Dopuna za portret Mirjane Marković

Dopuna za portret Mirjane Marković

Foto: EPA /STR YUGOSLAVIA OUT


O Veri Miletić, članu Okružnog komiteta KPJ za Požarevac, koja je po mišljenju komunističkog vođstva SRRJ „svojim kukavičkim držanjem pred klasnim neprijateljem napravila najveću provalu u istoriji komunističkog pokreta u Beogradu krajem 1943. godine…“, ispisane su tone papira. Ali to ne znači da je „slučaj Vere Miletić“ objektivno razjašnjen do kraja, niti da su u celini sagledane posledice tako rigidnog stava KPJ. Na kraju, poslednjih godina u javnom političkom i naučnom govoru sve su prisutnije ocene da je u njenom slučaju „revolucija jela svoju decu“, a sve češće se postavlja i pitanje mentalnih veza majke Vere Miletić i njene ćerke Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića, koja je u javnom govoru u Srbiji krajem prošlog veka obeležena kao najveće zlo koje je na ovim prostorima nosilo suknju.

Priči o Veri Miletić i Miri Marković vratio nas je intervju dr Dušana Stupara, bivšeg načelnika Resora Državne bezbednosti za Beograd, koji je u intervjuu „Ekspresu“ rekao da je bio “svedok i žrtva patološke mržnje gospođe prema porodici Stambolić“. Bivši bezbednjak pripoveda: „Uoči čuvene Osme sednice CK KP Srbije 1987. pozvao me je glavni šef Svetomir Lalović, republički sekretar za unutrašnje poslove: ’Ti čitaš sve što ti dođe do ruke. Svakako ti je poznato da Služba ima dosije Vere Miletić, ona je majka one…’

’Znam, ima dosije, sve ok’, odgovorio sam.

’Vidi, Petar Stambolić me je molio da mu dam taj dosije na revers, vratio bi ga za nekoliko dana. Ajde, molim te, da mu učinimo to, javiće se on ili će poslati nekoga iz svog obezbeđenja, to su naši momci, sa reversom. Ajde, učini to…’, rekao je Lalović.

Narednog dana došao je momak sa reversom, ja sam mu po naređenju Svetomira Lalovića dao dosije Vere Miletić. To je bio početak priče. Pošto je na Osmoj sednici pobedio Milošević a ja sam bio privatno blizak sa Ivanom Stambolićem, u Službi se postavilo pitanje zašto je dosije o Veri Miletić ustupljen Petru Stamboliću. U tom dosijeu koji sam čitao detaljno se opisuje ’najveća i najsramotnija provala’ u revolucionarnoj istoriji komunističke Srbije, ali pišu i neki drugi detalji. Tamo je zapisano da je Vera Miletić bila u emotivnoj vezi sa Petrom Stambolićem pre Mome Markovića.

U Službi je oformljena komisija da istraži ovo pitanje, Svetomir Lalović je svedočio da mi je dao naređenje, ali mene su izbacili iz Službe ’zbog grubog kršenja kodeksa Službe’.

U naknadnim razmišljanjima počeo sam da shvatam svu frustraciju gospođe Marković, zbog nasleđa koje je kao ćerka ’izdajnika revolucije’ nosila od ranog detinjstva pa do kraja života“, govorio je Dušan Stupar.

Povezane vestiTAKO JE ZAPISALA MIRA: O demonstracijama 1996, omladini, Slobodanovoj misiji…

Sličan razgovor vodio sam sa uglednim kolegom i velikim jugoslovenskim i srpskim novinarom Slavoljubom Đukićem. Slava i ja se dugo poznajemo, ali vraćam se našim razgovorima iz 2016. kad smo radili veliki intervju za „Ekspres“. Nalazili smo se danima, pričali o svemu, to „o svemu“ znači o novinarstvu i o politici.

Slava je bio fenomen, od njega bi svi početnici u novinarstvu morali da uče. On se držao principa – svaki razgovor sa političarem valja zapisati istog dana, ukoliko razgovor nije sniman elektronski. Posle se ti razgovori talože i vešta ruka počne da pravi mozaik. Na kraju pokojni Slavoljub Đukić bio je najtemeljniji istraživač i hroničar važnih političkih događaja posle Drugog svetskog rata u Srbiji.

Social Network Post 2000x20002

Politika i patologija

O Miri Marković, Slavoljub Đukić mi je rekao:

„Sa njenim političkim stavovima i radom koji je naneo ozbiljnu štetu Srbiji nikad se neću složiti, ali žao mi je što u mojim beleškama o Miri Marković nisam stigao da istražim tu njenu patološku vezanost za majku Veru Miletić, koju nikad nije videla. Vera je svojoj vanbračnoj ćerki dala ime Mira – Mirjana, što je bilo njeno kodno partizansko ime. Devojčica je rasla u atmosferi gde su joj dali nadimak Baca (odbačena)…

Pa i ta njena izdaja, u tadašnjem partijskom vrhu je prestrogo ocenjena. Sećam se da je pre njene ’izdaje’ u Beogradskoj partijskoj organizaciji bilo više provala, posle jedne bilo je uhapšeno više od 5.000 ljudi. A Petar Stambolić, koji je, dok je Vera radila u Beogradu, takođe bio tu, jedan je od retkih komunista kojem ništa nije falilo posle te ’velike provale’. Po svemu što sam posle čuo u razgovorima visokih partijskih funkcionera, uloga Petra Stambolića je bila pod velikom sumnjom“, pričao je Slavoljub Đukić.

Definitivan sud partije i ondašnje istorije o „provali Vere Miletić“ u jesen 1943. godine izrekao je Aleksandar Ranković na Petom kongresu KPJ 1948. godine: “Kukavičko, izdajničko i provokatorsko držanje pojedinaca, kao što su Ratko Mitrović, Vasilije Buha, Vera Miletić i Andrija Hebrang, koji su kapitulirajući pred neprijateljem radi spasenja svog kukavičkog života postali oruđe okupatora i klasnog neprijatelja“.

Povezane vestiTAKO JE ZAPISALA MIRA (II deo): O zaštiti zvezda i Boga, avetima, Jovici Stanišiću…

Sa ovim strašnim i neprikosnovenim sudom partije o Veri Miletić kolokvijalno nisu se svi slagali, ali jedina osoba koja je to skoro osvetnički prihvatila i ceo život posvetila naporima da se skine nepravedna ljaga sa Vere Miletić bila je njena ćerka Mirjana Marković, supruga bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

O posthumnom životu tragične ličnosti Vere Miletić nije mnogo pisano, mada je njen život i delo skoro u potpunosti bilo provokacija za novinare, publiciste, a bogami i za literate. Jer njen život je zapravo velika srpska tragedija.

Međutim, opširan i dragocen tekst Darka Hudelista „Četiri prokletstva Vere Miletić: Sudbina majke Mire Marković koja je odredila i njenu sudbinu“ („Nedeljnik“, 14. 4. 2019) piše upravo o tome. Autor razgovara sa Dobricom Ćosićem, koji je objavljivao tekstove u „Glasu“, glasilo Narodnooslobodilačkog fronta Srbije, u kojem je sarađivala i Vera Miletić.

Velike ambicije

„Čitao sam te njene tekstove u ’Glasu’… Vera Miletić je bila žena lepe pismenosti. Vrlo lepe pismenosti. Ja duboko saosećam sa sudbinom Vere Miletić… Ona je oklevetana na najgori mogući način. Ružan, ružan način.“

Hudelist postavlja pitanje uz ocenu: “Ne opravdavam njenu ćerku Miru Marković za sve što je u životu napravila, mogu razumeti njenu traumu“, a Dobrica Ćosić odgovara:

„Mira Marković je tragična ličnost, sa takvim povredama duše da je prosto bila predodređena za nesrećan život, za nesrećne odluke, za isključivost, mržnju, grandomaniju… Ona je bila žena s vrlo velikim ambicijama. To je bio revanš za majčin poraz, majčinu nesreću, tragediju… Ja sam tu njenu intimnu dramu razumeo i uvek sam osuđivao okrutnost boljševičku, okrutnost Titovih pristalica i partije, što je tako strogo, tako svirepo sudila tu mučenicu.“

Povezane vestiTako je zapisala Mira (III deo): O Draškoviću, Đinđiću, direktivama…

Darko Hudelist, Dobrica Ćosić i istoričar dr Venceslav Glišić apsolutno razrađuju zabeležena razmišljanja i dileme Slavoljuba Đukića.

„Meni je dr Venceslav Glišić rekao da je Petar Stambolić, jedan od trojice glavnih ljudi u Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju, od leta 1943. imao neka čudna ponašanja i čudne postupke u ta nepuna dva meseca – u septembru i početkom oktobra 1943, koliko je Vera Miletić delovala u svojoj specijalnoj misiji u Beogradu, kada ju je krajem avgusta 1943. doveo politički komesar PK KPJ za Srbiju Blagoje Nešković. Dok Vera Miletić očajnički čini sve od sebe, povezujući pokidane konce rasturene i praktično nepostojeće beogradske partijske organizacije, Petar se skriva po Beogradu, ima ranjenu nogu. A kad je Vera uhapšena 5. oktobra 1943, Petar umesto da javi ostalima šta se događa, da se sklanjaju, naređuje da se sklanja arhiva PK i oružje, a ne ljudi“, beleži Hudelist.

U brojnim arhivskim dokumentima stoji sumnja da je upravo Petar Stambolić bio jedan od uticajnih partijskih uglednika koji su širili glasine o izdaji Vere Miletić. Sam Dobrica Ćosić je bio izričit: “Ne isključujem tu mogućnost… Apsolutno, Pera Stambolić u tom beogradskom rukovodstvu, u svojoj beogradskoj fazi, dok je bio ilegalac, nije sasvim čist čovek. O tome se šaputalo… Šaputalo se da to doba nije bilo slavno za njegovu ličnost.“

Logika nalaže da Petar Stambolić uoči Osme sednice CK SK Srbije nije tek tako tražio dosije Vere Miletić iz Arhiva Državne bezbednosti. Zapravo, sa ozbiljnom sigurnošću on je rezonovao ovako: “Sve dileme o mojoj ulozi u izdaji Vere Miletić u partiji su otklonjene. Jedino gde može da stoje i drugačija svedočenja su dokumenta u posedu Resora Državne bezbednosti.“

Vera Miletić; Foto: arhiva Đ. Labović

Vera Miletić; Foto: arhiva Đ. Labović

Da li je Petar Stambolić bio zadovoljan dokumentima koji su bili upakovani u dosijeu Vere Miletić? Da li je, možda, neki dokument kao kompromitujuće svedočanstvo o „slavnom komunisti“ nestao baš u njegovim rukama? Sasvim moguće da su ovo važna pitanja…

Sve ovo svakako bilo je posve jasno i Mirjani Marković, što je, verujem, podstaklo dodatnu surevnjivost prema Stambolićima. Petar je bio „van političkog stroja“, ali Ivan, na njegovu žalost, bio je tu, ali u suparničkoj političkoj koloni.

Šta piše u dosijeu Vere Miletić koji se i dalje nalazi u posedu SDB, odnosno BIA? Iz Arhiva Srbije na molbu „Ekspresa“ da nam dozvole pristup ovim dokumentima ljubazno nam je odgovoreno: “To je dozvoljeno samo ljudima koji se bave naukom, znači istoričarima, istraživačima i drugim naučnim radnicima“.

Povezane vestiTako je zapisala Mira (IV deo): O rezidenciji, ukusu Jovanke i Tita, lepoti…

Uz sve ovo prisutne su spekulacije da je Mira Marković od kuma svog muža, dakle od Ivana Stambolića, dok su još bili u ljubavi, tražila da Ivan uradi nešto za rehabilitaciju Vere Miletić. Očigledno da on to nije uradio. Ali da li je mogao?

Kad bi se sumirali tragični životi Vere Miletić i njene ćerke Mirjane Marković, niko to jasnije i dublje nije sagledao od Dobrice Ćosića u razgovoru sa Darkom Hudelistom.

„Vera Miletić je velika žrtva te konspirativne ideologije boljševika. Ona je tragična ličnost, i kad bih imao više vremena, ja bih se tom tragedijom pozabavio. Vera Miletić zaslužuje pisca, istoričara… A što se tiče Mirjaninog oca Mome Markovića, on je bio loš čovek, sa lošom biografijom, kukavica je bio, i čovek koji je bio spreman za podao čin…“

Ocene da je ceo život Mirjane Marković bio zapravo „jedna osveta“, Ćosić misli da su „to prejake reči, ali u svakom slučaju sudbina njene majke bila je jedan bolni pokretač, jedan permanentan bol i pokretač mnogih njenih raspoloženja, depresija, sklonosti za veliku ulogu, za rehabilitaciju svoje majke. To su bili živi motivi u toj duši…“

Darko Hudelist beleži da ga je (sa fotografija) fascinirala intelektualna (pomalo hladna, svakako netipična) lepota Vere Miletić. Dobrica Ćosić je to opisao rečima: “Njeno lice nije označavalo ništa drugo nego intelektualnu, lepu, pametnu fizionomiju…“

Isleđivanje i mučenje

„Njene fotografije iz vremena ilegalnog rada u KPJ i partizanskog četovanja objavljene su u knjizi Đurice Labovića. A kad ih uporedite sa fotografijom koje je prorežimsko „Novo vreme“ od četvrtka, 23. decembra 1943. objavilo posle isleđivanja i mučenja u istražnom zatvoru u Đušinoj ulici u Beogradu, rečitije govore od bilo čega drugog. Na njoj se vide tragovi najstravičnijeg mučenja i zlostavljanja islednika Božidara Bećarevića iz Četvrtog antikomunističkog odeljenja Specijalne policije Uprave grada Beograda, koji su iz nje iznudili ono zbog čega je ona po završetku rata bila proglašena velikim ratnim izdajnikom: “Otkucavanjem četrdesetak njenih saradnika, beogradskih skojevaca i komunista, koji su nedugo nakon njenog iznuđenog priznanja svi redom uhapšeni i streljani, kao i ona sama.“

Povezane vestiSUMRAK JE POČEO U JULU: Jugoslovenska levica je bila Slobina igračka za Miru

Dr Venceslav Glišić, istoričar koji se skoro jedini dugo i apsolutno najtemeljnije bavio „provalom“ Vere Miletić krajem 1943, svedoči da Vera pod strahovitim mučenjima nije odmah izdala svoje partijske saborce. Priznala je posle tri, četiri dana. Glišić tvrdi da je Vera Miletić računala da je to bilo apsolutno dovoljno da ih najugledniji članovi Pokrajinskog komiteta CK SK Srbije obaveste, misleći na Petra Stambolića, Blagoja Neškovića i Vasilija Buhu. Međutim, oni to nisu uradili.

Venceslav Glišić je u više navrata tvrdio da je izostanak brze reakcije i očekivanog upozorenja o provali apsolutno jednak, ako ne i veći zločin od priznanja Vere Miletić. Glišić svedoči da se u trenutku hapšenja Vere Miletić Petar Stambolić nalazio u svom tajnom skrovištu u Krajinskoj ulici na Crvenom krstu, gde je bila smeštena i partizanska štamparija. U toj zgradi danas je Beogradsko dramsko pozorište. Petar Stambolić, po Glišićevom sudu, počinio je dva ozbiljna greha. Najpre, kad je obavešten da je pala Vera Miletić, Petar Stambolić nije obavestio članove i saradnike KPJ o tome šta se dogodilo, a bio je sa njima na vezi. Nije ih upozorio da moraju da beže, jer će i oni biti uhapšeni.

Stambolić je umesto toga naložio da se iz sedišta Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju na Avalskom drumu skloni sav partijski arhiv i oružje koje je tamo bilo sakriveno, što piše i u knjizi „Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945“. Spasavao je stvari, ali nije ljude. Glišić je u više razgovora sa mlađim kolegama istoričarima ispričao da je na tu temu razgovarao i sa samim Petrom Stambolićem:

„Pitao sam ga zašto o hapšenju Vere Miletić nije obavesti sve članove KPJ i skojevce koje je Vera Miletić držala na vezi? Stambolić je odgovorio da je dao nalog da se sva partijska arhiva i oružje sklone. Opet sam pitao zašto nije obavestio i ljude da se sklanjaju, a trebalo je? On je najpre odgovorio da nije verovao da će Buha provaliti. A zbog čega si onda sklanjao arhiv i oružje?

Pera je odgovorio da je policija brzo reagovala i da su veze bile pokidane, te da je te veze držala Vera, a ne on.“

Povezane vestiUbijen zbog prezimena

Ova priča o Petru Stamboliću je krajnje indikativna, ali niko docnije u partiji nije govorio o njegovoj odgovornosti. Venceslav Glišić navodi krucijalan podatak. „Petar Stambolić ’provalu’ Vere Miletić nije saopštio ni sestrama Bukumirovića, Jovanki, Srbijanki, Ružici i Vidosavi, koje su bile članovi KPJ. U vreme provale Petar Stambolić je jedne večeri bio kod njih, ali nije im rekao da se sklanjaju, da beže od mogućeg hapšenja. On je opet odgovorio: “Nisam verovao da će Buha provaliti.“

Dve od četiri sestre, Srbijanka i Jovanka su izgubile život. Srbijanka je streljana 7. septembra 1944, istog dana kad i Vera Miletić.

Venceslav Glišić je razgovarao sa Petrom Stambolićem pošto je proučio policijske papire o slučaju Vere Miletić. Pitao sam ga: „Pa sklonio si oružje a nisi ljude“, on je odgovorio: „Pa veze su bile pokidane i nisam mogao da ih obavestim. Podsetio sam ga da je obavestio Danicu Lončar, koja je bila članica Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

Priča o ulozi i nedelovanju Petra Stambolića u naredna tri dana posle 5. oktobra 1943. da obavesti članove i simpatizere partije ostala je nedorečena. Niko u vrhu partije Petru Stamboliću nije postavljao ovo važno pitanje, ali su svi, zajedno sa njim i sa Blagojem Neškovićem, proglasili Veru Miletić za izdajnika revolucije. Čak ni Josip Broz nije uzimao za zlo Petru Stamboliću očigledan zločin, drug Petar je napredovao u službi, obavljao je sve najvažnije funkcije u Republici Srbiji i u Brozovoj Jugoslaviji. Proglašen je za narodnog heroja. Isto odličje dobio je i Moma Marković, biološki otac Vere Miletić.

Moguće je da ovaj stav i nema direktne konekcije sa našom pričom, ali ne mogu da odolim da ne pomenem mišljenje koje mi je sa dosta gorčine saopštio Slavoljub Đukić: “Petar Stambolić, Moma Marković i njegov brat Draža Marković svojom poltronskom politikom okovali su Srbiju u bukagije na više decenija unapred.“

Ćutao i plakao

Petar Stambolić ili Blagoje Nešković, po mišljenju Venceslava Glišića, imali su tri dana na raspolaganju da obaveste ilegalce u Beogradu da se sklone. Jer, Vera Miletić, po uverenju ovog istoričara, nije ih denuncirala, dala im je vremena da se sklone na sigurno. Glišić tvrdi, a taj podatak se navodi i u pominjanoj knjizi „Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945“, da je padom Vere Miletić denuncirano oko 40 članova KPJ, skojevaca i simpatizera revolucije.

Istoričar Venceslav Glišić na temu zašto članovi Pokrajinskog komiteta CK KPJ za Srbiju, koji u vreme hapšenja Vere Miletić nisu upozorili članove partije i SKOJ, razgovarao je i sa Blagojem Neškovićem. “Nešković mi je rekao da je pitao Petra Stambolića zašto nije upozorio sve Verine veze, Stambolić je ćutao i plakao“.

Povezane vestiMirjana Marković – supruga predsednika, doktor nauka, lice s poternice…

Ostaje zabeleženo da je Blagoje Nešković tražio da se Janko Janković i Cvetko Crnjak, bitni konspirativni saradnici KPJ koje je i Vera Miletić držala na vezi, budu proglašeni za narodne heroje. Ti njegovi napori su bili prekinuti njegovim padom novembra 1952. godine. Zbog podrške rezolucije Informbiroa, izbačen je iz partije i smenjen sa svih funkcija. Imao je čin general-majora.

Dragoceno je svedočenje istoričara Venceslava Glišića, koji u neveseo portret Mome Markovića, oca Mirjane Marković, unosi jednu pozitivnu nijansu. Glišić svedoči da je Moma Marković barem verbalno pokušao da iz Banjičkog logora izvuče Veru Miletić. “Rekli su mi da je pokušavao od rukovodstva Pokrajinskog komiteta SKJ za Srbiju da isposluje da se Vera Miletić zameni za Nemce koje su partizani zarobili ili za kvislinge, što je značilo da je on za nju još uvek bio zainteresovan. Ili ga je grickala savest. Moma Marković je to mogao da traži od Petra Stambolića ili od Blagoja Neškovića. Međutim, o tom pokušaju nema pisanih tragova“, govorio je Venceslav Glišić.

Emotivna veza između Vere Miletić i Mome Markovića od početka je bila van šablona. Moma je dolazio u Požarevac i okolinu kao visoki partijski funkcioner, a Vera, tada opijena idealom boljševičke revolucije, imala je nepune 22 godine. U pričama očevidaca, „drugovi odozgo“ su imali običaj da „naplaćuju“ svoju poziciju u partijskoj hijerarhiji. Ali te veze su mahom za važne partijske funkcionere bile tipa „bez obaveza“. Vera i Moma začeli su malu Miru u jesen 1941. godine. Vera se porodila 10. jula 1942. Moma Marković ih je napustio tridesetak dana kasnije.

Povezane vestiKako se Mira Marković zaljubila u Slobu

Mala Mira, koja tada nije imala pravo na očevo prezime, ostavljena je kod Verinih roditelja u Malo Crniće, pošto je Vera morala da ide u partizane i da se bavi partijskim obavezama. Devojčica je prebačena na sigurno, kod dede Dragomira, nije bilo zgodno da Nedićeva agentura, četnici i Nemci saznaju da je Mirina mama komunista. Deda Dragomir je bio ugledan čovek sa ozbiljnom biografijom. Učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, više puta odlikovan, a prešao je i preko Albanije, u to vreme je bio upravnik Bajlonijevog mlina. Devojčicu Mirjanu, koja tada nije imala ni mesec dana, u mlin je tajno preneo Božidar Jovanović, radnik mlina.

Mirjana Marković je imala traumatično i kobno odrastanje. Bez roditelja, u sredini koja je bila nemilosrdna i lažno moralna, uvek spremna da je javno zove Baca (odbačena) i tako je smesti na vetrometinu sumnje i nesigurnosti. Sa tim u vezi krajnje zanimljivo je svedočenje Smilje Avramov, profesorke Međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, Darku Hudelistu u pomenutom tekstu u „Nedeljniku“.

Profesorka Avramov za nesretnu sudbinu Mire Marković najviše krivi Momu Markovića. „Znate li šta je Moma Marković? To je za mene bio najveći zlotvor. On je malu Miru usvojio po nalogu partije… Mira je tada imala 14 godina, došla je u njihovu kuću pošto su joj baba i deda umrli. On joj je tada rekao: ’Ja sam te morao usvojiti, ja sam to učinio po nalogu partije, ali ti nisi moja, ja ti nisam biološki otac’. Mira i sad nosi taj teret, to je strašno. Ali ima jedna stvar. Kad razmišljam apstraktno, verujte da se kod mene javlja samilost prema toj ženi, Miri Marković. I rekla sam, nismo smeli dozvoliti da ta žena uđe u politiku, a kad je ušla, verujem da je htela na neki način da rehabilituje svoju majku.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar