Radnička odela za srpske akademce

Pre sedamnaest godina u našu svakodnevicu, bez mnogo razmišljanja, bez ozbiljnih sumnji i stručnih konsultacija, uselile se ozbiljna „infektivna“ bolest, nešto poput aktuelne korone. Zovu je Bolonjska deklaracija. Kako tvrde sagovornici „Ekspresa“ „Bolonja“ je osmišljena u miljeu liberalnog korporativnog kapitalizma, imala je dve suštinske ideje: da obrazuje akademski svet koji će pomoći određenim privrednim delatnostima da uvećaju profit velikih korporacija, i drugo, da dovede u pitanje osnovne vrednosti evropske civilizacije, jer misleći akademski svet ne donosi profit.

Nova tektonska pomeranja, uspostavljanje bipolarnog svetskog poretka koji je doveo u pitanje suštinu liberalnog kapitalizma, u svetu su postavili pitanje opstanka mnogo čega, pa i suštine Bolonjske deklaracije.

Da li je ta svest prispela i u Srbiju? „Ekspres“ je kroz razgovor sa uglednim profesorima Beogradskog univerziteta pokušao da dobije odgovor na pitanja šta nam je donela a šta odnela Bolonjska deklaracija posle njene 17-godišnje primene u Srbiji i da li bi u skladu sa tim rezultatima nešto trebalo menjati?

Ova pitanja nisu nametnuta iz državnog vrha, iz Ministarstva prosvete, nije se javno čulo ni iz Rektorata BU, niti iz Senata Univerziteta. Pitanje je posle sedamnaestogodišnje poslušne primene vaskrslo u delu akademske zajednice, na inicijativu nedeljnika „Ekspres“. Istina, slična pitanja ovih meseci se postavljaju u nekim evropskim prestoničkim krugovima, jer najveće tektonske obrazovne poremećaje u visokom školstvu izazvala je Bolonjska deklaracija, koja je diktatom političke moći nametnuta u većem delu evropskih visokoškolskih ustanova.

Neki oblik revizije „bolonjizacije“ oživela je sama činjenica da su posrtanje i nemoć globalizma, koji je nametnuo deklaraciju, postavili pitanje opstanka ideje koja je inaugurisana aprila 1999. u Bolonji, uz 900. godišnjicu uglednog Univerziteta.

Povezane vesti - PETICA VIŠE NEĆE BITI NAJVIŠA OCENA: Program međunarodne mature i u Srbiji

O Bolonjskoj deklaraciji i rezultatima njene 17-godišnje primene u srpskom visokom školstvu, za sada se isključivo razgovara u separatnim visokoškolskim krugovima svih univerziteta u Srbiji. A „Ekspres“ kroz razgovore sa uglednim profesorima Beogradskog univerziteta tražio je odgovore na brojne dileme.

„Možda ideja da se evropski univerziteti približe, da rastu zajedno razmenjujući znanja i iskustva, kroz rad, zajednička istraživanja... i nije bila toliko loša kada je 2003. godine vlada premijera Đinđića potpisala pristup Bolonjskoj deklaraciji. Sve je krenulo vrlo pristojno, naši univerziteti su dobijali visoke ocene, o tome je na pravi način vodio brigu ministar Žarko Obradović. Skratile su se godine studija, mnogi predmeti koje je vreme pregazilo su ugašeni, mnogi udžbenici takođe“, objašnjava profesor Elektrotehničkog fakulteta Branko Kovačević, koji je jedno vreme bio i rektor ovog fakulteta. Važno je napomenuti da je profesor Kovačević u dva mandata bio i rektor Beogradskog univerziteta.

„Mnogi fakulteti u Srbiji nisu prihvatili ’Bolonju’, a fakulteti poput Medicinskog su morali. Recimo, nove tehnologije su morale ranije da se uvedu u nastavu i medicinsku praksu. Za ostale fakultete, poput pravnih i drugih koji spadaju u blok tzv. humanističko-društvenih, nisam siguran“, priča dr Branko Kovačević.

Na naše podsećanje da su u visokim evropskim akademskim krugovima na vreme upozoravali da je Bolonjska deklaracija ispisana na dve stranice papira, koju su potpisali prvenstveno ministri spoljnih poslova, ne svih evropskih zemalja, te da sve to zapravo i nema suštinske veze sa unapređenje univerzitetskog školstva, te da su  mnogi uticajni evropski intelektualci Bolonjsku deklaraciju prepoznali kao pokušaj amerikanizacije evropskog visokog školstva, profesor Kovačević kaže:

“Nema sumnje da je to prvenstveno politička odluka, ali donesena je u vreme kad je važio kredo da je ’svet globalno selo’ i kad je u Evropi bilo političara od integriteta. Danas sve vode činovnici, dobro plaćeni službenici bez ikakvog autoriteta. Nema više političara kome bi Evropa verovala... Ispostavilo se da iza ’Bolonje’ stoji ideja novca, u prvom planu je novac, a ne obrazovanje. Nema više onog starog kreativnog fakultetskog žamora, mnogo toga se izgubilo.“

Ispostavilo se da siromašne zemlje nemaju novca za doktorske studije svojih perspektivnih studenata, što je i osnovni problem Srbije, bogate zemlje školuju svoje doktorante, a mi ne. Gorko je i saznanje da svet danas zemlje koje imaju manje od dvadeset miliona stanovnika tretira kao statističku grešku.

„Tačna je opaska da je ’Bolonja’ amerikanizovala evropsko univerzitetsko školstvo, naravno uz pomoć Engleske. Tu nema nikakve dileme, kao što je Srbija u jednom vremenu praktikovala germansku, posle francusku, a u vreme Titove Jugoslavije rusku – sovjetski univerzitetsku školu.

Tačno je da su sve tri škole koje pominjem ipak bile u miljeu evropske tradicije i kulture, sve su one izrodile toliko značajnih ljudi, ne samo za Evropu nego i za ceo svet.

Šta dalje? To je važno i složeno pitanje. Mnogo toga lošeg u međuvremenu postalo je naša neprijatna stvarnost“, priča profesor Kovačević. „Prosečnost dominira u nastavnom kadru, prosečni nastavnici ne dozvoljavaju boljima od sebe da napreduju, osrednji nastavni blok trči za novcem gomilajući sebi ’obaveze’ koje su dobro plaćene, perspektivni nastavni kadar odstupa, u manjini je... Ima mnogo važnih pitanja koja traže hitne odgovore.

Foto: Shutterstock

Univerzitetsko školstvo se našlo u raskoraku između ’Bolonje’ i surove realnosti koja traži nove strategije i odluke“, zaključuje profesor Branko Kovačević.

Rektorka Beogradskog univerziteta profesorka Ivanka Popović nedavno je tvrdila: “Srbija mora da se drži  bolonjskog modela studiranja, a Beogradski univerzitet mora da deluje u okviru evropskih procesa obrazovanja, da bismo mogli svojim svršenim studentima da obezbedimo mogućnost cirkulacije po tržištima rada u Evropi.“

Istina, rektorka Popović je ovo izjavila pre ekonomske i korona krize koja je celu planetu pomerila iz temelja. Očekuje se da važne institucije i vodeći ljudi iz našeg visokog školstva istupe u javnosti sa jasnom odlukom kojim putem treba da ide naše univerzitetsko školstvo.

Povezane vesti - INTERVJU DR MILAN UZELAC: Znanje je privilegija manjine

Profesor Milovan Stanišić, osnivač i rektor Univerziteta „Singidunum“, u razgovoru za „Ekspres“ o Bolonjskoj deklaraciji  nema mnogo lepih reči. Kaže da je „Bolonja“ skratila studije, smanjila broj večitih studenata,...

“Sve ostalo je bilo namenjeno bogatom svetu, deklaracija je dobro osmišljena za potrebe multinacionalnih liberalnih korporacija. Iza svega se krila namera da bogat svet sa Zapada bude još bogatiji, a da se Bolonjskom deklaracijom staro klasično univerzitetsko obrazovanje, na kojem između ostalog počivaju sve evropske civilizacijske vrednosti, dovede u pitanje.

Novac je potisnuo pamet, radnike teraju roboti, uvođenjem globalizma mali ljudi su bačeni na milost i nemilost svih pošasti novog vremena. Evo, koronavirus je pokazao da je Zapad napravio zdravstveni sistem čiji je prevashodni cilj profit, sistem u kojem jedan bogat pacijent plaća obično lečenje stotinama hiljada dolara, a mali običan čovek umire od običnog virusa...

Bolonjska deklaracija trebalo je da sruši klasično obrazovanje, umesto njega da uvede tržište u kojem će mali narodi školovati svoju decu za obična zanimanja, kao što je Srbija na primer. Naša deca treba da povezuju kablove, fakultetsko obrazovanje im dozvoljava da valjano zavrnu tamo neki šraf, da održavaju sistem ventilacije, a talentovanu decu, njih prati skauting velikih korporacija, talentovanu decu markiraju još u osnovnoj ili srednjoj školi. Njih odvode u svet, tamo se usavršavaju, onu su predviđeni za uspeh.

Pa koliki je stvarni odliv mozgova iz Srbije u poslednjih tridesetak godina? Iz Srbije je praktično otišlo sve što vredi, čast izuzecima. ’Bolonja’ je njih sjajno i nemilosrdno uklopila u mozaik. Ja to često poredim sa garderobom: za decu iz malih zemalja namenjena su radnička odela, za decu iz bogatih zemalja, ali ne za svu decu, namenjen je ’armani’.

I slepcu je od početka Bolonje 1999. godine bilo jasno da se igra poker sa obeleženim kartama. Skoro tri stotine najprestižnijih fakulteta iz Britanije, Francuske i Nemačke nije ušlo u program Bolonje, nije ih niko ni terao, a svi fakulteti koji se bave prirodnim naukama u malim zemljama morali su da prihvate Bolonju... Na krajnje ogoljen način je obelodanjeno – zemlje koje imaju suverenitet, zagarantovan im je profit i napredak. Zemlje kojima je suverenitet ograničen mnogo čime, o tome opet odlučuju zemlje čiji su nosioci napretka liberalne multinacionalne korporacije, koje su stavljene pod šapu neokolonijalizma.

EPA-EFE/FERNANDO VILLAR

Pitam ono već pitano: Zbog čega se Srbija podanički utrkuje da prigrli sve evropske zakone čija je primena kod nas, blago rečeno, upitna, zbog čega u Srbiji polupismeni i poluobrazovani činovnici odlučuju o obrazovanju koje je toliko značajno za svaku naciju koja drži do sebe, pa zbog toga danas imamo takve školske programe, takve udžbenike i problematičnu perspektivu... Recimo, danas je kod nas nemoguće dobiti akreditiv za novu školsku ustanovu, koja ima programe kreativne nastave i pripremanje mladih za budućnost, jer ti činovnici će pogledati u svoje bolonjske papire i reći tako nešto našim propisima nije predviđeno.

Sa Bolonjskom deklaracijom nešto smo dobili, a sve ostalo smo izgubili“, kaže profesor Milovan Stanišić.

Redovni profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu dr Branko Vasić odgovor na naše pitanje šta i kuda sa „Bolonjom“ počinje pitanjem:

„Mašinski fakultet u Beogradu je pionir u uvođenju Bolonjskog procesa u Srbiji. Prvi je to uradio. Da li se usrećio?

Odgovor je složen i višeznačan.

I posle Bolonje, u celom svetu je nastavljena da se primenjuje pogrešna formula: Uči dobro (nauči napamet odgovore na sva pitanja), upiši prestižan fakultet, zaposli se dobro (za sigurnu platu), uzmi kredit za stan i auto (ostani dužnik celog života), čekaj da propadne berza, tržište nekretnina, nacionalan privreda...

Umesto ovakve formule, obrazovanje treba da usmerava na preduzetništvo – šta god ono podrazumevalo.

Na Mašinskom fakultetu u Beogradu se i posle 17 godina, uz ’bolonjce’, u svakom ispitnom roku pojavljuju i ’solunci’.

Tehnički fakulteti; Foto: Ana Paunković

Osnovna namera ’Bolonje’ je dobra i  podrazumevala je da studenti u različitim semestrima menjaju fakultete i univerzitete i zemlje u kojima studiraju. To je, međutim, podrazumevalo da nastavni programi budu kompatibilni, komplementarni, transparentni. Postignuto je samo ovo poslednje, a i to delimično.

Druga osnovna promena je loša sama po sebi ili je bar takva postala u našoj praksi, a podrazumevala je da studenti samo na osnovu redovnog dolaženja na vežbe i neka predavanja zarade pozitivnu ocenu.

Ako pretpostavimo da obrazovanje treba da prati potrebe privrede, odnosno kada je u pitanju Mašinski fakultet – industrije, onda je očigledno da ni tu nema rezultata. Naime, saradnja sa privredom Mašinskog fakulteta u Beogradu konstantno opada i postaje beznačajna. Može se konstatovati i recipročno, odnosno zaključiti da je interesovanje za upis na Mašinski fakultet paradigma razvoja industrije u Srbiji, pa u poslednjih pet godina Mašinski fakultet nijednom nije popunio akreditovana mesta u prvom upisnom roku. To govori i o tome da roditelji budućih studenata, a i oni sami, nemaju poverenja i ne veruju u mogućnost zaposlenja i rada u toj istoj industriji.

Povezane vesti - INTERVJU VLADICA CVETKOVIĆ: Preče plate profesora nego obrazovanje

Činjenica je i da se nastavnici nisu snašli, da je premalo organizovanih industrijskih poseta, da gotovo ne postoje primeri da nastavnici pozivaju ugledne privrednike da prenesu deo svojih znanja, iskustava i saveta studentima. Dvosemestralne predmete su nastavnici prevodili u jednosemestralne, tako što su istu materiju izlagali duplo brže, što uglavnom znači i duplo nekvalitetnije.

Ostavljanje mogućnosti fakultetima da osnovne i master studije dele na 3+2 ili 4+1 godinu, samo je iskomplikovalo stvari, izazvalo zabune, pa u prvom slučaju (3+2) i onemogućilo studente da sa završetkom prvog stepena steknu bilo kakva formalna znanja sa kojima bi se mogli zaposliti i bez master diplome“, objašnjava profesor Vasić.

Šta je siže ovog mini-istraživanja redakcije „Ekspresa“, u koji svakako ubrajamo i intervju sa uglednim univerzitetskim profesorom iz Novog Sada Milanom Uzelcem? „Bolonja“, ovakva kakva je, prvenstveno u Srbiji, odrađuje posao za pomenute bogatune, Srbiji skoro da nije donela nikakvo dobro.

Šta će uraditi Srbija? To ni proročište u Delfima sigurno ne zna. Jer obrazovanje u Srbiji dugo već nije primarna briga nijedne politike.