Poslednji Srbin u Hrvatskoj

Ostaci poklanog naroda, tako je nekako krstio Srbe u Hrvatskoj Matija Bećković. Sa njegovim se stavovima često nije lako složiti, ali za ovu definiciju svakako mu treba skinuti kapu. Sama analiza ove sentence "ostaci poklanog naroda“ je toliko višeslojna, duboka i prepuna značenja da bi se moglo reći bez ikakve relativizacije, da ona u potpunosti definiše sve što nosi prefiks srpsko zapadno od Drine.

Bez namere da umanjimo žrtve drugih naroda i njihova stradanja, pristajanje da ćutimo o sopstvenim stradanjima neće ovoj generaciji ni na jedan način olakšati život, niti ćemo mi biti manji u očima istorije.

Poenta je da nemamo čega da se stidimo u vekovima našeg postojanja. Zaista nemamo. Žrtve koje su se merile uvek u milionima u oba svetska rata, svedoče o tome da nismo mislili o ceni koju ćemo platiti za ideale jedne generacije. Dva puta smo, u razmaku od trideset godina, doveli narod na ivicu biološkog uništenja. U Drugom svetskom ratu Velika Britanija i SAD imale su manje žrtava nego Srbi. Šta mislite, koliko osnovaca ili srednjoškolaca danas zna za tu činjenicu? Koliko univerzitetski obrazovanih ljudi zna za to?

Povezane vesti - Četvrt veka etničkog čišćenja bez kazne

Iznenadili biste se, ali jako malo. I to nije njihova krivica. Ni u jednom udžbeniku istorije od 1945. godine do danas ne možete naići na taj podatak. Jednostavno generacije unazad niko nije učio o Jasenovcu, o jamama iz Hercegovine i Dalmacije, o Prebilovcima... Ko je čuo za Kurcija Malapartea? Ovaj sjajni italijanski pisac je prvi pisao o ustaškim zločinima nad Srbima i bio je istinski zgrožen. Zašto njegova knjiga „Kaput“ nije deo ne samo obavezne lektire u srednjoj školi, nego se sa njom nikada u svom obrazovnom kurikulumu neće susresti ni studenti prava, politikologije ili istorije na bilo kom univerzitetu u Srbiji.

Mi ni dan-danas ne znamo tačan broj žrtava vojnih i civilnih u Drugom svetskom ratu. Ne znamo koliko je Srba, Jevreja i Roma stradalo u Jasenovcu. Znamo da ukupna cifra daleko prelazi više od milion ljudskih žrtava, ali ni dan-danas nemamo ni ideju ni plan kako da tog broja dođemo. Antifašizam je deo našeg identiteta i ne mogu ga izbrisati ni na jedan način raznorazna crveno obojena „leva skretanja“ iz građanskih ratova s kraja prošlog veka. Neshvatljivo je zašto smo kao nacija pristajali na nekakvo nabijanje kompleksa krivice za zločine koje su počinili neki bez uma, stida i srama. Zločinci koji bi to bili svakako, bez obzira na to što im je prezime na "ić". Moglo je da bude i bilo koje drugo.

Povezane vesti - Zločini koje istorija ne želi da pamti

Ako neko misli da ti koji su u ime srpsko, u ime tih ostataka poklanog naroda naređivali i činili zločine nad nesrbima u Bosni i Hrvatskoj imaju bilo kakve veze sa onim koji su prešli Albaniju i Kajmakčalan, sa onim nebrojenim koji su kosti ostavili u Jasenovcu, varate se. Sve to zlo je došlo ispod crvenog JNA šinjela, od ljudi odgajanih da poriču Jasenovac, jame, ubijenu decu... Decenijama su takvi gasili slavske sveće, u obraz se ljubili isključivo dva puta, slavili 29. novembar i Prvi maj umesto Božića i Vaskrsa. Nemaju oni nikakve veze sa onima koji su kosti ostavljali po stratištima.

Odlazak Borisa Miloševića na centralnu proslavu „Oluje“ nije ništa drugo do jedna istorijska inverzija. Opasna svakako, sa posledicama koje se ne mogu sagledati tako lako i brzo. Ne može se takav čin pravdati bilo kakvim razlozima praktične prirode i opstanka Srba u današnjoj Hrvatskoj. Njegovo prisustvo na proslavi ne znači samo davanje legitimiteta etničkom čišćenju iz 1995. godine, već i negaciju genocida iz Drugog svetskog rata koji je nad Srbima počinila NDH.

Povezane vesti - Hrvatska slavi godišnjicu “Oluje”, ustaški pokliči u Kninu

A istorijska inverzija se ogleda u tome da je 1995. godine, kad je krenula „Oluja“, krajiške Srbe izdao Milošević. Dvadeset pet godina kasnije izdaju je potvrdio opet Milošević. Zato će ovaj potonji ostati upamćen kao poslednji Srbin u Hrvatskoj. Ne zato što je jedino on ostao, već zato što u nizu svih tih ljudi njemu zasluženo pripada poslednje mesto. Odlaskom na proslavu „Oluje“ potvrdio je vlastitu vrednost.