NIJE SRPSKI MISLITI: Šta naučnici misle o predlogu akademika Vladimira Kostića?

NIJE SRPSKI MISLITI: Šta naučnici misle o predlogu akademika Vladimira Kostića?

Shutterstock


Srbija dugo već živi dva paralelna života, prvi je mitomanski, on se zavodljivo iz kafanske epike preliva u javni narativ čiju cenu plaćamo već dva veka. Drugi je posledica prvog: on je mučan, podanički i surovo realan. Običnim smrtnicima neprestano nameće pitanje – da li smo to zaslužili? Odgovor je takođe surov.

Da li je, posle dva veka, došlo vreme da se Srbija suoči sa svojim nacionalnim pitanjem? Srpska akademija nauka i umetnosti je zaključila da ta velika i neizbežna odluka ne trpi čekanje, da je sazrelo vreme da Srbija u viševremenskoj naučnoj akademskoj debati, u kojoj bi učestvovali svi važni delovi društva, dobije nacionalni program, da definiše glavne smernice političkog, ekonomskog, kulturnog i sveukupnog razvoja. Poziv na taj veliki posao uputio je prošle nedelje dr Vladimir Kostić, predsednik SANU, u autorskom tekstu “Srpsko pitanje” u “Ekspresu”.

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

U ovom broju pozvali smo važne predstavnike akademske i političke zajednice, otvarajući tako debatu pitanjem: Kako oni vide ovu ideju, šta je čini valjanom i koje su joj manjkavosti…

To je, nadamo se, istovremeno odgovor na pitanje da li smo mi zaista zaslužili sudbinu koju živimo u svim stradanjima, pogibeljima, neprestanim krvarenjima i poniženjima i kako i uz koju cenu da se uspravimo?

Ako to jeste odgovor, onda on i nije baš ohrabrujući, pre svega za samog akademika Kostića, a onda i celu SANU. Jer većina sagovornika koji su prihvatili naš poziv nije se baš pohvalno izrazila o celoj ideji. Istovremeno, gotovo svi koji nisu želeli da se uključe u ovu svojevrsnu polemiku, svoj stav obrazložili su na manje-više isti način – nema smisla pričati i pisati o nečemu o čemu je već toliko i napisano i ispričano, a bez ikakvog efekta. Kako to reče jedan od onih koji nas je odbio, “sve je slepo, sve je gluvo i nema šanse da neko progleda”.

U svemu pomenutom nesporno je da je Srbija dugo već razgrađen vinograd, zemlja bez međa, nacija rasuta od Subotice, preko Beča, Čikaga, do Sidneja. Glavinjamo u magli, više gaseći našom glupošću podmetnute požare, podrepaški snishodljivo slušajući naloge starih i novih kolonizatora.

Takođe je nesporno da mali narod, nekad hegemoni, dugo već proizvodi višak istorije i manjak socijalne i ine inteligencije. Uostalom, treba li ovoj tvrdnji bolje uverenje od činjenice da su Srbi u građanskom ratu pri raspadu SFRJ doživeli veći i dalekosežniji poraz od onog kosovskog, a aktere tog poraza danas slavimo kao heroje, na njegovom grobu pod lipom.

Srbi su prvi put dobili nacionalni program u, ne baš čitljivom Garašaninovom Načertaniju, mada ne smemo zaboraviti da je knez Mihailo u osmogodišnjem “prosvećenom apsolutizmu” prvi uputio na značaj nauke, jezika, kulture, ali je najavio politiku ujedinjenja svih Srba na Balkanu. Možda smo ga baš zbog svih pomenutih zasluga ubili kao da je bio razbojnički doušnik?

Jedan od onih koji ne misli da je angažman akademika Kostića uzaludan je Ratko Marković, univerzitetski profesor i poznavalac političkih prilika tokom poslednjih pet decenija.

On kaže da je “pokretanje rasprave o “Srpskom pitanju” krupan događaj i kapitalno pitanje, a Srbija je pred ozbiljnim
iskušenjima”.

“Dr Vladimir Kostić je na tu temu pričao sa Vojislavom Koštunicom i sa mnom, upućen sam u tu priču. Ja, nažalost, imam ozbiljne zdravstvene probleme, tako da je moj angažman na pomenutom poslu upitan. Ali ako smo pametni,
svakako oko “Srpskog programa” treba udružiti snage, a SANU jeste institucija, centar koji okuplja umne ljude”, kaže profesor Ratko Marković.

Shutterstock

Shutterstock

I on, međutim, dodaje da je njegov utisak da je za ovaj posao izdvojeno malo vremena.

“Nije moguće, recimo, to završiti za dve godine. I još – skrenuo bih pažnju javnosti na ozbiljne podele u našoj akademskoj i naučnoj zajednici. Zavist i podele, svi smo se svrstali u nekakve tabore, od toga nije zaštićena ni SANU. Na univerzitetima profesori po bolonji jure bodove, to im je više novca. Kako u tom miljeu naći nadu da će se oni angažovati u uobličavanju “Srpskog pitanja”. Sve se nekako svelo na lično, a te podele je najbolje opisao pisac Dušan Kovačević”, zaključuje profesor Marković.

Povezane vesti – Nova srpska intelektualna elita

Stavovi drugih sagovornika “Ekspresa”, međutim, mahom potvrđuju Markovićevu tezu o podelama i donose više kritike na rad samog akademika Kostića i cele SANU nego što, na primer, odgovaraju na ono što je on napisao u svom
autorskom tekstu.

Tako, na primer, Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, na početku navodi kako nagađa da je za mišljenje pozvan zbog toga što ne spada u one koji su, kako ih je akademik Kostić u svom tekstu opisao, „tokom života brižno i gotovo opsesivno nastojali da se ni oko čega ne izjasne ili ne opredele”.

Shutterstock

Shutterstock

“Kada je pre nekoliko godina SANU organizovala skup “Kultura kao osnova nacionalnog identiteta”, pozvani su bili isključivo ljudi jedne političke orijentacije, koji spadaju u našu nevladinu inteligenciju. Da li predsednik SANU misli da su svi zaboravili ovakve postupke? Oni upućuju na mogućnost da i u ovoj raspravi učestvuju samo (1) oni koji odgovaraju trenutnim političkim okolnostima i (2) oni koji odgovaraju ideološkim predodređenjima rukovodstva SANU. Ukoliko ne pripadaju ovim unapred izabranim formacijama, drukčija mišljenja bivaju ocenjena – u članku predsednika SANU – kao “recepti iz Patinog kuvara”. Nije jasno kako se ova arogancija može spojiti sa istovremenim zahtevom da se ljudi ne osuđuju “zbog različitog mišljenja”. Da li nekadašnje predsednikovo predlaganje da se srpska država “elegantno” povuče sa Kosova i Metohije spada u različito mišljenje? Bilo je toliko različito da se podudarilo sa decenijskim stavom nevladine inteligencije i našlo u vremenskom dosluhu sa predlozima predsednika Srbije? Da li oni koji se takvom viđenju stvari protive prepisuju iz Patinog kuvara”, pita se profesor Lompar.

 

Ne deluje, prema njegovom mišljenju, mudro ni predsednikova osuda koncepata “koji potiru našu budućnost”.

“Budućnost je u načelu nepoznata, da bi se u njeno ime moglo nešto zahtevati. To po pravilu čine ideolozi. Zašto lekari nemaju nikakav odgovor na pitanje o koroni kad znaju budućnost iz koje je on netom stigao? Oni preporučuju karantin i higijenu. To su srednjovekovne medicinske mere protiv kuge i kolere. Kao da prošlost ponekad više pomaže nego budućnost: čak i u medicini”, navodi profesor Lompar.

social-network-post-1920x10803-2-710x399 (1)

Potom dodaje: “U nastojanju da uspori višestruku eroziju svog javnog ugleda, SANU organizuje ovu raspravu. Do erozije je došlo usled duhovne situacije vremena, jer svet banaka i osiguravajućih društava, kao strahovlada izopačenog spoja finansijskog kapitala i medijske nadmoći nad čovekovim razumom, ciljano srozava javnu svest na puku ideologiju svojih potreba: otud ustanove naučne i umetničke vrsnosti nemaju značaja. Tako je naročito u zemljama predviđenim za kolonije”.

“No, kod nas je erozija pojačana odsustvom ličnih autoriteta u samoj ustanovi. Ne mogu zgrada i privilegije biti autoritet niti tradicija. Samo ličnost daje istinsku sliku autoriteta koji ne proističe iz moći. U Odeljenju za jezik i književnost na mestu na kom je bio Nikola Milošević sedi Slobodan Grubačić. Misli li predsednik SANU da niko ne vidi razliku između ovih ljudi? Otud sledi ključna pouka: nije – ni u SANU – sporno znanje nego ponašanje. Ono se pokazuje čovekovom spremnošću da se nečeg odrekne, baš zato što zna da nešto rizikuje, baš zato što do neke vrednosti drži, da neku granicu prekorači, baš zato što ga nikakva moć ne prati. Da li je to nerealan zahtev postavljen pred kastu besmrtnih? Možda. No, na vrhu piramide onih koji se ničeg ne odriču, SANU organizuje jednu pričaonicu esnafski uobličenih mudrosti”, zaključuje profesor Milo Lompar.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar