Litije nisu politika

Litije nisu politika

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC


“Događanje naroda” (što bi rekao pisac Milovan Vitezović) u Crnoj Gori, gde litije koje predvodi Mitropolija crnogorsko-primorska, na opšte iznenađenje, okuplja veliki broj građana i ne samo vernika u svim gradovima Crne Gore. Ovo saznanje u nekim akademskim i političkim krugovima na ovim prostorima nametnulo je pitanje kolika je istinska moć Srpske pravoslavne crkve, te da li samo ona može da okupi između sto i dve stotine hiljada građana, a nikako neka rok ili pop zvezda. O političarima da i ne govorimo.
U tom kontekstu se pominje i “srpska duboka država (deep state), kao da je Srpska pravoslavna crkva tiha velika moć koja iz senke određuje sudbinu zemlje”. Na ove opaske poznati srpski istoričar Čedomir Antić kaže: “SPC ima moć, ali nema uticaj, nije u stanju da isposluje skidanje PDV za dečje pelene”. To argumentovano poriču i ostali sagovornici “Ekspresa”.

Ali stoji i priča, odnosno tvrdnja Brane Crnčević, upokojenog srpskog pesnika (2011), koji mi je svedočio da je Srpska pravoslavna crkva aminovala dolazak Slobodana Miloševića na vlast, ali je ćuteći, ne izjašnjavajući se, aminovala odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića 2000. godine, a dužan sam da se izvinim svima što zlorabim ime i reči mog pokojnog prijatelja Brane Crnčevića.

Crnčević mi je prepričavao jedan sastanak u Beogradu, koji je organizovao Milošević (to je bilo u vreme pre raspada SFRJ), pozvavši ugledne privrednike, intelektualce, pisce, ali i predstavnike SPC. Ispred visokog sveštenstva SPC došao je vladika zahumsko-hercegovački gospodin Atanasije Jevtić sa nekolicinom sveštenih lica. Milošević je, kako mi je to ispričao Brana Crnčević, najpre pozdravio goste i rekao da ih je pozvao da čuje njihovo mišljenje, jer su svi izgledi da će se SFRJ raspasti, da nemali broj Srba u Hrvatskoj i BiH ostaje bez zaštite, a nije isključeno da će uz raspad SFRJ doći do građanskog rata…

Svi prisutni iznosili su svoja mišljenja, predloge i ideje, a Milošević se bez papira i olovke ispred sebe, kad se zatvorio krug – kad su svi gosti rekli šta su imali, obratio poimence svakom i komentarisao njihove ideje… Na kraju na pitanje šta će Srbija, odnosno SRJ da uradi ako nas Hrvati i Muslimani uvuku u građanski rat, Milošević je podsetio na anegdotu vezanu za Hajduk Veljka. Naime, kad je

Karađorđe pitao Hajduk Veljka šta će da radi jer preti opasnost da nadmoćna turska vojska napadne Timočku krajinu, Hajduk Veljko je odgovorio: “Ja i moji golaći izaći ćemo u polje i j….i im mater”.

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

Posle toga, napustili smo sastanak, ja u društvu vladike Atanasija, koji mi je u parku rekao: “On je Božiji čovek”.

Brana Crnčević je pričao, a i pisao u “Nedeljnom telegrafu” o tome kako je putovao sa Njegovom svetosti patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom po Hrvatskoj i BiH, gde je taj sveti čovek hteo da se uveri kako tamo ljudi žive, držao je službu u tamošnjim bogomoljama, hrabrio pastvu. Posle u vreme protesta zbog krađe izbora u Beogradu 1996/97, patrijarh je “probio” policijski kordon na Terazijama, odnosno on je predvodio ljude, koji su se pred njim jednostavno razišli.

To mu Milošević, a posebno njegova supruga Mirjana Marković nisu oprostili, pričao je Brana, pa su patrijarha Pavla ponižavali gde god im se za to pružila prilika. Na službenim skupovima, kojima je po protokolu prisustvovao patrijarh Pavle, obavezno je “protokolom” raspoređivan da sedi u nekom ćošetu, neretko odmah pored izlaznih vrata… “Ne verujem da je zbog toga, u burnim vremenima prevrata 2000. SPC ćutala, nije se izjašnjavala, a da je Sinod SPC saopštio da je u ovim vremenima nužna opreznost i politička mudrost, verujem da Milošević ne bi tada izgubio političku bitku”, tvrdio je Brana Crnčević.

Koliko je pokojni pesnik bio u pravu, prosudite sami, a koliko je bila uvažavana reč Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla svedoči bdenje pored njegovog odra 2009. kad su Srbi, i ne samo Srbi, satima stajali u koloni da bi se poklonili senima velikog čoveka. Trajalo je to dan i noć sedam dana, bio je to najveličanstveniji ispraćaj u Srbiji svih vremena. Uz napomenu da patrijarh Pavle, koji je za života za Srbe bio svetac, nikad nije svoj veliki uticaj upotrebio izvan Crkve i vere.

Istoričar Mile Bjelajac kaže da nema saznanja o učešću Crkve u dolasku Miloševića i njegovom padu, ali dodaje da ima neposrednih.

“Ako je deo akademika konzervativno nastrojenih, izuzetno nacionalno osetljivih, prihvatio Miloševića kao nekoga ko je svestan srpskih nacionalnih interesa, pa i tih odbrambenih u tom trenutku istorije, onda je verovatno na tom tragu bila, naročito posle usvajanja tih ustavnih amandmana 1989. godine. Jer ako se čita i ono što je u inostranstvu objavljeno, a to su ta svedočenja o progonu Pravoslavne crkve, ne samo na prostoru pokrajine nego i u samoj Srbiji, na ovom danas problematičnom jugu Srbije. Pokojni patrijarh Pavle, dok je još bio episkop u Prizrenu, obilazio je, pisao, obraćao se raznim telima Republike Srbije za zaštitu, od početka šezdesetih godina sve dok nije postao patrijarh. Taj njegov posao na jugu su nastavili drugi. Sad imate državnika koji je spreman da to vidi, koji je spreman da to uzme u zaštitu iako je ateista.

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

Ali Srpska pravoslavna crkva je tradicionalna institucija, koja je tu ideju srpstva kroz vekove očuvala i to je njena najveća istorijska zasluga. Bez obzira na imena i prezimena jerarha, bilo je uspešnijih, manje uspešnih, upitnih i kontroverznih, ali suština je u instituciji. Kao što je metodološki greška ceniti vojnu instituciju po nekolicini lidera u nekom periodu, tako je pogrešno poistovećivati Srpsku pravoslavnu crkvu sa pojedinim vladikama iz trenutne ili iz neke bliže prošlosti. Kao i u svakom drugom poslu, ima uspešnijih, dobrih, posvećenih, a ima i onih drugih. Ako uzmete nekolicinu tih drugih i od njihovih afera koje su za osudu pravite sliku Crkve, pokušavate da je kompromitujete. Ova jugoslovenska kriza je potvrdila dve stvari, da neko ko je rušio Jugoslaviju, veoma je dobro identifikovao one stubove na kojima identitetski i kulturološki, u segmentu političke kulture taj identitet stoji. To je bila vojska, ali i Crkva kao najstarija institucija, a sa kojima se poistovećuje i dijaspora, sa kojima se poistovećuje naša istorija i oni dometi koje smo kao narod u nekoj bližoj istoriji postigli. Ali isto tako tu je taj refleks za pravdu, tu je taj refleks slobode i razumevanje slobode. Mi smo sada i u Srbiji, ne samo u CG, korak po korak dovedeni na nivo jedne neokolonije i u nekim segmentima potpuno kolonije. A kolonijalna praksa je dovela do antikolonijalne borbe”, elaborira Bjelajac.

On pravi komparaciju – ako čitamo danas filozofe i sociologe i politikologe na Zapadu, onda vidimo da oni indikuju i na svom prostoru i u svetu taj poriv nove antikolonijalne borbe. “Prosto, to dolazi na dnevni red zato što ta floskula o globalizaciji nije globalizacija jednakih. Britanija je bila globalna sila, a i proizvodila je globalizaciju. Ono što se nekad zvalo prosvetiteljska i civilizatorska misija sad se prevodi kao uvođenje demokratije, tržišnog sistema i tako dalje. Što je samo jedna ideološka manipulacija u prodavanju tog novog mita novog svetskog poretka gde je trebalo da bude samo jedna sila. I mi smo žrtve tog projekta. To je projekat koji ne može da da matematičku formulu koja će pokazati izvesnost ekonomskog razvoja. Došlo je do dezindustrijalizacije, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori”, govori Bjelajac.

 EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

Da li se Srpska pravoslavna crkva danas drži tog kodeksa, recimo na litijama u Crnoj Gori i inače, te gde počiva ta moć SPC da na mirne proteste izađe zaista veliki broj ljudi?

Povezane vesti – Amfilohije: Ne glasajte za one koji podržavaju Zakon o slobodi veroispovesti

Profesor istorije akademik Momčilo Spremić, autor više značajnih knjiga i naučnih istraživanja, kaže da proteste u Crnoj Gori prati i da ga raduje što litije imaju isključivo verski i crkveni značaj, da je to izraz nezadovoljstva i neslaganja sa jednim zakonom koji ugrožava interese Srpske pravoslavne crkve.

“Od presudnog značaja je da je mitropolit Amfilohije sa visokim sveštenstvom Mitropolije odstranio sve političke naznake protesta. Koliko se da videti i pročitati, nema na litijama zastava ni drugih obeležja političkih stranaka, političari se vide u koloni koja ima isključivo crkvena znamenja i tako treba da ostane. Jer SPC u Crnoj Gori se bori za svoja prava koja im uskraćuje jedan zakon, a političari neka se bore u Skupštini, na političkim skupovima i mitinzima, nikako im ne treba dozvoliti da ovo pretvore u svoje interese. Jer, bez obzira na neke novije narative, Srbima je oduvek, pa i danas bliska duhovnost, odnosno sabornost, što se u principu teško mešalo sa politikom, bez obzira na vreme i političke lidere. Na kraju taj sporni Zakon o slobodi veroispovesti mnogo lakše i efikasnije može osporiti i poništiti Crkva, koja u taj proces ne meša politiku, nego politika sama”, kaže ekskluzivno za “Ekspres” akademik Momčilo Spremić.

Činjenica da ti verski protesti u Crnoj Gori okupljaju toliki broj građana, akademika Spremića ne iznenađuje. “Taj fenomen brojnosti i sabornosti na protestima u Crnoj Gori počiva upravo u činjenici da SPC nije dozvolila da se u njeno dvorište useli politika i stranačke borbe i interesi u Crnoj Gori. A drugi razlog je u činjenici, to sam pratio i kroz srpsku istoriju srednjeg veka, a na tu temu nije se do danas ništa promenilo, da se Srbi vraćaju veri i okupljaju oko crkve uvek kad im se učini da su bespomoćni, okupljaju se i vraćaju sabornosti da bi zajedno bili jači, moćniji”, naglašava profesor Spremić.

Profesor Čedomir Antić veruje da iz ove vešte politike Mitropolije crnogorsko-primorske, kao i konačna odluka da se iz litija eliminiše bilo kakva politika crnogorska i srpska, stoji mitropolit Amfilohije Radović. “On odlično poznaje sve političke i druge aktere u Crnoj Gori, a sasvim je svestan da bi sa politikom napustio kanon SPC, a samim tim proizveo bi haos koji on ne bi mogao da kontroliše, a haos mu nije ni potreban. Ovako, litije su izraz apsolutnog dostojanstva Crkve i ljudi koji u njima učestvuju, među tim ljudima ima muslimana, Hrvata, Albanaca, sa politikom bilo kakvom sve bi dobilo druge obrise”, kaže Antić.

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

Dr Mile Bjelajac iz Instituta za noviju srpsku istoriju tu sabornost koja se danas vezuje za proteste u Crnoj Gori vidi kao fenomen vezan za srpski nacionalni kod i mimo crkve i vere. On podseća na mart 1999. kad je NATO napao Srbiju, odnosno SRJ. “Nasuprot kalkulacijama Alijanse koja nas je napala i nekim domaćim stvaraocima javnog mnjenja, ali i nosiocima najviših funkcija u njihovom okruženju, svi su predviđali četiri dana nekakvog bombardovanja, a onda će krenuti pregovori. Pogrešili su. Na iznenađenje svih tih planera, po onom nekom instinktu koji je deo identiteta srpskog naroda i onih koji su patriotski bili opredeljeni bez obzira na to koje su nacije a žive na ovom prostoru, okupili su se u jedinstven front pobune. To niko nije očekivao. Narod je reagovao bez obzira na političke boje, reagovao je spontano. To nijedna politička partija nije tih prvih dana rata organizovala. To je bio inat, revolt protiv nepravde. I ako je išta po mom razumevanju karakter tog srpskog identiteta, onda je to osećaj za pravdu i nepravdu. Nije to nikakav inat. To je ono za čim ovaj prostor vapi i što svako ima, ono šta bi sebi želeo”, kaže profesor Bjelajac. On napominje da većina srpskog naroda, kroz ratove, nije imala taj instinkt, nije imala šovinističku a kamoli genocidnu ideju. Nije nijedna politika službena srpska bila genocidna politika, niti okupatorska politika u smislu kako danas interpretiraju i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj, pa i u toj reviziji istorije i delom muslimanske kolege. Ali, što je najinteresantnije to je prihvatio čak i deo Srba, ne Mađara, još od 1990. do 1991. u Vojvodini. Dakle, i oni su počeli da prave reviziju, umesto priče o ujedinjenju, oni su devedesetih počeli priču o prisajedinjenju, odnosno priču o okupaciji Vojvodine, tražeći da se i Vojvodina odvoji, Čanak je to tražio.

Povezane vesti – NAJMASOVNIJA LITIJA DO SADA: Molebani širom Crne Gore u znak protesta

“Sabornost je prosto instinktivna kao što je bila i u nekim trenucima 1914. Bila je instinktivna kao izraz tradicije i vaspitanja 1912. uoči rata sa Turskom, za oslobođenje južnih krajeva. Posle je to postalo delom i manipulativno, ali bila je instinktivna i u slučaju kada su izbili oni neredi na Kosovu, kontrarevolucija, kako se zvalo, a u suštini bila je to iredenta. Mi u genetskom kodu to imamo. Srbe niko nije zvao na demonstracije 27. marta 1941. u Beogradu, u Nišu, u Ljubljani čak, u Splitu. Ali to je taj jedan odušak u skladu sa nekim kulturnim kodom na ovom prostoru”, objašnjava Mile Bjelajac i to ilustruje činjenicom da u Srbiji i među Srbima uopšte podrška NATO-u pada zato što je još uvek živa svest o stradanjima 1999, pogotovo sad u svetlu ovih priča o radijaciji, o kontaminaciji prostora kao posledice upotrebe određenih oružja sa osiromašenim uranijuma.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar