Preraspodela bede

Stevan ima kuću od 60 kvadrata, nešto manje od pet hektara zemlje, kravu, svinju, par ovaca i nešto kokošaka. I sve to ne kvalifikuje ga da bude korisnik socijalne pomoći.

Dejan, pak, nema posao, nema nekretnine u vlasništvu, a ispunjava i ostale nominalne uslove za dobijanje socijalne pomoći pa mesečno od države dobija 8.626 dinara.

Pravedno, reklo bi se. To, međutim, lako možemo da dovedemo u pitanje ako pogledamo malo širu sliku. Istina je da Stevan ima "toliko zemlje". Niko, međutim, ne kaže da je Stevan starac sa više od 80 godina, koji živi sam, da je zemlja koju poseduje raštrkana po manjim parcelama u brdsko-planinskim predelima bez normalnog puta, pa im je pristup otežan. Tačnije, Stevan je „osuđen“ na život u kući i delu imanja oko kuće koje nije veće od 50 ari, a koje opet zbog starosti ne može da obrađuje.

Rekao bi neko da može tu zemlju nekome da da u zakup, te da od rente živi. Problem je, međutim, što nema kome da je ponudi, jer u selu sa tridesetak kuća ima isto toliko stanovnika, uglavnom njegovih vršnjaka.

Nije naglašeno i da je Stevanova kuća stara više od 100 godina, građena od ćerpiča i da bi malo jači vetar lako mogao da je sruši.

Siva zona

Dejan, pak, iako zvanično nezaposlen i bez prihoda, živi u iznajmljenom penthausu od 90 kvadrata, koji plaća par stotina evra, vozi "na ovlašćenje" automobil koji se vodi na čoveka od kojeg ga je kupio.

Za razliku od Stevana koji vreme uglavnom provodi brinući se o ono malo stoke i živine koje ima, Dejan ubija vreme po kafićima, restoranima, u priči sa ortacima, a mesečni iznos socijalne pomoći koju prima potroši na turu pića za ekipu.

A sve to zahvaljujući tome što prihode obezbeđuje poslovanjem u, najblaže rečeno, sivoj zoni, koje država ne vidi, pa ne može ni da dokaže da nema pravo na bilo kakav vid socijalne pomoći.

Da li će najavljeni zakon o socijalnoj karti tu nešto moći da promeni? Hoće li država moći da stekne pravi uvid u to kakvo je realno stanje na terenu, ko zaista ima potrebu da prima socijalu, a ko se samo šlepa koristeći rupe u sistemu?

Da li će, takođe, socijalna karta pomoći da se smanji broj siromašnih u Srbiji ili će samo omogućiti da se sredstva koja se izdvajaju za najsiromašnije pravednije rasporede? Da li je, dakle, socijalna karta put ka iskorenjivanju siromaštva ili samo sredstvo za „preraspodelu bede“.

Bilo kako god, tek činjenica je da je predlog zakona o socijalnoj karti, o kojem se već 30 godina govori kao o prioritetu države, konačno prošao Vladu Srbije i uskoro bi trebalo dase nađe pred poslanicima republičkog parlamenta.

A njegov cilj je, kako se navodi, formiranje jedinstvenog registra koji bi nadležnim službama omogućio da imaju dostupne podatke o tome šta i u kojoj meri građani poseduju, kolika su im primanja, kako pojedinačno, tako porodično.

Sistem socijalnih karata, kako je najavljivano, trebalo bi da olakša nadležnima odluku kome i koliko treba pomoći, odnosno da unapredi kontrolu socijalnih davanja. Sa druge strane, to bi trebalo da olakša i onima kojima je pomoć potrebna, jer ne bi morali da obijaju šaltere prikupljajući neophodnu dokumentaciju kojom bi dokazali da im je pomoć zaista potrebna.

U socijalnoj karti, navodi se u Predlogu zakona, biće podaci o svakom pojedincu i sa njim povezanim osobama, supružnicima, deci i srodnicima do drugog stepena srodstva, ali i starateljima i hraniteljima ukoliko žive pod istim krovom.

I da odmah razjasnimo, u socijalnoj karti ne vode se i ne obrađuju podaci o svim građanima Republike Srbije. Vode se i obrađuju podaci o korisniku sistema socijalne zaštite i sa njima povezanim licima koji su neophodni „za utvrđivanje socijalno-ekonomskog statusa, odnosno za ostvarivanje prava i usluga iz socijalne zaštite u skladu sa zakonima. A tu su i podaci o ostvarenim pravima i uslugama iz socijalne zaštite koje lice koristi ili je koristilo, podaci o pravima i uslugama koje su u postupku ostvarivanja i podaci o odbačenim i odbijenim zahtevima (neostvarena prava).

Uz osnovne podatke kao što su imena, datuma rođenja, mesto boravka, zanimanje, institucije koje će moći da imaju uvid u podatke raspolagaće i podacima o pokretnoj imovini, imovinskom statusu, kao i procenjenoj vrednosti nekretnina, podacima o prihodima na koje se plaćaju porezi, o isplaćenim penzijama.

U registru će se naći i podaci o isplatama novčanih naknada prema propisima o zapošljavanju, ali i oni o povratnicima po osnovu sporazuma o readmisiji.

Povezane vesti - Siromaštvo je politička kategorija

Socijalna karta kao registar čuvaće prema ovom zakonu i posebne podatke o pojedincima i to one koji se tiču, na primer, subvencija, ali i o tome kakav je zdravstveni status, da li je reč o osobi sa invaliditetom, kakav je status školovanja, da li je reč o samohranom roditelju.

Sve ove informacije biće dostupne socijalnim službama, centrima za socijalni rad, ministarstvu, ali i jedinicama lokalne samouprave koje obavljaju poverene poslove, nadležnim pokrajinskim i republičkim službama za sprovođenje socijalne zaštite.

Zakonom je predviđena i stroga zaštita podataka, i to merama autentifikacije i autorizacije ovlašćenog lica koji pristupa podacima.

Registar socijalne karte bi trebalo najkasnije do januara naredne godine da se poveže sa svim ostalim registrima pri ministarstvima, kao i sa Centralnim registrom. Primena zakona planirana je za 1. mart naredne godine. Iz republičkog budžeta je za sprovođenje ovog zakona izdvojeno 130 miliona dinara.

Vidljivi u sistemu

Zakon bi trebalo da reši probleme koji sada postoje u funkcionisanju informacionih sistema pri ministarstvu, jer se isti podaci sada vode na različitim stranama. Ne postoje, naime, ukršteni i uporedivi podaci za svakog pojedinca o svim novčanim primanjima i uslugama koje ostvaruje.

A to, dalje, otvara mogućnosti za razne zloupotrebe. Kada zaživi, ovaj sistem bi trebalo da omogući da građani koji su u najtežem ekonomskom položaju budu vidljiviji u sistemu, kako bi blagovremeno i efektivno ostvarili prava na potrebnu podršku.

„Uspostavljanje registra Socijalna karta doprineće pravednijoj raspodeli finansijskih sredstava za korisnike na način da će se obezbediti socijalno uključivanje, odnosno isključivanje lica iz rashoda za socijalnu zaštitu i smanjivanje zloupotreba, efikasnost u radu i proaktivnost organa javne uprave. Pravednija raspodela se postiže na način da će prava ostvarivati samo oni kojima je pomoć potrebna i koji ispunjavaju uslove, i biće isključeni svi oni koji su 'greškom' uključeni u prava. Po osnovu unapređenja kvaliteta podataka obezbediće se bolja targetiranost davanja i usluga i drugi benefiti (lakše ostvarivanje prava)“, navode za „Ekspres“ u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Posle svega navedenog, međutim, ostaje pitanje da li ćemo biti manje siromašni? Skeptici bi na to dodali još „i zašto nećemo“.

Profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić slaže se da je dobro imati bilo kakvu socijalnu kartu nego nemati nikakvu, te da ozbiljne države na tome ozbiljno i rade. Dodaje, međutim, da su njeno kreiranje i socijalna davanja samo poslednji korak u borbi protiv siromaštva.

„Siromaštvo se iskorenjuje na različite načine. Socijalna pomoć i socijalna karta su samo poslednji korak. Pre toga ide zapošljavanje, podsticanje samozapošljavanja, obrazovanje“, navodi Savić za „Ekspres“.

On se slaže da je potrebno izraditi socijalnu kartu, ali dodaje i da je to vrlo kompleksan posao, te da se postavlja i pitanje ko u Srbiji može da kaže sa sigurnošću da je neko siromašan.

A primer za to je, upravo, banalizovani primer sa početka teksta, gde neko na papiru ima mnogo toga, što je, međutim, bezvredno i neupotrebljivo, dok ima i onih koji formalno nemaju ništa, ali je glavni razlog za to što su sve, ili većinu onoga čime realno raspolažu, uspeli da sakriju.

Zbog toga, ističe Savić, posao oko izrade socijalne karte nije posao samo za jedno ministarstvo i jednog čoveka. Moraju, kako kaže, u to da se uključe i drugi, počevši od Poreske uprave pa nadalje.

„Mora se raditi na suzbijanju sive ekonomije, kako bismo imali prave parametre. Jer bez njih i izrada realne socijalne karte je upitna“, kaže Savić.

Povezane vesti - Ćup bez blaga

Sa time se slaže i potpredsednik Samostalnog sindikata Srbije Duško Vuković, koji je nedavno ocenio da će uvođenjem sistema socijalne karte, socijalna situacija većine stanovništva biti jasnija.

„Ali, ne znam čemu će to doprineti imajući u vidu da mi kao društvo i država nemamo mehanizme za sprovođenje ili za proveru određenih stvari. Mi smo društvo koje samo demagoški govori o pravdi, a jedna smo od zemalja sa najvećim siromaštvom, najvećom razlikom između bogatih i siromašnih“, rekao je Vuković.

On dodaje i da sam zakon o socijalnoj karti neće promeniti ništa ako se ne promene druge stvari i zakoni, naročito oni koje se tiču poreza.

„Porez na dohodak isto plaćaju i oni sa minimalcem i oni koji imaju mnogo više, sve to govori o nesrazmeri. I socijalna karta neće ništa značiti, utvrdićemo ko koliko ima prihoda i šta onda? Hoćemo li nastaviti da smanjujemo procenat za nezaposlenost, pa da oni koji su nezaposleni imaju pravo na neke nadoknade za nezaposlenost“, kaže Duško Vuković.

Ima, takođe, i drugih nejasnoća koje bi možda zahtevale dodatno objašnjenje ili izmenu predloga zakona. Socijalna karta, koju će voditi Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, sadržaće informacije o korisnicima socijalnih usluga, ali i o povezanim licima.

A povezano lice je, prema predlogu, „supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, kao i bivši vanbračni partner, deca i srodnici u prvoj liniji, bez obzira na stepen srodstva, srodnici u pobočnoj liniji do drugog stepena srodstva, staratelji, hranitelji, pastorčad, očuh i maćeha“.

Da li to znači da će se prilikom odlučivanja o dodeli socijalne pomoći uzimati u obzir kako živi nečiji bivši (vanbračni) partner? Na koje se bivše vanbračne partnere odnosi? Da li se odnosi na sve bivše vanbračne partnere koje je osoba ikada imala?

Pitanje je i zbog čega se pri odlučivanju o socijalnoj pomoći uključuje i materijalni položaj i imovina vanbračnih partnera? Jedno od obrazloženja je da se time sprečavaju zloupotrebe. Njih, činjenica je, ima, ali, sa druge strane, ovo bi mnoge kojima je materijalni položaj ugrožen moglo da ostavi bez socijalne pomoći.

U evidenciji povezanih lica spominju se, kao novina u odnosu na prvobitni nacrt zakona, i podaci o nasilju u porodici i podaci o izdržavanju.

Pitanje je, međutim, da li će žrtva nasilja u porodici koja pokušava da pobegne od partnera uspeti da ostvari pravo na socijalnu pomoć ukoliko njeno pravo zavisi od prihoda i/ili imovine partnera? To pitanje nije posebno tretirano predlogom zakona, ali se očekuje da će evidencija o nasilju biti uzeta u obzir ukoliko žrtva potraži socijalnu pomoć.

No, kako reče profesor Savić, bolja je i bilo kakva socijalna karta nego nikakva, pa makar ona pokrila i samo 60 odsto stanovništva. To što se decenijama najavljuje izrada socijalne karte, ali se u tom poslu ne odmiče, može, kako kaže profesor Savić, da bude ili pokazatelj složenosti tog posla, ili pak pokazatelj nezainteresovanosti vlasti da se ovim problemom pozabavi.

„Odnekud se mora početi. Ako želiš da daš gol, prvo moraš da šutiraš“, dodaje Savić.

Pre samo desetak godina, tadašnji ministar za rad Rasim Ljajić ocenio je da bi izrada socijalnih karata na nivou države bila preskup i dugotrajan proces, koji ne bi imao pravog efekta.

„Mi u ovom trenutku imamo 250.00 ljudi koji primaju neku vrstu socijalnih davanja. Prema tome, to je u ovom trenutku ta socijalna karta“, govorio je pre jedne decenije Ljajić.

Povezane vesti - PROTIV IZRABLJIVANJA DECE: Danas je svetski dan borbe protiv dečjeg rada

Profesor Savić, međutim, upozorava i da je socijalna karta „živa stvar koja se menja“, te da ona ne predstavlja nešto što je napravljeno da traje večno.

„Neko preko noći može da propadne, ali i da se obogati. I taj koji se obogati ne bi trebalo više da prima socijalnu pomoć. Ali pitanje je koliko su ljudi odgovorni da se odjave“, kaže Savić.

I tu dolazimo do onog dela u kojem zaključujemo da nije, međutim, sve na državi. Nešto je, ipak i na građanima, a to je da pokažu određenu društvenu, socijalnu odgovornost, da ne pokušavaju da prevare državu i tako uzmu za sebe ono što im ne pripada.

Davanje i uzimanje

„U uređenim društvima u takvim slučajevima ostao bi ne samo bez socijalne pomoći, već bi mogao da završiš i u zatvoru. Ali kod nas je to malo drugačije. Ovde smo naučili da što manje dajemo, a što više da uzimamo“, kaže profesor Savić.

Nije, naravno, tajna da je dosta i onih koji procenjuju da im se više isplati da primaju socijalnu pomoć i dečji dodatak za svoju mnogočlanu porodicu nego da u nekoj firmi rade za minimalac. U takvim sredinama teško je, međutim, promeniti svest o tome da je to stanje praktično neodrživo jer služi samo kao generator novog siromaštva.

Ima, naravno, tu i odgovornosti države, bar u onom delu u kojem bi trebalo povećati minimalac, jer sadašnji od oko 32.000 dinara apsolutno nije dovoljan za život jedne porodice, kolika god da je ona.

Posle svega, mogli bismo verovatno da zaključimo kako socijalna karta sigurno neće doprineti iskorenjivanju siromaštva. Profesor Savić naglašava i ne samo da smo daleko od tog cilja, već da upravo idemo u suprotnom smeru.

„Socijalne razlike su sve veće i to nije slučaj samo kod nas, nego i u razvijenim zemljama. Nema više srednje klase. Sada ima samo siromašnih i bogatih, uz mali procenat ekstremno bogatih“, kaže Savić.

Socijala u brojkama

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, stopa siromaštva u Srbiji konstantno pada. Pre dve godine u riziku od siromaštva bilo je 23,2 odsto građana Srbije, što je za 1,1 procenat manje nego godinu dana ranije. Svako ko živi sa manje od 19.381 dinar mesečno ili u slučaju četvoročlane porodice sa manje od 40.700 dinara, u riziku je da postane siromašan. Uprkos ovim podacima Republičkog zavoda za statistiku koji pokazuju da se siromaštvo smanjuje, dve trećine ispitanika ima subjektivni osećaj da teško ili sa velikim poteškoćama sastavlja kraj s krajem, a svega 10 odsto je onih koji lako žive sa prihodima koje imaju.

Dilema oko toga da li ovi statistički podaci odgovaraju stvarnom stanju stvari kod nas u Srbiji postoji i među stručnjacima, deo njih ovakvu statistiku podržava jer je to u skladu sa evropskom metodologijom. Anketa koja se koristi u EU obuhvata uslove života, oslanja se na prihode, ali se onda postavlja pitanje kako se na primer tretira ono što ljudi u svojim domaćinstvima proizvedu za sopstvene potrebe. Za zemlju poput Srbije siromaštvo bi se, prema nekim procenama, mnogo sigurnije izračunalo da se gleda anketa o potrošnji.

Gotovo 80 odsto ljudi u Srbiji nema prosečnu platu, a od svih zaposlenih, minimalac prima čak 15 odsto njih. To znači da sa oko 32.000 dinara mesec mora da izgura oko 350.000 radnika.

Šta tek onda reći za 226.000 ljudi koji primaju socijalnu pomoć u iznosu od 8.626 dinara i to devet meseci godišnje? To je dovoljno samo za četvrtinu minimalne potrošačke korpe, koja je sve samo nije realna.

Socijalna davanja u Srbiji*

- 90.028 porodica (218.166 osoba) - novčana socijalna pomoć

- 52.628 osoba - dodatak za pomoć i negu drugog lica

- 565 osoba - posebna novčana naknada

- 7.101 osoba smeštena u 4.247 hraniteljskih porodica

- 12.654 osobe smeštene u ustanovama socijalne zaštite

- 132.296 porodica (262.853 osobe) - korisnici dečjeg dodatka

* Decembar 2020. Izvor: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja