Vesti
05.10.2021. 05:05
Vesti
08.10.2021. 06:10
Marko R. Petrović
Intervju
Veran Matić: Znao sam da neće biti Šestog oktobra
"Verovatno je isto osetio svako onaj ko se sledećeg jutra pojavio na radnom mestu uočivši da je suština ostala ista i da se sistem opire istinskoj promeni koju je mogao da donese dan posle. Kao da je neko povukao ručnu kočnicu i unapred zacrtao crvene linije koje se Petog oktobra ne mogu prelaziti."
Veran Matić je u medijima punih 37 godina, bilo kao novinar, urednik, direktor ili, kao što je slučaj sada, kao predsednik Državne komisije za istraživanje ubistava novinara. Medij u kom je godinama bio na čelu bila je jedan od simbola petooktobarskih promena. Možda je danas pomalo i "izlizano“ govoriti o propuštenim šansama posle 5. oktobra i zbog čega nije bilo "6. oktobra“, ali razgovor sa Veranom Matićem ipak počinjemo od toga, pitajući ga da li misli da su obični ljudi tada imali prevelika očekivanja ili je tadašnja opoziciona elita previše kalkulisala.
"Prvo moram da kažem da je mirna smena Miloševićevog režima veliko nasleđe u koje smo utrošili ogromnu energiju. Velike delove naših života uložili smo u osvajanje slobode. Kada je reč o vašem konkretnom pitanju: mislim da je reč i o jednom i o drugom. Sa moje tačke gledišta, dovoljno je prisetiti se (ne)realnih očekivanja da će zaista doći do lustracije, raskida sa zaostavštinom Miloševićevog režima, nasleđem devedesetih, kao i istinskim suočavanjem sa prošlošću u kontekstu tranzicione pravde. Da ne govorim o medijima i bukvalnom preuzimanju dotadašnjih medijskih modela i sistema koji su preko noći promenili uređivačku politiku podržavajući novu vlast na isti onaj način na koji su to činili u Miloševićevo vreme.
Kada su se Petog oktobra uveče bubnjari pojavili na ’Pinku’, znao sam da neće biti nikakvog Šestog oktobra. Verovatno je isto osetio svako onaj ko se sledećeg jutra pojavio na radnom mestu uočivši da je suština ostala ista i da se sistem opire istinskoj promeni koju je mogao da donese dan posle. Kao da je neko povukao ručnu kočnicu i unapred zacrtao crvene linije koje se Petog oktobra ne mogu prelaziti. Rezultati tog pristupa su vidljivi tokom prethodne 21 godine. Isto kao što o 5. oktobru moramo da govorimo kao o velikom datumu, izostanak jasnog diskontinuiteta sa zločinačkim režimom, iskrenog suočavanja sa prošlošću, suđenja za represiju, političko nasilje, politička ubistva, zločine prema sopstvenom narodu i prema drugim narodima – stvorili su prostor za reviziju istorije koja se odvijala paralelno sa razotkrivanjem zločina režima… I, u jednom trenutku, revizionistički tas je postao teži i sada imamo proživljavanje puno elemenata devedesetih iznova“, kaže Veran Matić za "Ekspres“.
I sami ste, kao predsednik Državne komisije za istraživanje ubistava novinara, rekli kako je postpetooktobarska vlast najodgovornija za to što, recimo, suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije nije okončano. Zbog čega mislite da to nije urađeno?
"Teško je proniknuti u razloge i motive za takav odnos prethodne vlasti prema rešavanju Ćuruvijinog ubistva. Interesantno je da, iako je to bilo jedno od ključnih medijskih predizbornih obećanja pre Petog oktobra, vlast do 2012. godine nije bila previše kritikovana zbog takvog pasivnog odnosa. Meni je bilo dovoljno da vidim kako je predsednik Tadić reagovao kada sam mu 2009. godine predložio da se formira komisija koja bi se ozbiljnije pozabavila tim slučajem. Rekao je da će mi se javiti šef kabineta i koordinator službi bezbednosti, pokojni Miki Rakić, što se nikada nije desilo. Meni je bilo dovoljno da shvatim da sam nepoželjan u toj priči koja je dvanaest godina tapkala u mestu. Prema Slavku postoji i danas podeljena percepcija njegove uloge u novinarstvu devedesetih, skoro na isti način kao i nekada devedesetih. I dalje postoje naslednici Mire Marković koji govore o izdajniku i to na osnovu krivotvorenih činjenica, preko onih koji nastoje da iskoriste ubistvo i teorije o njemu za neke lične interese.
Kao što je utvrđeno istragom, ubistvom je rukovodio sam vrh državne bezbednosti. Državna bezbednost je na različite načine ostala u svakoj vlasti, u vrhu establišmenta, otvoreno ili najčešće kroz neke oblike koji se definišu kao ’duboka država’. I tokom suđenja videla se ta strašna moć kroz stalne opstrukcije suđenja sa raznih strana. Siguran sam da nije bilo Komisije za istraživanje ubistava novinara, ne bi došlo ni do podizanja optužnice, a ako bi se to i dogodilo, da bi se suđenje završilo oslobađanjem svih mnogo ranije.“
Hronika
10.04.2020. 23:52
JELENA ĆURUVIJA: Ne znam hoćemo li ikada saznati istinu
Kad smo već kod suđenja za ubistvo Ćuruvije, nedavno je još jednom, drugi put zaredom, odložen glavni pretres u ponovljenom postupku. Zbog čega taj proces nikako da doživi epilog?
"Ovo što se događa je samo pojavni oblik rezistentnosti sistema koji 22 godine odbija da se suoči sa istinom da su njegovi predstavnici bili učesnici i saučesnici u ovom zločinu. Iznenadilo bi me da posle svega što smo doživeli u prethodnih devet godina, koliko postoji Komisija, sada odjednom sve bude brzo i efikasno. Opstrukcija je konstantna i sistemska, očito je osmišljena i kao takva daje rezultate jer se sve odugovlači do besmisla. Na kraju će morati da se presudi. To ne može doveka da traje. Mene zabrinjava činjenica da su dva optužena na slobodi, što je Kurak u bekstvu, a da nije bilo ozbiljnog pokušaja da bude uhapšen i priveden na suđenje. Što je ostavljen prostor da se preti inspektoru Kecmanu, a i drugi koji su učestvovali u stvaranju uslova da se podigne optužnica i koji ne dozvoljavaju da opstrukcija pobedi – ne mogu se osećati sigurnim u takvim okolnostima.“
Koliko frustrira i činjenica da je i dalje otvoren i slučaj ubistva Milana Pantića, iako je, kako se kaže, policijski ubistvo razjašnjeno?
"O tome sam vrlo detaljno pisao i u ʼDnevnikuʼ povodom desete godišnjice ubistva Milana Pantića. Mislim da je od samog ubistva istraga opstruirana. Od same opservacije lica mesta neposredno posle ubistva, propusti u istrazi u prvim danima posle ubistva i sedam radnih grupa MUP-a koje su radile, a bez ijednog ozbiljnog rezultata, najbolji su dokaz konstantnog sprečavanja da se otkriju počinioci i nalogodavci i budu procesuirani. Tek u poslednjih nekoliko godina od kada radnu grupu MUP-a vodi Dragan Kecman napravljen je iskorak koji može i ovaj slučaj da dovede do podizanja optužnice i sudskog procesa.“
Vesti
10.06.2021. 16:05
Vučić o ubistvima Pantića i Ćuruvije
Hronika
27.04.2021. 12:04
Tri načina da se otkrije istina
Zbog čega Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal ne želi da preuzme slučaj? Mislite li da se nalaze pod nečijim pritiskom?
"Mislim da ne postoji svest o važnosti rešavanja ovog slučaja i da ne postoji dovoljno volje da se vodi istraga na beskompromisan način bez obzira na rezultat. Više puta mogli smo da čujemo da nema dovoljno dokaza da je reč o organizovanom kriminalu. A zbog čega je onda osnovano Tužilaštvo za organizovani kriminal, ako ne zbog toga da ono dokaže postojanje organizovanog kriminala. Kao da se traži da radna grupa ili Komisija za istraživanje ubistava novinara obave taj posao, iz mandata TOK-a. Kapaciteti Tužilaštva za organizovani kriminal, mandat, ovlašćenja mogli bi da budu ključni za rezultate koji bi doveli do podizanja optužnice.“
Nejasna je i sudbina novinara nestalih na Kosovu i Metohiji. Da li tu ima nekakvih pomaka? Koje su najveće prepreke sa kojima se suočavate u razrešavanju ovih slučajeva?
"Zastrašujuća je i tužna činjenica da više od 20 godina nisu identifikovane i uhapšene ubice 14 albanskih i srpskih novinara, kao i tročlane ekipe ’Šterna’ (svi nestali ili ubijeni između 1998. i 2005. godine). Od ovog broja pet novinara vodi se i kao nestalo. To je daleko najveći broj nerešenih slučajeva ubistava novinara danas u Evropi. Dok Udruženje novinara Srbije, a posebno novinarka Jelena Petković, nije počela da se bavi ovom temom, ubijeni i kidnapovani nisu ni tretirani nekom posebnom evidencijom kao novinari. Danas zahvaljujući ovom istraživanju znamo više, ali to je očigledno jedino znanje o ovome jer se aktivno ne rade istrage koje bi mogle da daju neke rezultate. Do juna 1999. godine organi SR Jugoslavije, odnosno Srbije, gotovo da nisu vodili nikakve posebne istrage o onima koji su ubijeni ili kidnapovani u tom vremenskom periodu. Posle toga vlast prelazi na UNMIK, a kasnije na EULEKS. I ponovo nije bilo nikakvih istraga. Takođe nema ni saradnje između privremenih organa na Kosovu i Metohiji i nadležnih institucija Srbije. Nije mi poznato ni da Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu svojim mandatom obuhvata i slučajeve ubijenih i nestalih novinara.
Komisija za istraživanje ubistava novinara počela je da prikuplja podatke od naših institucija kako bismo mogli da ih pripojimo sa drugim podacima, od strane međunarodnih tela, privremenih organa itd… Inicirao sam osnivanje međunarodne komisije koja bi obuhvatala poznavaoce slučajeva iz međunarodnih organizacija, predstavnike udruženja novinara, profesionalne istražitelje. UNS će na predstojećoj Skupštini Evropske federacije novinara podneti rezoluciju u kojoj se, pored ostalog, traži i da ova federacija stane iza zahteva međunarodnoj zajednici da se osnuje ovakva komisija i otpočnu istrage, kao i da Specijalni sud obuhvati i slučajeve ubijenih i kidnapovanih novinara.“
Specijalni ste izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Hrvatskom. To je jedno od najtežih otvorenih pitanja između dve države. Mate Granić, specijalni savetnik premijera Plenkovića, nedavno je u intervjuu za "Ekspres“ rekao kako bi to pitanje trebalo tretirati pre svega kao humanitarno. Kako Vam se čini ta ideja?
"Oko 2000 nestalih u Hrvatskoj su naši nestali. Naša zajednička obaveza je da se otkrije što je moguće veći broj mesta gde se nalaze tela nestalih, kako bi bili dostojno sahranjeni i ožaljeni. I zaista bilo bi veoma važno da se tretira kao isključivo humanitarno pitanje. Moramo za to stvoriti uslove. U ovom trenutku to je i prvorazredno političko pitanje, koje je najvažnije otvoreno pitanje. Upravo ta činjenica otežava da se tretira kao isključivo humanitarno.
Nepoverenje između dve zemlje jedino bi moglo da se eliminiše ili bar ublaži ozbiljnijim pomacima, otkrivanjem grobnica, ubrzanom identifikacijom, ekshumacijom već postojećih poznatih grobnih mesta itd… Mislim da se moraju naći novi efikasniji oblici potrage za nestalima, moraju se raditi zajedničke pretrage, uz otvaranje arhiva koje bi pretražili eksperti Međunarodnog komiteta Crvenog krsta koji to već rade u drugim zemljama ili u Haškom tribunalu.
Institucije Srbije moraju učiniti sve što je moguće, bez bilo kakve priče o reciprocitetu, jednostavno zbog nas samih, da se otkriju mesta pokopa, bilo da su primarne ili sekundarne grobnice u pitanju, za skoro 500 nestalih iz Vukovara i okoline, kao i drugih nestalih. Postoje još živi bivši oficiri JNA nadležni za operacije u ovom regionu, uključujući i asanaciju terena. Postoje presude našeg suda za ratne zločine i svedoci koji bi mogli da daju podatke o mestima pokopa.
Institucije Srbije moraju ponuditi i novčane nadoknade, stimulanse za davanje podataka koji bi doveli do otkrića grobnih mesta ili masovnih grobnica. To već postoji u Hrvatskoj.
Dakle, mora se učiniti baš sve da se napravi što je moguće više, i u tome biti ubedljiv, kako bi se uspostavilo toliko potrebno poverenje. A to je jedino moguće ako se pitanje nestalih tretira kao humanitarno.
Sadašnje stanje, koje izgleda već godinama kao status quo, neodrživo je, za šta odgovornost snose obe strane. Zagreb je često otezao, kretao se korak napred, pa se vraćao dva unazad. Srbija je trošila vreme koje se više koristilo za prepucavanje.
Moramo iskoračiti iz te situacije, i o tome često govorim zvaničnicima u Srbiji čije su obaveze i traganje za nestalima. Mislim da je potreban dogovor na najvišem nivou, ali i podrška međunarodne zajednice.“
Vesti
08.09.2021. 19:47
Mate Granić: "Hrvatski je interes da Srbija uđe u EU"
Vesti
13.09.2021. 06:20
Hrvati i mi: Tačka preokreta
Osim toga, gospodin Granić se založio i za to da Srbija i Hrvatska ostave po strani stvari za koje znaju da oko njih ne mogu da se dogovore, i da se posvete pitanjima koja je moguće rešiti. Mislite li da je ta ideja ostvariva?
"Mislim da je ostvariva, ali ne znam koliko je realna kada se vidi kojim putem idu naši međusobni odnosi. Ne bi bilo dobro da se pojavi sindrom uslovljavanja. Videli smo kako je to izgledalo kada je Slovenija u Evropskoj uniji uslovljavala Hrvatsku.
Često govorim o tome da je neophodno da dve zemlje poput Francuske i Nemačke potpišu ugovor o prijateljstvu (1963. godine) koji je zapečatio proces pomirenja između nekadašnjih istorijskih krvnih neprijatelja. Ovim ugovorom dve vlade su se dogovorile o obaveznim međusobnim konsultacijama, o tesnoj političkoj saradnji i sveobuhvatnoj razmeni mladih. Od tada do danas je više od devet miliona mladih učestvovalo u programima razmene i gostovalo kod suseda. Ovakvi procesi nemaju alternativu ako želimo normalizaciju, naročito na duge staze, a čini mi se da je to obaveza ovih generacija, ne samo političara, već vodećih ljudi obe zemlje u različitim oblastima. Siguran sam da bi se ovakve inicijative dopale i Evropskoj uniji, uključujući naravno i konkretnu podršku.
Dobio sam odlikovanja i Francuske i Nemačke, kao i Srbije, pa imam i neku posebnu potrebu da zagovaram iskustva koja su dala vrlo pozitivne rezultate u procesu uspostavljanja poverenja i pomirenja.“
Kako biste opisali medijsku sliku u Srbiji danas? Šta Vam najviše smeta, a šta mislite da je medijski najsvetlija tačka današnje Srbije?
"Boljeg odgovora na pitanje nema od trenutnog plasmana Srbije na listi medijskih sloboda ʼReportera bez granicaʼ. Za samo osam godina pali smo sa 54. na 93. mesto. Pritom je sve vreme na vlasti ista politička opcija. Čak i ako bismo uključili problematizovanje nekih aspekata merenja, bodovanja moramo priznati da je ovo ipak svedočanstvo koliko su stvari otišle u negativnom smeru. Ne možete okretati glavu od toga i tešiti se time da je i u drugim zemljama vidljiv negativan trend u medijskoj sferi. To nije rešenje. Mora da postoji politička volja da se stvari menjaju nabolje i da se primenjuju postojeći zakoni.
Smeta mi tabloidizacija medijskog prostora. Smeta mi nedostatak istinskog dijaloga na medijima, a pogotovo na javnom medijskom servisu. Smeta mi što moram da imam više pretplata za kablovske operatere da bih mogao da pratim sve kanale koje želim. Najsvetlija tačka su istraživački novinari koji se ne predaju.
Tokom devedesetih u medijima učestvovali smo zdušno u osvajanju slobode za novinare i medije. Doveli smo našu borbu do toga da su mogli da nas zaustave jedino ubistvima. I sećam se zaista rešenosti da se gine.
Danas me jako brine činjenica da sami novinari sve više kao da beže od praktikovanja slobode, kao da beže od slobode u zagrljaj sigurnosti koju im pruža pripadanje nekom klanu, ekonomskom centru moći ili političkoj opciji koja ne samo da pruža zaštitu, nego i slobodu da se neograničeno napadaju protivnici ili konkurencija bez bilo kakve odgovornosti.
Mislim da se raspada stari sistem medija kao psa čuvara demokratije, javnog interesa, da je sve manje novinara koji na taj način razumeju novinarstvo, a da se ne stvara neka nova vrednost, kroz neku evoluciju. Ovo stanje predugo traje. Dobijam utisak kao da je sve manje onih koji su zainteresovani da naslede neke temelje dobrog profesionalnog odgovornog novinarstva. Kao da dolaze neke generacije koje se vaspitavaju na novim vrednostima koje su daleko od ideala novinarstva.
Upravo i zbog toga postoji utisak da se više bavimo bezbednošću novinara nego profesionalizacijom.“
Ocenili ste nedavno da bi pritisci na medije trebalo da budu krivično delo. Na koje konkretno pritiske mislite? Da li tu govorimo i o, recimo, otkazivanju oglašavanja, zato što si nekom pričom nekome "stao na žulj“?
"To se rešava doslednom primenom Zakona o javnom informisanju i medijima koji propisuje obavezu upisa u Registar medija svih novčanih transakcija od strane organa javne vlasti (među kojima je veliki broj moćnih oglašivača). Kada bi se poštovao zakon, lako bi se utvrdilo ko dobija koliko sredstava na ovaj način i to bi se moglo uporediti sa iznosom donacija koje su uvek zgodne za huškačke kampanje. Poređenjem ovih cifara bilo bi nam mnogo toga jasnije.
Ovih dana će u javnu raspravu ući predlog izmena Krivičnog zakona, koji je nastao na iskustvu rada Stalne radne grupe za bezbednost novinara u kojoj sam od osnivanja pre četiri godine (sva novinarska udruženja i Republičko javno tužilaštvo i MUP).“
Koliko su mediji i novinari i sami krivi što su danas podložni raznim pritiscima? Mislite li da je greška napravljena posle 5. oktobra kada je novim vlastima dat određen „kredit“ u medijima, pa su bili pošteđeni u prvom trenutku?
"Sigurno da snose deo krivice. Ne treba zaboraviti da je ovde tokom prethodne vlasti formiran model funkcionisanja koji sačinjavaju reklamne agencije (oglašivači), političari i vlasnici/urednici medija. O tome govori izveštaj Verice Barać. Zamišljam kako bi sada izgledao ovaj izveštaj pošto je model u međuvremenu doveden do savršenstva. Samo je potrebno zameniti imena, ali suština je tu.
Ne zaboravite da je ovdašnja medijska scena bila bukvalno devastirana svetskom ekonomskom krizom 2008. godine. Taman kada je zaličilo na oporavak, desio se kovid 19 kao novi izazov.“
Dugo ste u medijima, ali ste poslednjih godina i u, da tako kažemo, državnoj službi. Kako je došlo do tog transfera i gde se osećate ugodnije?
"U službi sam države kada su u pitanju humanitarna pitanja i pronalazak nestalih u Hrvatskoj, kao i Komisija za istraživanje ubistava novinara. Formalnopravno, nisam državni službenik, ne primam nikakvu naknadu za moj angažman. Zaposlen sam kao izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma. Dobročinstvom sam se kroz Fond B92 bavio skoro kao i novinarstvom. Uvek sam se ugodnije osećao u medijima, ali ne bilo kakvim. I sada imam mali agregator javniservis.net na kojem skoro svakodnevno pišem i prenosim tekstove za koje mislim da su važni, a nedovoljno zapaženi. Oduvek sam bio fokusiran na javni interes i sebe sam pronašao u brojnim aktivnostima koje imaju dodirne tačke sa medijima po raznim osnovama. Mislim da sam pronašao balans koji mi omogućava da ostanem veran principima za koje sam se oduvek zalagao. Svrstavanja me ne zanimaju. Znam da to nije jednostavno u nametnutoj crno-beloj podeli. Nastojim da uspostavljam mostove tamo gde mogu, kako bi se poboljšala bezbednost novinara ili kako bi došlo do saradnje između dve zemlje na rešavanju najtežeg pitanja, nestalih, kao nekog preduslova za pomirenje.“
Komentari
