Vesti
03.08.2021. 10:28
Vesti
16.08.2021. 09:35
Marko R. Petrović
Intervju
Muharem Bazdulj: "Rama zna da put Albanije na Zapad vodi preko Srbije"
"Verujem da će Bosna ostati mirna ne zbog zrelosti tamošnjih političkih elita, a još manje zbog zrelosti međunarodnih predstavnika i emisara, nego zato što tamo više nema kapaciteta za rat. Stanovništva je mnogo manje nego devedesetih i u proseku je mnogo starije."
Kada za sagovornika imate čoveka sa kojim možete da pričate o svemu, istovremeno imate i problem – odakle da počnete. Jedan od takvih ljudi je i Muharem Bazdulj, pisac, novinar, prevodilac, odnedavno i član Upravnog odbora Radio-televizije Srbije. Ali s obzirom na to da je Bazdulj rodom iz Bosne i Hercegovine, iz Travnika, odlučili smo da počnemo upravo pitanjem o Bosni, odnosno – na šta ga asocira kada neko kaže „...i mirna Bosna“?
„Padne mi na pamet istoimeni esej velikog slovenačkog pisca Drage Jančara napisan ranih devedesetih. Naime, očigledno da fraza ’i mirna Bosna’ postoji ne samo u svim varijantama srpskohrvatskog, nego i u slovenačkom jeziku. Jančar je imao ideju da se fraza pojavila upravo zato što je Bosna kroz istoriju retko bila mirna“, kaže Bazdulj za „Ekspres“.
Može li biti „mirne Bosne“ posle Inckovog zakona?
„Ja nekako verujem da će Bosna ostati mirna ne zbog zrelosti tamošnjih političkih elita, a još manje zbog zrelosti međunarodnih predstavnika i emisara, nego zato što tamo više nema kapaciteta za rat. Stanovništva je mnogo manje nego devedesetih i u proseku je mnogo starije. Nema više JNA i ogromne količine oružja koje je postojalo devedesetih. Nema posvemašnjeg sloma dotadašnjeg međunarodnog političkog poretka poput onog koji se desio s padom Berlinskog zida.“
Tri su značajna dokumenta ove godine bila u vezi sa Bosnom. Prvo Janšin non-pejper, pa onda Izveštaj nezavisne međunarodne komisije o Srebrenici, ali i zločinima u Podrinju, a potom i crnogorska rezolucija o Srebrenici. Kako ti gledaš na sve to?
„A nisam ja siguran koliko su ti dokumenti značajni. Janšin non-pejper je nekakvo ispipavanje terena bez prave političke težine. Izveštaj komisije koju je osnovala Vlada Republike Srpske trebalo je da anulira izveštaj koji je rezultirao onim čuvenim televizijskim obraćanjem Dragana Čavića koji je tada bio predsednik Republike Srpske. Crnogorska rezolucija o Srebrenici pak ima mnogo manje veze sa Srebrenicom nego sa crnogorskim unutrašnjopolitičkim odnosima. Skoro da bih mogao reći da je Bosna tu svugde tek ’prazni označitelj’.“
Vesti
06.10.2020. 12:53
INTERVJU MUHAREM BAZDULJ: Srbi i Albanci ne dele jezik, ali dele mnogo toga drugog
Možda Janšin non-pejper i jeste ispipavanje terena, ali su reakcije tim povodom bile prilično oštre. A Sekretarijat Evropskog saveta odbio je da medijima pruži pristup tom dokumentu. Da li je to ono „gde ima dima, ima i vatre“? Odnosno, da li neko zaista razmišlja o podeli Bosne?
„Ne verujem da se o tome ozbiljno misli. Vidite da ceo svet ne zna ni šta će s Kosovom, ni Pridnjestrovljem, ni Osetijom, ni Severnim Kiprom i tako dalje. Promena granica u Evropi je moguća jedino u slučaju potpunog kraha aktuelnog poretka i nekog velikog vojnog sukoba, što mi se čini nerealnim. A kod ispipavanja terena se često ide i do hiperbole, da bi se videlo šta je neka strana spremna na prihvati. Čini mi se da je međunarodnoj zajednici dosadilo održavanje Bosne kao protektorata i da prizivaju čvrst unutrašnji dogovor, a takav dogovor podrazumeva u najmanju ruku zajedničke vanjske granice.“
A kada spominješ Čavića, misliš na njegovo obraćanje iz juna 2004. godine, kada je priznao da je u Srebrenici počinjen zločin, ali nije spomenuo reč genocid. A pritom je rekao da su na istom području počinjeni i zločini nad Srbima, te da se to ne sme zaboraviti.
„Pazite na tajming. To je nekoliko godina pre presude Međunarodnog suda pravde po tužbi Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije. U to vreme se na tu vrstu terminologije nije obraćalo toliko pažnje kao danas. Tu je važnija jedna druga stvar: priznanje vlastite odgovornosti. To je tada delovalo kao istorijski iskorak. Mi smo zapravo manje-više svi u postjugoslovenskim društvima dalje od svesti o odgovornosti sopstvenih političkih zajednica za zločine iz devedesetih nego što smo bili pre petnaest godina. Ne volim one politički korektne fraze tipa ’suočavanje s prošlošću’, ali kako god zvali taj proces, dugo se živelo u ubeđenju da u njemu nema regresije, možda stagnacije, ali regresije ne. Sada se vidi kolika je to zabluda bila.“
Dokle misliš da će Dodik da „preti“ otcepljenjem Republike Srpske?
„A gledaj, on je tu poput onog lika iz Grlićevog filma snimljenog po romanu Dubravke Ugrešić koji samo govori: ’Sad ću da te karam’, ali nikad, je li, ne pređe na delo. Tako da će on nastaviti da preti dok god je na političkoj sceni. Ne samo da u ovakvim uslovima otcepljenje ne bi priznao bilo ko na međunarodnoj političkoj sceni, nego bi u uslovima izolacije Republika Srpska bankrotirala za manje od mesec dana. Te pretnje su u najvećoj meri ’cenkanje’ da bi se sačuvalo ono što se već ima. Mada, postavlja se pitanje da li je to najpametniji način da se to radi.“
Koji misliš da je pametniji način da Dodik sačuva ono što ima?
„Mogla bi to biti i ne preterano drukčija politika, ali veštije upakovana. Delu glasačkog tela je možda i simpatičan taj njegov gard ’čoveka iz naroda’, ali on sve češće iz pukog prostakluka prelazi u nekontrolisano vređanje. On već ima iskustvo da se ambasadori najvažnijih zemalja sveta nisu želeli susresti s njim, ali uspevao je nekako da ipak bude neizbežan sagovornik međunarodnoj zajednici. Psihološki se to sve da razumeti, jako dugo je na vlasti, a što kaže poslovica to nužno korumpira, nervoza raste srazmerno pritiscima, ali bi bilo jako pogrešno da sudbinu političke zajednice koju trenutno predvodi veže za svoju ličnu političku sudbinu.“
Da li je, zaista, Bosna ključ za sve probleme na Balkanu?
„Nije, naravno. Bosna je možda bila ključ u kontekstu Jugoslavije jer su se kroz nju prelamali interesi Srba i Hrvata, dva najmnogoljudnija naroda u celoj državi. Onda se ispostavilo, po rezultatima popisa iz 1991, da su Muslimani treći po brojnosti narod u Jugoslaviji, pa se i u tom smislu videla važnost Bosne za Jugoslaviju. Nisu Bosnu slučajno zvali Jugoslavija u malom i nije slučajno da se na zastavi socijalističke Bosne u gornjem desnom uglu nalazila mala jugoslovenska zastava. U širem balkanskom kontekstu, bez postojanja Jugoslavije, međutim, pitanje Bosne je relativno marginalno. Uostalom, tri i po godine Bosnom je besnio rat, a da to nije imalo skoro nikakvog uticaja na situaciju u Grčkoj, Bugarskoj, Makedoniji itd.“
Vesti
17.01.2020. 19:41
“Smrtna presuda za BiH”: Dodik o mogućem kreiranju novog Dejtona
Vesti
05.10.2020. 15:42
"Mali Šengen" bi poslužio kao ono što se nekada zvala Višegradska grupa
Tužilaštvo BiH prosledilo je zahtev Hrvatskoj za krivično gonjenje 14 hrvatskih komandanata zbog zločina tokom operacije „Bljesak“. Kakva će, po tvom mišljenju, biti sudbina ovog zahteva?
„Mislim da od toga neće biti ništa. U Hrvatskoj je javnost totalno ideološki preparirana i ubeđena u istinitost bizarnog stava onog nekog sudije iz devedesetih prema kome ’u domovinskom ratu nije moguće počiniti ratni zločin’. Takođe, takvi će u bošnjačkoj javnosti lako naći saveznike jer ni tu nije problem pronaći figure za koje zločini nad Srbima nekako nikad nisu toliko zločinački kao oni nad Bošnjacima i Hrvatima.“
Misliš li da je Teslinom liku mesto na hrvatskoj evrokovanici?
„Pretpostavljam da si bio u Pragu. Ako jesi, video si da se tamo veliki deo turističke ponude bazira na činjenici da se tamo rodio i živio Franc Kafka, mada on niti je Čeh niti je pisao na češkom jeziku. Tako da na jednom nivou mogu da razumem ponos što se neko rodio baš tu gde se rodio. Uostalom, i grad Niš se, recimo, ponosi rimskim carom Konstantinom koliko god on ne bio Srbin. To je, dakle, jedan aspekt priče. Drugi aspekt je da ta ista Hrvatska pompezno proslavlja godišnjicu protjerivanja Teslinih sunarodnika upravo iz kraja u kojem se on rodio. Takođe, današnja Hrvatska je nastala tako što su iz Ustava izbačeni Srbi kao konstitutivni narod. Mržnja prema Srbima je umnogome javno legitimisana. U okolini rodnog sela „čoveka koji je izmislio struju“ još ima kuća u kojima nema struje, a zarad očigledne nacionalne diskriminacije tamošnjeg stanovništva. U tom kontekstu ima nečeg, u najmanju ruku, licemernog u takvoj odluci.“
Da li si stigao da odeš do Bihaća, u koji ti je zabranjen ulazak zbog, kako kažu, toga što negiraš genocid u Srebrenici?
„Nisam još. Nije mi bilo usput. Ali hoću prvom prilikom.“
Da li ostaješ pri tome da ćeš u Bihaću da popiješ „preminger“ ili ćeš možda nešto jače?
„ʼPremingerʼ, iz čisto sentimentalnih razloga. To je pivo koje se proizvodi u Bihaću, a koje je mom studentskom sarajevskom društvu, u kom je bilo i ljudi iz Bihaća, u drugoj polovini devedesetih, neposredno iza Dejtona, bilo najdraže. Pili smo ga mnogo češće nego ʼsarajevskoʼ.“
Hoćeš li, kad budeš išao, da ideš zajedno sa Kusturicom i Handkeom?
„Ne znam. Bilo bi zabavno. To bi ispao pravi performans.“
Skoro će godinu dana od kako je DPS poražen na izborima u Crnoj Gori. Kako ti izgleda stanje danas u ovoj zemlji? Mnogi su očekivali da će odnosi između Beograda i Podgorice postati mnogo bolji.
„Poznato je to iz psihologije i antropologije da je jedna od najčešćih grešaka očekivanje ljudi da se neke stvari brzo promene. U tom smislu, DPS je vladao sam trideset godina, pa je malo nerealno očekivati od jedne labave koalicije da za trideseti deo tog vremena promeni sve da ne ostane kamen na kamenu. Da i ne pominjemo teškoće koje sa sobom nosi kohabitacija, odnosno činjenicu da je Đukanović lično i dalje najmoćniji pojedinac u Crnoj Gori. Dodamo li tome i interese različitih velikih sila na tako malom prostoru, ne bih prestrogo sudio aktuelnoj tamošnjoj vladi. Koliko vidim i koliko čujem od prijatelja odozdo, stanje nije sjajno. Crnu Goru je pandemijska kriza pogodila mnogo gore nego Srbiju i neke druge zemlje, prvenstveno zbog fokusa na turizam. Srećom, aktuelna sezona i ne teče toliko loše koliko su se neki pribojavali, a neki, reklo bi se, i priželjkivali. Kad je o odnosima Beograda i Podgorice reč, odnosno o izostanku mnogo boljih odnosa nego ranije, tu postoji odgovornost obe strane. Deo podgoričkih vlasti se sa izvesnim pravom plaši napada DPS-a u smislu da vraćaju Crnu Goru pod okrilje i kontrolu Srbije. Iz Beograda se, međutim, takođe prema Crnoj Gori u dobroj meri vodi politika potpuno fokusirana na onaj deo tamošnjeg korpusa koji se etnički izjašnjavao kao Srbi. Imajući u vidu specifičnost srpske i crnogorske istorije, mislim da je to pogrešno i mislim da Beograd ne bi trebalo da podržava onu srpsku politiku u Crnoj Gori koja Srbe vidi kao nekakvu nacionalnu manjinu, istina brojnu, ali ipak – manjinu. Ni za Beograd ni za crnogorske Srbe ne bi bilo dobro da tamošnji najmoćniji srpski političar bude bilo Pupovac bilo Dodik. Kad je reč o Srbiji i Crnoj Gori, to je posebna situacija u kojoj analogije ne pomažu.“
Da li si ti lično nešto više očekivao od, recimo Krivokapića ili Abazovića? Kada smo prošli put pričali, rekao si da imaš osećaj „možda potpuno pogrešan“ da bi se nešto promenilo nabolje ako bi došlo do jačeg ulaska u politiku ljudi, recimo Abazovićeve generacije, a on je 1985. godište.
„Iskren da budem, nisam očekivao ništa više od ovog što se desilo. Jasno mi je od početka bilo da Krivokapić bez vlastite partije teško može da sačuva onu vrstu podrške koju je imao neposredno posle trijumfa. Ne sme se zaboraviti ni uticaj koji je imala smrt mitropolita Amfilohija koji je tamo predstavljao i politički autoritet, a snažno je stajao iza Krivokapića. Abazović je pak odbio razne ’nemoralne ponude’, zasukao rukave i preuzeo odgovornost za verovatno najnezahvalniji resor. Poznajući ga, njemu bi po afinitetima, recimo, više odgovarao resor spoljnih poslova, a to bi bila i mnogo lagodnija pozicija. Preuzevši unutrašnje poslove, preuzeo je i veliki rizik, a po nekim pokazateljima počeo je da radi dobar posao.
Što se tiče važnosti generacijske promene, stojim iza tog mišljenja. Ne ulazeći u vrednosnu ocenu promene jugoslovenske politike s početkom sedamdesetih godina prošlog veka, nesporno je da je ona bila nemoguća bez generacijske promene i bez ulaska u politiku generacije koja nije učestvovala u ratu. Kod nas se još uvek smatraju mladim političari rođeni krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, a pogledajmo koliko godina imaju, recimo, jedan Emanuel Makron ili Sebastijan Kurc.
U ovom kontekstu, pojave poput Abazovića su još uvek izuzetak, ali čini mi se da će se, po logici stvari, u visokoj politici sve više angažovati ljudi njegovih godina, pa i mlađi.“
Izgleda da se ti mlađi političari nešto teže probijaju na ovim prostorima. Zašto je to tako?
„Zato što se ʼstari vukoviʼ dosta žilavo drže za svoje pozicije. Isto tako, mi smo zapravo tradicionalno društvo koje jako drži do stava starijih i u kojem vas maltene do pedesete smatraju dečakom. Ima objašnjenja za to i u istoriji i u antropologiji, ali je zapravo to ubedljivo najilustrativnije i potpuno genijalno prikazao jedan mladić koji u to doba nije imao, mislim, ni dvadeset pet godina. Mislim, naravno, na Dušana Kovačevića i njegov komad ʼMaratonci trče počasni krugʼ. Ovdašnji narodi, uključujući i Srbe, u političkom smislu su prečesto tek ʼpleme Topalovićaʼ koje još ni Panteliju nije ožalilo kako treba. Nekima je Pantelija Tito, nekima Milošević, nekima Đinđić. Dok tronu teže Milutin i Aksentije, i Laki je premlad, a kamoli Mirko.“
I prethodni put pričali smo o „Mini-Šengenu“, koji se sada zove „Otvoreni Balkan“. Osim imena, malo je toga novog. Bosna, Crna Gora i Kosovo i dalje bojkotuju ovu inicijativu... Zašto?
„Iz različitih razloga, što se vidi i iz izjava tamošnjih političara. Otpor je, rekao bih, najjači na Kosovu. Vidi se to i iz ’razmene verbalne paljbe’ između Rame i Kurtija. Očito je da Prištini smeta svako približavanje Beograda i Tirane. Vidi se to i iz nekih naoko bizarnih situacija, kao što je ova histerična povika na Gorana Bregovića i organizatora njegovog gostovanja u Albaniji. Ko je imalo pratio situaciju, mogao je videti da je histerija indukovana na Kosovu. Kosovo i Albanija umnogome funkcionišu kao jedinstven prostor, ali tu svakako postoji i borba za moć. Albanija je ipak država stara preko stotinu godina, priznata od svih zemalja sveta, članica Ujedinjenih nacija i tako dalje. Opet, Kosovo, iako nije u UN-u, ima već nekoliko zlatnih olimpijskih medalja, dok Albanija spada u onu sve manju grupaciju evropskih država koje olimpijsku medalju nikad nisu osvojile. Takođe, zahvaljujući pop zvezdama poput Dua Lipe i Rite Ore, Kosovo je ponekad globalno vidljivije od Albanije. Kurti i veliki deo političke elite kosovskih Albanaca hteli bi da se cela istorija albansko-srpskih odnosa svede na devedesete godine prošlog veka. Rama zna da je to nemoguće i Rama, rekao bih, zna da u svakoj budućnosti put Albanije na Zapad vodi preko Srbije. Otud je u poslednjih godinu-dve i došlo do vidnog progresa u odnosima Beograda i Tirane što se vidi i iz sve više srpskih turista na albanskom Jadranu i sve više Albanaca iz Albanije koji rade u Srbiji.
U Crnoj Gori to ponovo predstavlja pokušaj da se odbace kritike DPS-a i dela javnosti da se Crna Gora vraća u srpski svet, dok je otpor dela bošnjačke politike rezultat unutrašnjih napetosti spram Milorada Dodika. Kažem dela bošnjačke politike, zato što pojedinci poput Zlatka Lagumdžije koji su i dalje uticajni, makar i nemali formalnu političku funkciju, snažno lobiraju za ulazak BiH u ʼOpen Balkanʼ.“
Evropu u septembru čeka jedan veoma bitan događaj, a to su izbori u Nemačkoj. Merkelova odlazi, pitanje je ko će je naslediti. Možeš li da se baviš prognozama – šta će dalje biti u Nemačkoj, Evropi...
„Očekujem da će CDU da pobedi, odnosno da će proći mnogo bolje nego što je izgledalo početkom godine. I u narednoj vladi, prilično sam ubeđen, vodiće glavnu reč i imati kancelarsku poziciju. Ako bih se našalio na tragu onoga ’Posle Tita, Tito’, to će biti kao ’Posle Merkel, Merkel’, odnosno imaćemo politiku Angele Merkel, mada će kancelar biti neko drugi.
U kontekstu pandemijskom i – nadajmo se – postpandemijskom, mislim da se evropska i nemačka politika neće previše menjati. Oprez će biti ključna reč.“
Novi si član Upravnog odbora RTS-a. Kada misliš da će biti moguće očekivati neke promene na RTS-u? Šta bi ti prvo menjao?
„Mi smo dosad održali tek jednu redovnu sednicu i na njoj smo se bavili pitanjima koja je trebalo rešavati ranije jer Upravnog odbora nekoliko meseci praktično nije ni bilo. Još je, dakle, prerano da o tome govorim iz svoje nove pozicije. A što se tiče promena, menjao bih percepciju, da tako kažem. RTS nije samo informativni program, RTS je mnogo više, jedan ogroman sistem koji pokriva sve sfere života od baštine do obrazovanja. Masa onih koji nekritički pljuju RTS zbog nekih dnevnopolitičkih interesa bi, čini mi se, plastično shvatila šta zaista znači medijski mrak tek kad RTS-a ne bi bilo.“
Komentari
