Vesti
30.06.2020. 13:16
Vojislav Tufegdžić
Samo da nas on i ona nisu branili
Dana 28. juna 1989. godine, na Kosovu Polju, tamo gde je bitka vođena, tamo gde je izgubljena i gde se svaki Srbin sebi zavetovao da će je nositi u srcu kao najdragocenije nacionalno znamenje, održan je najveći skup srpskog naroda od kada taj narod postoji - napisala je neuobičajeno nacionalno nadahnuto za levičara i komunistu Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije.
U svojim sećanjima predsednica Jugoslovenske levice, koja je preminula u izgnanstvu nakon podizanja optužnice u rodnoj zemlji, “najvećim skupom Srba od kada taj narod postoji” nazvala je proslavu 600 godina od Kosovskog boja na Gazimestanu, na Vidovdan, koji je obeležio govor njenog supruga Slobodana Miloševića, tadašnjeg šefa srpskih komunista. Od tog dana, kako je i sama zaključila, ništa više neće biti isto; ni za njenu porodicu, ni za Jugoslaviju koja je samo nekoliko meseci kasnije zakoračila u ratno rasulo, niti za Srbiju koja je krenula putem političkog samouništenja, pogotovo ne za Kosovo kakvo je porodica Milošević mislila da može da ostvari.
Nije Mirjani Marković, kao ni bilo kome drugom, u tom trenutku, pa i godinama nakon gazimestanskog ushićenja moglo da padne na pamet da će upravo taj 28. jun, tek 12 godina potom, biti poguban po samog Miloševića, nasilno i mimo zakona države koju je vodio izručenog Haškom tribunalu pod optužbom da je naredio ratne zločine. Optužnica je kao jedan od priloga svojih tvrdnji podnela i govor koji je Milošević održao na Gazimestanu, u kojem je kao ključnu rečenicu u najavi ratova koji su usledili podvukla sledeću:
"Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene".
Aplauz reda radi
Više od tri decenije posle Miloševićevog opsenarskog nastupa Kosovo je u Srbiji i dalje centralna politička tema. Od obećanja nekad neprikosnovenog vođe da će odlučno i efikasno rešiti problem srpskog naroda u južnoj pokrajini, efikasno se završilo jedino proterivanje većine Srba iz dela zemlje koji je Milošević među prvima nazvao “srcem Srbije”. Iz današnje perspektive nemoguće je sačiniti iole pouzdanu računicu o tome koliku je cenu u ljudskim životima, izbeglima, obespravljenima, osiromašenima i unazađenima, čitava Srbija platila zbog politike i pragmatičnih ciljeva pojedinaca zasnovanih na zloupotrebi kosovskog mita.
Povezane vesti - Olako izgubljen razum
Mada se posmatra kao prelomni politički događaj u rastućoj moći Slobodana Miloševića, proslava na Gazimestanu bila je zapravo kulminacija dešavanja od dve godine ranije, kada se onima koji su umeli jasno da vide i čitaju najavljivala politika stavljanja omče oko sopstvenog vrata.
U vreme rastućih međunacionalnih tenzija između Srba i Albanaca na Kosovu, u Srbiji se 1987. godine dogodilo nekoliko politički prelomnih trenutaka. U aprilu te godine Slobodan Milošević, tada predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, posetio je Kosovo Polje i govorio pred nekoliko hiljada okupljenih Srba.
"Niko ne sme da vas bije!”, ostalo je trajno upamćeno obeležje Miloševićevog obraćanja koje je usledilo zbog incidenta koji se dogodio tog 24. aprila za vreme sastanka predstavnika kosovskih Srba s delegacijom Saveza komunista Srbije na čelu s Miloševićem. Njegova reakcija usledila je zbog fizičkog sukoba okupljenih Srba i policajaca koji su obezbeđivali skup, među kojima su mahom bili Albanci. Miloševićev poklič o zabrani batinanja naroda vrlo brzo se pokazao trenutkom njegovog preuzimanja vlasti u Srbiji, početkom “antibirokratske revolucije” i procesa koji će dovesti do raspada SFRJ.
Povezane vesti - “NIKO NE SME DA VAS BIJE”: Dan kada je javnost zapazila Miloševića
Možda najbolje svedočanstvo o tome u kojoj meri je Kosovo Polje Miloševiću poslužilo za preuzimanje državnih uzdi isključivo u svoje ruke, iako to verovatno nije nameravala da predstavi krajnje ogoljeno, dala je upravo njegova supruga Mirjana Marković:
"Ja sam se njegovog odlaska na Kosovo mnogo plašila. Ali nisam uspela da ga odgovorim od odlaska. Prvi put u životu mi nije ispunio nešto što sam od njega tražila. Od kada ga znam, znam da ne postoji ništa što za mene ne bi učinio. Učinio bi i ono što ne tražim ako misli da bih ja to želela. Zato sam bila veoma, veoma selektivna u svojim željama…
U Kosovu Polju Slobodan Milošević je održao dva govora u kojima daje punu podršku Srbima, najavljuje državne mere koje će ih zaštititi od albanskog terora, traži od njih da ne napuštaju Kosovo, ne preti albanskom narodu, ali kaže Srbima: ’Niko ne sme da vas bije’. Oba govora je pratila skoro cela Srbija, a verovatno i veliki deo Jugoslavije. U toku noći su već izašla vanredna izdanja novina. Sledećeg jutra Srbija je imala svog lidera. Slobodan Milošević više nije bio samo šef komunista u Srbiji, postao je lider celog naroda.
Uveče je kuća bila puna sveta. Gledali smo Slobodana na televiziji. Taj svet je i zatekao u kući kada je došao. Bilo je veoma kasno, ali kao i obično on nije bio umoran, malo nam je pričao kako je tamo bilo, naši su drugovi bili veoma pažljivi. Pošto su ga videli živog i zdravog, otišli su ipak brzo."
Ustvrdivši da je srpski narod konačno dobio lidera, mada on to još ni izdaleka nije bio, pre bi se moglo zaključiti da je Mirjana Marković imala neskrivene ambicije za supruga nego što je vladala proročkim umećem. Njena čudna strahovanja od Miloševićevog odlaska na Kosovo potvrdio je, uz drugačije pojedinosti od tog dana, u pomalo skrajnutom razgovoru za novine datom neposredno posle bombardovanja Srbije 1999. godine Miroslav Šolević, jedan od lidera kosovskih Srba. Po opštem uverenju, upravo on je bio “nenadmašni organizator mitinga i sa svojim ljudima glavni izvođač radova” u vreme takozvane antibirokratske revolucije širom tadašnje Jugoslavije:
"Istinu da kažem, i ona ‘istorijska’ poruka iz Kosova Polja koju je naša televizija sto put okretala ‘Niko ne sme da vas bije’, nije baš tako izgledala. Milošević je održao dva govora: taj prvi govor u sali bio je mlak, luk i voda, za tadašnji nivo političke zrelosti i svesti prosečnog Srbina na Kosovu, ono što slušaš na televiziji... Dobio je aplauz reda radi. Kad je izašao ispred zgrade, kad je video nekoliko hiljada razljućenih ljudi koji su se tukli s milicijom, uplašeno je izgovorio ‘Niko ne sme da vas bije!’ Bio je bled kao krpa. I njemu je bila prpa, lete kamenice, da ne dobije i on batine. Mi Srbi smo se naoružali kamenicama i nijedan policajac nije prošao bez kamenice u leđa. Ali, kada je video da je posle te poruke dobio aplauz, da ga je policija poslušala i ustuknula, shvatio je svoju snagu: iza njega je CKS, CKJ, Predsedništvo SFRJ… e, onda je, sa onog prozora, stvarno odlučno, na onaj svoj način, opet to ponovio."
Mimo razuma
Nastup u Kosovu Polju, dve godine uoči proslave na Gazimestanu, izazvao je neslaganje u srpskom državnom i partijskom vrh, ali je Miloševiću ulio ogromnu dozu samopouzdanja da otvoreno uđe u obračun s neistomišljenicima. U to vreme Dragiša Pavlović je bio predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, blizak saradnik Ivana Stambolića, tada predsednika Predsedništva SR Srbije. Pavlović je 11. septembra u razgovoru sa urednicima medija izgovorio reči koje su obeležile kraj njegove karijere i novi politički kurs Srbije:
"Situacija na Kosovu, koja se ne poboljšava željenom i obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu... Strastvene reči mogu doneti samo vatru".
Reči su bile upućene rastućim nacionalističkim snagama koje su zagovarale prekid pregovara s kosovskim Albancima i tražile energičnije mere. Kritika koja je definisana rečima “olako obećana brzina”, kako se zove i Pavlovićeva kasnije objavljena knjiga, bila je jedan od povoda za njegovu smenu na Osmoj sednici CK Saveza komunista Srbije, održanoj samo 12 dana kasnije.
Tumačenje Mirjane Marković, koje se osim po ispraznim emotivnim tonovima ni po čemu ne može odvojiti od stavova njenog supruga, jasno ukazuju u kojoj meri je tema Kosova bila upregnuta u političke ambicije bračnog para na vlasti. Nastup u Kosovu Polju Miloševićeva supruga je jasno apostrofirala kao prelomnu tačku nakon koje će potonji događaji ići u samo jednom smeru:
"Sutra više ništa nije bilo isto. Ni u našem životu, ni u našem društvu.
U našem životu – neopisiv strah koji sam doživela zbog njegovog odlaska na Kosovo izazvao je u meni traumu koja nikada nije prošla.
Ali, njegov govor na Kosovu i reakcija naroda na taj govor uznemirili su one političare u Srbiji koji su srpski nacionalizam smatrali najvećim zlom u Jugoslaviji i koji su srpski nacionalizam videli kao uzrok albanskog nacionalizma, separatizma, pa i terorizma.
Povezane vesti - KRVAVI DOSIJE: Obračun hladnih i vrućih glava
Gotovo da nije bilo sredine u Srbiji koja nije izrazila javnu podršku opredeljenju za energično i brzo zaustavljanje nasilja nad Srbima na Kosovu. Tom podrškom su bila zasuta sva sredstva informisanja u Beogradu. Kao i prilozi književnika, naučnika, mnogih intelektualaca različitog profesionalnog profila, boraca Narodnooslobodilačke borbe, kao pisma uredništvu… Srpska nesloga, živa rana srpskog naroda, kao da je otvarala vrata svom antipodu.
Ali, sloga, ili bar solidarnost srpskog naroda oko nacionalnih stvari, još, takoreći, nije uzela ni vazduh, a pojavio se glas ‘razuma’. Samoinicijativno ili u ime ‘kolektivnog razuma’ Dragiša Pavlović, zabrinut za sudbinu albanskog naroda na Kosovu, drži 11. septembra te godine konferenciju sa glavnim urednicima medija i sekretarima organizacije SK u tim medijima na kojoj objašnjava opasnost od srpskog nacionalizma, izražava zabrinutost za prilike na Kosovu, osuđuje ‘olako obećanu brzinu’ kojom one mogu da se izmene…
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
