Zločini koje istorija ne želi da pamti

Zločini koje istorija ne želi da pamti

EPA/MZWELE


Vremena i mogućnosti da se detaljno istraže zločini počinjeni u srednjem Podrinju tokom poslednjeg rata bilo je napretek. Međutim, događajima s početka 90-ih godina u ovom delu nekada jedinstvene Bosne i Hercegovine, uprkos masovnom stradanju tamošnjih Srba, nije poklonjena dužna pažnja.

Prošle godine, otprilike u ovo vreme, Slobodan Smiljanić, šabački advokat i magistar prava, došao je u posed vojnih dokumenata koji otkrivaju okolnosti ubistva između 3.200 i 3.500 Srba od aprila 1992. zaključno sa martom 1993. Zločini nad njima dogodili su se u 43 sela u Srednjem Podunavlju, u blizini Srebrenice i Bratunca. Dokumentacija od 49 strana, na osnovu koje je Smiljanić napisao knjigu „Drina plače i pamti“, zasnovana je na svedočenjima Srba koji su preživeli pogrom u tom periodu. Mnogi od njih su bili ranjeni i preživeli su golgotu begom u Srbiju preko Drine. Iskaze su dali pred vojnim vlastima i zakleli se da će svoja svedočenja ponoviti u svako vreme, pred bilo kojim državnim organom ili međunarodnom organizacijom. Njihove izjave, međutim, niko nije zvanično tražio.

Jedna od, bar za širu javnost neznanih okolnosti, jeste da su u vreme napada naoružanih muslimanskih grupa na srpska sela u pozadini „nastupale“ njihove žene s rančevima i torbama na leđima u kojima su, po progonu Srba, iz njihovih kuća odnosile opljačkano. Svedoci tvrde da su pojedine od njih nosile i automatsko naoružanje, a da ih je nekoliko danas veoma aktivno u udruženjima muslimanskih žena koje traže međunarodnu pravdu za stradanje svojih bližnjih.

Povezane vesti – Opljačkanim srpskim blagom finansirana i hrvatska “Oluja”

„Iz iskaza preživelih Srba jasno se vidi da su muslimani kretali u pljačke na srpska sela. Iza njih su išle žene i deca starijeg uzrasta noseći na leđima ruksake i rance. Jedan broj žena je nosio i puške. Prevashodni cilj im je bio da iz srpskih kuća opljačkaju vrednije predmete. Naravno, sa sobom su potom vodili i stoku koju su ukrali. Na kraju su sa zadovoljstvom palili srpske kuće. Nije im bila namera da se usele u te kuće, već su se, posle obavljenog čina, vraćali u svoja sela naseljena isključivo muslimanima“, napisao je na osnovu svedočenja preživelih autor knjige.

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Lažno upozorenje

Grad Srebrenica je predstavljao centar svih zbivanja na području srednjeg Podrinja. Srebrenica se nalazi u blizini reke Drine, od Bratunca udaljena 16 kilometara. U vreme izbijanja ratnih sukoba u BiH, u ovom gradu je živelo 72 odsto muslimana i 28 odsto srpskog stanovništva. Kada se ima u vidu da su najbliža sela u okolini grada takođe pretežno bila naseljena muslimanskim stanovništvom, onda je sasvim jasno da su pripadnici ove veroispovesti imali potpunu kontrolu nad svim što se u čitavoj opštini događalo. Već početkom aprila 1992. godine mnogim Srbima u gradu je bilo jasno da za njih tamo više nema mirnog života. Počeli su da odlaze. Oni koji su verovali da će se okolnosti promeniti, da će se mir vratiti među komšije, u najvećem broju su stradali.

Prvi veliki napad naoružanih muslimanskih grupa izvršen je na Đurđevdan, 6. maja 1992. godine na selo Gniona u okolini Srebrenice. To je bilo prvo uništeno i do temelja razrušeno srpsko selo u ovom delu BiH. Selo Gniona, poput mnoštva drugih, nalazi na priobalnom pojasu reke Drine. Napad su, prema tvrdnjama preživelih meštana Gnione, izvršili meštani susednog sela Potočari predvođeni Naserom Orićem.

Povezane vestiEKSKLUZIVNI INTERVJU BILJANA PLAVŠIĆ: Da se nije trgovalo, rat bi se završio ranije

Veći deo sela oko Srebrenice bio je naseljen uglavnom muslimanima: Fojhar, Joševac, Borkovići, Bocuta, Potočari i Studenac. I u Studencu je, kao i u Potočarima, živelo tek nekoliko porodica srpske nacionalnosti. Nijedno od sela nije bilo podjednako naseljeno muslimanskim i srpskim stanovništvom. Preovladavali su jedni ili drugi, ili su mesta bila nastanjena isključivo pripadnicima jedne nacionalnosti.

Od svih sela u Podrinju, naročito na području Srebrenice i Bratunca, dva su bila najupečatljivija po broju stanovnika i po nacionalnoj pripadnosti meštana. Selo Potočare, koje je od Srebrenice udaljeno oko pet kilometara, naseljeno je najvećim delom muslimanima, s tek nekoliko srpskih porodica. Gniona, udaljena od Srebrenice takođe oko pet kilometara, naseljena je u ogromnom broju Srbima. Oba sela se nalaze na brežuljkastom terenu i obavijena su gustom listopadnom šumom.

Potočari su udaljeni od Gnione samo oko pet kilometara.

EPA/STRINGER

EPA/STRINGER

Prvi veći međunacionalni problem dogodio se 19. aprila 1992. godine kada su u Potočarima, tokom noći, ubijena četvorica Srba. Ustreljeni su puščanim hicima u dvorištu svojih kuća. Srbi u Gnioni su se zbog ovog uznemirili i pokušali da se organizuju za odbranu svog sela u slučaju napada. Nakon tog zločina koji nije razjašnjen, niti je postojala volja da se ubice pronađu, prividan mir trajao je do 6. maja 1992. godine. Tog dana se događalo nešto slično i u selu Cumovići, gde je živeo Mihailo Vukadinović. On je s porodicom krenuo na slavu kod domaćina u Gnionu. Sluteći da nevolje za koje su čuli da se događaju njihovim sunarodnicima u BiH nisu daleko, krenuo je sporednim putem, kroz šumu. U jednom  trenutku je na nekoliko desetina metara od njih ugledao veću grupu muslimana koja je išla ka njegovom rodnom selu. Pošto nije primetio da su naoružani, s porodicom je produžio dalje. U Gnioni su se zatekli u vreme kada je počeo napad.

Dok su meštani Gnione i njihovi gosti slavili Đurđevdan, oko pet sati posle podne s jedne od njiva s megafona se čuo muški glas:

„Slušajte me dobro, Gnioničani, ovo vam poručuje Naser Orić. Do pola šest da svi predate oružje kod Perine kuće i garantujemo da vam ništa neće biti. Ako to ne uradite, nećete pobeći jer ste opkoljeni i bićete pobijeni.“

Povezane vestiSud: Holandija delimično odgovorna za smrt Srebreničana

Kao što je čest slučaj, tog dana je veliki broj meštana slavio, dok im je u gostima bila druga polovina suseljana, rođaci i prijatelji iz drugih mesta. Poruka koju su čuli, a dobro su znali o čemu se radi, izazvala je među njima veliki metež. Mnogi gosti koji su s decom došli na slavu poskakali su istog trenutka i počeli da beže. Ali, ne prema svojim kućama, već seoskim putem nizbrdo koji vodi ka selu Solođuša. Samo dva minuta posle izdatog upozorenja, sa okolnih brda su se začuli rafali.

Manja grupa meštana i njihovih gostiju je bežala ka Gostilju i Zalužju u kojima je živeo veliki broj Srba. Kasnije je usledio napad muslimana i na ova dva sela. Napadači iz Potočara su potom zapalili celo selo Gniona.

Krađe pa paljevine

Meštani sela Oparci pokušali su da se organizuju za odbranu kada su saznali za napade na druga srpska sela. Poslednjeg dana aprila usledio je frontalni napad i na njihovo selo. Bili su prinuđeni da beže. Već narednog dana, 1. maja, meštanin Miloje Petrović je s nekolicinom suseljana odlučio da se vrati u Oparce kako bi pokupili ono što im je bilo neophodno. Odmah po ulasku u selo naišli su na tela šestoro ubijenih Srba. Dikosava Petrović, čije je telo bilo odmah do tela njenog supruga Živojina, bila je zaklana. Saznali su da su napad izvršili muslimani iz Skenderovića, Brezovića, Zapolja i Pirića. Grupu napadača predvodili su Akif Ustić, Huso Salihović i Hajrudin Halihodžić iz Moćevića. Sva ta sela oko Oparovca bila su naseljena isključivo muslimanima.

Dok su pokušavali da se organizuju kako bi preneli tela ubijenih, na kraju sela primetili su grupu od dvadesetak ljudi. Krišom su se uputili tamo i ubrzo uvideli da se radi o muslimanima koji su pobili nedužne seljane i pokrali im imovinu. Morali su da napuste selo bez mogućnosti da odvezu tela usmrćenih. Napadači su se vratili dve nedelje kasnije i potpuno spalili sve kuće u Oparcima.

EPA/MZWELE

EPA/MZWELE

Posle sporadičnih incidenata koji su trajali od kraja aprila, oružani sukobi u Srebrenici počeli su 15. maja 1992. godine. Nekoliko hiljada Srba bilo je prinuđeno da napusti svoje domove.

Selo Rupovo Brdo, sa 37 kuća, napadnuto je 10. juna u pet sati ujutru sa četiri strane. Prva kolona od 250 ljudi bila je pod komandom Bećira Mekanića iz sela Žutica, nekadašnjeg predsednika opštine Vlasenica. Druga grupa od 200 muslimana bila je pod komandom Zulfe Turšunovića, treća sa još 200 napadača pod komandom Ibrahima Ademovića zvanog Čakura i Fadila Turkovića, do rata komandira policije u Vlasenici. Četvrtu grupu vodio je Komlen Zugić. Posle tri dana neprestanih napada osvojili su selo. Sve su opljačkali i potom zapalili kuće u koje su prethodno uneli tela osmoro ubijenih Srba.

Napad na 13 kamiona koji su se kretali u konvoju i vraćali u rudnik u Milićima posle istovarivanja boksita dogodio se 27. maja 1992. godine. Kolona kamiona zasuta je rafalima iz automatskog oružja. Samo nekoliko vozača i njihovih saputnika je uspelo da pobegne.

Selo Ratkovići napadnuto je 16. juna u rano jutro. Meštanin Zarja Prodanović prepoznao je među napadačima Baju Martića i Andriju Osmanovića. Uspeo je da pobegne. Svedočio je da je svojim očima video da je ubijeno 13 žena i muškaraca iz sela, neki hicima iz pušaka, drugi klanjem. Iz šume u koju je uspeo da utekne posmatrao je kako napadači pale kuće i pomoćne prostorije. Ipak, meštani Ratkovića su uspeli da odbrane deo sela. Napadači su se u znatno većem broju vratili na Vidovdan, 28. juna. Bilo ih je nekoliko puta više od preostalih seljana. Uspeli su da osvoje čitavo selo, završe krađe i zapale sve preostale kuće i pomoćne objekte. Od Ratkovića je ostalo samo zgarište.

Iz sela Pirići je između 25. maja i 2. juna više puta napadano selo Loznica. Novi napad usledio je 4. juna oko pola četiri posle podne. Na Vidovdan, 28. juna, usledio je frontalni napad. Seljani nisu mogli da pruže ozbiljniji otpor zbog savremenog naoružanja koje su napadači imali. Muslimani su došli iz sela Pirića i Poloznika. Opsada je trajala do 18 sati kada je iz Bratunca seljanima stigla pomoć.

Povezane vestiPRAVAC POTOČARI: Srebrenice, izvini zbog ovog srpskog deteta koje su ubili Naser Orić i njegovi “borci”

Kada su u potpunosti preuzele u svoje ruke Srebrenicu, muslimanske snage su u napadima spalile srpska sela Orahovica, Radošević, Ratković i još neke zaseoke. Napad na selo Radošević počeo je 8. juna. Poginulo je šestoro Srba, ranjenih je bilo 12. Tog dana zapaljeno je nekoliko kuća. U protivnapadu Srbi su uspeli da potisnu napadače i zarobe petoricu muslimana. Ponuđena je razmena za zarobljene srpske civile koje su napadači uhvatili u selu Čumavići. Kada je razmena obavljena, napad muslimana je ponovljen. U naredna četiri dana napadi su bili povremeni, ali je 12. juna izvršen frontalni napad. Seljana je bilo samo 47. Branili su selo i ginuli dok im nije potpuno ponestalo municije. Preživeli su bili prinuđeni da napuste selo.

Oko 300 muslimana napalo je 6. juna zaselak Jasenovo. Ubijeno je i ranjeno nekoliko Srba. Selo Pribijevice sa svega desetak kuća napadnuto je 23. juna. Pribijevice je branilo 12 Srba, među kojima su bile dve žene. Selo Zagona napadnuto je 5. jula. Napad na Zalažje, iz kojeg je istog dana stanovništvo bilo prinuđeno da pobegne, izvršen je 12. jula. I selo Brezane bilo je nastanjeno isključivo Srbima. U selu se nalazilo više od 50 domaćinstava. U napadu 30. jula je ubijeno 19 meštana. Prethodno je 35 žena, dece i staraca prebačeno u srpska sela, od kojih je najbliže Fahović, udaljeno oko 15 kilometara.

U selu Brezane je ostalo oko 30 muškaraca sposobnih za odbranu i nekoliko žena koje su po zajedničkom dogovoru ostale da kuvaju i čuvaju stoku. Naredna tri meseca trajali su povremeni napadi. Napadači nisu znali broj Srba koji brane selo. Da bi prikazali da ih ima više, meštani su ložili vatre u svim kućama, uključivali svetla, povremeno pucali s različitih pozicija i stvarali privid da ih je znatno više. Tek pošto su uspeli da uhvate jednog mladića iz sela, muslimani su posle užasnog mučenja od njega uspeli da saznaju pravo stanje. Frontalni napad počeo je 30. juna nešto pre pet sati ujutru. Ubrzo su uspeli da osvoje veći deo sela pa su se branioci povlačili u nekoliko grupa. Skoro sve kuće su zapaljene, prethodno opljačkane, a stoka pokradena.

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Masakr na Božić

U blizini Bratunca nalazi se selo Crkvine, oko kojeg su se uglavnom nalazila sela naseljena muslimanima. Istog dana kada je počeo napad na Srbe u Srebrenici, muslimani su prvi put pucali na meštane ovog sela.

Stanovnici sela Magašići stradali su 20. jula. Pojedini su bili ubijeni hicima, drugi zaklani. Ćamil Hasanović, sin Mehmeda Hasanovića iz Glogove, hladnokrvno je ubio nekoliko žena. Smilja Ilić je uspela da preživi bekstvom iz sela i skrivanjem u obližnjem potoku. Među napadačima je prepoznala i Meha Osmanovića.

Povezane vesti – INTERVJU NIKOLA ŠAINOVIĆ: Milošević i Tuđman mogli su da odluče o svemu osim o početku i kraju rata

Selo Ježestica stradalo je 8. avgusta. Glavni udar krenuo je iz pravca sela Kravice. Rade Stjepanović, meštanin sela, tvrdi da je u Drugom svetskom ratu napad na to selo, kada je ubijeno 182 seljana, predvodio Bekto Kamenica. Napad u avgustu 1992. vodili su njegovi sinovi i unuci, njihovi rođaci Alispahići, a s njima Mustafa Đukić i Juso sa svojim sinovima. Zapaljene su 54 kuće pošto su prethodno iz njih pokradene sve vrednije stvari.

Selo Podravanje je jedno od najvećih sela u Podrinju, na sredini između Srebrenice i Bratunca. Od aprila 1992. do kasnog septembra muslimani su na njega vršili sporadične napade. Okolna sela Kutuzero, Bučje, Bijelo Polje, Zdenjsko… bila su uglavnom muslimanska, sa zanemarljivim brojem Srba koji su tamo živeli.

Nešto iza devet ujutru 24. septembra počeo je konačni napad. U Podravanju je tokom borbi poginulo 54 Srba, a nekoliko ih se od tada vodi kao nestalo. Pre napada u ovom selu se nalazio i veliki broj izbeglih Srba iz drugih uništenih sela. Preživeli tvrde da je u napadu na Podravanje učestvovalo oko 2.500 muslimana iz Srebrenice i okolnih sela. U Podravanju je spaljeno je 87 kuća, pokradeno oko 800 grla krupne stoke, 1.000 ovaca…

Selo Fakovići imalo je 140 kuća, od čega je 115 bilo srpskih. Rano ujutru 5. oktobra 1992. godine, kada je napadnuto i selo Boljevići, izvršen je napad i na Fakoviće tokom kojeg je poginulo 22 Srba i bilo mnogo ranjenih. Pošto su se meštani ipak odbranili, muslimanske snage su ponovo napale 12. oktobra. Preostalo stanovništvo je tog dana bilo prinuđeno da pobegne preko Drine u Srbiju.

Čamdžija Stojan Đokić je svedočio da su muslimani tada uspeli da ubiju 13 Srba koji nisu uspeli da se na vreme domognu čamaca, a da su njegovom rođaku Sreji Đokiću odrubili glavu. Sela najbliža Fakovićima: Loznica, Sekirić i Bjelovac, napadnuta su istovremeno 14. decembra 1992. godine oko šest sati ujutru. Ubijen je veliki broj meštana.

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Selo Loznička Reka bilo je na meti muslimana istog dana. U napadu su, između ostalih, učestvovali Alija Ibrić iz Pirića, s rancem na leđima u koji je trpao ukradene stvari, zatim izvesni Meho iz Bajriča sa svoje dve ćerke. Sa njima i Esma Kiverić, učiteljica iz Srebrenice.

Gvozdenija Matić, čijeg su supruga Desimira ubili, uspela je da se sakrije u malom podrumu koji napadači nisu uspeli da otkriju. Čula je kako Esma govori: „Idite od vrata do vrata, pa kada se pojave ubijte ih odmah, a zatim ih opljačkajte“.

Gvozdenija je videla kako Alija Ibrić iz kuće na balkon iznosi kantu s rakijom i suvo meso. Sa zadovoljstvom je rekao:

„Desimire, da si sada živ kao što nisi, da ti kažem da si dobru rakiju nabavio“.

Prepoznala je i izvesnog Jusufa, njegovog sina i snaju, malo dalje Mirsu iz Osmaca… Skrivala se i uspela da se spase jer su napadači kasno uveče počeli da beže kada su saznali da je ka selu krenula vojska Republike Srpske koja je tada bila formirana.

Masakr u selu Kravica, sa oko 350 stanovnika, izvršen je na Božić, 7. januara 1993. godine. Ubijeno je 49 stanovnika. Selo Kostolomci stradalo je 16. januara 1993. godine, meštani malog sela Vandžići, koje se nalazi u blizini, doživeli su pogrom 8. februara…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar