Lov u mutnom

Lov u mutnom

Shutterstock


Od kada postoji, diplomatija je, osim onih svojih korisnih strana, neizostavno imala i onu drugu, tamniju stranu. U prirodi diplomatije jeste, doduše, da osim onoga što se predstavlja u javnosti, ima i one druge nivoe, ne toliko vidljive. I tu, međutim, postoje nijanse.

Jedna je stvar kada se diplomata bavi tajnim poslovima za račun države koja ga je postavila. Potpuno je druga priča kada isti taj diplomata odluči da svoje nameštenje iskoristi za lične potrebe.

I jednih i drugih slučajeva bilo je mnogo u istoriji. Pa zato, sa jedne strane, i ne čudi nedavno hapšenje doskorašnjeg ambasadora Azerbejdžana u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini Eldara Hasanova pod sumnjom da je proneverio ogromna sredstva iz budžeta Ministarstva spoljnih poslova.

Igrom slučaja, Hasanova je, praktično, do zatvora „dopratila“ srpska delegacija predvođena ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem koja je prethodne nedelje boravila u Bakuu.

Hasanov se u glavni grad Azerbejdžana vratio sa srpskom delegacijom, a samo dan nakon što je Stefanović sa saradnicima došao u Beograd, ambasador se našao sa lisicama na rukama.

Povezane vestiČovek zvani Fascikla

Nekoliko dana kasnije, što je i logično, usledio je i njegov opoziv sa mesta ambasadora u Beogradu, sa kojeg je pokrivao i Podgoricu i Sarajevo. Naravno, ovaj slučaj ima i dodatne pikanterije. Hasanov je 1992. i 1993. godine bio na čelu nacionalne kancelarije Interpola u Azerbejdžanu, a čak pet godina, od 1995. do 2000, bio je i državni tužilac, koji je često dobijao pohvale za borbu protiv kriminala.

Korišćenje državnih sredstava u lične svrhe nije nikakav inostrani specijalitet. U nekoliko navrata više srpskih diplomata bilo je sumnjičeno da su zloupotrebili državni novac. Neki su zbog toga i povučeni sa pozicija.

Tako je, na primer, nekadašnji generalni konzul u Čikagu opozvan sa funkcije kada je obelodanjeno da je kuću koju je kupio sam sebi iznajmljivao, naravno, o državnom trošku.

Naime, kako su mediji još pre desetak godina pisali, Desko Nikitović, koji je na mesto generalnog konzula postavljen 2003. godine, „iznajmljivao je“ za sebe i svoju porodicu kuću koja je u njegovom vlasništvu. Troškove boravka snosilo je Ministarstvo spoljnih poslova, odnosno država Srbija.

Shutterstock

Shutterstock

Nikitović je, kako se tada pisalo, u Čikagu kupio kuću na kredit. Potom se dosetio da tu istu kuću iznajmljuje sam sebi. Nikitoviću su tako građani Srbije otplaćivali mesečnu ratu za kuću.

Po tadašnjim cenama, iznajmljivanje porodične kuće sa tri spavaće sobe u predgrađu Čikaga, u najjeftinijoj varijanti, koštalo je najmanje 2.000 dolara, ali su cene mogle da budu i višestruko veće.

Nakon što je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije pokrenulo proceduru za opoziv Nikitovića, formirana je i radna grupa sa zadatkom da preispita troškove funkcionisanja diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu, kako je navedeno, u cilju maksimalne racionalizacije rada te službe.

Za detalje rada i izveštaj radne grupe, međutim, javnost je ostala uskraćena.

Nešto drugačiji u detaljima ali suštinski isti, jer je bila reč o preteranom razbacivanju para, bio je slučaj sa Zoricom Tomić, nekadašnjom ambasadorkom Srbije pri Unesku u Parizu.

Srbija je za iznajmljivanje stana u kojem je ona živela mesečno plaćala čak 7.000 evra! Razlika u odnosu na „slučaj Nikitović“ jeste u tome što stan nije bio njen, i pritom je ovu sumu odobrila Vlada Srbije!

U Ministarstvu spoljnih poslova tvrdili su da je sve bilo po propisima uprkos tome što je Srbija u Parizu imala ne tako malu imovinu.

Uprkos tome, Vlada je odobrila da se za Zoricu Tomić iznajmi dupleks od 240 kvadrata u elitnom delu Pariza po ceni od 7.000 evra mesečno, odnosno 84.000 evra godišnje.

Povezane vestiNISKE STRASTI

U Vladi su se pravdali da je to bio predlog Ministarstva inostranih poslova. U Ministarstvu su govorili da je sve bilo prema važećim zakonskim propisima.

„U pitanju je službena rezidencija, koja je u celosti opremljena i ne zahteva dodatno opremanje, a koristi se u svrhe redovnih diplomatskih aktivnosti koje podrazumevaju organizaciju prijema, različitih skupova, večera i slično“, naveli su tada u pisanom odgovoru Ministarstva spoljnih poslova dostavljenom medijima.

„Cena zakupa, koja mesečno iznosi 7 000 evra, pokriva opremu (nameštaj), kao i troškove u vezi sa uslugama za sve stanare zgrade (održavanje lifta, zajedničke troškove, troškove vode, centralnog grejanje i sl.). Visina zakupnine rezidencijalnog objekta određena je tržišnim uslovima i ponudom u datim uslovima u Parizu“, naveli su u Ministarstvu.

Ipak, kada se ovaj predlog našao pred Vladom, protestovao je samo potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je dugo živeo u Parizu i koji je upozorio da je cena previsoka.

Vlada je na kraju ipak usvojila odluku o najmu luksuznog stana nakon, kako se u medijima spekulisalo, različitih intervencija. O čijim je intervencijama bila reč, nije utvrđeno.

U kabinetu tadašnjeg predsednika Republike rečeno je da Boris Tadić nije ni urgirao, niti odobrio da se stan ambasadorki plaća sedam hiljada evra. A sama Zorica Tomić nije mogla da daje izjave bez dopuštenja Ministarstva koje, naravno, nije dobila.

Nedugo posle ovog incidenta, ali i posle promene predsednika Zorica Tomić je opozvana. Zajedno sa njom novi predsednik Tomislav Nikolić potpisao je i ukaz o opozivu ambasadora u Kanadi Zorana Veljića.

Mada razlog za njegov opoziv nije nigde zvanično naveden, ostale su sumnje da je i on bio žrtva sopstvenih „preduzimačkih“ poduhvata, s obzirom na to da je u Otavi ostao svega oko tri godine.

I o njemu se, zapravo, moglo pročitati kako je ugovorio projekat renoviranja rezidencije u Otavi, za šta je angažovan izvesni arhitekta Popović. Arhitekta je uradio projekat adaptacije prostorija sadašnje rezidencije, a sve radi boljeg funkcionisanja i same ambasade i konzulata, po ceni od 12.000 kanadskih dolara.

Nakon pojave prvih napisa o mogućim malverzacijama, Popović je, međutim, od posla odustao i ček vratio ambasadi. A tamo mu je, navodno, preneto kako mu je ambasador Veljić poručio da ček unovči u banci, a potom novac donese u ambasadu. Arhitekta je to, navodno, odbio.

Uz sve to, sve vreme dok se čekalo renoviranje rezidencije, država je Veljoviću plaćala i luksuzan stan u elitnom delu Otave.

foto: Shutterstock

Shutterstock

Dešava se, nažalost, da diplomate budu uvučene i u neke druge mutne radnje, ne nužno svojom voljom, a cena za to nekada može da bude veoma visoka. Najbolji primer je možda slučaj ambasadora Srbije u Libiji Olivera Potežice koji je poginuo maja 2017. godine u Tunisu.

Dve i po godine ranije u Libiji su, takođe, oteti službenici srpske ambasade Slađana Stanković i Jovica Stepić. Zvanična verzija njihove sudbine bila je da su stradali u američkom bombardovanju Libije februara 2016. godine.

Isto tako, zvanična verzija Potežičine pogibije je da je nastradao u saobraćajnoj nesreći, iako okolnosti pod kojima se ona dogodila nisu nikada u potpunosti rasvetljene.

I kako to već obično biva sa do kraja nerazjašnjenim slučajevima, uz priču o ove tri smrti odmah su vezane priče o plaćenicima, švercu oružja, ali i prebijanju međudržavnog duga između Srbije i Libije, uz uključivanje privatnih kompanija, u čemu je Beograd ostao kratak za najmanje 16 miliona evra!

Zanimljive su i priče koje sadrže i „Bond element“, odnosno elemente špijunaže.

Po nekom nepisanom pravilu, naime, zamenik šefa diplomatske misije, u rangu ministra savetnika za politička pitanja, obično je zadužen, pored ostalog, i za eventualne poslove diplomatske špijunaže u diplomatskoj misiji. Drugim rečima, on je u misiji obaveštajnog punkta ukoliko unutar MIP-a države akreditacije postoji posebno organizovana obaveštajna služba. Šef obaveštajnog punkta može da bude i diplomata nižeg ranga, čisto radi kamuflaže.

Jedan od poslednjih diplomatsko-špijunskih skandala bivše socijalističke Jugoslavije vezan je za ime Bahrudina Bijedića, inače ujaka Džemala Bijedića. Bahrudina su 1989. godine, dok je bio generalni konzul u Čikagu, američke vlasti uhapsile i potom mu sudile pod optužbom da je učestvovao u zaveri protiv SAD i nelegalnom transferu novca i brisanju njegovog prljavog porekla.

Povezane vestiPlodno tlo za špijunske afere

Policija i carinske vlasti SAD Bijedića su, kako je objavljeno, uhvatile na delu. Njegovo hapšenje je direktno prenosila televizija (televizijske kamere su bile prethodno postavljene) i u etar je lansiran diplomatski skandal – „slučaj Bijedić“. Američke vlasti nisu proterale Bijedića, odnosno nisu ga proglasile personom non grata, već su zahtevale da ostane u SAD, i protiv njega su pokrenule sudski proces. Tadašnje jugoslovenske vlasti nisu Bijedića odmah povukle u zemlju, odnosno nisu ga razrešile dužnosti generalnog konzula.

Sam Bijedić je kasnije u knjizi napisao da je u pitanju bio „montirani proces“. Nije pružio odgovor ko je ceo slučaj „montirao“. Sumnjao je, međutim, na Amerikance, koji su bili besni zbog otkrivanja njihovog špijuna Damira Cvitešića, koji je kao činovnik SMIP-a radio za CIA. Sumnjao je i na „velikosrpsku struju“ u tadašnjoj jugoslovenskoj diplomatiji, ali i na jak srpski iseljenički lobi u Čikagu, kojem on nije odgovarao kao musliman na čelu konzulata.

Još jedna špijunska afera, ali ovog puta s početka 21. veka povezuje SAD i Srbiju. Reč je o „slučaju Perišić“.

Služba bezbednosti Vojske Jugoslavije uhapsila je 14. marta 2002. godine, na licu mesta, penzionisanog generala Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske SRJ i lidera Pokreta za demokratsku Srbiju, zajedno sa američkim diplomatom Džonom Dejvidom Nejborom, zbog sumnje da je stranom državljaninu predavao poverljiva vojna dokumenta visoke državne važnosti.

Američki diplomata je pušten iz zatvora čim je dokazao svoj diplomatski imunitet. MIP SR Jugoslavije nije izrekao meru proterivanja američkog diplomate. Međutim, Stejt department ga je u kratkom roku povukao iz Ambasade SAD u Beogradu. Nakon hapšenja, general Perišić se pozvao na poslanički imunitet i pušten je iz zatvora. Vrhovni vojni tužilac pokrenuo je sudski proces protiv generala Perišića zbog špijunaže.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar