Kako je zaboravljena Diana Budisavljević

Parcela 142 u periodu Drugog svetskog rata nije bila deo zagrebačkog groblja Mirogoj. Tačnije, nalazila se uz njegovu ogradu, a služila je za sahranu "inovernih". Tako je ona postala i večno konačište za nekoliko stotina srpske, kozaračke dece, stradale tokom i posle ofanzive na Kozari u leto 1942. godine.

Na maloj kamenoj ploči piše: "Ovdje je sahranjeno nekoliko stotina djece sa Kozare 1942". U mirogojskim arhivama navodi se da je reč o 300, 400 dece. Istraživanja advokata Duška Tomića, koji je napisao i knjigu "Putevima smrti kozarske djece", pokazuju da je reč o najmanje dvostruko više dece. On sam je popisao imena 862 dece, uzrasta od kolevke pa do 14 godina.

"Nije tu bilo reči ni o kakvoj sahrani. To je jednostavno bio pokop. Sahrana je obred, a ovo je samo pokapanje. Deca su donošena umotana u nekakve krpe, ili po nekoliko dece u jednom sanduku. Samo su bacana u jamu i zatrpavana", priča za "Ekspres" Predrag Lozo, viši stručni saradnik za memorijalizaciju, kulturu i politike pamćenja sa istorijskog aspekta Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Banjaluke.

Sudbina je htela da se ta parcela danas nalazi na svega 20, 30 metara od spomenika nekom ustaši u prirodnoj veličini, i isto toliko od centralnog spomenika Zboru narodne garde.

Osim što svedoči o ustaškim zločinima koji nisu štedeli čak ni decu, ova grobnica, istovremeno je na neki način spomenik i Diani Budisavljević i njenim saradnicima koji su iz ustaških ruku spasli više od 10.000 srpske dece. Jer, mnoga od na Mirogoju pokopane dece tamo su došla iz neke od institucija u koju su smeštena nakon što ih je Diana izvukla iz logora u Gradiški, Jastrebarskom...

Veliki deo dece, naime, smešten je u privatna domaćinstva, ali su mnoga smeštena i u institucijama poput Zavoda za gluhonjemu decu, staračkim domovima. Mnoga, nažalost, nisu preživela.

Povezane vesti - INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

Tačan broj spasene dece verovatno nikad neće biti utvrđen, pre svega zaslugom posleratnih vlasti. Jer Dianina uredno vođena kartoteka oduzeta joj je neposredno po završetku rata i odneta u nepoznato. Sudbina Dianine arhive predmet je mnogih spekulacija. Prema nekim neproverenim tvrdnjama, ona je odneta u Beograd i završila je u Vojnoistorijskom arhivu.

Spekulacije postoje i oko toga po čijem je naređenju ta arhiva oduzeta od Diane Budisavljević. Na nalogu za oduzimanje nalazi se ime Tatjane Marinić, tada načelnice za dečju zaštitu u Ministarstvu za socijalnu politiku. Tatjana je i sama učestvovala u akciji spasavanja srpske dece iz logora Jasterbarsko. U posleratnom periodu njen rad bio je usmeren na rešavanje socijalnih pitanja, ali je briga o deci žrtvama ratnog terora, njih oko 80.000, ostala njena primarna aktivnost. I danas se po njoj zovu vrtići, škole i domovi zdravlja po Hrvatskoj.

Igrom slučaja, upravo je njeno ime ostalo zapamćeno kao ime osobe koja je značajno uticala na to da se ime Diane Budisavljević, kao pokretača akcije spasavanja srpske dece iz ustaških logora, zaboravi.

Uzgred, malo je poznato da Marinićevoj pravo ime uopšte nije bilo ime Tatjana, već Josipa. O tome kratku napomenu u knjizi „Bili su samo deca" donosi i Dragoje Lukić, čovek koji je najdetaljnije opisao i dokumentovao stradanje kozaračke dece.

"Tatjana Marinić, pravo ime bilo joj je Josipa. Rođena je 1897. u Slavonskoj Požegi. U mladosti joj je pjesnik A. B. Šimić posvetio stihove i dao ime Tatjana. Od 1919. postala je član Socijaldemokratske partije (komunista). Bila je žena Duke Cvijića koji je nestao 1938. u staljinističkim čistkama kao pedagoški radnik, uoči rata je osnovala savremeno obdanište i školu za odgojiteljice u Rudama pokraj Samobora; najveću moguću pomoć deci u logoru Jastrebarsko pružila je Tatjana sa svojih 18 učenica iz ove škole. Umrla je 1966. u Zagrebu", navodi Lukić.

Pod velikim je znakom pitanja, naravno, da li je Tatjana/Josipa samostalno mogla da se odluči na takav potez kao što je oduzimanje arhive Diane Budisavljević.

To je sada predmet drugih spekulacija. Jedna od njih glasi kako je Titov intimni prijatelj, tadašnji šef hrvatske Ozne, visoki sovjetski obaveštajac Ivan Krajačić, neposredno posle oslobođenja poslao dvojicu svojih agenata u zagrebački dom Diane Budisavljević, na Svačićevom trgu 13.

Jedan od njih bio je i izvesni gospodin Mađer, koji je čitav rat proveo u Ministarstvu udružbe Nezavisne Države Hrvatske, deleći kancelariju sa Kamilom Breslerom. Bresler, pedagog i socijalni radnik, bio je jedan od najbližih saradnika Diane Budisavljević, koji je umnogome pomogao da se hiljade srpske dece spase iz ustaških logora. Ta je činjenica dodatno zbunila Dianu.

Krajačićevi agenti su od Diane Budisavljević, navodno po nalogu hrvatskog Ministarstva socijalne skrbi, tražili da im preda celokupnu kartoteku o spasenoj deci.

Povezane vesti - SRPSKI GREH

"Kad moram predati kartoteku, onda ću mu (glavnom agentu) dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci - navodi Diana u svom dnevniku, a potom dodaje: „Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima u Njemačkoj (gde su majke ove dece u zarobljeništvu), a sada neće naći svoje najdraže."

Tako je onemogućena identifikacija velikog broja spasene dece i njihov povratak svojim kućama, a mnogima i vraćanje svom nacionalnom i verskom identitetu.

Određeni tragovi, ipak, postoje. U Muzeju Nacionalnog parka Kozare u Mrakovici nalazi se deo kartoteke sa imenima "Dianine dece". Nije, međutim, reč o originalnim kartončićima, već su u pitanju dosijei vođeni u zagrebačkim institucijama u kojima su ta dece bila smeštena nakon izvlačenja iz logora.

"Postoje neki primerci kartončića sa popisom dece, ali to je iz institucija gde su ta dece smeštena, poput Gluhonjemog zavoda. Dianina kartoteka je oduzeta", objašnjava za "Ekspres" Boris Radaković, istoričar i kustos muzeja u Mrakovici.

Mnogi ljudi su zato posle rata uzalud tražili svoju decu, braću, sestre. Novine su bile pune oglasa u kojima su ljudi tražili svoje srodnike. Neki su ih nalazili, neki nisu. Podaci iz Dianine arhive su bili sakriveni.

Razočarana, Diana je zajedno sa suprugom, uglednim hirurgom Julijem Budisavljevićem napustila zemlju i otišla u rodni Insbruk, u Austriji.

"Osetila je da nije poželjna za novu vlast. Nije se govorilo o njoj, jer nije bila član partije ili bar njen simpatizer, iako je među njenim saradnicima bilo i članova i smipatizera partije. Spominju se drugi ljudi iako je ona bila glavni organizator", dodaje Radaković.

Operacija spasavanja dece tako nije ignorisana posle rata, čak je i hvaljena kao trijumf oslobodilaca, ali uz određene modifikacije. Diana nije uhapšena, niti ispitana, ali je na pobednicima ostalo da napišu istoriju o deci oslobođenoj iz zatočeništva.

Osim što je Dianina uloga u potpunosti zataškana, nije, na primer, isticana ni činjenica da je reč bila o akciji spasavanja srpske dece.

"Sistemski je to bilo tako postavljeno. Nije bilo poželjno pričati o tome šta se dešavalo u Drugom svetskom ratu. Žrtve su "upakovane" tako da su to bile žrtve fašizma. Ali ne govori se suština da su ljudi stradali zbog nacionalne i verske pripadnosti.

Povezane vesti - DECA KOZARE

Izostavljen je i podatak ko su bili glavni džealti. A to nisu bili okupatori, nego oružane snage Nezavisne Države Hrvatske, koje god da su bile, ustaše, domobrani, oružnici razne verske milicije... U Bosni i Hercegovini, na primer, gotovo 75 odsto ustaških jedinica činili su muslimani", kaže Radaković.

Zarad mira u kući, međutim, Srbi su, kako kaže, morali da zaborave na svoje žrtve ili da, ako ih se sećaju, to rade „u krugu svoje porodice, kako drugima ne bi gurali prst u oko".

Dianu je posle rata kontaktiralo oko 4.000 roditelja koji su tražili svoju decu, ali bez svoje arhive, nije mogla da učini ništa kako bi im pomogla.

Ona je u februaru 1947. predala detaljan izveštaj o svom radu Uličnom odboru Antifašističkog foruma žena, uredno spakovala sve preostale dokumente u veliki drveni sanduk i zaključala ga. O svojoj akciji nije nikad više progovorila, ali je nastavila s humanitarnim radom.

Kada je 1953. godine u okolini Insbruka osnovano prvo SOS dečje selo, Diana ga je, iako nije bila naročito imućna, svake godine novčano podržavala, a 1972. se zajedno sa suprugom vratila u svoj rodni grad u Austriji, gde je i umrla 1978. godine.