Vesti
27.01.2021. 14:25
Đoko Kesić

Mit o majci

h_99318517.jpg
Izvor: EPA / Srdjan_Suki

Smrću Josipa Broza, padom Berlinskog zida i odlaskom sa srpske političke scene relikta komunističke revolucije, okamenjenih i neprikosnovenih lica poput braće Marković, Mome i Draže, ali i Petra Stambolića, mnogo šta se promenilo, pa i ocena boljševika da je Vera Miletić, majka Mire Marković, „najveći izdajnik revolucije“.

Za pomenutu trojku koja je žarila i palila Srbijom decenijama u drugoj polovini prošlog veka, Slavoljub Đukić novinar, istraživač, publicista i najpouzdaniji hroničar tog vremena, rekao mi je da su „oni najveće zlo koje je ikad vladalo Srbijom. Njihova podanička i beskičmena politika je toliko unazadila i pokopala Srbiju, iz toga se nećemo izvući ni u narednih pedesetak godina.“

U prošlom broju „Ekspresa“ bavili smo se fenomenom, odnosno frustracijom Mirjane Marković, suprugom bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, koja je svojim političkim i inim delovanjem, najverovatnije zbog zle sudbine svoje majke Vere Miletić, nanela Srbiji takođe veoma teške posledice. „Ekspres“ istražuje kako je Mirjana Marković, u nemilosrdnoj sredini, prešla put od ratnog siročeta bez oca i majke do najmoćnije i najomraženije žene u istoriji Srbije, bez namere da je rehabilituje?

Otac ko očuh

U selu Malo Crniće kod Požarevca, gde je Mirjana Marković živela kod babe i dede po majci do svoje četrnaeste godine, zvali su je Baca. Pogrdno - odbačena i ničija. Te godine umrli su joj baba i deda, pa je partija naredila njenom biološkom ocu Momi Markoviću da je primi u svoju kuću. On to čini, ali okrutno joj, po svedočenju Smilje Avramov, profesorke Pravnog fakulteta u Beogradu, saopštava: “Ja sam te morao usvojiti, ja sam to učinio po nalogu partije, ali ti nisi moja, ja ti nisam biološki otac.“

Foto: EPA-EFE/SRDJAN SUKI Foto: EPA-EFE/SRDJAN SUKI

U svojoj četrnaestoj godini, po svedočenju profesorke Avramov (beleži za „Nedeljnik“ Darko Hudelist), Mira Marković saznaje da je njena majka „Vera Miletić najveći izdajnik revolucije“.

Dakle, Mira Marković nije imala problem samo sa ocem, nego je dobila i kompleks majke. Da njena sudbina bude što kompleksnija, namestili su život i ljudi koji su u međuvremenu postali narodni heroji. Mirjana Marković je „opijena idejama lenjinizma i titoizma“. Imala je četrnaest godina, bila je učenica gimnazije u Požarevcu, poletni omladinski aktivista i „kandidat za prijem u Savez komunista Jugoslavije“ kad je saznala za majčinu sudbinu. Koliki i kakav teret za nejake godine?

Povezane vesti - Dopuna za portret Mirjane Marković

Nekako u to vreme Mirjani je pokazano i kratko pismo njene majke Vere Miletić, upućeno ćerki Mirjani, piše u svojoj knjizi „Tajne enigme Vere Miletić“ obaveštajac i pisac Đurica Labović. Pismo je Vera pisala u logoru Banjica u Beogradu, a poslato je preko neke logorske veze, upućeno na adresu Verinih roditelja. Labović piše da su to pisamce desetinama puta čitale Verine sestre Olga i Branka. Pismo je u tim gimnazijskim danima došlo i u ruke Mirjane Marković.

Vera je pisala da u svom poduhvatu nije usamljena, da će ideja za koju se borila pobediti i da je sloboda na pomolu... Na kraju se nada da joj je ćerka živa i da će je školovati... “Drago bi mi bilo kad bi bar na svečanostima nosila cvet u kosi, ne samo kao sećanje na majku, nego bi to bila jedna stalna spona između nas dve...“

Labović u knjizi navodi da je ovo Verino pismo rekonstruisao po sećanjima njene sestre Olge i ćerke Mirjane.

Mirjana Marković, sa svim traumama odrastanja i apsolutno traumatičnim otkrićima da je njen biološki otac Momo Marković nije priznavao kao ćerku i da je njena majka Vera Miletić istorijski obeležena kao “izdajnik revolucije bez presedana”, u gimnazijskim danima nastavila je da živi revolucionarni život svoje majke. Razlika je bila samo u tome što ona nije želela da prihvati pomenuti sud partije. Zapravo, njen potonji celokupni politički život pretvorio se u mučnu i do kraja neispričanu moru.

Hroničari beleže da je požarevačka gimnazija još od tridesetih godina prošlog veka pa do Brozove smrti bila poznata kao rasadnik revolucionarnih ideja. Najpre majka Vera je još u sedmom razredu postala simpatizer, a potom kao srednjoškolka bila odan vojnik komunističke ideje. Sličnim putem je, kako to život ume da ispiše, krenula i njena ćerka. Međutim, Mirjana je tek kao supruga Slobodana Miloševića, prvog komunističkog vođe i predsednika Srbije, postala strah i trepet – glavni arbitar srpske političke scene.

Jedno vreme pisala je autorske tekstove u beogradskom nedeljniku “Duga”, iz kojih se mogla videti politička sudbina važnih igrača u Srbiji. U tim vremenima svi politički akteri u Beogradu su sa dužnom pažnjom čitali njene tekstove, između redova naslućivali sopstvene sudbine i čekali. Određena grupacija političkih i drugih javnih aktera je živela u strahu.

Moma Marković Moma Marković

To se prvenstveno odnosilo na braću Marković, Momu i Dražu, ali i političku dinastiju Stambolić. Dragoslav Draža Marković je gnevan, van kontrole, reklo bi se i u strahu pričao sa političkim istomišljenicima i novinarima, upozoravao da je Baca (namerno je koristio taj posprdan nadimak koji je nosila Mira Marković još iz detinjstva) postala izbezumljena, frustrirana osoba, da je kao takva opasna i da se sveti. Strah Draže Markovića je bio vidljiviji posle Osme sednice CK SK Srbije gde je Milošević pobedio svog kuma Ivana Stambolića, kada su “njih dvoje došli na vlast”. Ona za zlu sudbinu svoje majke direktno optužuje braću Marković i Stamboliće. Draža je tvrdio da je “Slobodan Milošević posle Osme sednice postao njen (Mirin) instrument u njenom izravnavanju računa sa prošlošću”.

Strah

Petar Stambolić, ma kako to danas petparački izgledalo, sasvim izvesno živeo je u velikom strahu, pitajući se da li to ćerka Vere Miletić ima neki novi dokaz o njegovoj ulozi u Verinoj misiji u Beogradu krajem 1943. godine. Sa sigurnošću valja verovati u njegov strah, zbog kojeg je od Službe Državne bezbednosti uoči Osme sednice tražio njen dosije. Da nije strahovao, zašto bi ga tražio?

Petar Stambolić Petar Stambolić

Strahovanja braće Marković, Mome i njegovog mlađeg brata Dragoslava, kao i političkog klana oko Petra Stambolića su bila srazmerna njihovoj krivici za pad Vere Miletić. Ostaje i sumnja da se i smrtno stradanje Ivana Stambolića može čitati u toj “kristalnoj kugli”.

Kakvu ulogu je Mirjana Marković imala u srpskoj politici od Osme sednice 1987. do 5. oktobra 2000. je poznato. Nevesela je to priča, prepuna političkih grešaka i nedostatka državničke pameti u vremenima raspada SFRJ u krvavom građanskom ratu. Naravno, valja imati na umu da tadašnji predsednik Srbije i najmoćniji čovek u svekolikom pravoslavlju srpske provijense nije glavni krivac za raspad SFRJ i građanski rat, ali je zbog osionosti, samovolje i nedostatka državničke vizije (u čemu je važnu ulogu imala njegova supruga Mirjana Marković) preskupu cenu platila Srbija i Srbi uopšte.

Povezane vesti - TAKO JE ZAPISALA MIRA: O demonstracijama 1996, omladini, Slobodanovoj misiji…

Zbog čega je Vera Miletić 78 godina posle pogibije (?) danas bitna i da li bi se njena skromna revolucionarna uloga u našu javnost vratila na velika vrata da nije majka Mirjane Marković, čije je političko prokletstvo u srpskoj javnosti ravno, ako ne i veće od proklete Jerine? Da li bi se život i ilegalni revolucionarni rad Vere Miletić pomerio za jotu od naučnih istorijskih istraživanja, gde je njeno ime bilo ravno nemalom broju onih mladih usijanih glava koje su verovale u ideje lenjinizma i titoizma i u svetliju budućnost da njena ćerka nije bila Mirjana Marković?

Minoran pokret

Ovo pitanje sam postavio nekolicini poznatih srpskih istoričara. Oni (bili su njih trojica), mali okrugli sto, dogovorili su se da se potpišu kao grupa istoričara. Napominju da je partizanski pokret u Srbiji do 1941. bio skoro minoran. Gro partizanskih jedinica iz Srbije povukao se u Bosnu, ostalo je nekoliko jedinica poput te na Kosmaju i u okolini Požarevca pa do Venčaca. Poznato je takođe da je Bil Dikin, engleski obaveštajac koji je dugo boravio u Vrhovnom štabu partizanske vojske, na ostrvu Vis u proleće 1944. pitao Broza (koji je tek obukao svetloplavu maršalsku uniformu): Maršale, šta ćete da uradite kad dođete u Srbiju, tamo je vaše vojske premalo, većina stanovnika je uz Dražu Mihailovića, a Srbi vam čine polovinu ukupnog stanovništva Jugoslavije?

U tom miljeu se našla i Vera Miletić. Ona je, van sumnje, bila obrazovana, odana, sa stažom iz beogradskih studentskih dana gde je radila sa srednjoškolskom omladinom. Mitingovala je među studentima i svakako je bila poznata policiji. Međutim, među omladinom u Srbiji svakako je bio nemali broj sličnih. Da se nisu dogodile određene okolnosti, njena ljubav sa Momom Markovićem, i pre toga njena ljubavna avantura sa Petrom Stambolićem, zatim odluka partije da ide u Beograd praktično na streljanje, ona u istoriji teško da bi bila registrovana. A činjenica da je njena ćerka Mirjana Marković posle Osme sednice postala politička sveukupna moć koja je činila sve da je rehabilituje, samo potvrđuje te pretpostavke.

Vera Miletić; Foto: arhiva Đ. Labović Vera Miletić; Foto: arhiva Đ. Labović

Političko delovanje, ilegalni rad i njena izdaja za istorijska izučavanja su dragocena jer pripadaju teškim i surovim vremenima. Sve ostalo je kliše, čije klatno se kretalo između dve krajnosti: herojstva i izdaje.

Naši sagovornici, obrazlažući izdaju Vere Miletić posle hapšenja 5. oktobra 1943, govore da je veoma mali broj komunista, mogu se nabrojati na prste dve ruke, poput Jelene Ćetković, koji su izdržali neverovatnu torturu Gestapoa i Nedićeve policije, a da nisu propevali. Pa pre pada Vere Miletić u jednoj provali u beogradskoj komunističkoj ilegali, uhapšeno je više od pet hiljada ljudi, 1.400 je oslobođeno, ostali su završili u kazamatima Četvrtog antikomunističkog odeljenja Božidara Bože Bećarevića i u Gestapou. I oni su svi redom potkazali sve svoje veze. Ljudski je bilo i progovoriti, nisu svi imali visok prag bola.

Komunistička partija Jugoslavije bila je jednako surova kao i njihovi protivnici. Sve koji su progovorili proglasili su ih za izdajnike i saradnike okupatora „da bi spasli svoje male bezvredne živote“, govorio je Aleksandar Ranković na Partijskom kongresu 1948. Nisu imali ljudsku meru, nisu oni izdali da bi spasli svoje živote, nego jednostavno nisu izdržali, što je apsolutno ljudski. Ako je Vera Miletić progovorila pod takvim mukama, nije od dobre volje bila saradnik, nije izdržala pod takvom torturom, postavlja se pitanje da li iko zna do koje granice obični ljudi mogu da izdrže neverovatnu  torturu? Poznate su i one najodvratnije metode da mučeniku raseku stomak, miša stave na tu ranu, a iznad miša spuste komad leda, pa životinja beži u toplo, u ljudski stomak. Retki su bili oni istrenirani za specijalne operacije, koji su bili do kraja svesni, rezonovali su - bolje da me oni ubiju nego da popustim, pa će ubiti i druge.

Social Network Post 1920x10802

Izdaja

Neko može visokom motivacijom svesti da nadvlada bol, ali ogromna većina to nije mogla... Surovi sud boljševičke revolucije nije poznavao tu toleranciju.

Na naše pitanje koliko je sudbina i izdaja Vere Miletić uticala na psihosomatsko formiranje njene ćerke Mirjane Marković, naši sagovornici odgovaraju: „Za svako dete gubitak roditelja u najranijem detinjstvu, čak i u mirnodopskim uslovima, bolest ili neki drugi razlog, bolan je. Tako da su sa ljudske strane reakcije Mire Marković očekivane i u nauci poznate. Psiholozi i psihijatri bi to bolje znali, svakoj ideologiji je to blisko, psihijatri to tumače kao duboko usađeni kompleks. Ali nije to naš teren. U svakom slučaju, važno je ponoviti - sud profesorke Smilje Avramov ’nismo smeli dozvoliti da Mira Marković uđe u politiku’ apsolutno je ispravan. Međutim, mi nemamo ukorenjenu svest o tim relacijama, a nije retkost da se nešto slično događa i u uređenim društvima“, kažu trojica istoričara.

Nesporni činioci drame majke i ćerke, dakle Vere Miletić i Mirjane Marković – braća Marković, Momo i Dragoslav, Petar Stambolić i dr Blagoje Nešković, po mišljenju naših sagovornika istoričara su u ovoj priči nedorečeni. Jedan od istoričara, uz saznanje da je Vera Miletić pre Mome Markovića imala ljubavnu avanturu  sa Petrom Stambolićem, kaže da je „čika Pera bio alav na žene“ i podseća na veliki skandal koji je ugrozio jedan kongres CK SK Hrvatske, pošto je baš on imao ljubavnu avanturu sa suprugom čuvenog generala i partizanskog komandanta Đurića. Ima li tu analogije sa čudnim ponašanjem druga Petra u slučaju pada Vere Miletić 5. oktobra 1943. godine?

Povezane vesti - Mirjana Marković – supruga predsednika, doktor nauka, lice s poternice…

Profesor Žarko Trebješanin, najugledniji srpski psihijatar, kaže da je čitao dosta toga o Veri Miletić: “To je baš jedna tragična sudbina i mnogo govori o tom vremenu, a sigurno je to ostavilo bitan uticaj, pečat čitavoj ličnosti Mirjane Marković, tako da je ona verovatno i odrastala pod tom težinom u senci sudbine svoje majke. Pored toga, nju je pritiskao taj rašomon oko očinstva, i onih reči koje je izgovorio Moma Marković, koji je na kraju i priznao očinstvo, ali je u Mirinoj 14. godini to poricao. I to je strašno opterećenje. I to objašnjava njen fanatizam i tu osvetoljubivost koju je imala. Kad sve to povežete da je Mira Marković u mladosti bila komunistički fanatik, pa i nejasna ponašanja visokih partijskih funkcionera, braće Marković, Mome i Draže, Pere Stambolića i Blagoja Neškovića prema njenoj majci - oni su postali narodni heroji, a ona izdajnik. To je surovo vreme, ali to je za antičku dramu. Mene čudi da to niko nije dramatizovano, napisao dramu, roman... To su takve dileme, takvi lomovi, progoni i ljudska stradanja“, kaže profesor Trebješanin napominjući da sve izgovoreno ne treba mešati sa sudovima o političkom delovanju Mirjane Marković.

U suštini, sa ove istorijske distance, sadašnja biografija Vere Miletić ispisana rukopisom njene ćerke Mirjane Marković, ali i nekim drugim okolnostima, uveliko je nadrasla lik i delo koje je baštinila kao politički aktivista i član mesnog komiteta SK Požarevac, a potom kao vodeći partijski ilegalac u Beogradu u jesen 1943. godine. U toj biografiji mnogo šta zavređuje detaljnu analizu, ali ona je svakako nadgrađena zaslugama njene ćerke.

Nastaviće se

 

Kad i kako je streljana Vera Miletić?

Radeći ovaj serijal i prelistavajući obimnu arhivsku građu o oktobarskoj provali u beogradsku partijsku organizaciju, najpre sam prihvatio logičnu činjenicu da je Vera Miletić streljana 7. aprila 1944. godine u logoru na Banjici. Tako piše u zvaničnim dokumentima.

Međutim, zagolicala me je tvrdnja profesorke Pravnog fakulteta u Beogradu dr Smilje Avramov, koja je u razgovoru za „Nedeljnik“ rekla: “Bila je priča da su Veru Miletić sa sobom poveli Nemci, što nije tačno. Ja sam proverila, odnosno to sam čula od emigracije, i to od jednog čoveka koji je bio u policiji. Nju je lično ubio Vujković. Čuveni Vujković... Ja sam to zapamtila u emigraciji.“

Igrom slučaja, skoro istovremeno dok sam čitao izjavu gospođe Avramov, u jednom arhivu došao sam do dva zanimljiva dokumenta (čije kopije objavljujemo), koja me navode na pomisao da u tom dimu ima i vatre, odnosno da je odavno postojala sumnja kako i gde je završila Vera Miletić?

U prvom dokumentu koji je overen protokolarnim pečatom Narodna Republika Srbija, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove, Uprava državne bezbednosti upućuje zahtev Sekretarijatu za unutrašnje poslove NO Sreza – odseku državne bezbednosti Požarevac u kojem nalažu da ih obaveste „… da li je u životu i šta radi Miletić Vera, bila student filozofije, rođena...“. Ovaj dokument je zaveden pod datumom 30. 10. 1959. godine.

Dvanaest dana kasnije, 12. 11. 1959. Sekretarijat za unutrašnje poslove Sreza požarevačkog, odsek Državne bezbednosti odgovara: “Povratkom Vašeg  akta... obaveštavamo Vas: Miletić Vera, biv. student filozofije, rođ. 1920. godine, streljana je po oslobođenju u Požarevcu.

Smrt fašizmu - sloboda narodu!“, piše u drugom dokumentu.

Uz ove dokumente stoji tvrdnja da su Bećarević i njegovo društvo iz Gestapoa bili veoma zadovoljni “učinkom” Vere Miletić. Ona je, po arhivskim dokumentima, denuncirala ravno 286 ilegalaca, simpatizera, skojevaca i članova KPJ. Mnogi su posle ove provale uhapšeni, ne samo u Beogradu nego i Požarevcu i široj okolini. Po tim tvrdnjama, Bećarević je Veru smestio u jednu garsonjeru u Igumanovoj palati, pa je svake večeri vozio u banjički logor. Preko puta Igumanove palate, tamo gde se danas nalazi Pozorište na Terazijama, bio je smešten Gestapo.

Sa druge strane, službenik i publicista Đurica Labović u svojoj knjizi “Tajne enigme o Veri Miletić” (koju je poručila Mirjana Marković) citira dopis koji se, navodi on, nalazi u Istorijskom arhivu Beograd, a u kojem piše da su prilikom ekshumacije streljanih od 22. do 26. avgusta 1959. godine, iznad dve masovne grobnice u Jajincima, nađeni drveni krstovi i piramide sa više ispisanih imena. Tom prilikom identifikovano je 20 leševa i pod rednim brojem 13 navedeno ime i prezime Vere Miletić. Nalaz komisije na licu mesta verifikovala je Verina mlađa sestra Branka.

Događaj o kojem piše Đurica Labović dogodio se ravno 15 godina i pet meseci od 7. aprila 1944. kada je navodno streljana Vera Miletić. Po neposrednim saznanjima profesorke Smilje Avramov, nju je tog dana iz pištolja likvidirao Svetozar Vujković, komandant logora Banjica.

Šta bi na Labovićevu tvrdnju rekli savremeni forenzičari?

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
fog
5°C
18.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve