Njena godina

Bez identifikacije nema empatije. U suprotnom to su drugi ljudi, tuđi problemi. Daleka budućnost. Tako je bilo i sa Kinom i koronavirusom. Kada se krajem 2019. godine virus pojavio u najmnogoljudnijoj državi sveta, bio je to problem hiljadama kilometara daleko od naših domova, tuđa briga, nešto s čim ostatak sveta nema veze. Priroda se poigrala, globalizacija je učinila svoje i seme virusa zasađeno u dalekoj Kini proklijalo je i u našem dvorištu. Virus je okupirao svu našu pažnju i menjao nam živote sve dok nas konačno nije okrenuo naopačke. Godinu dana kasnije od trenutka kada se prvi put pojavio u Evropi, od Covid-19 je obolelo više od 115 miliona ljudi, dok je od posledica istog preminulo više od dva miliona ljudi. Malo ko je ovim brojkama mogao da se nada. Međutim, specifičnost ovog virusa leži u tome što ga ne možemo svesti na brojeve – obolele i preminule. Prodro je u svaku poru našeg života. Osakatio ekonomiju, zdravstvene sisteme izložio najsurovijem ispitu do sada, uneo značajne promene na globalnoj političkoj sceni. Otuđio nas je. Promenio. Teško je reći koliko. Na to intimno pitanje, ukoliko smo iskreni, samo sami sebi možemo da damo odgovor.

Prošlu, 2020. godinu verovatno ćemo dok smo živi pamtiti kao jedan veliki vakuum u kome nam se u isti mah nije ništa i sve dogodilo. Kroz obrise već sada pamtimo mart i vanredno stanje. Policijski čas. Tišinu na ulicama posle 18 časova i razbijanje iste gromoglasnim aplauzom u znak podrške hrabrim lekarima. Jedinim pravim herojima ovog vremena.

Nismo umeli da se ponašamo

U međuvremenu smo počeli da se krećemo, pa smo se ponovo samoinicijativno zatvarali u kuće. Često nismo umeli da se ponašamo. Nismo znali koja pravila kada važe. Kada smemo da idemo na derbi, a kada u pozorišta i bioskope. Da li na pumpama posle 20 časova možemo samo da platimo gorivo ili možemo da kupimo još nešto. Da li je u prodavnicama obavezno nošenje maske, ili je to samo preporuka. Do koliko sati rade restorani i koliko ljudi sme da bude za istim stolom. Vladala je i vlada opšta konfuzija koju svako od nas na sebi svojstven način prevazilazi. Ono što nam je verovatno svima zajedničko jeste rolerkoster emocija i pitanje - koliko će ovo još da traje? Pitanje svih pitanja, koje će izgleda još dugo ostati bez odgovora. A da je ovo u najboljem slučaju samo prvo poluvreme, poručuje nam dr Radmilo Petrović.

„Koliko će koronavirus trajati to niko ne zna. Virus je nepredvidiv, sa puno nepoznanica, tako da ćemo sa njim zasigurno živeti do kraja godine, a za sledeću ćemo videti šta će biti“, ističe istaknuti epidemiolog u razgovoru za naš list.

Povezane vesti - Srbija prva u regionu, druga u Evropi i sedma u svetu po stopi vakcinacije

Iako nam subjektivni osećaj govori da je godinu dana života sa virusom mnogo, za nauku to vreme i dalje nije dovoljno da bi mogla da kaže da poznaje virus. Istina, o njemu znamo mnogo više nego na početku pandemije, ali koronavirus je i dalje enigma. Zbog toga smo se pomirili sa činjenicom da su zaštitna maska i fizička distanca nova normalnost sa kojom moramo da živimo i da su najbolja zaštita čak i sada kada je svet zakoračio u masovnu imunizaciju protiv Covid-19. Dokle ćemo živeti novu normalnost, odnosno kada ćemo se vratiti starim zaboravljenim navikama niko se ne usuđuje da prognozira, pa tako ni Petrović koji ističe da je osnovni problem to što virus još uvek ne poznajemo dovoljno dobro.

„Virus stalno mutira, daje nove varijante. Vakcinacija je tek počela i još uvek ne znamo kakvi su njeni rezultati. Tek ćemo na kraju godine saznati koliko se stvorilo zaštite od vakcine. Sve je to nepoznanica. Tako da je jako teško davati bilo kakve prognoze. Ono što je sigurno jeste da ćemo maske nositi dokle god se ne pronađe vakcina koja će štititi od zaražavanja. Ove vakcine štite od težih oblika obolevanja, ali ne i od zaražavanja. Tek kada takvu vakcinu pronađemo i kada se postigne veliki procenat vakcinisanih može se redukovati nošenje zaštitnih maski“, zaključuje Petrović.

Foto: Chen Zhonghao/Xinhua via AP

Ukoliko je 2020. godina zaista bila samo prvi čin koji je većina nas nekako pregurala, odakle crpeti snagu za drugi, možda treći, ili koliko već predstojećih. Godinu dana kasnije, sa više od 4.000 žrtava i više od 400.000 obolelih iza sebe Srbija se nalazi pred novim zatvaranjem. Za to se makar zalaže medicinski deo Kriznog štaba. Kažu, da bismo usporili kretanje virusa neophodna nam je izolacija. Za našeg kolegu Đoku Kesića izolacija je jednaka okupaciji, a u tom mišljenju nije jedini. Ljudima je odavno muka da broje pikove, talase, prate dnevne preseke obolelih i preminulih. Umorni su, dosta im je svega. Sve ovo utiče na psihu, talasa emocije. A o njima smo najčešće ćutali. Držali ih za sebe. Junačili se pred drugima, valjda zbog nelagode. Okruženi smo narativom koji nam poručuje da ukoliko ne govorimo o živima i mrtvima onda je jedino ispravno brinuti o ekonomiji. Emocije i mentalno zdravlje smo stavili na čekanje. Valjda dok korona ne prođe i ne počnemo kolektivno da lečimo psihu. Samo da ne bude kasno.

Mentalno zdravlje ugroženo

Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije, koje je objavljeno u sklopu obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja, pokazalo je da je pandemija poremetila ili potpuno zaustavila rad službi za mentalno zdravlje u 93 odsto zemalja sveta, dok potražnja za pomoć raste.

Povezane vesti - Zdravlje (ni)je samo za bogate

Vanredno stanje, policijski čas, otuđenost, strah od bolesti i gubitka bližnjih okolnosti su koje nismo mogli a da ne procesuiramo u našim glavama. Sve je to dodatno pojačano jer smo u ovaj rat ušli bez iskustva, nismo imali odakle da crpimo resurse za borbu protiv ove pošasti. Samim tim nismo imali ni kontrolu nad situacijom.

„Korona je svima bila šok. U jednom danu je nastao haos. Postali smo zbunjeni, a virus koji do tada nije bio poznat počeo je da hara svetom, da ga uništava. Izazvao je strah i paniku. Strah je u početku naterao ljude da budu poslušni. To je bilo tokom našeg prvog zatvaranja tokom kog smo bili disciplinovani, korektni, zbunjeni i uplašeni. Međutim, kako je vreme prolazilo, tako su se pojavljivale dezinformacije koje su sve više zbunjivale narod. Svaki dan su se slale duple poruke i ljudi su počeli da sumnjaju. Tek im onda više ništa nije bilo jasno“, započinje razgovor za naš list psihoterapeutkinja Marina Paunović, a potom dodaje:

„Ne boje se svi korone. Boje se oni koji su inače skloni da se boje. Paniče oni koji su skloni da paniče. Uvek kažem, kada kriza dođe, ona je u stvari instrument provere psihičkog i psihijatrijskog stanja svake osobe. Onaj ko ne ume da preovlada krizom on neće preovladati ni kada je u pitanju bilo koja banalna stvar. Svaka kriza se prevazilazi, međutim svako će je prevazići na svoj način, u zavisnosti od toga od kog smo materijala satkani, u zavisnosti od toga kako reagujemo.“

Mlađi naraštaji su neophodnu fizičku distancu makar u prvi mah lakše podneli od starijih. Brzo su se preusmerili na dobro poznat teren tehnologije, pa su ćaskanje i viđanje preneli na Zum, Skajp i ostale platforme. U tom smislu klinci će se, koliko god im teško palo, ponovo prilagoditi ukoliko dođe do nekog novog zatvaranja. Snaći će se. Međutim, šta će na primer biti sa svim onim korisnicima ustanova gerontoloških centara koji su već jako dugo živeli bez ikakvih poseta i kontakta sa spoljnim svetom. Samoća nije za sve oblik slobode.

Rad od kuće

Paunovićeva odlazi korak dalje i dotiče se posledica koje je korona kriza ostavila na mnoge porodice i skreće pažnju na posledice koje kolektivna tenzija može da ostavi i ostavlja po mentalno zdravlje ljudi.

„Došlo je do potpune reorganizacije porodičnog života. Ljudi su svoje stanove pretvorili u radne prostore. Počeli su da rade od kuće, da gube svoje privatne živote. Zbog osuđenosti na kuću i porodični konflikti su počeli da budu češći. Šta se unutar porodica događalo tek ćemo videti kada prođe ovaj haos. Šta se dogodilo sa porodicama zavisnika, sa nasilničkim porodicama, porodicama koje su i ranije imale konflikte. Došlo je do razdora. U domove je ušla strašna kriza koja je izazvala haos. Mi već dugo živimo pod tenzijom. Nastao je veliki strah, tenzija, vlada potpuna neizvesnost na polju ekonomije, privatnog života, budućnosti. Sve se nalazi pod znakom pitanja. Mi u toj neizvesnosti živimo jako dugo i to sad postaje ozbiljan problem. Sve je više mentalnih poremećaja, ljudi sve više pričaju o anksioznosti, u paranoji su da se ne razbole, beže po svojim stanovima, beže jedni od drugih. Sa druge strane, imate one koji pribegavaju suprotnim metodama pa se sve više druže, kriju se. Svaka krajnost ovde pravi isti rezultat, a to je jedno kolektivno ludilo u kojem niko više ništa ne zna“, kaže Paunovićeva.

U vremenu u kojem niko više ništa ne zna, ne možemo znati ni koliko je u ovom trenutku realan predlog medicinskog dela Kriznog štaba da u Srbiji dođe do ponovnog zatvaranja od minimum nedelju dana. Glavna kočnica ovakvoj ideji je naravno ekonomija. Država od nečeg jednostavno mora da živi. I zapravo kada se podvuče crta, balansiranje između života i ekonomije bio je najteži zadatak sa kojim su se suočile gotovo sve svetske vlade. Ipak i pored balansiranja, države su morale da pretrpe određene ekonomske gubitke.

Naime, svetska ekonomija zabeležila je pad u 2020. od 4,4 odsto, američka za 4,3 odsto, a evrozona za 8,3 procenta. U ovom bloku je najteže pogođena španska ekonomija, koja u velikoj meri zavisi od turizma, sa padom od 12,8 odsto.

Srbija je prošla, moglo bi se reći, relativno dobro, sa padom od oko 1,5 odsto. To ističe i Aleksandar Stevanović, ocenjujući da je na to uticalo više stvari. Prva je sama struktura srpske privrede, koja se velikim delom oslanja na poljoprivredu koja je relativno malo pogođena efektima pandemije koronavirusa.

„Sa druge strane, turizam nije dominanta grana, za razliku od, recimo, Crne Gore i Hrvatske. Oni sve i da su dubili na trepavicama imali bi ogroman pad“, kaže Stevanović za „Ekspres“.

Povezane vesti - INTERVJU DR MILANKO ŠEKLER: Vakcina nije čarobni štapić

Druga bitna stvar su strane investicije, a treća je, kako kaže, i prilično racionalno postupanje srpskih vlasti u pogledu zaključavanja.

„Pokazalo se da su najbolje prošle države koje su povlačile racionalne poteze, koje nisu proglašavale nultu toleranciju na koronu, nisu se stalno zaključavale. Ti koji su primenjivali te fah-idiotske mere prošli su najgore i u ekonomskom, ali i u zdravstvenom smislu, jer ponovo imaju najviše zaraženih. Druge zemlje, među kojima je i Srbija, pa i BiH, koje su vukle racionalne poteze, prošle su prilično dobro. Ja tu zaista nema mnogo toga da zamerim“, ističe Stevanović.

Normalno je, dodaje, da se moralo misliti na zdravlje ljudi, ali ističe da je u ovakvim situacijama bilo racionalno razmišljati da će neko, nažalost, sigurno da se razboli, pa da će, opet nažalost, neko i da umre, ali i da je bitno da se sačuva i privreda.

Izuzetno su bili važni, kako kaže, i državni paketi pomoći, jer su oni sprečili da neke firme propadnu.

A kada je reč o prognozama za 2021. godinu, Stevanović kaže da je Srbija u 2020. godini imala pad od oko 1,5 odsto, ali i da očekuje da će ove godine imati veći rast.

„Možda ne baš šest odsto, kao što je bilo, ali oko 5,5 odsto je realno. Što na dvogodišnjem nivou daje rast od oko dva odsto godišnje. A to je u uslovima ovakve pandemije zaista odlično“, kaže Stevanović.

Povoljne efekte po privrede imaće i vakcinacija koja bi, kako očekuje, trebalo da se završi do sredine leta, posle čega onda više ne bi trebalo da bude potrebe za bilo kakvim zaključavanjem.

Sa početkom vakcinisanja, naziru se povoljniji trendovi po ekonomiju i na globalnom nivou. Neizvesno je, međutim, koliko će biti potrebno vremena da većina građana primi vakcinu.

„Vakcina nam više pruža sliku kako bi mogao da izgleda kraj 2021. i 2022. godine, ali ne i narednih šest meseci", smatra glavni ekonomista Evropske centralne banke Filip Lejn.

Foto: AP Photo/Luca Bruno, File

Ograničenja do 2022.

Ekonomisti „ABN Amro Group NV“ procenjuju da ograničenje kretanja u svetu može da se produži i do 2022. godine, imajući u vidu i informacije da siromašnije zemlje neće odmah dobiti neophodne količine vakcina.

„Tek tada globalna ekonomija može da ostvari rast koji bi premašio gubitke napravljene u međuvremenu“, navodi ova grupacija.

Svetska ekonomija će porasti za 4,2 odsto u 2021. godini, a 3,7 procenata u 2022. godini, procenjuje OECD. Međutim, taj rast neće biti ravnomeran. Tako će u Kini dostići osam odsto, dok će u SAD biti 3,2 procenta, zbog čega će oporavak od recesije iz 2020. biti samo delimičan. OECD smatra da će taj rast u mnogim zemljama u 2022. godini biti za pet odsto niži nego što se procenjivalo pre pandemije.

Godinu za nama definitivno je obeležila korona. Bila je ovo njena godina. Vreme u kom je priroda okrenula reflektor na sebe i poručila nam da se ne zanosimo da smo iznad nje. Mi ljudi smo se definitivno promenili. Promenile su nam se navike, pa i pogledi na život. Da li smo postali skromniji, da li smo više počeli da cenimo trenutke i jedni druge preispitivaćemo tek kada sve ovo prođe. Kada će to biti, niko ne zna. Ostaje nam da se nadamo da je ovo bilo prvo poluvreme.

GODINU DANA KORONAVIRUSA

Vanredno stanje u Srbiji - 53 dana

Broj vakcinisanih u Srbiji - više od 1.500.000

Broj revakcinisanih - više od 530.000

Broj obolelih od koronavirusa u svetu - 115.346.863

Broj obolelih od koronavirusa u Srbiji - 466.885

Broj preminulih od koronavirusa u svetu - 2.561.708

Broj preminulih od koronavirusa u Srbiji - 4.475

Broj izgubljenih poslova u svetu - nepoznato