PETER HANDKE – Pravda za Srbiju (EPILOG)

PETER HANDKE – Pravda za Srbiju (EPILOG)

EPA-EFE/GEORG HOCHMUTH AUSTRIA OUT


Zar nisam ipak jednom u Srbiji bio sasvim sam? Bilo je to jednog snežnog dana u pograničnom gradu Bajinoj Bašti. Dok je svitala zora, krenuo sam na put sa dva cilja i mojom omiljenom izrekom “za to je trebalo ranije da ustaneš”. Autobuska stanica i Drina, ne kod mosta blizu Bosne, već negde s druge strane, iza kuća i baštica, tamo gde reka tu i tamo protiče.

Bio je to i ostao jedan mračan dan. Na sve strane planine i snežni oblaci.

Zamorno sam tražio autobusku stanicu. Nije bilo nikakvih znakova, a nisam hteo nikog da upitam. Stanica je kao i očekivano bila niska zgrada, u udolini koju je napravila pritoka Drine, preko puta prve kuće u Bajinoj Bašti koju sam ugledao. Ta kuća je imala krst na vrhu, ali osim krsta, nimalo nije ličila na crkvu. U stanici je bila nestvarno velika oslikana tabla sa autobuskim odredištima. Već poznato kaligrafski ćirilično pismo: Beograd, a na kraju table i Srebrenica i Tuzla.

 EPA-EFE/JULIEN DE ROSA

EPA-EFE/JULIEN DE ROSA

Ova moćna tabla starinskog izgleda, nažalost, više nije važila. Trenutni red vožnje bio je zalepljen u ćošku. Jedan papirić bez forme na kojem između ostalog nije bilo polazaka za dva poslednja pomenuta mesta. Odmah pored kafana. Neka vrsta barake. Bila je prazna osim jedne stare žene koja je sedela za jednim ogromnim stolom. Delovala je kao gazdarica ili konobarica. Dvojica su igrala šah, oni su u narednih posla sata odigrali dvadeset brzih partija. U jednom uglu zavučen sedeo je usamljen lokalni starac, koji je sve vreme glasno govorio, ne sebi već je nervozno tražio nekog ko bi ga čuo (a toga nije bilo).

Šetnju do kuća na obodu grada hteo sam uskoro da završim: visoki mokri sneg mi je upadao u cipele, a ispred mene nije bilo tragova u snegu, što me je brinulo i upozoravalo. Zar nisam dovoljno posmatrao Drinu? Pa ipak išao sam, noge su koračale, nisam prvi put bio u takvoj situaciji. Ispred mene se u tami nazirala marina na čijem kraju su bile reka i granica. U jednom čistom hrvatskom rečniku za reč “marina” stajala je oznaka luka, što se verovatno odnosilo na hrvatsko priobalje gde bi takav izraz bio odgovarajući. Istovremeno sam u jednom predratnom rečniku za taj pojam našao reč prerija.

Povezane vesti – NAPADI NA HANDKEA Žižek: Bio je u pravu, trebalo je ukinuti Nobelovu nagradu

Da li su me posmatrali sa druge strane reke ?

Ništa se nije pomeralo u ruinama, ili su to možda bile poluizgrađene kuće? Ne, ipak su to ruine, i tamo i vamo u visini kuća crni kao da tu stoje od pamtiveka plastovi sena. I na kraju, dužinom jedne doline gde je delovalo da su se skupile sve ptičice koje su mi nedostajale tokom prethodnih putovanja kroz Srbiju vrapci, senice, crvendaći, carići, pupavci, kolibri (ne, ipak ne kolibri) i konačno odozgo gledajući sa jedne brane ponovo Drina, svetlucavo zelena, brzo i široko teče, klizi niz slap. Ubrzo sam se osetio sigurnije među žbunjem gde je vetar donosio miris kukuruza šećerca pre nego što sam bio na brani.

EPA-EFE/JULIEN DE ROSA

EPA-EFE/JULIEN DE ROSA

“Dalje nećeš ići!” A otišao sam. Noge me odneše kroz grmlje pravo na obalu reke, pravo na zemljani grudobran gde je ležala gomila puščanih čaura (ipak ne). Seo sam na jedno mesto gde je reka postala malo šira. Od vrhova mojih srpskih zimskih cipela pa sve do bosanske obale nije bilo ništa drugo osim hladne Drine u koju su upadale velike pahulje snega. A ja sam se zapitao da li bih ja u nekom nemačko-nemačkom ratu tek tako mogao da sednem na neku graničnu reku. Manje od trideset kilometara uzvodno bila je srebrenička enklava. Jedna dečja sandala iskočila mi je ispod stopala.

Povezane vesti – Kako je jedan nobelovac razljutio Albance?

“Da nećeš možda srebrenički masakr da dovedeš u pitanje?”, zapita me S. tek što sam se vratio. “Ne”, rekao sam. (Ali želim da pitam kako se jedan takav masakr može objasniti, počinjen pred očima svetske javnosti i to nakon tri godine rata, kada su su izmenjale različite partije pa su čak i psi rata bili mrtvi umorni. I kako se to kaže jedno organizovano, sistematsko dugo pripremano streljanje.)

Čemu takvo ubijanje na hiljade ljudi? Šta je to pokrenulo? Čemu to? I zašto umesto istraživanja uzroka (“psihopatama” nije dovoljno) opet ništa osim golih pohotnih tržišno orijentisanih činjenica i prodaja činjenica? I dalje sam sedeo pored Drine i razmišljao, mislio na onaj Višegrad Ive Andrića koji je otprilike pedeset kilometara uzvodno. A posebno sam razmišljao o onom “mostu preko Drine”.

AP Photo/Kerstin Joensson

AP Photo/Kerstin Joensson

To je ona na “Na Drini ćuprija” koju je napisao u okupiranom Beogradu Ivo Andrić. Andrić, taj oštri gradski hroničar, čovek koji tokom okupacije o lokalnim događajima ne piše gotovo ništa. Ne zbog lenjosti ili bezbrižnosti, već jednostavno jer ti događaji nisu vredni primećivanja.

Povezane vesti – Šta je čuveni pisac pričao o bombardovanju, Miloševiću…

Mislio sam, zapravo izričito i doslovno mislim da uglavnom o ratu u Bosni izveštavaju sporedni ljudi koji nisu samo pogrdni, već i lažni hroničari.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar