INTERVJU STEVO TODORČEVIĆ: Obrazovanje cveta u svakoj kulturi koja ga ceni

INTERVJU STEVO TODORČEVIĆ: Obrazovanje cveta u svakoj kulturi koja ga ceni

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović


Akademik Stevo Todorčević uživa ugled najboljeg srpskog matematičara, ali i jednog od najboljih i najcenjenijih u svetu. Kada god ga predstavljaju, često za njega govore da je „najznačajniji srpski matematičar još od Mike Alasa“. Karijera ga je vodila do Berklija i Prinstona, rukovodio je tematskim programima na matematičkim institutima u Stokholmu, Torontu, Barseloni. Bio je mentor desetinama doktoranada. Disertacije nekih od njih dobile su vrhunske svetske nagrade, poput Saksove nagrade Univerziteta MIT/Harvard ili Godelovu nagradu Bečkog univerziteta.

Sam Todorčević doktorirao je pod mentorstvom akademika Đure Kurepe, još 1979. godine, kod kojeg je godinu dana ranije radio i magistarsku tezu. Profesor Kurepa bio je tada mišljenja da je Stevin rad, koji je priložio kao magistarsku tezu, bio vredan doktorata, pa su mu predložili da odbranom magistarske teze i doktorira. Todorčević nije prihvatio predlog pa je 1979. godine uradio doktorsku tezu, za čije čitanje i ocenu profesor Kurepa nije mogao da nađe nikoga u Jugoslaviji, pa se obratio dvojici profesora iz Engleske. Jedan od njih je bio Keit Devlin, koji je Stevi preporučio da ode na predavanja profesora Šelaha o forsingu u Jerusalim. Na početku odbrane doktorske teze, profesor Kurepa je istakao da je Stevo po talentu iznad svih 40 doktoranada kojima je on bio mentor tokom karijere.

Kada je 2009. godine izabran za najmlađeg redovnog člana SANU, u predlogu za njegov izbor, pored ostalog, pisalo je: „Rešio je nekoliko ključnih problema matematike koji su čekali na rešenje više desetina godina i postupke za rad u više oblasti matematike, a koji nose njegovo ime. Polazeći od činjenice da je S. Todorčević imao ili ima pozicije u vrhunskim matematičkim ustanovama u svetu, da je štampao radove u najboljim svetskim časopisima, držao brojna predavanja po pozivu na najuglednijim skupovima koji usmeravaju razvoj matematike u svetu, uključujući predavanje po pozivu na Internacionalnom kongresu matematičara, Berlin 1998. godine, i da je izabran za člana Programskog odbora Internacionalnog kongresa matematičara u Madridu 2006. godine, možemo sa sigurnošću zaključiti da je S. Todorčević naš matematičar koga je svetska matematika do sada najviše cenila i ceni.“

Bez Todorčevićevih teorija i rešenja, moderna matematika ne bi bila zamisliva. Todorčević ima poziciju federalnog šefa istraživanja na Univerzitetu u Kanadi i šefa istraživanja, vođe naučne grupe, na francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja. Todorčevićeva biografija, dakle, eksplicitno upućuje da je reč o čoveku potpuno relevantnom da priča o problemu obrazovanja, koje je, složićete se svi, jedna od bolnih tačaka Srbije. Razgovor sa njim zato i počinjemo njegovom ocenom nedavne izjave akademika Vlade Kostića, predsednika SANU, da je obrazovanje u institucionalnom sistemu Srbije marginalizovano. Na pitanje da li se slažete sa time ili mislite da je akademik Kostić bio preoštar, Todorčević za „Ekspres“ odgovara: „To mišljenje akademika Kostića treba shvatiti veoma ozbiljno bez obzira na to da li izgleda preoštro ili ne. Nisam, međutim, upoznat sa detaljima te njegove primedbe da bih mogao još nešto da kažem o tome.“

Kako vratiti fokus na obrazovanje, jer u suprotnom preti nam opasnost da ćemo školovati niskoobrazovani kadar koji nikome neće biti od koristi?

„To je vrlo kompleksno pitanje koje zahteva sistematsko i dugotrajno bavljenje na više nivoa. Nisam siguran da moj odgovor na to pitanje može da bude koristan. Mislim da bi, na primer, rad na motivisanju učenika/studenata i učitelja/nastavnika/profesora bio važan u tome. Obrazovanje cveta u svakoj kulturi koja ga ceni. Naša kultura vrednuje uspehe našeg obrazovanja, što se može videti, na primer, po tome da mediji prate uspehe naših učenika na raznim takmičenjima. Uspesi na višim nivoima nisu tako lako razumljivi široj javnosti, zbog čega su i manje primetni, pa tako i manje podržani i našoj kulturi. Možda tu treba nešto uraditi.“

Povezane vestiINTERVJU BRANKO RUŽIĆ: Projekcija budućnosti

Šta bi rad na motivisanju učenika/studenata, odnosno učitelja/nastavnika/profesora trebalo da podrazumeva? Kako ih motivisati?

„U našoj državi se učenici/studenti mogu stimulisati nagradama ili školarinama. Slično njima, učitelji/nastavnici/profesori trebalo bi da imaju svoja odgovarajuća priznanja. U državama kao što su SAD i Kanada uspešni učitelji/nastavnici/profesori se nagrađuju povišicama plata, a to je, nažalost, teško sprovesti kod nas u državnim institucijama.“

Imate li neku ideju o tome kako uspehe na višim nivoima učiniti primetnijim?

„Na isti način kako se to radi i u drugim zemljama, formiranjem nagrada čiji status treba negovati da bi ih učinili prepoznatljivim, prema tome, atraktivnim za istraživače. Prepoznatljivost nagrade se može zasnivati na tradiciji čije izgrađivanje može trajati decenijama. Na primer, Mađarska ima nagradu ’Janoš Boljaj’ koja ima tradiciju dužu od sto godina i koja je dostigla nivo svetske prepoznatljivosti. Fieldsova medalja je kanadska nagrada za mlade matematičare koju sad drži Internacionalna matematička unija. Ona je primer nagrade čija ogromna prepoznatljivost je smišljeno konstruisana decenijama. Prepoznatljivost novijih nagrada u svetu se obično u početku zasniva na velikom novčanom iznosu, pre nego što budu prepoznate nezavisno od toga. Dobar primer za to je izraelska Wolfova nagrada ili norveška Abelova nagrada za matematiku, koja će po prepoznatljivosti verovatno dostići nivo Nobelove nagrade za tu oblast.“

Kakva je sudbina države koja ne ulaže u svoje obrazovanje, ne samo materijalno, već i na način da se unapređuje sistem nastave, metodika?

„Katastrofalna, naravno.“

Social Network Post 2000x2000

Doktorirali ste u Beogradu pre više od 40 godina. Možete li da poredite sadašnji Beogradski univerzitet sa onim na kojem ste Vi završavali studije?

„Mislim da čak i kada bih se sad upisao na Beogradski univerzitet ne bih mogao da odgovorim na to pitanje, jer nisam ono što sam bio tad. Mislim da većina nas ima utisak da kriterijumi padaju i da prema tome univerzitet gubi nivo, ali to je samo varka. Pravo pitanje bi trebalo da bude kako se ugled Beogradskog univerziteta u odnosu na ostale univerzitete sveta menjao u poslednjih 40 godina.“

Imate li odgovor ili makar neki nagoveštaj odgovora na pitanje kako se menjao ugled Beogradskog univerziteta i zbog čega?

„Odgovor treba tražiti, na primer, praćenjem raznih lista koje rangiraju univerzitete sveta. Mislim da bi u tom praćenju bilo dobro da se uzme u obzir više takvih lista da bi se dobila bolja slika. Privatni univerziteti na zapadu to rade odavno, jer njihov prihod je u tesnoj vezi sa njihovim statusom u svetu. Državni univerziteti bi, međutim, takođe morali da rade na tome. Naravno postoje i drugi nagoveštaji kvaliteta univerziteta kao što je beogradski, a to je plasman njihovih bivših studenata na važnim nameštenjima u zemlji i u svetu. U neku ruku to i jeste najrealniji nagoveštaj kvaliteta jednog univerziteta.“

Povezane vestiINTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta

Vigor Majić iz Istraživačke stanice „Petnica“ ocenio je u intervjuu „Ekspresu“ da najviše otpora reformama u srpskom obrazovanju ima baš na fakultetima, jer je „Univerzitet uspavan, ušuškan u koncept autonomije, što ima smisla samo i jedino ako većinu ljudi čine aktivni kreatori, ljudi prepoznati van granica etniciteta ili države“. Imate li i Vi taj utisak?

„Mislim da je autonomija univerziteta bitna, da mora da postoji i da je ona pod nepotrebnim udarom. Ono što može da se menja, a i trebalo bi menjati, ako smo zainteresovani za prepoznatljivost u inostranstvu, jeste podela i stimulisanje nastavnog kadra univerziteta u odnosu na pedagoški i naučnoistraživački kvalitet.“

Kako to uraditi? Utisak je da neki ljudi na fakultetima imaju doktorske titule i profesorska zvanja, iako bi se morali dobro pomučiti da im nađemo bilo kakav, a kamoli pažnje vredan naučni rad. Mislite li da bi i u tom delu nešto trebalo menjati?

„Jasno je da negovanje naučnoistraživačkog kadra doprinosi našoj prepoznatljivosti u inostranstvu, jer je nauka u suštini internacionalnog karaktera. Deo kadra koji je jak u naunčnoistraživačkom smislu se neguje tako da mu se daje manje predavačkih i administrativnih obaveza. Deo kadra koji je jak u pedagoškom smislu je, takođe, potrebno negovati na neki drugi način. Jasno je da jedan nastavnik može da izgubi jedan od ta dva statusa i da to treba meriti svake školske godine.“

Ima ideja i da doktorska zvanja ne bi trebalo da budu doživotna, već da bi morala da budu potvrđivana na nekoliko godina objavljivanjem vrednih naučnih radova u značajnim i uglednim naučnim publikacijama. Kako Vam se čini ta ideja?

„To potvrđivanje se već sprovodi u većini zemalja koje znam. Posle perioda od otprilike šest do deset godina, doktorandi koji su imali uspeha u naučnoistraživačkom radu pišu habilitacije koja daju pregled tih uspeha u periodu posle odbrane doktorske teze. Recenzenti tih habilitacija se obično biraju među najuspešnijim svetskim istraživačima date oblasti. Zvanje habilitovanog doktora im tad daje mogućnost da podnesu molbe za profesorsko zvanje najnižeg nivoa.“

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović

Ko bi trebalo da odlučuje o uvođenju ovih novina i šta mislite kakva bi bila reakcija ljudi sa fakulteta ukoliko bi do toga došlo?

„U zemljama koje znam te mere su uvedene na državnom nivou. Ne vidim razlog zbog čega bi one mogle škoditi fakultetima koji se već rukovode merama za napredovanje u zvanjima datim od strane države.“

Bili ste mentor za 24 doktoranda u Kanadi i Francuskoj. Priželjkujete li da se među nekim budućim Vašim doktorandima nađe i neko iz Srbije?

„Među tim doktorandima se već nalazi nekoliko njih iz naše zemlje. Naravno, uvek mi je zadovoljstvo da primim takve doktorande.“

Tema o kojoj se u Srbiji govori decenijama, a bila je aktuelna i u nekadašnjoj Jugoslaviji, jeste odliv mozgova. Može li se taj proces zaustaviti, ili bar usporiti, i kako?

„Možda se treba ugledati na načine na koje se druge zemlje koje imaju isti problemom bore protiv odliva mozgova. Na primer, Španija je formirala program ’Ramon y Cajal’ koji bira uspešne španske naučnike u svetu na određenim nivoima u karijeri i vraća ih u Španiju na atraktivna nameštenja u institucijama koje kandidati izaberu. Češka Republika ima sličan program. Znam za dosta slučajeva mađarskih naučnika u svetu koji drže aktivne naučne veze sa institucijama u rođenoj zemlji.“

Povezane vestiKad i kako se vratiti u Srbiju

Da li ste upoznati sa programom saradnje srpske nauke sa dijasporom Fonda za nauku Republike Srbije čiji je cilj, pored ostalog, uspostavljanje saradnje sa dijasporom radi unapređenja i razmene znanja, zajedničkog rada na naučno-istraživačkim i istraživačko-razvojnim problemima?

„Da, o tome su skoro uvedene neke mere i verujem da će biti uspešne kad budu sprovedene.“

I sami ste napustili zemlju i u inostranstvu ste postigli najviše uspehe u oblastima kojima ste se bavili, dobili i najviša priznanja. Šta mislite, da li biste sve to mogli da ostvarite i da ste ostali u Srbiji?

„Kako prvih dvadeset godina karijere nisam nigde imao stalno zaposlenje, i kako se veliki broj tih uspeha desio u tom periodu koristeći se privilegijom te nevezanosti za bilo koju instituciju, nema jasnog odgovora na to pitanje. Da sam te godine boravio samo u Srbiji bez mogućnosti da putujem u svetske centre svoje oblasti, verovatno bi bilo manje i tih uspeha.“

Da li je bilo teže dokazati se na zapadu, s obzirom na to da ste došli iz jedne, uslovno rečeno, male sredine?

„Dokazivanje na zapadu u mom slučaju nije zavisilo od toga iz koje sredine potičem. Ono što je teškoća za veći deo onih koji odu na zapad pokušavajući da se dokažu jeste učenje efikasnog načina komuniciranja u nauci (pisanja radova, držanja predavanja na naučnim skupovima, itd).“

Koji biste savet dali mladima u Srbiji koji su pred upisom na fakultet ili na početnim godinama studija?

„Da iskoriste taj divni period života da se za nešto zainteresuju i da se užive u to.“

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović

Kako biste ocenili stanje u nauci u Srbiji? Da li je novac jedino što nedostaje srpskoj nauci?

„Mogu da govorim samo o matematici, a verovatno je slična situacija i u drugim naučnim oblastima. Mislim da smo u dosta nezavidnom stanju i mislim da novac nije jedina prepreka. Vidim, naime, dosta nepotrebnih prepreka uzrokovanih neadekvatnim načinom administriranja karijera naučnika.“

U čemu se ogleda to neadekvatno administriranje karijerama naučnika?

„Na primer, neadekvatno je to da neko ko prođe doktorske studije i odbrani tezu na određenom fakultetu dobije nameštenje na istom fakultetu. Svi univerziteti i fakulteti na zapadu koje znam uvode specijalne mere da bi sprečile upravo to.“

Utisak je da javnost u Srbiji malo zna o uspešnim naučnicima iz Srbije u svetu. Zašto je to tako i kako to promeniti?

„Mislim da je to slučaj i u drugim zemljama. Čini mi se da je to uzrokovano činjenicom da je to teško pratiti. Ipak, vidim da se to ovde menja i da ide nabolje.“

Najmlađi ste proglašeni akademik SANU. Kakav je, prema Vašem mišljenju, današnji položaj SANU, kakva je njena uloga u društvu? Da li je ispunjava? Često se može čuti da je i u SANU neophodna reforma. U kojem bi pravcu ona trebalo da ide?

„Osećam konflikt interesa da bih odgovorio na većinu tih pitanja, upravo zbog toga što sam član SANU. Mislim da bi reforme SANU pre svega trebalo da potiču od same SANU i imate mnogo upućenijih od mene koji mogu objektivno da pričaju o njenoj ulozi u društvu.“

Kada Vas spominju često upotrebljavaju poređenje „najznačajniji srpski matematičar od Mike Alasa“. Kako doživljavate tu vrstu komplimenata? Da li je to opterećenje ili dodatni motiv?

„Slučaj da je jedan matematičar priznat u celom našem društvu je svakako ohrabrujući za budućnost matematike u Srbiji. U Francuskoj je broj tako priznatih matematičara mnogo veći (neki čak leže i u Panteonu!), a to je ohrabrujuće za budućnost matematike u celom svetu.“

Da li se nekada umorite od matematike, skupova, logike? Kako se u tom slučaju odmarate?

„Ne, za mene je bavljenje matematikom odmor i privilegija koje se ne želim odreći. Ako se smatramo matematičarima i hoćemo da budemo potpuno pošteni prema matematici, neprimereno je reći da smo se umorili od nje. Od nje se nikad pravi matematičar nije umorio. Ona nas često suočava sa problemima pred kojima se osećamo neadekvatnim i možda je to razlog da se ponekad čuje da se neko ’umorio’ od matematike.“

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović

Stevo Todorčević; Foto: Časlav Petrović

Na kojim matematičkim problemima sada radite?

„Ne znam to da objasnim opštoj javnosti u par reči, tako da mogu samo reći da između ostalog radim na problemu separabilnog količnika koji je otvoren već 50 godina i na kom radim već dugi niz godina.“

Kako Vam se čine razni matematički proračuni o tome kada će se okončati pandemija koronavirusa? Time se u Srbiji bavio i profesor Petar Kočović. Može li matematika da pruži neke odgovore na to pitanje?

„Ne poznajem dovoljno primene matematike da bih dao dobar odgovor na to pitanje, ali verujem da matematika može biti korisna u takvim proračunima.“

Blog „Retraction watch“ koji poseduje najveću bazu štampanih i povučenih – uglavnom zbog plagiranja – naučnih radova na svetu nedavno je objavio nezvaničnu listu sa imenima 30 autora koji imaju najviše naknadno odbačenih radova u svetu. Među njima je i jedan iz Srbije. Kako gledate na problem plagijata i toliku želju pojedinaca da po svaku cenu budu „doktori“?

„Mislim da je naša javnost previše okupirana tim pitanjem, jer ne vidim važnost da se na to pitanje ima pun odgovor. Nauka je slobodna i otvorena za sve i prema tome imamo takve fenomene. Dobrom naučniku nije potrebno da ide na blog ’Retraction watch’ da razabere da li neki objavljeni rad sadrži nešto novo. Dobri i produktivni naučnici će tipično imati i neke radova kojima se ne bi ponosili. Fenomen povlačenja iz štampe zbog plagijata je verovatno interesantniji onima koji to gledaju sa strane. Ako se to tako gleda, onda bi se takođe trebao uzeti u obzir čitav opus naučnih radova jedne zemlje u datom periodu, jer veći opus daje veću verovatnoću za postojanje radova koji su povučeni iz štampe. Trebalo bi da se ponosimo ogromnim opusom dobrih naučnoistraživačkih radova iz naše zemlje, nezavisno od toga na kom mestu se nalazi naša zemlja na listi bloga ’Retraction watch’“.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar