Kako je dokazani ludak i ubica postao guru razbijanja Jugoslavije

Jedan od aktera slovenačke akcije i kasniji ministar spoljnih poslova Slovenije Dimitrije Rupel reći će da su Slovenci bili "kao na jednoj studentskoj ekskurziji u Jugoslaviji“. Razotkrivanje hladnoratovskih velova pokazaće da je iza Altiserove široke afirmacije u velikoj meri stajao bivši američki marksista Sidni Huk, čiji je Kongres kulturnih sloboda bio jedan od stubova ideološke hladnoratovske borbe protiv komunizma, iza čijih aktivnosti je logistički i finansijski stajala CIA, kako je bilo otkriveno još 1967. o čemu piše Frensis Stonor Sonders u svojoj knjizi "Ko je platio ceh – CIA i Hladni rat u kulturi“.

Šizofreni francuski marksista Luj Altiser bio je dvostruki instrument razbijanja Jugoslavije. Prvi put bila je u pitanju "velika Jugoslavija“ u kojoj su slovenački partijski "reformatori“ krajem ’80-ih zamenili Marksa, Engelsa i Tita Hajdegerom, Altiserom, Lakanom, "Novom revijom“ i "civilnom družbom“. Ali, Altiserovo učenje ne bi imalo poseban uticaj, kao što nije ni imalo u drugim delovima Jugoslavije, da se nije udružilo sa nacionalizmom slovenačkog teoretičara književnosti Dušana Pirjevca. Pirjevca danas u Sloveniji smatraju, poput Spomenke Hribar, jednim od najvećih slovenačkih mislilaca 20. veka.

Bilo je to finale dugog putovanja koje je počelo tri decenije ranije, kada se bivši slovenački partijski funkcioner Dušan Pirjevec upoznao sa idejama tadašnje nove zvezde marksističkog učenja – Lujom Altiserom i počeo da ih prenosi na mustru jugoslovenske višenacionalne zajednice. A to je značilo samo jedno – nacije u Jugoslaviji imaju prvenstvo nad Jugoslavijom nad kojom prvenstvo ima Evropa. 

Joška Broz: "Od Tita prave lik iz romana Dena Brauna"

Intervju

Intervju

Život 04.05.2023. 09:16

Joška Broz: "Od Tita prave lik iz romana Dena Brauna"

Drugi put se Altiserovom "puškom“ pucalo tokom jugoslovenskih sukoba iz ruku Altiserovog najvažnijeg učenika, nekadašnjeg maoiste, veoma bogatog naslednika koji je posedovao staru palatu Džona Pola Getija u Marakešu i bio oženjen manekenkom, Bernar-Anrija Levija.

Život Luja Altisera nije obeležilo samo njegovo stvaralaštvo, nego u podjednakoj, ako ne i u većoj meri, njegovo ludilo. Altiser je bio težak psihički bolesnik, podvrgnut hospitalizacijama celog života, od momenta kada je dobio dijagnozu šizofrenije. Bolovao je od bipolarnog poremećaja i zbog toga je imao česte napade depresije koje su počele 1938. godine i postale su redovne nakon petogodišnjeg boravka u nemačkom zatočeništvu.

Od 1950-ih pa nadalje bio je pod stalnim medicinskim nadzorom, često podvrgnut, po vlastitim rečima, "najagresivnijim tretmanima koje je posleratna francuska psihijatrija mogla da ponudi“, koji su uključivali elektrokonvulzivnu terapiju, narko-analizu i psihoanalizu. Altiser je 1976. procenio da je 15 od prethodnih 30 godina proveo u bolnicama i psihijatrijskim klinikama.

Uzroke svog stanja našao je u porodičnim odnosima, ocu i majci koji ga nisu voleli pa je svoju majku opisao kao "majku kastraciju“, koja je, pod uticajem svojih fobija, uspostavila strogi režim društvene i seksualne "higijene“ za Altisera i njegovu sestru Žoržet.

Altiser u životu generacije koja je bila direktno umešana u slovenački udar na tadašnju ideologiju Saveza komunista Jugoslavije, štafete i proslavu Titovog rođendana, Dana mladosti, nije značio ništa naročito. Znali smo, povremeno i pregledali knjigu Zdravka Munišića "Marksizam Luja Altisera“ koju je objavio Kolarac 1977. i prevode Mihaila Crnobrnje o Altiseru objavljene nekoliko godina ranije. Altiser je bio samo još jedan od mnogih koji su tumačili marksizam, ali nipošto neki poseban autoritet. Milovan Đilas je, recimo, bio mnogo veći, a kudikamo bliži, dostupniji i razumljiviji, a druženje s njim opasnije.

Drugi ugao na Altisera pružio mi je istoričar, takođe marksista, Erik Hobsbaum, koji mi je tokom našeg prvog intervjua 1996. ispričao da je Altiser bio kod njega, neposredno pre nego što će 1980. ubiti svoju suprugu. Neprozirni je fatum što je većina stvari oko Altisera imala agresivni karakter i doživela fatalnu sudbinu.

Altiser je oduvek isticao važnost lenjinističkog principa u marksizmu. Zbog brojnih razloga, iako javno priznat, Lenjin je, za razliku od Marksa i Engelsa, slobodno kritikovan. U skladu s tim, on je naglašavao ulogu aparata, mehanizama, birokratije i partijske organizacije, odbijajući mogućnost da proletarijat ima samostalnu klasnu svest i da bude "gospodar svoje sudbine“, što je bila prava mantra jugoslovenskog samoupravljanja.

Sve to vodilo je obezvređivanju ljudskog faktora u istoriji, predodređenost nemoći, što je za revolucionarno i partizansko iskustvo jugoslovenskog komunizma od početka pogrešna i promašena pretpostavka. Još važnije, ovakve premise nužno su vodile ka prevlasti komunističke partije kao "avangarde“ radničkog pokreta, a u okviru partije dodeljivana je elitna uloga partijskim teoretičarima.

Za Srbe je san o Jugoslaviji bio čista emocija, ali...

Jugonostalgija

Jugonostalgija

Vesti 01.12.2022. 22:05

Za Srbe je san o Jugoslaviji bio čista emocija, ali...

Takođe, Altiserov antihumanizam počiva na pretpostavci da struktura determiniše subjekat te da subjekat nema sposobnost kreiranja uslova sopstvene egzistencije. Za socijalistička društva to je značilo samo jedno: jedina instanca društvene transformacije jeste lenjinističko-staljinistički koncept partije.

Za Jugoslaviju, uvod u Altiserovu ulogu počeo je odmah posle Titovog tromesečnog putovanja "Galebom“ i posete novooslobođenim zemljama Afrike, kada je došlo do prve javne manifestacije sukoba dve struje u redovima partije, krajem 1961. i početkom 1962. godine. Ni vreme, a ni učesnici, nisu bili slučajni.

Od januara 1961. pa do februara 1962. u časopisima "Delo“, iz Beograda, i "Naša sodobnost“, iz Ljubljane, trajala je polemika između Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca. Iza oba polemičara stajale su partijske nomenklature Slovenije i Srbije, što već tada ni za koga nije bila tajna, ali ni to da su otvoreno iskazivali njihova stvarna mišljenja.

Dušan Pirjevec je tokom rata bio politički komesar u redovima Osvobodilne fronte. U miru, preuzeo je rukovođenje Agitpropom za Sloveniju. Pirjevec se 1948. razišao sa partijom. Nakon godinu dana provedenih u zatvoru (1948–1949) morao je iznova da gradi karijeru, prvo kao student komparativne književnosti, potom kao asistent, pa profesor savremene književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani. I pored idejnog razlaza sa KPJ-om, ostao je u dobrim odnosima sa visokim slovenačkim političkim funkcionerima Borisom Kidričem i Borisom Krajgerom.

Usavršavao je filozofiju u Parizu, a zatim 1961. doktorirao u Beču na temu Cankara, evropske dekadencije i simbolizma. Pirjevec je već tada, kako svedoči njegov u to vreme istomišljenik i blizak saradnik Taras Kermauner, odlučio da se posveti slovenačkoj naciji i njenom "internacionalizovanju“. Ali, Kermauner pravi razliku: "I Dušan i ja smo se odlučili za slovenstvo, mada svako na svoj način: on kao naslednik Kalana i Zupana sa ciljem da slovenstvo kosmopolitizuje. Za mene je lično odlučujući razlog bio sledeći: zbog čega da se bavim Šekspirom ili Stendalom, Danteom ili Geteom, ukoliko su to umovi velikih nacija koje ugledno analizira na hiljade naučnika, dok se Cankarom bavi jedva koja desetina analitičara, a Kristanom, Stritarom, Mrakom, Ganglom tako reći niko? Ukoliko se nečim, što smatram vrednim, ne bavi niko, onda se moram baviti ja; to je bila jedna od tri maksime kojih se držim ceo život.“

Povod za polemiku bio je intervju Dobrice Ćosića zagrebačkom listu "Telegram“. Na pitanje da li je "još uvijek aktuelna tema da smo suviše pasivni u međurepubličkim kontaktima“, Ćosić je odgovorio: "Biće aktuelna dokle god postoje republike. I dok govorimo o saradnji među njima. Samo, možda ćemo se razlikovati u shvatanju saradnje… Najznačajnijim oblikom naših međurepubličkih saradnji, u ovom času, smatram: oštru borbu protiv povampirenih nacionalizama. Svako u svojoj kući, prvo. Vidite li te srpske, hrvatske i slovenačke vampire, vidite li da mnogi nemaju brkove i bradu? Mlade, musave neke utvare. Ovi bradati će, ipak, morati da pocrkaju jednog dana, ali, ove, ove što rastu… Ili se to meni samo priviđa, od mog umora? Bilo bi radosno da me propisno i na javnom mestu išibate što podležem starim strahovima…“

Misterija - Broz

Koliko (ne) znamo o Titu

Koliko (ne) znamo o Titu

Vesti 04.05.2023. 09:00

Misterija - Broz

Odmah mu je odgovorio Dušan Pirjevec Ahac, u ljubljanskom časopisu "Naša sodobnost“, u glosi izazivačkog tona "Izvinite, kako ste rekli?“ zapitavši da li to znači da će "pasivnost u međurepubličkim odnosima nestati tek onda kad republikâ ne bude više“.

U polemici koju je zapravo započeo Dobrica Ćosić svojim opširnim člankom "O savremenom nesavremenom nacionalizmu“, a nastavio Dušan Pirjevec svojim takođe opširnim člankom "Slovenstvo, jugoslovenstvo i socijalizam“ izražena su dva različita shvatanja nacije iz kojih su proizlazila i različita shvatanja Jugoslavije, odnosno republika. Iza oba polemičara diskretno su stajala partijska rukovodstva Slovenije i Srbije.

Držeći se rečenog, Pirjevec je govorio o naciji koja se tek kroz svoje ostvarenje iscrpljuje; odnosno o integraciji kao dugoročnom istorijskom procesu kome se daju različita značenja; odnosno o naciji kao konstitutivnom elementu slobodne individue; odnosno o demokratskom društvu koje uvažava razlike.

Pirjevčeva stanovišta o Jugoslaviji i jugoslovenstvu, o nacijama unutar jugoslovenske države i republikama kao nacionalnim državama na tragu je njegovog razumevanja integracije. On je tvrdio da "nasuprot onima koji integraciju zamišljaju tako što će prvo izgubiti svoju individualnost neke manje jedinice i manji organizmi“, koji su već uključeni u veće, a ovi će se uključivati u još veće organizme i jedinice – Pirjevec je stvarnu integraciju smatrao mogućom samo ako svi ti "organizmi“ i sve te "jedinice“, "dožive takvu potvrdu samih sebe... do kraja iscrpe sve one zdrave energije zbog kojih danas nužno egzistiraju kao posebni, kao samostalni organizmi, kao posebne, kao samostalne jedinice“. Zato je integracija "istovremeno i borba protiv ograničavanja i nasilja, borba za istinsku slobodu i potpunu ravnopravnost svih jedinica i organizama“.

U novom prilogu pod naslovom "Nacija, integracija, socijalizam“ Dobrica Ćosić je izoštrio ton i ušao u polemiku koja, po Pirjevcu, nije mogla doprineti "proširenju baze... debate“, već ju je "neukrotivom silovitošću“ zatvorila "u uske okvire polemičkog dijaloga... u prvom redu svojim polemičkim metodom“.

Dobrica Ćosić je smatrao da se Jugoslavija već odredila prema raznim vidovima i metodima integracije u svetu: kolonijalnoj, blokovskoj, onoj u prostoru "male Evrope“ i "zajedničkog tržišta“, kao i prema unitarističkoj integraciji u Kraljevini Jugoslaviji.

"Na takve integracije“, kaže Ćosić, "mi Jugosloveni jedinstveno gledamo. Mi smo se radikalno odrekli sreće da budemo građani takvog sveta, takve Evrope, takve Jugoslavije“. Iz ovog ugla, Ćosić je Pirjevčeva stanovišta o integraciji video kao "nacionalno odbrambena“, i to toliko da su ga podsećala na "slovensku boleščinu“. On, Pirjevec, jugoslovenstvo prihvata samo kao deo istovremene i univerzalne integracije sveta: "Zato integriranje u jugoslovenskim državnim okvirima uslovljava i sadržajem i intenzitetom integriranja sa Evropom i čitavim svetom.“

Zaboravljena istorija: Kako je Jugoslavija izgubila svaku šansu

Pad srpskih liberala

Pad srpskih liberala

Vesti 10.11.2022. 17:10

Zaboravljena istorija: Kako je Jugoslavija izgubila svaku šansu

Ćosić je zaključio polemiku obraćajući se čitaocima. Ustvrdio je da on i Pirjevec nisu istomišljenici, ali je kao glavni argument za prekid polemike naveo Pirjevčevu kritiku njegovog metoda kao staljinističkog.

Kasniji slovenački ministar inostranih poslova Dimitrije Rupel definisao je polemiku na sledeći način: "Jugoslavija nije bila sasvim jednostavna skupina nacija, nego je više bila sklona stvaranju nekog jugoslovenskog naroda. I to je Ćosić na neki način zastupao, a Pirjevec se tome protivio. Pirjevec je na neki način bio glasnogovornik slovenske politike u ono vreme. Vi morate da znate da je slovenska politika puno stvari uradila preko kulture, sa revijama i tako dalje. Pirjevec je bio tada dosta popularan. Imao je dobre odnose sa Borisom Krajgerom koji je bio otac privredne reforme.“ Jasno je da se polemika vodila na liniji federacija – republike i "socijalističko jugoslovenstvo“ – nacionalna identifikacija. Ali, upravo kako je Kermauner rekao, slovenačka politika nastupala je preko kulture i činila to sve do kraja Jugoslavije. 

Svoju misiju integracije slovenačke nacije u evropske i opšte tokove Pirjevec je nastavio i kasnije. Ovoga puta preko prihvatanja i afirmacije ideja "antihumanističkog marksizma“ koje je zastupao francuski filozof, marksista i član Komunističke partije Francuske Luj Altiser.

(nastaviće se)