Mutti, zašto nas ne voliš?

Kakva je veza između nabavke zaštitnih maski i medicinske opreme za borbu protiv virusa korona u Nemačkoj i kosovskog problema? Na prvi pogled, reklo bi se, nikakva.

Afera koja poslednjih nedelja pogađa nemački vladajući CDU Angele Merkel oko malverzacija i korupcije pri nabavci medicinske opreme, međutim, značajno bi mogla da utiče na izgled buduće nemačke vlade.

Samim tim, jedna od posledica mogla bi da bude i promena kosovske politike koju Berlin trenutno vodi. Pitanje je samo, ako do toga dođe, da li će to, sa stanovišta Srbije, da bude nabolje ili nagore.
Nemačka je, nije to nikakva tajna, preuzela na sebe glavnu ulogu u Evropi kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja. I ona se svodila na, najprostije rečeno, stav da je kosovska nezavisnost „gotova stvar“, te da je preostalo samo da Beograd to prihvati u vidu „sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa koji bi vodio međusobnom priznanju“.
Bilo je tu varijanti i po kojima od Beograda ne bi bilo traženo da eksplicitno prizna Kosovo kao nezavisnu državu, već bi bilo dovoljno samo da ne blokira ulazak Prištine u međunarodne organizacije, počev od Ujedinjenih nacija pa nadalje.

Glavni protagonista te politike bila je, naravno, kancelarka i doskora čelnica CDU-a Angela Merkel. Ona je, međutim, sada u odlasku. Poslednja dešavanja pokazuju da je u silasku i njen CDU. A za to treba da zahvale najvećoj korupcionaškoj aferi u Nemačkoj još od drugog mandata Helmuta Kola.

Najpre je Georg Nulsmajn optužen da je, kao glavni čovek CDU-a za zdravstvena pitanja u Bundestagu, dobio 660.000 evra da bi zauzvrat organizovao višemilionsku nabavku zaštitnih maski. Zatim je Nikolas Lebel, poslanik CDU-a iz Manhajma, optužen da je dobio 250.000 evra kao naknadu za organizovanje nabavke maski od privatne kompanije u Baden-Virtembergu, za kompanije koje rade u zdravstvenom sektoru. Tu se priča nije zaustavila, već su otvorena nova pitanja potencijalne korupcije, sumnjivi poslovi nekih članova CDU-а i azerbejdžanskog režima...

Sve to može da ima refleksije kako na sam CDU tako i na budući sastav nemačke vlade. Naslednik Angele Merkel na čelu CDU-а i doskorašnji favorit za budućeg kancelara Armin Lašet više ne deluje kao „prvi pik“ za tu poziciju. Mesto mu ugrožava bavarski premijer Markus Zeder, lider CSU-а.

Najgora opcija

Zbog čega je to bitno? Pa, prema oceni Milovana Božinovića, nekadašnjeg ambasadora u Berlinu, Zeder bi bio sklon uvlačenju u koaliciju i stranke Zelenih, koja u poslednje vreme jača. A to bi, kako kaže za „Ekspres“, za Srbiju bila najnepovoljnija varijanta.

Zelenima bi, naime, u tom slučaju, najverovatnije pripalo mesto ministra spoljnih poslova, što znači da bi oni i te kako bili angažovani i na srpskom/kosovskom pitanju.

„To je najlošija opcija za Srbiju zbog dobro poznatog stava Zelenih da je na Kosovu sproveden genocid, da je istorijsko pravo kosovskih Albanaca da imaju svoju državu... Zeleni kritikuju i stanje demokratije u Srbiji, zatim, njihov stav je izrazito antiruski i antikineski...“, navodi Božinović za „Ekspres“.

Ne treba ni podsećati da je šef nemačke diplomatije tokom NATO agresije 1999. godine bio upravo lider Zelenih – Joška Fišer.

Sa druge strane, ukoliko bi, recimo, u novu vladu ušao SPD, to bi, kako kaže, donelo promenu nalik onoj koja je usledila u Americi kada je Donalda Trampa zamenio Džozef Bajden.

Najmanje verovatnom mu se čini mogućnost da u vladu uđe i FDP, čiji je lider Kristijan Lindner već najavio da bi se, u slučaju njihovog ulaska u vlast, Nemačka povukla iz rešavanja evropskih pitanja, pa samim tim i kosovskog, pri čemu bi glavnu reč prepustili Francuskoj i njenom predsedniku Emanuelu Makronu.

„Ne verujem da bi do toga došlo. FDP bi, prvo, u vladu mogao da uđe samo kao jezičak na vagi. Drugo, ne sumnjam da su Francuska i Makron spremni da preuzmu takvu ulogu, ali nisam siguran da bi oni ijedan potez preduzimali bez usaglašavanja sa Nemačkom“, kaže Božinović.

Ispada, dakle, da bi virus korona, osim što je iskomplikovao život u samoj Srbiji, mogao da iskomplikuje i njen međunarodni položaj, odnosno njene odnose sa pojedinim državama, pre svega sa Nemačkom.

Nemačka je, naime, oduvek bila zainteresovana za prostor Balkana. Ti su interesi imali svoju evoluciju, a u skladu sa time menjali su se i odnosi između Beograda i Berlina. I danas je glavna tema između dve države, osim ekonomske saradnje, jedino preostalo nerešeno pitanje proizašlo iz raspada nekadašnje Jugoslavije – Kosovo.

Lični kontakti

Pritom, Nemačka u tom slučaju predstavlja nekakvog „frontmena“ zapadnog sveta. Kako ocenjuje Božinović, Angela Merkel svojevremeno je pravilno procenila da je mogućnost postizanja kompromisa između Beograda i Prištine veoma mala, zbog čega je svoju politiku usmerila pre svega na ostvarivanje jačih ličnih kontakata, procenjujući da bi to moglo da bude delotvornije.

„I, zaista, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić ostvario je prilično bliske kontakte sa Merkelovom. Srbija je od toga imala i dosta koristi, pre svega u pogledu nemačkih investicija. Merkelova je, međutim, danas u odlasku, pa čak i na zalasku, baš kao i CDU“, ocenjuje Božinović. A zacrtani cilj, srpsko priznanje kosovske nezavisnosti ili makar postizanje „sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji“, nije ostvaren.

Istovremeno imamo dve činjenice koje su na prvi pogled u koliziji. Sa jedne strane, nemačka privreda dosta ulaže u Srbiju, ali na političkom planu Berlin, naročito kada je Kosovo u pitanju, izrazito drži stranu Prištini.

Profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu dr Aleksandar Životić, tumačeći takvu poziciju Berlina, kaže kako nemačka privreda danas zaista dosta ulaže u Srbiju, ali mnogo toga i izvlači iz nje.

„I tu ne treba imati iluzija. Na drugoj strani, albanski faktor na Balkanu se iz nemačkog ugla čini pogodnijim za dugoročnije fundiranje nemačkih strateških interesa na Balkanu. Očigledno, u nemačkim projekcijama Balkana, Hrvatskoj i nabujalom albanskom faktoru na Balkanu namenjena je svojevrsna kontrolna uloga u procesu izgradnje ’podobnog Zapadnog Balkana’“, kaže profesor Životić.

Limit za Srbiju

A na pitanje da li je moguća promena trenutne nemačke politike prema Kosovu i zbog čega misli da su Hrvatskoj i Albancima namenili „kontrolnu ulogu u procesu izgradnje ’podobnog Zapadnog Balkana’“, Životić odgovara da promena kosovske politike Berlina „u postojećim okolnostima“ svakako nije moguća.

Kada je reč o odnosu prema Hrvatima i Albancima, ocenjuje da je reč o „tradicionalnim savezništvima koja u savremenom dobu dobijaju na posebnoj geostrateškoj dubini, jer svojim položajem i tradicionalnim antagonizmom prema prvenstveno srpskoj državi stvaraju siguran ambijent za ostvarenje dalekosežnih nemačkih interesa na Balkanu“.

Dodaje, takođe, da su nemački i srpski interesi vekovima međusobno duboko suprotstavljeni, te da u nemačkim projekcijama Balkana nema prostora za ekonomski jaku, nezavisnu i stabilnu Srbiju.

„Čim bi Srbija prekoračila limit sveukupnog razvoja koji joj je ’dozvoljen’, našla bi se pod udarom nemačke oružane sile“, kaže Životić za „Ekspres“.

Vidite još

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Broj se ipak smanjuje

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Svadbe od jula?

Maske još tri meseca

Svadbe od jula?

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

"U" sa krstom

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Prijatelj Srbije

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

A u nemačkim geopolitičkim projekcijama Balkan je, prema njegovim rečima, imao ulogu dopunskog privrednog prostora – izvora jeftinih sirovina za nemačku industriju i hrane za brojno nemačko stanovništvo, kao i tržišta za skupe nemačke industrijske proizvode.

„Uz to, za Nemačku je Balkan bio i izvorište jeftine radne snage i prostor ukrštanja ključnih evropskih saobraćajnica neophodnih za nemačko integrisanje podunavskog regiona i dalje širenje ekonomskog uticaja na istok“, dodaje dr Životić.

A objašnjavajući koji su uzroci za tu, kako kaže, duboku suprotstavljenost srpskih i nemačkih interesa, profesor Životić navodi da, ako se u obzir uzmu navedeni nemački interesi na Balkanu koji su, po njegovom uverenju, dubinskog, strateškog i dugotrajnog karaktera, jasno se vidi da su „oni u direktnoj suprotnosti s težnjama srpskog naroda da izgradi politički stabilnu i ekonomski nezavisnu državu“.

Doktor Neven Cvetičanin, predsednik Foruma za strateške studije u Beogradu, primećuje, međutim, da je „politički bezumno odnose dve zemlje posmatrati isključivo kroz pitanja oko kojih se ne slažu“.

Mit o pouzdanosti

„Nemačku i Srbiju danas veže mnogo šta važno. Hajde samo da podsetim na odnose dvaju naroda na početku XIX veka, kada je veliki i čuveni nemački istoričar Leopold fon Ranke pisao o srpskim ustancima protiv Otomanske imperije kao o srpskoj revoluciji u svojoj knjizi koja je upravo tako naslovljena. Kasnije je Gete prezentovao nemačkoj kulturnoj javnosti srpske narodne pesme, epske i lirske. Vuk Karadžić bio je u suštini naš diplomata među Nemcima, to što je on uradio odrazilo se na odnose dveju zemalja za ceo XIX vek“, kaže za „Ekspres“ dr Neven Cvetičanin.

Ne zaboravimo, dodaje, da su se ti odnosi uspešno razvijali i posle Drugog svetskog rata, gde je samo učvršćen mit o nemačkoj pouzdanosti. Ta pouzdanost u srpskoj svesti ne odnosi sa samo na politiku. Ona se ogleda i u divljenju nemačkoj tehnici, prvenstveno automobilima kao što su BMW, „audi“ ili „mercedes“.

„U Srbiji je prisutna ne ljubav, ali poštovanje za nemački mentalitet, koje je svakako doneo onaj talas gastarbajtera 70-ih godina, nakon što su tadašnja Jugoslavija i Nemačka zaključile sporazum koji je omogućio prijem stotina hiljada gastarbajtera. Potomci mnogih od njih danas žive u Nemačkoj, tako da, računajući naknadne migracije, danas u Nemačkoj živi više od 750.000 naših ljudi“, kaže dr Cvetičanin.

Koliko je za Srbiju danas važno da ima Nemačku za saveznika?

„Za spoljnu politiku, Srbiji je svakako važno da ne uđe u direktan sukob ni sa jednom velikom silom, a Nemačka je bez sumnje jedna od njih. Nemačka nije vojna, nego pre svega ekonomska sila. Međutim, reč je o ključnoj zemlji EU koja najviše utiče na njene odluke i utoliko je za Srbiju korisno da ima konstruktivne odnose sa Nemačkom, bez obzira na neka neslaganja u bilateralnim odnosima. Čak je i 60-ih i 70-ih godina tadašnja Jugoslavija imala konstruktivne odnose sa tadašnjom SR Nemačkom, uprkos ideološkim, pa čak i geostrateškim neslaganjima. Moramo ostati u pragmatičnim okvirima traženja zajedničkih interesa, a ne podgrevanju različitosti“, savetuje dr Cvetičanin.

Ozbiljan razdor u srpsko-nemačke odnose, podsećamo dr Cvetičanina, unela je ocena Joške Fišera, tada ministra spoljnih poslova Nemačke, koji je, odgovarajući na pitanje zbog čega je Nemačka ušla vojno u rat na Kosovu i time prekršila sopstveni ustav, rekao: „Rat je legitiman ako treba sprečiti ’Aušvic’.“

Ministar Fišer tako je direktno izjednačio sukob policije i vojske Srbije sa pobunjenicima na Kosovu i Metohiji sa Holokaustom?

„Odnosi Srbije i Nemačke ne mogu biti posmatrani samo kroz prizmu jednog političara poput Joške Fišera, koji čak ni u samoj Nemačkoj nije ostavio dublji trag. Kakav političar – takvo i ’objašnjenje’. On svakako nije bio neko koga će pamtiti kao istorijsku figuru. Činjenica je, međutim, da Nemačka i Srbija ne dele isto mišljenje po pitanju statusa Kosova i Metohije što je na neki način zaostavština svih događaja, položaja Jugoslavije i pada Berlinskog zida. Tada smo po inerciji došli do niza otvorenih pitanja gde je i Kosovo“; objašnjava Cvetičanin.

Glavni ekonomski partner

Međutim, pored tog pitanja koje svakako predstavlja izazove u odnosima Nemačke i Srbije, imamo takođe neke druge činjenice koje određuju njihove odnose. A to su da je Nemačka uz Italiju glavni spoljnotrgovinski partner Srbije, da je Nemačka jedna od zemalja u kojima imamo najveću dijasporu – više od pola miliona ljudi.

Odnosi Srbije i Nemačke se, dakle, nalaze između te dve tačke – neslaganja oko statusa Kosova i Metohije i činjenice da je reč o državi sa kojom Srbija ima najveću ekonomsku razmenu, koja utiče na ekonomske tokove u Srbiji.

„Postoje otvorena pitanja između Srbije i Nemačke, to je pre svega pitanje Kosova i Metohije. Ali sa druge strane imamo niz zajedničkih interesa, prvenstveno u ekonomskoj saradnji. Neslaganja postoje, ali ona nisu prekinula pragmatičnu saradnju na nizu zajedničkih projekata. To nam govori i još nešto: mi za Nemačku nismo prvi spoljnopolitički prioritet. Za Nemačku su prvi prioritet zemlje centralne Evrope, Ukrajina i Rusija. Balkan nije u prvom prstenu njenih interesa“, tvrdi Cvetičanin.

On naglašava i da u priči o srpsko-nemačkim odnosima valja imati na umu da postoji još nešto što ih „amortizuje“. Dve zemlje, prema njegovom mišljenju, imaju slične, ako ne i iste geopolitičke interese. Nemačka ima geopolitički interes balansiranja između SAD, Rusije i Kine. To je geopolitički interes Srbije. Nemačka iz ekonomskih, Srbija iz čisto strateških i geografskih razloga.

On veruje da Beograd ima šansu da izgladi i kosovske nesporazume sa Berlinom, ali da mora predano raditi na izgradnji ekonomski moćne Srbije sa snažnim državnim institucijama.

„Moramo, takođe, da instaliramo moćnu diplomatiju, koja će Srbiji i te kako biti potrebna. Srbija je u svojoj istoriji imala i jedno i drugo. Bila je zemlja sa ozbiljnim ekonomskim resursima srazmerno veličini. Imali smo sposobnu, pametnu i dalekovidu diplomatiju u XIX veku, koji je, za razliku od XX veka, za Srbiju i srpski narod bio fantastično dobijen vek. Upravo smo tada dobili nezavisnost baš na Berlinskom kongresu, tada smo izgradili državne institucije i tada smo imali čitav niz državnika sa izuzetnim diplomatskim sposobnostima počevši od knjaza Miloša, Garašanina, Jovana Ristića, Milana Rakića, Branislava Nušića... Ovo govorim da bih skrenuo pažnju da Nemačka danas pokušava da se vrati na Bizmarkovu politiku čuvara evropske ravnoteže. Videćemo da li će to Nemačkoj uspeti, budući da je ona samo ekonomski džin“, zaključuje dr Neven Cvetičanin.

Devet vekova odnosa

Prvi susret na najvišem nivou u odnosima Srba i Nemaca dogodio se 1189. godine, kada su se sreli veliki župan Stefan Nemanja i nemački car Fridrih Barbarosa, koji je išao u krstaški pohod na Jerusalim. Car Dušan je na svom dvoru imao vitezove iz nemačkih plemićkih porodica.
Odnosi dveju zemalja obnavljaju se posele Berlinskog kongresa 1878. kad je Srbija postala samostalna država. Ruku na srce, i Nemačka je postala celovita država svega sedam godina ranije. Prvi ekonomski sporazumi između dve države potpisani su odmah posle Berlinskog kongresa.

Ekonomski odnosi nisu prekidani ni u vreme kad je Austrija Srbiji objavila Carinski rat, jer je Nemačka samo povećala robnu razmenu sa Srbijom. Taj „zlatni vek“ prekinut je uoči Prvog svetskog rata, kad je Nemačka napravila savez sa Austrougarskom.