Vesti
02.01.2021. 15:58
Rade Jerinić

INTERVJU ZORAN OSTOJIĆ: Primer indirektne privatizacije javne svojine

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

U prošlom broju preneli smo prvi deo istraživanje medijske mreže Antidot o poslovanju nacionalnog telekomunikacionog operatera Telekom Srbija. Kao što se već u uvodnim delovima istraživanja da videti, Telekom je decenijama bio plodno tle čijim su iscrpljivanjem nastale brojne uspešne privatne kompanije. U svim tim uspešnim poslovnim poduhvatima po pravilu su bili korišćeni resursi i potencijali državne kompanije i resursi koji su joj stavljeni na raspolaganje i upravljanje. O ovom fenomenu razgovarali smo sa Zoranom Ostojićem, dugogodišnjim novinarom i urednikom, ali i čovekom koji je učestvovao u ovom istraživanju koje ćemo objavljivati u narednim brojevima.

Transformacija socijalističkih sistema ka liberalnijim, otvorenim tržišnim sistemima iznedrila je u skoro svakoj državi novu klasu bogatih. Plen ove skupine po pravilu su bila velika i moćna državna preduzeća, na ovaj ili onaj način. Da li je to bio slučaj i s Telekomom Srbija?

-Svakako da. Kod Telekoma je bitno da li „na ovaj ili onaj način“. Neka „ovaj način“ bude kupovina državnih firmi i prirodnih resursa od strane privilegovanih pojedinaca bivše komunističke nomenklature. To se dešavalo u svim zemljama istoka Evrope gde je postojala diktatura jedine partije. Ona je bila „ustavna“ kategorija, definisana kao „diktatura proleterijata“. Naravno ti privilegovani nisu bili proleteri, već oni koje su tajne službe (političke policije) odabrale da vode privatizacije. I naravno da su odabrale proverene, svoje kadrove.

Ali malo šta je u životu baš crno-belo. Sa jedne strane te privatizacije su bile nužan korak ka izgradnji tržišne ekonomije bazirane na privatnoj svojini. Ali su sa druge strane, zbog načina na koje su izvedene, učvrstile uticaj starih struktura na dalje tokove demokratizacije tih država i njihovih društava.

Kod Telekoma je „onaj“ način. Na njegov račun su nastajale moćne privatne firme koje su mu bile direktni konkurenti. Njihova vrednost je rasla, a Telekomova padala. To se dešavalo i tokom nekoliko godina stranog učešća u njegovom vlasništvu. Jer su sve te procese kontrolisali oni koji su to mogli i želeli. Ovo je bio metod indirektne privatizacije javne svojine.

Kako i zašto je početkom devedesetih omogućen razvoj privatnog mobilnog operatera na uštrb nacionalne kompanije?

-Verovatno bi vam akteri iz tog perioda rekli da je to bio jedini način razvoja mobilne telefonije u uslovima kada je Srbija (sa Crnom Gorom), zbog svoje ratne politike, bila pod sveobuhvatnim sankcijama Saveta bezbednosti UN. Ali to ne može biti objašnjenje za ogromnu korupciju u toj firmi „javno-privatnog“ partnerstva (Mobtel) u kojoj je država imala 49% vlasništva, dok je većinski vlasnik bila firma „BK trejd“ iz Moskve. I koja je tada, 1994. godine dobila zvaničan monopol na razvoj mobilne telefonije. Odnosno Telekomu je bilo zabranjeno da uđe u taj segment tržišta koje se munjevito razvijalo. Pa i pored toga, samo sa monopolom u fiksnoj telefoniji, Milošević je dve godine kasnije prodao 49% Telekoma za 1,6 milijardi maraka, odnosno oko 800 miliona evra. Dakle, Italijani i Grci su tada ukupnu vrednost Telekoma procenili na oko 1,6 milijardi evra. Bilo je i ozbiljnih procena da mu je tadašnja vrednost možda bila i dve milijarde nemačkih maraka. Da je bilo aukcije, umesto direktne pogodbe, stvarna cena ne bi bila predmet nagađanja.

Inače, Mobtel je 2006. godine na aukciji prodat norveškom Telenoru baš za 1,6 milijardi evra.

Povezane vesti - TELEKOM SRBIJA: Strategija višedecenijskog uništavanja

Kroz kasnija dva neuspešna pokušaja prodaje Telekoma, za njega nije moglo da se dobije više od jedne milijarde evra. I to sa mobilnom telefonijom, kablovskom televizijom i internetom, čega nije bilo 1996. Da ne upoređujem ukupnu tržišnu vrednost telekomunikacionih usluga iz 1996. i 2015.

Ko su sve odgovorni za urušavanje Telekoma i da li su finansijsku korist imale samo privatne kompanije u vlasništvu jedne porodice ili i oni koji su im to sve omogućili?

-Analizom tržišta i brojevima iz poslovnih bilansa jasno je da su korist imale privatne kompanije. A da li su neku i kakvu korist imali oni koji su im to omogućili, ne može se zaključiti iz javno dostupnih podataka. To se utvrđuje na druge načine.

Ipak, elementarna logika nam kaže da je skoro nemoguće da su razne vlade tokom 25 godina (Miloševića, Koštunice, Tadića, Dačića i Vučića) nepogrešivo na čelna mesta u Telekomu postavljale „nesposobne“ kadrove. Jer čak i „ćorava koka nađe zrno“. Tako glasi narodna mudrost koja objašnjava zakone matematičke verovatnoće.

Ako uzmemo u obzir i „partijske obaveze“ koje su sve uprave imale, teško je poverovati da baš nijedna uprava nije uspevala da ispuni te „obaveze“, a da se istovremeno nosi i sa konkurencijom.

Inače, te „obaveze“ (partijsko zapošljavanje i finansiranje) će postojati sve dok Telekom bude u državnom vlasništvu. Zato je interes nas građana Srbije oko Telekoma dvostruk. Budućom privatizacijom treba dobiti što više para u budžet i pride „demontirati“ jednu od bitnih poluga partijske države.

Da li se situacija promenila nakon što su strani partneri Italijani i Grci postali suvlasnici uz državu Srbiju u Telekomu?

-Generalno nije, iz više razloga. Prvo, Srbija je zadržala većinski udeo, odnosno kontrolu nad Telekomom. A time i odlučivanje o „partijskim obavezama“ prema SPS-u. Zatim i o nastavku „privilegija“ za Mobtel, na račun Telekoma. Italijani i Grci su sa druge strane bili zadovoljni rezultatima koje je tada donosio prihod od monopola na fiksnu telefoniju.

Ne treba zaboraviti i da su iza dozvole italijanskom STET (29%) i grčkom OTI (20%) da kupe 49% Telekoma bile SAD.  Time je Milošević nagrađen za završetak rata u Bosni, čime je kupio još tri godine vlasti. Uz sve ovo sama prodaja je bila toliko sporna i kontroverzna da je dovela do ozbiljnih istraga za korupciju, mito i tajne provizije kako u Italiji, tako i Grčkoj. Upetljano je dosta uticajnih ljudi iz raznih država, čak i Britanije, nekoliko uglednih i neuglednih evropskih banaka, kao i desetine u Srbiji. Od Milana Beka, koji je vodio ceo posao, preko Borke Vučić, pa sve do Ljubiše Ristića. Naravno, i Miloševićeve porodice. Najbolji prikaz ovog „posla“ dao je kolega Miša Brkić, koji se i danas čita kao dobar krimi roman.

Jedina bitna promena iz tog vremena je bila ulazak Telekoma u mobilnu telefoniju 1998. godine. Ali je zato morao Mobtelu da plati izgubljenu dobit jer je narušio njegov monopol u toj oblasti.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net

Da li postoji bilo kakva validna procena za koliko je direktno i indirektno u finansijskom smislu oštećena država u štetnim aranžmanima sa Mobtelom?

-Teško je tu štetu izračunati posle toliko godina. Ona svakako postoji i nije mala. Međutim, mislim da je svakako manja od 800 miliona evra. A upravo toliko je država više dobila prodajom te firme Telenoru. Jer ona je bila vlasnik samo 49% Mobtela, a uzela je svih 1,6 milijardi evra. Ne ulazeći u pravnu valjanost „nacionalizacije“ vlasništva porodice Karić u Mobtelu, država je sigurno pokrila „štetu“. Ono što je sporno kod te odluke vlade Koštunice i Dinkića je i „motivacija“. Nije razlog bio korupcija vladinih predstavnika u Mobtelu koji su aminovali izvlačenje para iz Mobtela na privatne račune porodice, već Bogoljubov politički angažman. Posle trećeg mesta i skoro 600.000 glasova na predsedničkim izborima 2004, počeo je da kupuje poslanike vladajuće većine (DSS, G17+, SPO, NS) koja je ionako bila manjinska. Epilog je Bogoljubov odlazak iz zemlje na više godina. Verujem da mu je to tada bilo objašnjeno „kao kompromis“. Pošto bi jedina alternativa bila gora po njega.

Da li se stanje promenilo nakon oktobarskih promena i smene vlasti?

-Formalno jeste jer je država povratila punu kontrolu nad Telekomom otkupivši za vreme kratke vlade Zorana Đinđića italijanskih 29%, pa 2011. i grčkih 20%. Ali upravljanje je ostalo slično, ali bez prisustva stranaca. Međutim, nova okolnost je bilo mnogo drugačije okruženje. Došlo je do brzog rasta ozbiljne konkurencije Telekomu.

U prvim godinama 21. veka bilo je jasno da će dalji razvoj ovog segmenta poslovanja biti usmeren ka pružanju internet usluga krajnjim korisnicima. Da li ste u Vašem istraživanju naišli na bilo kakav trag o postojanju strateškog plana razvoja Telekoma iz tog perioda?

-Nije bilo takvog plana, bar ne jasnog i konzistentnog, koji će nove uprave kompanije preuzimati od prethodnih. Pa ih, u zavisnosti od razvoja tržišta i odluka konkurencije, popravljati, menjati i prilagođavati novim okolnostima. Dok su kablovski operateri osim TV slike kroz kablove počeli da puštaju i internet signal, Telekom se držao interneta kroz fiksnu telefoniju (dail-up). Jedino što liči na neki ozbiljan plan i strategiju je ulazak u internet biznis kroz ADSL uređaje i IPTV negde od 2008, 2009. Doduše, i dalje kroz postojeću infrastrukturu fiksne telefonije, ali uz značajna ulaganja u modernu opremu.

Povezane vesti - LUČIĆ: Telekom Srbije će veoma brzo podneti tužbu protiv United grupe

Ali od 2013. sledi ozbiljan pad u internet korisnicima, što pokazuje tabela.

Bilo je jasno već, recimo, 2005. godine da će pružanje internet usluga biti sigurno i vrlo unosan posao. Umesto da se Telekom ozbiljno angažuje u tom pravcu, doneta je odluka da se resursi za razvoj ovog segmenta koji su bili u rukama nacionalne telekomunikacione kompanije prepuste nekolicini privatnih firmi. Zašto je to urađeno tako? Da li je to isti obrazac kao i u slučaju mobilne telefonije?

-Veoma sličan. Jer Telekom sve vreme kaska za konkurencijom. Prvo prepusti tržište neke usluge koja se razvija u privatnom sektoru, a on se drži onoga čemu vreme očigledno prolazi. Pa kada mu brojke u bilansima, zbog okolnosti koje su bile jasno predvidive, počnu da padaju, pokušava da sustigne konkurenciju koja je u međuvremenu ozbiljno ojačala. To tada svakako iziskuje i veće troškove nego da se na vreme ušlo u ono što dolazi, a što će tek biti profitabilno.

Posebna priča je i razvoj KDS. Zašto Telekom dugo vremena, skoro do 2010. godine, nije uopšte posvetio pažnju razvoju ovog potencijala?

-Pretpostavljam zbog toga što je do tada akcenat bio na razvoju mobilne telefonije koja je bila zapostavljena na račun Mobtela. A mobilna je postajala sve više visoko profitabilna, kako je opadalo učešće u prihodima fiksne telefonije. Sa druge strane, do 2006. i dolaska Telenora u tom segmentu nije bilo neke ozbiljne konkurencije. Da je tada doneta odluka da razvoj mobilne ide nešto sporije, a da se istovremeno krene u kablovske sisteme, ne bi privatna konkurencija stekla toliku prednost u ovom segmentu. Posebno što je Telekom imao prednost u infrastrukturi kroz TT kanale.

Da li je logično da državna firma iznajmljuje svoje kapacitete privatnoj firmi po simboličnim cenama, a da se sama ne bavi tim poslom iako za to ima sve uslove. Kažete u Vašem istraživanju da je Telekom iznajmljivao svoju KD mrežu privatnoj firmi SBB po simboličnim cenama. Interes SBB je jasan, ali šta je tu interes Telekoma?

-To svakako nije logično. Ali ne što joj je iznajmljivao, već zbog simboličnih cena. Ali do tada (pre 5. oktobra) „kablovci“ su tu infrastrukturu koristili besplatno. Deregulacija je nužna, jer znači razbijanje monopola i jačanje konkurencije. Ali kolika će cena korišćenja infrastrukture „monopoliste“ biti, treba da odredi nezavisno regulativno telo koje tada nije postojalo. Tako da je ta odluka pala na tadašnju upravu Telekoma. Ja sam odokativno napisao da je ta cena bila „simbolična“. I dalje mislim da je mogla biti veća. Ali ne bih se usudio da kažem kolika je trebalo da bude.

Povezane vesti - Prvi milion Dragana Šolaka

Živeo sam u SAD kada je prva Klintonova administracija donela odluku o deregulaciji u fiksnoj telefoniji. Odnosno ukidanju monopola kompanije AT&T u toj oblasti. U tom trenutku samo je ta kompanija imala infrastrukturu, posebno za razgovore prema inostranstvu. Dve privatne kompanije su ušle u taj posao, a AT&T je morao da im ustupi svoje „žice“, da bi one mogle da mu konkurišu nižim cenama i boljom uslugom. A nadoknadu koje su ti privatnici (Sprint i još jedna) morali da plaćaju, nije određivala uprava AT&T (ni Klinton svakako). Već nezavisna agencija kojoj je cilj da dođe do ozbiljne tržišne utakmice.

Telekom Srbija ima svoje organe upravljanja, menadžment, UO, NO... Da li je moguće da ama baš niko nije imao primedbu na ove poslovne poteze za koje se slobodno može reći da su bili štetni po kompaniju?

-Ne mogu primedbe da daju oni koji su te planove doneli. Ili propustili da ih donesu. To može samo vlasnik ili njegovi kompetentni predstavnici u organima uprave.

Nalazite li da ima sličnosti između Bogoljuba Karića i, recimo, Dragana Šolaka i Dragana Đilasa. Bar što se tiče poslovnog modela i saradnje sa Telekomom?

-Ako među njima ima sličnosti u „poslovnom modelu i saradnji sa Telekomom“, napravili su je oni koji su vodili Telekom. Ipak ima i razlika. Bogoljub je imao zajedničku firmu sa državom, te je posredno mnogo direktnije bio povezan sa Telekomom. Šolak je na čelu firme koja je najozbiljniji konkurent Telekomu.

Neke od tih kompanija postale su vredne više milijardi. Imate primer SBB koji je plaćen više od milijarde dolara pre par godina, dok je za taj isti Telekom nuđeno nešto malo manje samo koju godinu pre. Možete li objasniti taj fenomen?

-Investicioni fond KKR kupio je 2013. SBB za 900 miliona evra. Pet godina kasnije prodao ga je „IF BS Partners“ za 2,6 milijardi evra. Ne treba biti doktor nauka pa zaključiti da je za dobar deo te razlike smanjena vrednost Telekoma. Za Telekom je 2011. nuđeno oko 900 miliona evra. Teško da je i 2015. ponuda bila veća. Dakle, sav razvoj i rast tržišta u tih pet godina otišao je konkurenciji Telekoma.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Zoran Ostojić; Foto: TANJUG/ FILIP KRAINCANIC

U kom momentu Telekom počinje da se ponaša tržišno? Čini se da se u poslednjih par godina situacija malo promenila.

-Po reakcijama Telekomove konkurencije može se zaključiti da je 2018, godina u kojoj je Telekom rešio da uđe u tržišnu utakmicu. I da u godinama koje dolaze proba da podigne vrednost svoje, javne, naše, imovine.

Privatne kompanije koje su porasle hraneći se tkivom nacionalne telekomunikacione kompanije ne gledaju blagonaklono na zaokret u poslovanju koji je sve više usmeren na razvoj internet usluga i distribuciju kablovske i satelitske televizije. Da li je, uslovno rečeno, Telekom zakasnio?

-Zakasnio jeste, ali ne beznadežno. Do neke sledeće privatizacije vrednost Telekoma zavisiće od poteza i odluka uprave Telekoma kao i od odluka konkurencije. Te odluke treba da budu na obe strane usmerene protiv konkurencije. Pa „ko nadbije, taj dobije“. Po sistemu „biju Srbi, al' biju i Turci“.

Ima se utisak da su do sada odluke jedne strane bile usmerene protiv konkurencije, a odluke druge strane u korist konkurencije.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
14°C
16.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve