ŠTA JE ISTINA O ISTINI: Svi bi da čuju da je ubijen zbog Haga

ŠTA JE ISTINA O ISTINI: Svi bi da čuju da je ubijen zbog Haga

EPA PHOTO/FILES


Ni pune dve decenije posle ubistva, strani mediji nisu imuni na spomen Željka Ražnatovića i aktera trostrukog zločina u kojem su uz Arkana stradala i dvojica njegovih prijatelja, Milenko Mandić i Dragan Garić. Temom koja je po ko zna koji put aktuelizovana – izručenjem Dobrosava Gavrića, osuđenog izvršioca ubistva, iz Južnoafričke Republike u Srbiju – nedavno su se bavili nemački “Štutgarter cajtung” i “Dojče vele”. Naslov “Konačno istina o Arkanovom ubistvu?” sugeriše velika očekivanja od Gavrićevog izručenja na koje se čeka devet godina, odnosno od njegovog eventualnog pojavljivanja na ponovljenom suđenju, jer mu je kazna od 35 godina zatvora izrečena u odsustvu, zbog čega bi mogao da traži ponavljanje postupka.

“Štutgarter cajtung” u svom tekstu podseća na uspon “zloglasnog Željka Ražnatovića Arkana čiji život je obeležila smrt, nasilje i strah, te mu je tako život i okončan”, te iznosi očekivanje da bi izručenje ubice 20 godina posle zločina konačno moglo da rasvetli pozadinu ubistva.

EPA PHOTO / EPA FILES

EPA PHOTO / EPA FILES

“Preko Italije i Ekvadora Gavrić je 2007. dospeo u Kejptaun, gde je slučajno otkriven pomoću otisaka prstiju nakon jedne pucnjave u mafijaškom miljeu 2011. godine”, dodaje štutgartski list. Od tada Gavrić zahtevom za politički azil pokušava da spreči izručenje Srbiji.
“Još je nepoznato ko je naručio ubistvo tadašnjeg najmoćnijeg šefa podzemlja u Srbiji. Arkan je tokom svog života stekao nebrojene neprijatelje. Još sedamdesetih i osamdesetih je izgradio ime pljačkama banaka i zlatara i spektakularnim bekstvima iz zatvora u brojnim zapadnoevropskim zemljama”, navodi list, tvrdeći da je Ražnatović uz “pljačkaške pohode” po Zapadu izvršavao i likvidacije disidenata za tajnu službu. “Njegovi kontakti u tajnim službama ubrzali su devedesetih godina uspon do zloglasnog šefa paravojske u jugoslovenskim ratovima”, piše list i zaključuje:

“Pozadina njegovog ubistva još je obavijena velom tame. Uobičajena je teorija da je bivši autokrata Slobodan Milošević video Arkana kao mogućeg svedoka optužbe u Haškom tribunalu – i zato ga uklonio. Mnogo toga ukazuje da su tajne službe umešale prste u spektakularno ubistvo”.

Povezane vesti – NEMAČKI MEDIJI PIŠU: Povratak Gavrića moglo bi da rasvetli Arkanovo ubistvo

Gavrić se u pritvoru u Južnoafričkoj Republici nalazi od 2011. godine. Pred beogradskim sudom je u odsustvu 2006. kao neposredni izvršilac trostrukog ubistva u “Interkontinentalu” počinjenog 15. januara 2000. osuđen na 35 godina zatvora. Njegovi saučesnici Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić Gagi osuđeni su na po 30 godina, ali je Đuričić, koji se takođe nalazio u bekstvu i skrivao u Južnoafričkoj Republici, likvidiran prošle godine. Nikolić je uhapšen u Beču i poslat u Srbiju na izdržavanje kazne.

Nedostaje motiv

Očekivanja da bi Dobrosav Gavrić, čak i da konačno bude izručen Srbiji, mogao ili pristao da iznese saznanja kojim bi svoj postupak pravdao naređenjem Državne bezbednosti, veoma su nerealna. Prvo, on nikada, uprkos dokazima, nije javno priznao ni da je učestvovao u zločinu, a kamoli pomenuo motiv da ga počini. Svaka njegova navodna izjava do koje se moglo doći jeste da je i on sam žrtva nekakvih montiranih okolnosti. Drugo, posle dve decenije bekstva i kazne koja ga u Srbiji izvesno očekuje, teško da se naslućuje ijedan uočljiv povod da, kada se već branio time da u zločinu nije učestvovao, sada odjednom prihvati krivicu. I da, eventualno, svoj postupak obrazlaže teško potkrepljivim izjavama da ga je na to obavezao državni vrh.

EPA PHOTO/EPA/STRINGER

EPA PHOTO/EPA/STRINGER

Uostalom, prevelikih očekivanja je bilo i u slučaju izručenja iz Hrvatske pripadnika takozvanog zemunskog klana Miloša Simovića i Sretka Kalinića. I mediji i političari su tada zdušno najavljivali da će Srbija njihovim pronalaženjem i dovođenjem u zemlju saznati istinu o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića. Promašaj je bio potpun. Niti su oni išta znali sem onoga s čime su im, kao običnim poslušnicima, glavu punile vođe klana, niti se od takvog profila kriminalaca, otkrivenih nakon međusobnog oružanog obračuna zbog naklonosti prema istoj ženi, išta moglo očekivati. Njihovo izjašnjavanje pred sudom bilo je totalni fijasko.

Poput velikog dela ovdašnjih glasila i većeg dela javnosti, ni mediji u inostranstvu nisu skloni da činjenice iznete u sudskom postupku protiv Arkanovih ubica prihvate kao jedino ustanovljene. U svim ostalim spekulacijama, osim “izvođača radova iz kriminalnog miljea”, što se ne dovodi u sumnju, provlači se uverenje da je Arkanovo smaknuće moralo da bude bar odobreno, ako ne i precizno planirano, na drugom nivou – od strane tajne policije kojoj je, opet, za to bila potrebna politička saglasnost. Ukratko, sve kalkulacije se u konačnom ishodu završavaju u kabinetu tadašnjeg predsednika Miloševića.

Takva pretpostavka se, i pored nekih nedoslednosti, prvenstveno zasniva na stavu da je Ražnatović bio optužen pred Tribunalom u Hagu za ratne zločine, zbog čega je prihvatio navodnu ponudu da optužnica protiv njega bude povučena ukoliko prihvati da svedoči protiv Slobodana Miloševića. Pomenuta optužnica protiv Arkana nikada nije ozvaničena, tako da se navedena teza oslanja isključivo na nepotvrđene priče.

Kao mlađi, Ražnatović u miljeu u kojem se kretao nije skrivao svoje veze s tajnom policijom. Nije ni mogao, jer je pravio probleme i bio hapšen, ali i ekspresno oslobađan iz pritvora. Kasnije je, ipak, javno negirao svoje kontakte sa DB-om, iako se u policiji i svetu kriminala dobro znalo da je baš zahvaljujući snažnoj zaleđini DB-a izrastao u svojevrsnog vlasnika podzemlja.

Govoreći o ovoj temi u jednoj od emisija posvećenih Arkanu, njegov sin Vojin Ražnatović je rekao:

“Kada sam ga jednom pitao da li je radio za DB, on mi je ljutito odgovorio: ‘Nemoj to da si me ikada više pitao u životu’. Uvek je to negirao. Ali, neki njegovi prijatelji iz DB-a koji su radili s njim posle su mi pričali da je Stane Dolanc, šef tajne policije u vreme SFRJ, bio prijatelj s njegovim ocem, mojim dedom Veljkom, a on je Dolanca zamolio: ‘Daj, pomozi mi, imam sina, sposoban je, ali je nestašan. Mislim da ga ubacite negde, valjao bi mnogo za Službu’.”

Upravo je Dolanc, siva eminencija tadašnje savezne tajne policije, označen kao čovek koji je po hapšenju Arkana i nekoliko njegovih saputnika naoružanih bombama i automatskim oružjem u Hrvatskoj na početku rata 1990. godine, izdejstvovao njihovo oslobađanje i povratak u Beograd.

 EPA PHOTO / EPA FILES

EPA PHOTO / EPA FILES

Desetak godina kasnije na okolnosti Arkanovih veza s tajnom policijom osvrnuo se i Rade Marković, bivši šef DB-a Srbije, uhapšen i osuđen posle smene Miloševićevog režima:

“Ražnatović je imao veliki autoritet među licima iz kriminalne sredine. Imao je i veoma dobre odnose sa pojedinim rukovodiocima iz Resora javne bezbednosti, kao i sa rukovodstvom DB-a pre mog dolaska na tu funkciju. Ti odnosi nastali su u vreme ratnih dejstava u BiH i Hrvatskoj gde je učestvovao i Arkan sa svojom gardom. Stavivši sebe i svoje dobrovoljce u odbranu srpskog naroda, stekao je i određene simpatije državnog vrha, a pogotovo pripadnika MUP-a koji su s njim sarađivali. Svojim patriotskim ponašanjem umnogome je oprao svoju prošlost”.

Dokazane veze

Paralelno sa aktivnostima garde, Arkanu rastu i političke ambicije. U decembru 1992. na predlog nekoliko hiljada Srba s Kosova i Metohije ispred grupe građana “Za Kosmet” postaje njihov kandidat i potom poslanik u Narodnoj skupštini. Sledeće godine osniva Stranku srpskog jedinstva. U doživljaju sopstvenog istorijskog značaja, fotografiše se za novogodišnji kalendar u uniformi srpske vojske iz Prvog svetskog rata. O sebi pokušava da izgradi sliku istinskog patriote koji poštuje zaveštanje da se “životom moraju braniti sloboda i interesi srpskog naroda ma gde se nalazio”. I lakonski dodaje da je tačno kako je “u mladosti bio nestašan”.
Međutim, negirao je bilo kakve kontakte s predsednikom Srbije:

“Ja nemam nikakve veze s predsednikom Miloševićem. Nikada nisam imao priliku da upoznam predsednika Miloševića…”
Neistinitosti njegovih uveravanja kroz jedan primer se dotiče bivši šef DB-a Rade Marković:

“Arkan se požalio direktno Slobodanu Miloševiću nakon što je Služba odbila njegovu ponudu da pošalje svoje dobrovoljce na Kosovo u vreme ratnih dejstava 1999. godine. Nakon toga Milošević mi je naložio da primim Arkana u vezi s ranjenicima, bivšim pripadnicima njegove garde. Ražnatović je izneo probleme oko izdržavanja ranjenika i njihovih porodica. Kako nisam bio kompetentan za rešavanje tog problema, uputio sam ga da sačini dokumentaciju o tim ranjenicima i da se briga o njima prenese na državne organe u čijoj je to nadležnosti. Takav moj stav preneo sam i Miloševiću i dalje oko tog problema nisam bio angažovan…”

 EPA PHOTO/SRDJAN SUKI

EPA PHOTO/SRDJAN SUKI

Pominjanje problema s Tribunalom za ratne zločine u Hagu kao gotovo izvesnog motiva za likvidaciju Arkana, često se moglo čuti. Pojedinci su ukazivali da je Arkan 1999, posle odbijanja države da se njegova garda uključi u borbe na Kosovu, predstavljao opasnost za Miloševića, “jer je u danu mogao da okupi svoje ljude iz garde i bude oružana formacija koja može da ga obori s vlasti”. Na istoj osnovi počiva tvrdnja da je Arkanova likvidacija smišljena i podržana iz dela Državne bezbednosti. Većina diskusija vođenih na ovu temu nije dala jasan odgovor, jer se uverenju nekih da je sve više predstavljao opasnost za Miloševića, suprotstavljala teza kako bi upravo Arkan bio u stanju da spreči 5. oktobar i smenu režima. Odgovor na takva promišljanja dao je i Zoran Mijatović, bivši zamenik šefa DB-a:

“Nema tu nikakvih nedoumica. Da je poživeo, Arkan bi, kao i svi kriminalci, prešao na stranu jačeg. Sigurno ne bi rizikovao svoj život braneći Miloševića. Jedan drugom su predstavljali problem, a ne saveznika”.

Povezane vesti – UDBINI ESKADRONI SMRTI: Preživeli oni koji su ćutali

U poslednjem televizijskom intervjuu na TV Palma, datom po priznavanju svog političkog poraza 5. oktobra, Milošević je ukazao na specifičnost Arkanove pozicije rekavši da se „5. oktobar ne bi desio da je Arkan živ”. Javnost je izjavu protumačila kao direktno priznanje umešanosti politike u kriminal i obratno. S druge strane, Dragan Ilić, koji je 1993. imenovan za načelnika Kriminalističke policije Beograda i na toj poziciji bio sve do penzionisanja 2001. godine, tvrdi da je prizivanje Arkana, ubijenog 10 meseci ranije, posledica Miloševićeve nemoći, a ne realnog promišljanja:

“Jasno je da bi Arkan, kao i sav ološ, Miloševiću okrenuo leđa i prešao na drugu stranu. Sto odsto. Ko je od kriminalaca ostao odan Miloševiću? Niko. Arkan nije bio čovek na kojeg se moglo igrati. Šta je Arkan pa mogao? Imao je grupu od 200 do 300 da ne kažem kakvih oko sebe. Šta je mogao s njima ozbiljno da uradi? Arkan se i ‘dogodio’ zahvaljujući drugima. Stvorili su ga da bi ga gurnuli u prve redove na ratištu, da ne bi gurali svoje ljude, da bi njih sačuvali. Onda je Arkan iskoristio poziciju, pre svega finansijski. Kada je već morao da ide u rat, našao je način da profitira. Već sa 17-18 godina je registrovan saradnik DB-a, guran je u inostranstvo, DB ga je pravila, faktički je u njoj rastao i postao instrument DB-a. Kada su ga uhapsili u Hrvatskoj na početku rata, on je na silne intervencije pušten. Upravo kao čovek službe”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar