Milan Igrutinović

"Mi smo loš đak, mnogo više nego što su oni zlonamerni učitelji"

Krajem godine navršiće se, osim ako se nešto krucijalno ne promeni, pet godina od kako je Srbija otvorila poslednji klaster u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom. Neka od poslednjih dešavanja u Srbiji, međutim, ukazuju da će, izgleda ista situacija ostati i u budućnosti.

Oni pesimističniji upozoravaju čak i na mogućnost da Srbiji, kada su u pitanju njen odnos sa Evropskom unijom i pregovori, prete gruzijski, odnosno turski scenario. Brisel je, naime, sa ove dve države suspendovao pregovore o njihovom članstvu u EU. Doktor Milan Igrutinović, istraživač i saradnik Instituta za evropske studije iz Beograda, uprkos tome nije toliki pesimista, mada se svakako ne može tvrditi da je optimista.

„Teško je reći. Reakcije na Mladićevu sahranu su dosta jake, iz nekih pre svega regionalnih krugova i iz nekih krugova Evropske unije, određenih stranaka, grupacija... Evropska komisija je nešto više suzdržana. Ono što je istina i što važi poslednjih pet godina, od početka rata u Ukrajini, s obzirom na to da se nismo pridružili sankcijama Rusiji, postoji minimum zemalja koji nas po tom osnovu blokira, imamo grupu zemalja koje nas blokiraju po osnovu stanja demokratije, ljudskih prava i sloboda... I ponekad se tu uključe na lokalnim temama Hrvatska, ponekad i Bugarska. Bugarska bez posebne bilateralne sporne teme, već više zato što blokira Makedoniju iz svojih razloga, pa onda blokira i Srbiju da bi izgledalo da je principijelna u tome. I to je grupacija od desetak zemalja koja sprečava otvaranje bilo kog klastera i već pet godina se tu ništa ne pomera. Tako da nema potrebe da se sa tog nivoa problema diže na viši stepen“, kaže dr Milan Igrutinović, saradnik beogradskog Instituta za evropske studije, na početku razgovora za „Ekspres“.

Mislite, blokirani smo pa smo blokirani.

„Tako je. Nema potrebe da se blokira na nekom drugom nivou. Čini mi se da je to pretpostavka. A nije nemoguće da utiče i tok izbora, pre svega izbornog dana, rezultati i na šta će ličiti pristajanje na rezultate, kako će to izgledati. Cele jeseni je tematika, naravno, proširenje, obično su u decembru one međuvladine konferencije. Nije nemoguće da, ako bude problema, ako vlast bude okrivljena za ne znam ni ja šta, da ne ulazim u moguće scenarije, da se na tom nivou dodatno poveća motivacija i da se formalizuju one klauzule iz pregovaračkog okvira koje kažu da mogu da se suspenduju pregovori na višem formalnom nivou. Srbija je faktički blokirana pet godina. Tako da neko ko hoće da je blokira ne mora da ulaže preterani napor da bi to uradio jer ima rezultat koji hoće s jedne strane, a verovatno mu je dovoljno da bude saslušan kad kaže – vidite Mladićeva sahrana, vojni plotun, dovezao ga je državni avion, država je tu pomogla, ministri su bili na sahrani itd. – i, evo, država je kriva, ona slavi zločince. Zapravo sve ono što smo čuli poslednjih 10-15 dana. I prosto se to kaže i ostane na tome. Mislim, ipak, da je potreban neki novi nivo problema i novi nivo ekscesa, da tako kažem, da bi ti ozbiljniji mehanizmi koji bi nas doveli u status Turske, Gruzije bili aktivirani.“

Zvanična politika Srbije je pridruživanje EU, koja je strateško opredeljenje. Koliko država deluje u skladu sa zvaničnim opredeljenjem?

„Pošto Evropska unija nije jedno telo, ne zastupa ga čak ni Evropska komisija, to mnogo zavisi od onoga koga pitate. Dakle, za razne krugove, pošto je SNS sestrinska partija EPP grupacija, koja je najveća grupacija u Evropi, gde je Ursula fon der Lajen i gde je većina premijera i predsednika, odnosno šefova država i vlada, tu postoji jedna vrsta partijskog druženja gde se oni međusobno razumeju. E sada, zavisi ko šta očekuje od Srbije. Ako ste vi velika evropska zemlja i očekujete od Srbije da je ona, jer imate neke ekonomske interese, u grubim crtama na evropskom putu, iako ne radi puno na tome, vama to nije posebno loše. Ako je neko malo skeptičan prema proširenju kao takvom u celini, a ako neko kaže – možda će Crna Gora da uđe, a možda neće da uđe, to ćemo tek da vidimo, a Srbija, Albanija, Bosna, to će da čeka 10 godina, nećete se vi preterano baviti time da li Srbija u nekom užurbanom ritmu ispunjava neophodne uslove. Do sada su oni afirmatizovali to da Srbija nije uvela sankcije Rusiji jer znaju da se to kod ove vlade ili ove konfiguracije vladajuće politike 99 posto neće promeniti. I onda su našli svoje mesto, konkretno ekonomske interese, Nemačka, Francuska, Italija, Austrija... I njima je to ok, podnošljivo. To je za njih dovoljno dobro stanje, malo je vezano za bilateralne odnose sa Srbijom, malo je vezano za ukupan odnos, pogotovo tih desnih struja u Evropskoj uniji, prema proširenju za koje nisu posebno zainteresovani. Ako pričate sa ljudima koji su iz partija levog centra, liberali itd., koji su mnogo više na temi demokratije i ljudskih prava, oni su naravno daleko kritičniji prema svemu tome i na neki način ljuti, ali nemaju neke posebne mehanizme, ne bi da kažnjavaju društvo kao takvo, već pokušavaju da apostrofiraju vlasti, da istaknu kako vlada ne čini dovoljno, kako je autokratizovala zemlju itd. Tako da mnogo zavisi od toga koga pitate jer Evropska unija više nije jedan homogeni centar koji vam pošalje jednu poruku. Taj homogeni centar je samo kada Evropski savet donese neku odluku. Ni Evropska komisija nije potpuni reprezent svih skupova mišljenja u Evropskoj uniji. Tako da ukoliko kod nas postoji doza cinizma – da, mi smo na evropskom putu, ali eto ne radimo ništa, u nekim smo fondovima, i to nešto funkcioniše ‒ ako ste vi na toj političkoj tački, možete biti zadovoljni postignutim jer se naučilo plivati u tim okolnostima. A ako ste za to ‒ daj da završimo posao oko članstva u EU i da štikliramo te obaveze, da izvučemo zemlju ‒ onda, prosto, logično niste. Svako traži svoje saradnike u Evropskoj uniji, a ima ih na svim stranama. Postoji dijapazon i varijetet ideološki, postoji potencijal da svako može da ima saveznike da zastupa Evropsku uniju. Šareno je to. Mi smo zemlja koja ni po jednom merilu nije nikakav šampion integracija. Neko će čak reći da, pošto smo veliki na Balkanu, naša pasivnost i nevoljnost da to radimo na neki način smeta i drugima. To je malo previše cinično, ali i to su argumenti. Tako da to u principu izgleda loše. Ako vam je to jedna vrsta politike i ako smatrate da je to nešto što treba da se obavi, onako hladne, racionalne glave, ne morate biti evrofanatik ili preveliki evrofil, ali kažete, hajde, počeli smo to pre 20 godina, daj da to završimo i da idemo dalje, prosto ukus neuspeha je apsolutno jasan.“

Kada kažete to, hajde da završimo posao koji smo počeli, napravio bih paralelu sa time da je jedan od poslova koje je trebalo završiti bila upravo saradnja sa Haškim tribunalom. Rekli su, isporučite sve, isporučite Mladića i više nema prepreke za vas na putu ka EU. Ispostavilo se na kraju da ima dosta prepreka. Koliko je ta Evropa licemerna što se toga tiče?

„Devedesete su bile kompleksan problem za nas i gomila problema i repova se vuče do dan-danas. To je jasno. Nije to ponašanje prema Srbiji preterano specifično. Slovenija je blokirala Hrvatsku godinama bukvalno zbog spora oko Piranskog zaliva. Grčka je blokirala Makedoniju zbog imena 20 i nešto godina, sada je blokira i Bugarska na temama od istorijske vrednosti, uglavnom po pitanju državljanstva. I Bugarska jedina blokira iako ima zemalja koje će reći ’ako ih blokirate, ionako nas ne interesuje proširenje Evropske unije i baš nas briga’. To su mnogo veći primeri, ako hoćete, nekonzistentnost i cinizam unutar svega toga. Ali to je The name of the game, tako izgleda igra. Vi morate da otključate i Evropsku komisiju i gomilu drugih velikih centara, velikih zemalja ili zemalja koje su valjda zainteresovane za temu proširenja i da od njih dobijete amin da biste napredovali. Tako je bilo uvek i pre 50 godina i svako proširenje Evropske unije je time praćeno, od Britanije tamo 1973-74, Španije, Grčke i Portugala ’90-ih... Nismo mi u specifičnoj poziciji. Kada je uhapšen Mladić i kada je potpisan Briselski sporazum, parafiran, zapravo, sa Prištinom, otključan je i početak pregovora. I to je išlo nekim svojim sitnim tokom u suštini do 2022. godine i ruskog napada na Ukrajinu. I sada, ima tu administrativnih problema. Poglavlje 31 koje se bavi spoljnom politikom, nama nikada nije dostavljen taj zapisnik, Screening report, iz 2014. godine. Trebalo je da bude dostavljen, pa nije. Ali postoji to, ne samo evropsko mišljenje, nego zemlje mogu da nađu razlog da vas blokiraju ukoliko to žele. To je pitanje konfiguracije, političkih okolnosti. Ali Srbija nema jedan specifični problem na kom nas neko iracionalno blokira. Kod ovog sa Mladićem se, jednostavno, jedna vrsta javnog sentimenta prema Srbiji iskazala sada, ali niko nas nije blokirao niti najavio da će nas blokirati isključivo zbog toga. Hrvatska nas blokira zbog drugih stvari. Nije to ni Mladić niti saradnja sa Hagom. Saradnja sa Hagom se meri kao jedna vrsta političkog kriterijuma, iako je ona bila traljava u praksi. Postoji suđenje Vojislavu Šešelju koje je trebalo da počne pre dve godine zbog nepoštovanja suda, što smo mi preuzeli kao slučaj, ali ne radimo apsolutno ništa. Ne postoji. Taj proces se ne vodi. To je naša obaveza koju smo formalno preuzeli, ali ne radimo ništa. Neko može da kaže – pa, ljudi, ne radite ništa, potpuno legitimno možemo da vas blokiramo. Ali ne blokiraju nas na tome. Dakle, postoji taj aspekt igre. A ovo sa Mladićem je doza zle volje i isticanja nekih negativnih stvari. Reći će ‒ pa vidite kakvi su oni, pa oni nisu za Evropsku uniju, povrh svega onoga što nas već formalno blokira. To nisu nepoznate stvari, to su zapravo naše preuzete obaveze iz pregovaračkog okvira. Ponekad se taj cinizam vidi, ali nismo mi, kako bi Englezi rekli, poster boy da se sad nad nama neko posebno ’iživljava’. Makedonija je tu u mnogo goroj poziciji. Ona je poster boy poslednjih 30 godina, da je neko besmisleno blokira, prvo Grčka, sada Bugarska. Nas nisu blokirali ni kao što je Slovenija blokirala Hrvatsku zbog jedne uske teme, nekoliko godina je ta blokada trajala. Mi čak nemamo ni to. Nas skoro nikada jedna ili dve države ne blokira. Nas blokira deset država iz nekoliko razloga. Objektivno gledano, mi smo tu loš đak, mnogo više nego što su oni zlonamerni učitelji, grubo rečeno.“

Evroposlanici osudili počasti na sahrani Ratka Mladića

Srbija i EU

Vesti 15.09.2026. 17:14

Evroposlanici osudili počasti na sahrani Ratka Mladića

Mislite, sami sebe blokiramo.

„Ne sami sebe. Kažem politika, politički odabiri naših vlasti prosto u tom smeru idu u sudaru sa određenim obavezama. Nije to više ni nejasno. To su ljudi objasnili više puta. Nije to nešto ni skriveno. I Evropskoj uniji, i njihovoj diplomatiji, i šefovima država i vlada ta politika je već jasna. Niko više ne pita ‒ što vi ne uvedete sankcije Rusiji? Ta politika je već etablirana, od prvog dana se tako vodilo, rečeno je da neće biti. Par puta je u nekim dokumentima rečeno da ćemo tu politiku da menjamo, pa se nije desilo. Na mikroprimerima se te stvari polako menjaju od prošle jeseni, ali nisu to posebno bitne i reprezentativne stvari, i na to se na neki način naviklo. I ta blokada nas od njihove strane je već uobičajena, već se unapred sa njom može kalkulisati i nema tu ništa posebno novo. Čeka se da neko popusti – ili da mi promenimo spoljnu politiku ili da se nekoliko zemalja u Evropskoj uniji saglasi da oko toga neće da pravi pitanje. Što ne mislim da će i jedno i drugo da se desi.“

Dakle, ostaje status quo do daljeg?

„Pet godina smo mi manje-više u istoj priči. Sem tekućih dnevnih tema, ponekad nešto iskoči da se društvo, javnost, više animira. Pre par meseci je to bilo oko Klastera 3, na primer, a zapravo stvari ostaju fundamentalno iste od decembra 2021. godine, kada smo otvorili poslednji klaster. Već u februaru 2022. godine bio je napad na Ukrajinu, naša spoljna politika se prosto dodala na korpus zamerki koje oni daju apropo stanja ljudskih prava, sudske nezavisnosti, demokratije i medijskih sloboda. To je jedan korpus za koji su nas tri-četiri zemlje uvek potkačinjale, blokirale ili tako nešto. U izveštajima smo mi veoma loši, klizamo na svim merilima korupcije, javne korupcije, visoke korupcije, nezavisnosti sudske vlasti... To su objektivni pokazatelji. Trend je u suštini loš. Ne očekujem da se još više pogorša. Možda će, u zavisnosti od toga kako će ovaj izborni ciklus proteći, to uticati na ocene, stavove i na eventualnu promenu statusa i pregovaračkih pozicija.“

Da li od toga možda zavisi i poseta Ursule fon der Lajen?

„Pa, Marta Kos je posetu otkazala. Postoji određeni pritisak na Ursulu da tu posetu odloži. Ja, ipak, mislim da je malo veća šansa da će doći, zato što su te posete standardne i tradicionalne. To nije poseta samo Srbiji, to je poseta celom regionu. I to nema čak veze sa Srbijom. Time Evropska unija hoće da pokaže da je ona tu glavni i dominantni igrač, da je prosto to njena spoljna politika, politika proširenja, i da ona od toga ne odustaje. Čak mislim da će iz razloga njihovih, bez obzira na predizbornu kampanju kod nas i na eventualne ocene o uticaju Mladićeve sahrane, baš vrh Evropske komisije, bez obzira na kritike koje će dobiti iz Evropskog parlamenta od nekih država i vlada, biti raspoložen da posetu kalkuliše, možda bez preteranog oglašavanja unapred, možda sa kratkim zadržavanjem, da bude neka radna poseta od par sati bez nekog posebnog protokola. To bih možda pre očekivao nego da totalno od posete odustanu zato što imaju svoje razloge i gledaju Zapadni Balkan kao geopolitički prostor u kontekstu rata u Ukrajini, u kontekstu sukoba sa Amerikom ideološko-političkog... Oni žele da pokažu ‒ ipak je ovo naše i mi smo glavni faktor.“

Ko bi ovde bio glavni sagovornik Ursule fon der Lajen, ako pretpostavimo da će Vučić da podnese ostavku kao što je najavio 27. septembra? Ana Brnabić?

„Pa, verovatno, pošto je vlada u tehničkom mandatu, osoba sa najvišom funkcijom je predsednica Skupštine. To bi bio protokolarno najrazumniji čin.“

Kada smo govorili o tome da se države u EU više vode pojedinačnim interesima, kada mere kako će da reaguju, da li će da blokiraju ili neće da blokiraju, zanimljiva je situacija da je Nemačka najveći trgovinski partner Srbije, a istovremeno je jedan od najvećih kritičara stanja u zemlji i jedan od ovih za koje možemo da pretpostavimo da stoje iza nekih drugih blokada.

„Da, ali Nemačka uglavnom nije otvoreni blokator, da tako kažem. To su obično neke manje zemlje sa temama demokratije. Nemačka sa tim nema poseban problem, ja bih to tako formulisao. Pitanje je koliko je Mercova vlada, zapravo, mentalno posvećena temi proširenja Evropske unije, uključujući sada Moldaviju i Ukrajinu, pitanje Grenlanda, pitanje Islanda od koga sada nema ništa... Naravno da tu ima uvek zakulisnih radnji, da će grupa zemalja da podrži jednu zemlju u njenoj blokadi, u kojoj će ona izgledati naoko sama, ali zapravo neće imati nikakve probleme unutar Evropske unije, jer na neki način govori u ime grupacije zemalja ili možda čak i većine. Tako da to jeste sigurno slučaj sa Srbijom u kome sedam, osam, deset zemalja nas obično blokira, a tu blokadu bi mirne duše moglo da uradi 20 zemalja. Ali prosto ne žele da se oko toga aktiviraju, ne žele da to bude prevelika tema, nego žele da se to samo notira, da se ne otvara ništa novo, neki novi klaster, nema napretka i idemo dalje po dnevnom redu. Nemačka ima svoje interese, ona pre svega vidi ekonomiju i brojne povezane bočne ostvarene veze, da je to za nju u suštini dobar aranžman u kome će, samo ako ima nekog određenog vidljivog napretka na terenu od strane država kandidata, oni to da verifikuju i da kažu – ok, može napred. Ili će uticati na neke druge države da svoju eventualnu blokadu popuste. Pre desetak godina, 2015. na 2016. godinu, bilo je pitanje udžbenika na manjinskim jezicima u Srbiji. Hrvatska je na neki način pretila blokadom zbog neusvajanja, odnosno nedoštampanih udžbenika na hrvatskom jeziku za đake Hrvate u Vojvodini. I na jednoj sednici Saveta faktički su nas blokirali, u stvari odloženo je pitanje Srbije za narednih mesec dana. I Srbija se nije obraćala Zagrebu, nego je zvala Berlin, tada je Angela Merkel bila kancelarka i ona je zvala Zagreb i zamolila, ili kako je već razgovor tekao, da prosto odblokiraju Srbiju i da ne budu na tako minornoj temi jedini blokatori. Pritom je Srbija za tih mesec dana doštampala te udžbenike i na terenu razrešila problem. Tako je to nekada funkcionisalo. Danas mislim da to više nije moguće. Ne postoji radni odnos između Beograda i Berlina na tom nivou ni pod tačkom razno niti Berlin sam za sebe ima nekog svog posebnog favorita ovde.“

Kada gledamo sada promene koje se dešavaju u Nemačkoj, na pokrajinskim izborima, AfD dobro prolazi, CDU pada, pominje se i mogućnost da negde padnu i ispod cenzusa, čekaju nas izbori u Francuskoj, Makron odlazi. Kako će se sada tu stvari odvijati? Makron je do sada bio neko ko je važio za saveznika ili neko ko nije bar toliki protivnik Beograda na putu ka EU i generalno.

„Naravno, svakako zbog ugovora sa ’rafalima’, rastuće privredne saradnje, aerodroma, verovatno metroa, Francuska jeste zemlja koja je poslednjih godina iskočila kao glavni saveznik, uslovno rečeno, Beograda i glavna spoljnopolitička adresa koja je radila i određene, neću da kažem usluge, ali radila je u korist Srbije na nekim drugim forumima. Francuska je bila inicijator blokiranja kosovskog članstva u Savetu Evrope pre dve godine, iz svojih razloga, naravno, ali je prosto između Beograda i Prištine jednostavno odabrala Beograd da se njemu više posveti. Francuska takođe gleda jugoistočnu Evropu kao prostor gde se nemačka privreda mnogo proširila, kao i da je celo proširenje EU na istoku Evrope mnogo više koristilo nemačkoj privredi nego francuskoj privredi. I ona pokušava, neću reći da suzbije nemački uticaj, ali da ga drži pod kontrolom, i da tamo gde može ostvari privilegovane odnose sa nekim od zemalja koje su tradicionalno ili geografski možda bliže nemačkoj sferi poput Srbije. Francuska je svakako zainteresovana i da sa mogućom promenom vlasti u Beogradu interesi i ugovori ostanu zaštićeni, što ne vidim da je u suštini sporno niti da je to pod nekakvom pretnjom, čak i da se promeni vlast. Biće svakako velika tema sledeće godine ko će biti francuski predsednik. Mislim da za Srbiju neposredno, na ovom nivou na kome sarađuju, neće biti neke posebno loše promene u tom smislu. No francuska desnica, da kažem Marin le Pen, važe za ’evroskeptike’, odnosno nisu baš nešto zainteresovani za proširenje EU, i zapravo bi se očekivalo hlađenje te politike na širem frontu, ne samo prema Srbiji, nego i prema Ukrajini, Moldaviji, Zapadnom Balkanu itd. Kako bi ta dvostruka dinamika tekla, to je teško reći. Francuski izbori su negde u aprilu-maju. To je sledeće godine možda i najvažniji događaj koji bi nam bio signal eventualnih izmena politike. Ne nužno bilateralno prema Srbiji jer su određene veze ostvarene i mislim da ni neka buduća eventualno drugačija vlada neće od tih veza odustajati. One su čvrste i ugovorne, tu je i novac koji je uložen, tako da se od toga ne odustaje i ne menja se to tek tako. A da li će do promene te krovne politike proširenja i francuskog uticaja negativnog u tom smislu doći, to tek treba videti. U kojoj će formi doći, da li će uopšte doći, da li će se novi predsednik ili nova predsednica u Francuskoj zalagati gorljivo ili će to biti jedna od 10-15 usputnih tema, to ćemo tek videti, prerano je donositi zaključke.“

AfD pobedio na još jednim regionalnim izborima u Nemačkoj

Izlazne ankete

Svet 21.09.2026. 08:58

AfD pobedio na još jednim regionalnim izborima u Nemačkoj

Da li zapravo u tom smislu generalno jačanje desnice u Evropi ide naruku Srbiji ili ne ide naruku Srbiji? Možemo reći da ne ide naruku Srbiji u smislu da su te stranke uglavnom ne preterano zainteresovane za proširenje. A opet na bilateralnim odnosima bi možda sa ovakvom sadašnjom vlasti bolje sarađivali nego sa nekom drugom.

„Ako ostane sadašnja vlast, njima verovatno odgovara rast desnice u Evropi, ne samo zbog politike proširenja, nego zato što ti negativni trendovi u domaćoj politici nisu međunarodna tema toliko. Niko vas ne vuče za rukav, niko vas oko toga ne zapitkuje, imate dosta slobode delovanja. Ako ste zainteresovani za demokratiju, za neke liberalne tekovine, za drugačije politike prema medijima, prema gomili drugih stvari, vama trebaju drugačiji saveznici. Ta stvar se pokazala rastresitom, Evropska unija nije krompir pa kada zasečete da bude svuda isto, nego je to heterogena formacija i svako na neki način bira sebi saveznike i nađe ih. Prema tome se jako orijentišu politike. Mi smo se sa Mađarskom zbližili ne zato što postoje neki fantastični državni interesi, nego nije zgoreg da se zbližimo sa komšijskom državom, zašto da ne, bože moj, to je pozitivno, načelno. Ali zato što postoje dve vlasti, postoje one koje se razumeju naravno na dubljem nivou. Ti su se odnosi poslednjih meseci osetno ohladili. Nisu oni gori načelno, jer nema tu mnogo svađe niti bilo čega, ali ni susreta ni srdačnosti koji su bili vidljivi u poslednjim godinama u duetu između Viktora Orbana i Aleksandra Vučića.“

Mada je i jednoj i drugoj zemlji u interesu da proradi pruga Beograd–Budimpešta.

„Tako je. Sa mađarske strane se to sada preispituje zbog kineskog novca i prosto postoje neke formalne stvari svakako. Nije Budimpešta zainteresovana za neko pogoršanje odnosa sa Srbijom, ali svakako nije Srbija zemlja koja joj nešto posebno znači. Ali želi da readresira svoju ukupnu evropsku politiku u tom smislu, donekle i regionalno. Ta se partnerstva grade 90 odsto na osnovu neke vrste ideološke bliskosti, 10 odsto na osnovu državnog interesa. Pa se taj državni interes prepakuje u javnosti, pošalju se poruke i sve ostalo, ali bliski sa bliskima sarađuju. I to se na neki način čini.“

Pa je moguće da dođe do disbalansa, tamo jača desnica, a da u Srbiji pobedi neko drugi.

„Pa, sad, evo u Švedskoj su bili izbori na klackalici, ali evo krajnja desnica izgleda neće moći da uđe. Švedska je zemlja koja je standardno blokirala Srbiju po pitanju demokratije. Da li bi druga vlast to činila? I to je bila vlast desnog centra. A to je vlast koja u suštini gleda Rusiju kao glavnog neprijatelja i na tom osnovu će da prelome gomilu drugih politika u Evropi, samo zavisi kako je ko receptivan za koju vrstu poruka.“

Isto je i sa baltičkim državama.

„Naravno. Neko će vas gledati kao malog Rusa, a neće vam to pomenuti, ali će vas kritikovati zbog demokratije. A u pozadini vas gleda kao platformu za rusko dejstvo u Evropi. To je percepcija Srbije kod bar pola Evropske unije, bar pola javnosti i političara i stranaka povrh svega toga. Da kažem pola. Imate ovaj incident u Lajpcigu što je bio sa, navodno, ruskim dronovima, pa se pominje srpska veza, da li su neki Srbi učestvovali itd. To se po njihovim medijima piše, to se pamti, to se računa. Kod nas je to skrajnuto iz očiglednih razloga, da ne grešim dušu, ali prosto se kod nas pamti. Percepcija naše zemlje je višestruko negativna u suštini.“

Prognoze za AfD, kakve mogu da budu?

„Pa ne znam, pokrajinski izbori i đene-đene. Ne znam da li će moći da formiraju vladu u Saksoniji-Anholt. U Berlinu oni stoje loše i tu ne mogu uzeti vlast, nema šanse. To je spor marš kroz institucije. Oni desetak godina rastu i tek su sada uspeli da u jednoj pokrajini uzmu većinu. Tu je veći problem politika CDU-a ili ukupnog liberalnog centra koji, da bi se dodvorio desnom glasaču, da bi njega držao pri sebi, da ne bi odlutao u krajnju desnicu, vodi sve tvrđu budžetsku politiku, sve tvrđu politiku prema migrantima... Zapravo se polje delovanja pomera udesno. Mislim, ako je neko zainteresovan, u negativnom smislu, za rast desnice, to je zapravo glavni trend. A to da li će neka desna stranka neki dobar skor ostvariti, to je samo krajnji simptom šireg trenda. Sledeći nemački parlamentarni izbori su u tom smislu značajni i problematični. Pogotovo ako se nastavi slab ekonomski rast, auto-industrija je u sve većem problemu, ljudi su nezadovoljni, a vladajuće stranke deluju prilično bezidejno i bez ikakvog čvrstog hvata sa realnošću i sa trendovima koji utiču na svakodnevicu kod ljudi.“

Oni uglavnom forsiraju strah od Rusije?

„Da, ali i sa tim laviraju, nije ni to preterano popularno. Strah od Rusije znači veći vojni budžet, odnosno manje para za sve ostalo. A ljudi će reći – pa čekaj, šta mi sada znači strah od Rusije ili bilo šta? Rusija je, na kraju, nuklearna sila, šta ćemo mi da ratujemo sa njom, daj ti meni pare za škole, bolnice, za socijalno, za bilo šta drugo. Iz pozicije Beograda, nama je svaki rast nemačke desnice istorijski problematičan. To je moj stav. To što neko možda ima ideološku bliskost, meni to zaista ne znači ništa. Svaki rast nemačke desnice lako može da otkliza u nešto neželjeno, i ja kao Srbin, kao čovek koji živi u Srbiji, na ovom prostoru čak generalno, ne mogu da posmatram sa simpatijama, prosto moram da gledam kroz jedan sivo-crni okvir.“

I sa nekom strepnjom.

„Pa, mislim ono, ’Spuštavah se ja na vaše uže...’.“

Poslednje pitanje tiče se same Evropske unije i njene unutrašnje transformacije o kojoj se već toliko dugo priča. Znaju li oni kuda idu i da li su odredili neki put?

„Ne, kratak odgovor je ne. Postoje razne debate, koje su vrlo nestrukturisane. Kovid je to preklopio. To je bila konferencija o budućnosti Evropske unije, gde su oni imali godinu dana razgovore na političkom nivou, na nivou društava u raznim zemljama, i bili su neki predlozi, to je bila knjiga od 700-1000 strana preporuka o transformaciji, i ništa se nije sa time uradilo. To je sve kovid preklopio i gurnuo u stranu. Ali ne postoji strukturisana debata, ne postoji usaglašeno telo da kaže – evo sad se tako misli – u kojem sede predstavnici svih zemalja i godinu dana imaju da nešto reše i da daju predloge koji su usaglašeni. To ne postoji. Postoji svaki dan jedna vrsta kakofonije sa nekim predlozima, sa nekim idejama, ali ništa od toga se ne zadržava u etru. Ništa se ne pomera sa mrtve tačke, od svih tih ekonomskih podešavanja, onaj Dragijev takozvani izveštaj o konkurentnosti Evrope, to je ostalo zanimljivo, zbog globalne konkurentnosti Evrope zato što nemaju kritične sirovine, zavise od uvoza iz Kine itd. Amerika koja već, prosto, radi direktno protiv Evropske unije. A onda se postavilo pitanje – čekajte, to su sve reprezenti italijanske, nemačke i francuske industrije koje loše stoje. Ali industrija u Poljskoj cveta, u Češkoj takođe, u Mađarskoj takođe jako skače, u Rumuniji... Zašto niste uključili ljude iz Istočne Evrope koji mnogo optimističnije gledaju na zajedničko tržište, na budućnost Evropske unije, nego samo ove depresivne i pasivne ljude iz Brisela, Berlina, Pariza, kojima je sve nešto mračno i koji nude mali rast i ništa drugo. Dakle, to su vrlo nesvrsishodne debate koje više liče na javne svađe i zapravo se ništa ne dešava i nijedan se rezultat ne može provesti i ne postoji čak nijedno telo i nijedan okvir nije napravljen u kome bi se reklo – dobro, ovi ljudi će da smisle nešto, i kada budu smislili oni će nam reći kojim putem treba da idemo. To je zaista jedna kakofonija. Višeglasje, bez saglasja, bez dogovora i bez plana. Ima dobrih ideja, možemo sa različitih ideoloških strana reći, niko se ne zalaže za raspad Evropske unije, nema radikalnih ideja u tom smislu, i svako želi da ojača već ono što ima. Samo su, zapravo, neusaglašeni oko toga koje su tačne mere i na koji način taj okvir mogu da rade. I svaka promena Lisabonskog sporazuma zahteva saglasnost svih 27 članica. A to je gotovo nemoguće ostvariti, za bilo šta. To je fundamentalni problem.“

To je početak i kraj.

„Pa, vratimo se uvek na to.“

Ima li prečice do Evropske unije?