Vesti
05.10.2023. 02:35
Vesti
06.10.2023. 02:00
Vojislav Tufegdžić
Čekali bajku, dobili...
Važan datum kada se ništa nije dogodilo - 6. oktobar
U ovdašnjem kalendaru nezaobilaznih savremenih dešavanja 6. oktobar ostao je upamćen kao jedini dan od kojeg se puno očekivalo, a protekao je bez ijednog događaja.
Uprkos tome, na razumljivo tužan način brojni se svake godine osvrću i tumače ovaj datum i naredne dane kada ničeg važnog bilo nije. A trebalo je.
Mesecima uoči smene režima Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine, prethodila su brojna obećanja tadašnje udružene opozicije da će po okončanju njegove vlasti sav kriminal i nepodopštine iz prethodnog perioda biti razjašnjeni, a krivci poslati u zatvor. Obećanja su se odnosila na rasvetljavanje desetina nerešenih ubistava, sečenje korupcije, trgovine drogom i oružjem, ogromnu pljačku države, njene imovine i građana, istragu sumnjivih privatizacija firmi, razobličavanje svih koji su se enormno obogatili u decenijskom periodu jada u kojem je zemlja živela, pronalaženje nelegalno stečenog novca i njegovo vraćanje u državnu kasu. Naravno, i značajan boljitak za građane koji su odlučili da im je dosta Miloševićeve vlasti, brzi rast standarda i ekonomski prosperitet.
Neznani “blagajnici“
Nezahvalno je vagati šta je za građane od obećanog bilo najvažnije. Verovatno za svakog pojedinca nešto drugo. Za one koji su potpuno osiromašili u prethodnom periodu, a takvih je bilo najviše, neka vrsta osvete onima koji su ih egzistencijalno ugrozili i unizili bila je prioritet. Nažalost, nikada nismo saznali šta se desilo sa “Miloševićevim novcem“, kako je opozicija krstila potragu za finansijskim sredstvima za koje se pretpostavljalo da su bliski saradnici bivšeg predsednika izneli iz zemlje. Što se samog Miloševića tiče, nikada nije potvrđeno da je u inostranstvu posedovao neko lično bogatstvo ili bankarske račune na svoje ime. Ukoliko ga je posedovao, pre bi se dalo zaključiti da ga je poverio pogrešnim ”blagajnicima“, koji su shvatili da će delom tog novca kod novih političkih moćnika uspeti da “okaju grehe“, zasluže ličnu slobodu i mogućnost da podrže novu vlast.
Mnogo je naznaka, pa i pojedinih priznanja u uskim političkim krugovima, da se tako nešto događalo. Ako ništa drugo, elementarno poimanje ukazuje da Milošević i njegovo najbliže okruženje u Srbiji svakako nisu bili jedini koji su švercovali, varali i otimali. Ali, sva navodna traganja podjednako navodnih eksperata i za taj posao posebno dobro plaćenih “stručnjaka“ u širokom luku su zaobišla sve koji su Miloševića podržavali duže od decenije i nakon svega ipak ostali “ugledni i sposobni poslovni ljudi“.
U prioritetima DOS-ove vlade pronalaženje novca nije bilo prioritet. Zato su istrage i poverene političarima, zatim ”ekspertima“, policajcima i tužiocima nejasnih biografija. Svi su se godinama kleli u svoje poštene namere, uveravajući javnost da, iako su dali sve od sebe da nađu ”Miloševićev novac“, on kao da je u zemlju propao. Niko se od lidera DOS-a nije potrudio da potragu za novcem uvrsti u jedan od apsolutnih prioriteta nove vlade i policije.
Na samom startu nakon 5. oktobra policija je relativno nesmetano radila svoj posao. Počele su provere u Saveznoj upravi carina, Beogradskoj banci i Beobanci, Univerzal banci, Jumbes banci, Fondu zdravstva, Dunav osiguranju, Radio-televiziji Srbije, kompaniji Braća Karić, diplomatsko-stambenom preduzeću ”Dipos“, Telekomu, Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici, Fondu za razvoj Republike Srbije, Republičkoj direkciji za robne rezerve, Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, Republičkom komesarijatu za izbeglice i većem broju zdravstvenih ustanova… Ni u jednu od njih policija do 5. oktobra ne samo da nije smela da proverava, već u njih nije smela ni da uđe.
Nijedna od pomenutih započetih provera nije završena. Iako je bilo planirano i unutar vlasti čvrsto dogovoreno da se Miloševiću, s pregršt dokaza koji su prikupljeni, sudi u Srbiji i da se na suđenju otkriju sve finansijske mahinacije i zloupotrebe rađene u državi, imenuju pojedinci i kompanije koje su u tome učestvovale, njegovo iznenadno izručenje Tribunalu u Hagu to je onemogućilo.
Ta odluka praktično je doneta preko noći. Zahvaljujući njoj u Srbiji su hapšenja i osude pošteđeni Miloševićevi najbliži saradnici upleteni u kriminal, “vispreni privrednici“ koji su svoje poslovno čudo napravili zahvaljujući neposredno bliskosti s Miloševićem, struktura koja se obogatila na švercu nafte, duvana, oružja, na dozvolama za uvoz ili izvoz… Zapravo, kategorija ljudi koja je imala faktičku vlast u Srbiji - svoj novac i izvor te moći. Pošteđeni su bili i mešetari velikog kalibra poput vlasnika piramidalnih banaka, pripadnici bezbednosnih struktura koji su pomagali sve ilegalne finansijske operacije pokrivajući to navodnim državnim interesima, državni službenici najvišeg ranga koji su tesno sarađivali sa vlasnicima prljavog novca, menadžmenti državnih preduzeća koji su više radili za sebe nego za državu, korisnici državnih beneficija u spoljnoj trgovini i bankarstvu, vlasnici nezakonito privatizovanih preduzeća, razni korisnicidržavnog novca iz budžeta koji su zloupotrebljavali državne projekte poput onih u fondovima za razvoj i zapošljavanje, najveći utajivači poreza...
Ako se 6. oktobar 2000. godine, figurativno rečeno, nije dogodio, onda ljudi iz pobrojanih državnih i društvenih struktura mogu da budu najzadovoljniji. Sačuvali su sve što su prigrabili, uvodeći u svoj krug one koji su bili u obavezi da ih zakonski progone. Tako se broj onih koji su se potrudili da 6. oktobar nikad ne osvane znatno uvećao.
Ugledni šverceri
U ostavštini nove vlasti posle Miloševićeve ere veoma važno mesto zauzima i slabo interesovanje za privatizacije firmi u nekadašnjem državnom vlasništvu koje su zapošljavale stotine hiljada ljudi. Taj proces je intenzivno trajao i kasnije. Sporne privatizacije bile su Luka Beograd, C Market, Mobtel, Nacionalna štedionica, Novosti, Telekom, Trudbenik, Sartid, Zastava Elektro, Šinvoz, Keramika Kanjiža, Nuba, Jugoremedija… Na listi su bile i Prosveta, Tehnohemija, Srbolek, ATP Vojvodina, Azotara... Kada je novi Zakon o privatizaciji usvojen 2001. godine, ponovo je počeo proces “svojinske transformacije“. Za vreme te vlade Srbije privatizovano je oko 1.400 preduzeća.
Sledeća oblast bilo je krijumčarenje robe široke potrošnje koja je godinama predstavljala najveću egzistencijalnu nevolju građana Srbije. Policija je već u decembru 2000. godine imala detaljno ustanovljen mehanizam funkcionisanja švercerskih kanala, ali su najinteresantniji, pre svega zbog enormnih zarada, bili krijumčarenje nafte i cigareta, što je policiji detaljno objasnio bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes. Veoma brzo stvoren je solidan fond podataka koji je pokazivao da je moguće identifikovati brojne aktere šverca tokom 90-ih godina iz bezbednosnih, paravojnih, privrednih i političkih struktura. Svi koji su bili predmet interesovanja policije u momentu pokretanja akcije bili su “ugledni poslovni ljudi“ sa snažnim političkim vezama.
Kao učesnici u tim transakcijama, pored 41. fizičkog lica, aktivnih učesnika u švercu, identifikovano je 16 domaćih preduzeća i 27 of-šor kompanija čiji su vlasnici mahom bili naši državljani. Sve finansijske transakcije obavljane su preko devet stranih i domaćih banaka u kojima je identifikovano ukupno 17 računa na kojima su ovlašćena lica za raspolaganje novcem bila pretežno naši državljani.
Ustanovljene transakcije u periodu od 1995. do 2003. godine iznosile su blizu 800 miliona evra koji su prebačeni iz zemlje u inostranstvo. To se nesporno moglo i dokumentovati. Deo novca iz krijumčarenja vratio se kasnije u Srbiju preko privatizacije preduzeća. Identifikovano je sedam domaćih preduzeća čija se privatizacija dovodila u direktnu vezu sa dobiti iz šverca cigareta.
Zaboravljeni zločini
I pre nego što je 5. oktobra 2000. smenjen Miloševićev režim, jedno od prvih obećanja predstavnika nove vlasti bilo je da će rešiti brojne zločine počinjene u Srbiji tokom 90-ih. Vlast je kao prioritet postavila rešavanje tri slučaja - ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Sve drugo bilo je “na čekanju“.
Međutim, u kojoj meri je nova vlast ozbiljno pristupila datom obećanju najbolje ilustruju iskazi dvojice prvih kandidata za mesto novog načelnika Državne bezbednosti koji su ponudu istog trenutka odbili. Jer, uslov da se prihvate tog zaduženja doslovce je glasio: “Obećajte da ćete u roku od 15 dana rešiti zločine koji su nam prioritet.“ Ozbiljan se takvog zaduženja, pod takvim uslovom, tog nimalo jednostavnog posla nije mogao prihvatiti. Naravno, nađeni su oni kojima davanje obećanje nije bilo problem.
Nova vlast nijednom nije najavila pokušaj da reši i druga, po državu, značajna ubistva: ministra vojske Pavla Bulatovića, Zorana Todorovića Kundaka, Radovana Stojičića Badže, nekolicine policijskih inspektora, niti ubistvo Žike Petrovića, dugogodišnjeg direktora JAT-a, čiji je jedini “greh“ moglo da bude saznanje ko je i sa kakvim prtljagom, mimo carinske kontrole, učestalo putovao na Kipar za koji se znalo da je meka za iznošenje ogromnih suma novca iz države pred kolapsom.
Posebnu težinu za lidere DOS-a trebalo je da predstavlja, ali nije, smrt istražnog sudije Nebojše Simeunovića za kog je javnost saznala početkom oktobra 2000. kada je odbio da po nalogu policije i Generalštaba Vojske Jugoslavije izda nalog za hapšenje Nebojše Čovića i Borisa Tadića, kao i nalog za privođenje štrajkača Rudnika “Kolubara“. Kada je njegovo telo pronađeno u Dunavu “procenjeno“ je, ne i zvanično potvrđeno, da je razlog smrti utapanje. U zvaničnom obdukcionom nalazu ne pišu ni vreme smrti, ni tačan način na koji je umro. Stručnjaci i advokati koje je angažovala Simeunovićeva porodica otkrili su u nalazu veštaka neverovatnih 66 nelogičnosti. Pojedini patolozi tvrdili su da uzrok smrti sigurno nije utapanje. Ipak, saslušanje sudskih veštaka nikada nije obavljeno. Sudija Nebojša Simeunović je, između ostalih, vodio istrage o likvidacijama Pavla Bulatovića i Radovana Stojičića Badže.
Kada se sumira sve znano i nedokazano, obećavano, slagano, učinjeno i neurađeno, ceh takozvanog 6. oktobra 2000. godine, predstavljenog kao dan koji se nije dogodio, platio je jedan čovek - Radomir Marković, načelnik DB-a koji je na tom položaju proveo tek nešto više od godinu dana. U sudskim procesima koje su pratili veliki problemi i nesuglasice među samim sudijama, pod optužbom da je organizovao zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, osuđen je na jedinstvenu kaznu od 40 godina zatvora.
O ostalim obećanjima iluzorno je detaljisati: tvrdnje o ekonomskom prosperitetu građana i onemogućavanje svakog vida korupcije, borbi protiv kriminala, sprečavanju odlaska mladih u inostranstvo i povratak onih koji su se odlučili na takav korak, razvoj seoskih domaćinstava i uzlet poljoprivrede, poboljšanje uslova u školstvu i zdravstvu…
Jedino što se može nazvati “uspehom“ nove vlasti nakon 5. oktobra jeste saradnja sa Tribunalom za ratne zločine u Hagu. U tom delu ne postoji nijedan “propust“. Ali, to je tema koja je bila, izvesno će takvom i ostati, bolna tačka za ovdašnju javnost.
Možda i nije najgore što značajni šrafovi Miloševićevog režima nisu odgovarali za svu štetu koju su naneli sopstvenom narodu. Bar podjednako loše, ako ne i gore, poneli su se oni koji su nadanja većine da će ispraviti nepravde pretvorili u lični boljitak.
Vesti
07.10.2022. 19:05
Peti oktobar: Jedan je platio za sve
Komentari
