, Đinđić je pokušavao da raskine sa istorijskim tradicijama.

Ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića u noći između 11. i 12. juna 1903. godine, dinastija Obrenovića je nestala. Oficiri, ogorčeni vladaocem Obrenovićem, njegovom ženidbom sa dvorskom damom Dragom Mašin, na bestijalan način ubili su kraljevski par i nekolicinu kraljičinih bliskih rođaka.

“Tako je.“

Ali opet, u dosluhu sa Karađorđevićima, za šta su znale Austrija i Rusija.

“Zavera je bila velika i njena mreža pletena je godinama. Nastala je na unutrašnjem nezadovoljstvu, u času kada je dinastija spala na samog vladara. Kada su se sporazumeli oko zavere, zaverenici su dogovorili i povratak Karađorđevića na presto. Nisu imali mnogo izbora – za republiku nije bilo podrške ni u narodu, ni u eliti, ni među velikim silama, a isto je bilo i sa mogućnošću izbora stranog vladara. Austrija i Rusija znale su za zaveru. Rusija ju je podržala. Činjenica da je kraljica Draga ranije bila deo ruske agenture rečito govori koliko su poslednji Obrenovići bili izolovani.“

U delu naše javnosti neguje se sećanje na kralja Aleksandra Obrenovića kao na izuzetnog vladara, kralja koji je spasao srpski Hilandar, između ostalog.

“Aleksandar Obrenović bio je čovek visoke inteligencije, kažu da je pamtio imena i likove svih ljudi koje bi sreo. Bio je izvanredno obrazovan, energičan i sposoban. Ipak, bio je emotivno nezreo, nesiguran, opterećen ružnim i nemirnim detinjstvom, nesiguran u sebe i odnose sa ljudima. Spasavanje Hilandara je njegovo veliko delo, još veće svetovno delo jeste reforma vojske koja je za njegove vlade sprovedena krajem 19. veka. Temelji velikih pobeda u 20. veku postavljeni su tada. Sve to on je podredio interesima svoje vlasti i braka sa Dragom Mašin.“

Dolaskom na vlast kralja Petra Prvog Karađorđevića, u Srbiju je stigla demokratija. Kao prognani knežević, Petar je o svom trošku preveo i štampao traktat “O slobodi“ Džona Stjuarta Mila. Beležite da je on od svojih primanja pomagao porodice stradalih u atentatu 1903. godine.

“Nije ih pomagao već im isplaćivao doživotne penzije. Nije to usamljeno delo pomirenja u našoj istoriji. Knez Miloš je primio u Srbiju voždovu udovicu Jelenu i dao joj penziju. Aleksandar Karađorđević bio je neko vreme ađutant kneza Mihaila. Garašanin je oslobodio obrenovićevske ubice svog oca i brata – radi mira. Kada se 1853. oženio u progonstvu, knez Mihailo poslao je pismo Državnom savetu u kome je izjavio da se silom neće vraćati na srpski presto, već samo voljom naroda. Eto, i ovo delo kralja Petra deo je te velike i sjajne istorije dobrote i pomirenja, koja živi uporedo sa sagom o zlu i ubistvima.“

Prokletstvo u potonjoj istoriji stiglo je i Karađorđeviće. Sad je takođe ozbiljno pitanje Vi ste član Krunskog saveta, ali mimo toga, šta mislite da bi nam donela Srbija kao monarhija?

“Karađorđevići su nakon pogibije kneza Mihaila slovom namesničkog ustava iz 1868. proglašeni za proklete. Ipak, oni su nastavili da žive, njihova loza je produžena, vladavina obnovljena, a na vlasti su bili kada je naša nacija postigla najveće uspehe od obnove državnosti početkom 19. veka. Zbačeni su sa prestola, ali tako je sa svim istočnoevropskim i mediteranskim monarhijama, izuzev španske.

Mi smo monarhijski narod i to potvrđuje priroda naše republike, a posebno dužnosti predsednika. Kritike na račun monarhije kod nas se listom odnose na ličnost prestolonaslednika, umesto na samu ustanovu i oblik vladavine. Moderna monarhija donela bi nam demokratiju, ravnotežu snaga u politici (koja bi bila vraćena u vladu i skupštinu), a deo autoritarnog sveta vezao bi se za monarha koji ima čast, ali ne i vlast. Na ovom svetu postoje republikanske monarhije i monarhijske republike. Bilo bi dobro da kao nacija odrastemo i poput naših predaka (1889. i 1903. godine) uzmemo sudbinu u svoje ruke. Mi kao nacija dajemo vlast, pa je besmisleno živeti za čas kada će nama vlast nešto dati. U Britaniji se govorilo kako glupi narodi ubijaju svoje vladare, dok ih pametni kastriraju (lišavaju moći mirnim putem). Eto jedne od pouka ove knjige.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kraljica koju su Srbi voleli više od kralja
kruna

Heroine Srbije

30.11.2023. 02:40

Kraljica koju su Srbi voleli više od kralja

Natalija Petrovna Keško, rusko-moldavska princeza, rođena u Firenci 1859. godine, bila je omiljena srpska kneginja Natalija Obrenović, u periodu 1875-1882. godine, i prva srpska novovekovna kraljica u periodu 1882-1888. godine.
Close
Vremenska prognoza
light rain
18°C
20.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve