I u jednom i u drugom slučaju reč je o situacijama koje su na neki način određivale budućnost ovih prostora. U tim trenucima, međutim, ljudi koji su bili na čelu države bili su daleko od mesta dešavanja, iako bi bilo logično upravo suprotno.
Starina Novak je, kaže narodna pesma, „bio kadar stići i uteći, i na strašnom mestu postojati“. Ovi moderni junaci kao da su bili kadri samo uteći.
U prvom slučaju, Milošević je demonstracije „snaga haosa i bezumlja“ 9. marta 1991. godine, posmatrao sa bezbedne udaljenosti od 90 kilometara iz Novog Sada. Koštunica je, „neobavešten“, početak Miloševićevog hapšenja pratio čak iz Ženeve. I nisu oni jedini. Boris Tadić kao je hitno morao da otputuje u Bukurešt, baš kada je u Beogradu održavan protest zbog jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Miting je, inače, bio njegova ideja.
Sva trojica svesno su, dakle, izbegli da budu u Beogradu u trenucima „visokog rizika“. Školskim jezikom rečeno – bili su neopravdano odsutni.
Milošević je i te kako znao šta se sprema 9. marta 1991. godine u Beogradu. Da nije znao, ne bi se grad plavio od uniformi hiljada policajaca raspoređenih po centru, zajedno sa konjicom i vodenim topovima.
A onda se, posle celodnevnog ćutanja, oglasio uveče, izjavom snimljenom za „Drugi dnevnik“ Televizije Beograd, u Novom Sadu.
Epitet majstora neobaveštenosti deceniju kasnije poneo je Vojislav Koštunica tokom skoro trodnevnog hapšenja Miloševića – od 30. marta do 1. aprila 2001. godine.
„Doputovao sam iz Ženeve oko 16.30 u petak, oko 18 sati sam čuo za celu stvar, a Dušan Mihajlović me je tek naredno jutro pismeno obavestio šta se događa“, objašnjavao je potom u intervjuu „Vremenu“.
Nesporno je, međutim, da je znao da Milošević mora da bude uhapšen. Kao jedan od lidera DOS-a, za to je i glasao. Morao je biti svestan i da do toga mora doći do kraja marta, jer je to bio jedan od uslova za dobijanje američke ekonomske pomoći.
SAD su tražile da Milošević 31. marta već bude u Hagu. Zoran Đinđić je, međutim, prilikom posete Vašingtonu uspeo da ubedi Kolina Pauela da će Milošević biti izručen pošto mu u Srbiji bude suđeno za krivična dela počinjena u zemlji. Amerikanci su to prihvatili, uz uslov da Milošević do kraja marta bude uhapšen.
Konačno, treći koji je „utekao“ bio je Tadić, čime je, praktično, sa sebe skinuo odgovornost za nerede izbile posle mitinga „Kosovo je Srbija“ 21. februara 2008. goodine.
O samom mitingu i hitnom odlasku u Bukurešt na dan održavanja skupa, Tadić je govorio dve nedelje kasnije u intervjuu nedeljniku „Vreme“.
„Što se tiče mitinga, ideja je bila moja. To sam rekao i Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Koštunici. Rekao sam da to treba da bude nepartijski miting, da na tom mitingu prvenstvo treba da imaju nacionalne institucije drugog tipa, a ne političke stranke… Međutim, dok sam bio u UN, gde sam govorio u Savetu bezbednosti, druga dva učesnika u razgovoru, Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić, dogovorili su se da taj skup dobije stranački karakter. Rekao sam da na takvom skupu neću da učestvujem.“
