Praznina između očiju

Za nešto više od mesec dana Crna Gora obeležiće deceniju i po od kako su njeni građani na referendumu 21. maja 2006. godine glasali za nezavisnu Crnu Goru i njeno razdruživanje od Srbije. Formalno, nezavisnost su proglasili 3. juna.

U čestitki koju je tadašnjem crnogorskom predsedniku i premijeru Filipu Vujanoviću i Milu Đukanoviću uputio Vuk Drašković, šef diplomatije tada već izdahnule Državne zajednice Srbija i Crna Gora, pored ostalog je pisalo: „Po Ustavnoj povelji, Srbiji pripada kontinuitet državne zajednice, ali ni Ustavna povelja ni referendum nisu nadležni da odlučuju o onome što je starije i važnije, o jedinstvenom osećanju srpskog i crnogorskog naroda, i u Srbiji i u Crnoj Gori i svuda u svetu. Volja našeg naroda nalaže nam da budemo zajedno i kad nismo zajedno.“

Da li posle 15 godina nezavisnosti i Srbije i Crne Gore ove reči zvuče, u najmanju ruku, čudno?

Bogu hvala, razdruživanje Beograda i Podgorice jeste prošlo mirno, a ne nalik nekom „komadu sa pucanjem i pevanjem“, kakvih smo se na Balkanu nagledali. U godinama koje su usledile, međutim, ne bi se moglo reći da su odnosi dve države bili onakvi kakvim ih je zamišljao ne samo Drašković, nego i mnogi drugi.

Pucanja nije bilo, ali prepucavanja nije nedostajalo, sa obe strane. Mada je utisak da je više galame dolazilo iz nekadašnjeg manjeg partnera.

Šta se desilo sa tom, kako Drašković navodi, voljom naroda koja „nalaže da budemo zajedno i kad nismo zajedno“? Da li je te volje uopšte bilo?

Na kraju, zbog čega se dešavanja u Crnoj Gori i dalje toliko pomno prate u Beogradu, pri čemu ne govorimo o zvaničnom Beogradu i državi Srbiji, već o običnim građanima? Zbog čega je ono što uradi Podgorica važnije od nečega što uradi Zagreb ili Sarajevo?

Trećinu Crne Gore naseljavaju Srbi, reći će jedni. I to bi mogao da bude argument, uz ogradu da je taj procenat Srba u Crnoj Gori jedna prilično fluktuirajuća brojka. Baš kao što nije postojan ni broj Crnogoraca u Srbiji, jer utisak je da on uglavnom zavisi od toga može li se iz tog crnogorskog identiteta nešto izvući.

Sa stanovišta brojnosti, međutim, može se postaviti i pitanje – a zbog čega se sa istim interesovanjem ne posmatra šta se dešava sa Srbima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, pa i sa pripadnicima srpske zajednice u Hrvatskoj. Jer, ruku na srce, i jedna i druga srpska zajednica brojnije su od one u Crnoj Gori. Srbi takođe čine trećinu stanovnika Bosne i Hercegovine, ali ih je, prema popisu iz 2013. godine, tamo bilo gotovo 1.100.000.

U Hrvatskoj pak oni čine svega oko 4,3 odsto stanovništva, ali ih je brojem više nego u Crnoj Gori (186.633 u Hrvatskoj spram 178.110 u Crnoj Gori).

Vidite još

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Broj se ipak smanjuje

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Svadbe od jula?

Maske još tri meseca

Svadbe od jula?

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

"U" sa krstom

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Prijatelj Srbije

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Verovali su, ili priželjkivali, neki da će poraz DPS-a na izborima 30. avgusta prošle godine i dolazak nove vladajuće koalicije dovesti i do momentalnog preokreta u odnosima nekadašnja „dva oka u glavi“. Temeljili su to i na činjenici da su, zaista, ključnu ulogu u pobedi nad Đukanovićem imali Mitropolija crnogorsko-primorska i njen, sada pokojni, vladika Amfilohije.

To se, međutim, nije dogodilo, a najveće razočaranje doživeli su oni kada su shvatili da ne mogu računati na to da će Podgorica povući priznanje kosovske nezavisnosti, a još manje da će odstupiti iz NATO-a. Naravno, o tome koliko su nerealna bila ta očekivanja ne treba ni govoriti.

S druge strane, to bi valjda neke konačno trebalo da osvesti, da shvate da je Crna Gora nezavisna država, sa svojim interesima i načinima na koje će te interese da ostvari.

Da će se neke stvari promeniti, makar kada je reč o odnosu Podgorice prema Beogradu, koji je do sada bio problematičniji, veruje dr Zoran Živković, pisac, dugogodišnji urednik Radio Bara. Uz sve kritike koje i sam ima na račun nove crnogorske vlasti, Živković ipak vidi i jedan tračak svetlosti koji bi mogao da promeni narativ o Srbima koji je gajila prethodna crnogorska vlast.

A taj zrak on vezuje za ime Dritana Abazovića, potpredsednika Vlade Crne Gore i jedinog stranačkog čoveka u Krivokapićevom ekspertskom kabinetu, kojeg, kako kaže, lično ne poznaje, ali mu poznaje porodicu.

„On sam je na početku rekao i preskočio tu ’mažino liniju’ između ’naših i njihovih’. Veliki je problem sada na Balkanu strah od promene paradigme. Ako se utvrdi da nije tačno da su Srbi srušili Jugoslaviju, nego možda da su i drugi u tome učestvovali, određeni broj ljudi ostaje bez apanaža, ostaju bez ideoloških osnova sa kojih su vodili politiku. Dritan Abazović je uradio nešto što govori o njemu, ne samo o nekoj političkoj čestitosti, da kažem ličnoj čestitosti. Govori i o momku koji zna da ovo ne može da traje i da ne može tek tako da se uđe u politiku govoreći o jednoj adresi i da budeš pametan, visok, lep zato što ćeš da napadneš Beograd. A u Beograd investiraš svoj kapital, kao što to rade DPS-ovci i drugi crnogorski uglednici, ali ne bez Srba. Menja se taj narativ o Srbima, i nije slučajno poznati novinar sarajevski Hadžifejzović rekao za izbore u Nikšiću da je to bitka za region. Time je razotkrio kako i na čemu počiva region, na jednoj paradigmi koja ne sme da se promeni. Dritan Abazović je možda jedan prvi vesnik toga“, kaže Živković za „Ekspres“.

Vidite još

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Broj se ipak smanjuje

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Svadbe od jula?

Maske još tri meseca

Svadbe od jula?

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

"U" sa krstom

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Prijatelj Srbije

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Pa, ipak, na pitanje zbog čega nova vlast u Crnoj Gori za osam meseci nije demontirala režim Mila Đukanovića, Živković odgovara ogoljenim i ne baš utešnim činjenicama.

„U vreme ’sveopšte ugroženosti Crne Gore od velikosrpskog hegemonizma’ koju je Đukanovićeva vlast nametnula kao ključnu mantru, Crna Gora je osiromašila, a ljudi u vlasti se obogatili. Ta vlast je pala na parlamentarnim izborima. Sad je opozicija koja se grčevito bori da se vrati na vlast, odnosno da odbrani znamo već kako stečenu imovinu“, kaže Živković.

Sa druge strane, novu vlast, kako ocenjuje, čine do juče anonimni ljudi koji su sad ministri, i premijer koji je bez ikakvog političkog iskustva.

„Premijer Krivokapić je verovao da je dovoljno da je jedna tiranija pala i da će zemlja sama od sebe krenuti napred. Njihov peh je još veći jer im je preminuo duhovni otac, mitropolit Amfilohije, čija ih je energija i okupila pa su krenuli na litije. Novonastala konfliktna situacija koju je nametnuo DPS da bi se vratio na vlast samrtni je ropac. Čak i kad bi opet došli na vlast, to bi bilo još bolnije od onog pređašnjeg“, kaže sagovornik „Ekspresa“.

U bivšoj vlasti, dodaje, znaju da su Crnu Goru trajno obeščastili tako što su zemlju uvukli u bedu, a sebe obogatili, tako što su stvorili lošu atmosferu i podelili narod na krv i nož, te da su iza sebe ostavili i više nerešenih ubistava...

„Ubistvo novinara Duška Jovanovića je za mene prolazak kroz kapiju vremena. Dogodilo se pred celom Crnom Gorom, svi sve znaju – ko je pucao, ko je poručio, ko platio. To ubistvo trajno je uništilo, zagadilo Crnu Goru. Duško Jovanović nije bio previše poznat novinar, ali on je jednostavno objavljivao ono što drugi nisu smeli, podigao je tu lestvicu. Taj događaj mora da se raščisti, da se kaže otvoreno sve što se zna, a cela Crna Gora sve zna o tom ubistvu“, kaže Živković.

Za istoričara Vladimira Dobrosavljevića, naučnog saradnika Instituta za evropske studije u Beogradu, Crna Gora je poslednji relikt hladnoratovske Evrope, tačnije zemlja gde je pad autoritarnog sistema, koji je u međuvremenu mutirao u hibridni, otpočeo nakon više od trideset godina, pošto su to započele ostale zemlje bivšeg komunističkog lagera.

„I umesto da učeći na iskustvima drugih tranziciju otpočnu što intenzivnije i efikasnije, sadašnja izvršna vlast je bukvalno ponovila svaku moguću grešku u ovom procesu“, ocenjuje Dobrosavljević za „Ekspres“.

Za početak su, kako kaže, pod nesuvislim izgovorima kako su „eksperti“ bolje rešenje da vode državu nego političari, marginalizovani potencijali najvažnijih snaga skupštinske većine, „upravo oni koji su svojim aktivnostima i delovanjem svih prethodnih godina nosili borbu protiv režima Mila Đukanovića i DPS-a“.

„Upravo to se dogodilo u Crnoj Gori sa ličnostima koje su ponele najveći teret političke borbe, često rizikujući svoju i bezbednost svojih porodica, poput Andrije Mandića i Milana Kneževića. Na taj način izvršna vlast se lišila najbitnijih predispozicija za uspešnost tranzicije, a to su nedvosmislena politička snaga, volja da se deluje, kao i jasna vizija kakvi su država i društvo potrebni njenim stanovnicima u bliskoj budućnosti“, kaže Dobrosavljević.

Prema njegovim ocenama, svojim činjenjem, ali još mnogo više nečinjenjem, vlada Zdravka Krivokapića je omogućila stabilizovanje svih bitnih struktura nekadašnjeg režima. Izbegavanjem da se dubinski i odlučno uđe u njegovu demontažu prokockano je, dodaje, dragoceno vreme, za vreme kojeg su repozicionirani kadrovi bivšeg režima unutar javnog sektora, očuvani svi tokovi finansiranja i sprečena erozija rejtinga.

„Osetivši slabost i neodlučnost nove vlasti, snage starog sistema su čak prešle i u jednu vrstu kontraofanzive pokušavajući, pre svega, da stave do znanja stranim subjektima, koji su zainteresovani za sudbinu Crne Gore, kako su oni, uprkos svim svojim nedostacima i kompromitovanosti, ipak funkcionalniji za upravljanje državom od novopridošlih ’stručnjaka’“, kaže Dobrosavljević.

Na pitanje da li je sve to posledica nesnalaženja ili neslaganja u vladajućoj koaliciji, Dobrosavljević pravi razliku između dva nivoa vlasti.

„Prvi čini skupštinska većina iz tri koalicije koje su nosioci uspeha na parlamentarnim izborima iz avgusta 2020. Deluje da uprkos svim međusobnim razlikama, predrasudama i istoriji zajedničkih odnosa, oni trezvenije i ubedljivije deluju nakon promene vlasti, od predstavnika egzekutive, iako je od svih njih samo Dritan Abazović, lider najmanje grupacije u većinskom bloku, preuzeo značajnu ulogu u izvršnoj vlasti. Takođe, u javnim preduzećima, gde se na rukovodećim položajima nalaze njihovi kadrovi, primetna je daleko veća efikasnost u radu i organizovanju, ali i rešenost da se iskoreni negativno nasleđe koje su zatekli“, kaže Dobrosavljević.

Za drugi nivo vlasti, onaj izvršni, dakle za Vladu Crne Gore, sagovornik „Ekspresa“ nema tako lepe reči jer, kako kaže, „pokazuje frapantnu nedoraslost potrebama i situaciji, često ostavljajući utisak zbunjenosti, nesnalažljivosti, nefunkcionalne pasivnosti, uz već prepoznatljivo nepoznavanje političkih procesa, struktura i fenomena“.

„Umesto da podiže svoj demokratski potencijal i još ga proširuje, ona se sve više, autistično, izoluje od saradnje sa skupštinskom većinom, dovodeći tako sebe u jednu neodrživu situaciju“, kaže Dobrosavljević.

On tu, naravno, misli na poslednju situaciju u kojoj je Krivokapić tražio ostavku ministra pravde Vladimira Leposavića zbog njegove izjave o zločinu u Srebrenici, a što, prema njegovim rečima, opozicija koristi kao politički trik „kako bi se u fokus javnosti vratila jedna bolna, ali 25 godina stara tema, koja se često zloupotrebljava, zarad dehumanizacije i etiketiranja protivnika, jer u sebi nosi jedan obavezujući narativ, koji ne dopušta širu problematizaciju“.

Time se, moguće je, istovremeno pothranjuje i antisrpski narativ koji je, prema mnogim ocenama, bio osnova delovanja DPS-a.

„Problem nastaje kada je temu opozicija uspešno nametnula u javnosti, a izvršna vlast ušla u defanzivnu poziciju, pravdajući se za nešto što nema nikakve veze sa njom i njenim poslovima. Ne znajući da manevriše u kriznim situacijama, predsednik vlade je bez konsultacije sa skupštinskom većinom tražio ostavku ministra i istog momenta sebe doveo u paradoksalnu situaciju. Jer, logično se postavlja pitanje sa kim to premijer namerava da uradi u skupštini, tačnije sa kojim poslanicima, jer se veliki deo skupštinske većine negativno odredio prema njegovoj ishitrenoj inicijativi“, kaže Dobrosavljević.

ODNOSI SRBIJE I CRNE GORE 2006–2021.

2006. – Referendum

Na referendumu za nezavisnost Crne Gore 21. maja 55 odsto crnogorskih građana izjasnilo se za obnovu nezavisnosti, dok je 45 odsto glasalo za zajednicu sa Srbijom. Ovo je bio drugi referendum o državnom statusu Crne Gore, dok je prvi referendum iz 1992. godine imao suprotan rezultat. Srbija i Crna Gora diplomatske odnose zvanično su uspostavile 22. juna 2006. godine.

2007. – Crnogorski ustav i pitanje jezika

Crnogorski ustav iz 2007. definiše zemlju kao građansku. Službeni jezik je crnogorski, ali ustavne odredbe govore i o korišćenju srpskog, hrvatskog, bosanskog i albanskog jezika u službenoj upotrebi, kao i o ravnopravnosti ćiriličnog i latiničnog pisma. U septembru 2011. u Crnoj Gori je usaglašen naziv predmeta maternjeg jezika u školama, kao „crnogorski – srpski, bosanski, hrvatski“.

2008. – Priznanje Kosova i granice

Vlada Crne Gore je 9. oktobra 2008. godine jednoglasno priznala Kosovo i usvojila tekst zajedničke izjave vlada Crne Gore i Makedonije o istovremenom priznanju Kosova. Zbog te odluke Podgorice, Beograd je tadašnju ambasadorku Crne Gore u Srbiji Anku Vojvodić proglasio „personom non grata“. Početkom godine formirana je Međudržavna komisija za razgraničenje. Budući da je deo državne granice Srbije prema Crnoj Gori istovremeno i granična linija Kosova i Crne Gore, Srbija je stala na stanovište da se o državnoj granici ne može razgovarati dokle god Crna Gora smatra Kosovo državom.

2009. – Položaj Srba u Crnoj Gori

Aktuelizovano je i pitanje praktičnog položaja Srba u Crnoj Gori, definisanja njihovog statusa i uloge srpskog jezika. Kada je crnogorski predsednik Filip Vujanović posetio Srbiju maja 2009, predsednik Srbije Boris Tadić je izjavio da je neophodno definisati status Srba u Crnoj Gori kao autohtonog naroda. To je vrlo negativno dočekano u Podgorici, a taj susret uzimao se kao tačka najnižih odnosa dve strane od 2006. godine.

2010. – EU i auto-put

Crna Gora je 2010. dobila status kandidata za članstvo u EU. Najavljena je gradnja Koridora 11 koji bi povezao Srbiju i Crnu Goru auto-putem. Planirano je da Srbija gradi auto-put do Boljara, na granici dve države, a Crna Gora do Bara na jugu zemlje. To bi Srbiji obezbedilo i prekomorsku vezu sa Barijem u Italiji. Izgradnja je odložena. Tada je Đukanović optužio savetnika predsednika Srbije Mlađana Đorđevića da finansira opoziciju Crne Gore.

2011. – Popis

Prema popisu u Crnoj Gori iz 2011. godine, Crnogorci su relativna većina sa 44,98 posto stanovništva, dok Srbi čine 28,73 posto. Na popisu je srpski jezik kao maternji označilo 42,88 posto stanovništva. On u tom smislu čini relativnu većinu, jer crnogorski jezik koristi, po rezultatima popisa, 36,97 posto stanovništva. Iste godine otvoren je konzulat Srbije u Herceg Novom.

2012. – Smena vlasti u Srbiji

U Srbiji 2012. nakon predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora na vlast dolazi Srpska napredna stranka. Tomislav Nikolić postaje predsednik, a Aleksandar Vučić prvi potpredsednik vlade. Premijer je Ivica Dačić iz SPS-a.

2013. – Posle 10 godina

Od 2013. su učestale posete na visokom nivou i politički odnosi su ušli u mirnije vode. Milo Đukanović je prvi put posle 10 godina, posle sahrane Zorana Đinđića, došao u službenu posetu Srbiji.

2014. – Dvojno državljanstvo

Državljanstvo Crne Gore stiče se poreklom, prijemom i po međunarodnim ugovorima, kako je to već definisao Ustav iz 2007. i Zakon o državljanstvu.

2015. – Poziv u NATO

Otvoren je drugi konzulat Crne Gore u Sremskim Karlovcima u Vojvodini. Crna Gora je primila formalni poziv za članstvo u NATO.

2016. – Slučaj „Državni udar“

Na dan parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, 16. oktobra 2016, uhapšena je grupa ljudi koji su, po navodima policije, planirali napade i akcije protiv državnih institucija. Među uhapšenima je bio i Bratislav Dikić, bivši komandant Žandarmerije MUP-a Srbije. Državni vrh Srbije se ogradio od hapšenja i od navoda o planiranim akcijama te grupe, u kojoj su se našla i dva ruska državljanina za koje se tvrdi da su pripadnici ruskih službi bezbednosti.

2017. – Ulazak u NATO

Crna Gora je do leta 2017. najviše napredovala od kandidata za članstvo u EU, postala je članica NATO-a i u međuvremenu je u martu 2014. uvela sankcije Rusiji zbog aneksije Krima, na poziv EU.

2018. – Crkva i država

Patrijarh SPC Irinej izjavljuje da je „položaj Srba u Crnoj Gori danas lošiji nego u NDH, a da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi gore nego u Osmanskom carstvu“. Odnosi su se zategli i nakon toga što je crnogorski vojni ataše Ivan Mašulović prisustvovao hrvatskom obeležavanju 23. godišnjice akcije „Oluja“. Nove tenzije su se podigle u Crnoj Gori povodom obeležavanja Podgoričke skupštine iz 1918. godine.

2019. – Zakon o slobodi veroispovesti

Zakon o slobodi veroispovesti Skupština Crne Gore usvojila je 27. decembra 2019. SPC mu se protivila zbog člana koji propisuje da verske zajednice moraju da dokažu vlasništvo nad crkvenom imovinom koja je sagrađena ili je bila u državnoj svojini do 1918. godine. Ukoliko ne mogu to da dokažu, imovina će se upisati kao državno vlasništvo.

2020. – Pandemija, izbori, litije

U 2020. godini pandemije, Srbija i Crna Gora su kovid 19 iznosile kao razlog za zabrane ulaska građana u svoje države. Epidemiološke mere dešavale su se u senci izbora koji su u Crnoj Gori održani 30. avgusta, na kojima je DPS izgubio vlast. Velike zasluge pripadaju upravo SPC koja je organizovala litije protiv Zakona o slobodi veroispovesti, čije su sporne odredbe i ukinute 29. decembra.