UDBINI ESKADRONI SMRTI: Preživeli oni koji su ćutali

Prvi predlog o "specijalnoj akciji" protiv odbeglog Stjepana Đurekovića potekao je iz Službe državne bezbednosti Hrvatske, u kojoj su bili i svi podaci o njegovoj emigrantskoj aktivnosti u Nemačkoj. Ti podaci su zatim potkrepljeni podacima službi državnih bezbednosti ostalih republika SFRJ, koje su takođe u Minhenu imale svoje saradnike, preciznije doušnike. Ceo izveštaj zatim je obrađen u Drugoj upravi Savezne službe državne bezbednosti, koja je predloženu meru o "specijalnoj akciji" predočila tadašnjem načelniku SSDB Srdanu Andrejeviću.

Ključni momenat na osnovu kojeg je i predložena "specijalna mera" bilo je saznanje da odbegli Đureković tajno radi za nemačku obaveštajnu službu BND, i da sa novcem dobijenim od njih za usluge špijuniranja, a radilo se o čak 600.000 maraka, planira otvaranje radio-stanice u Gracu, u blizini granice sa Srbijom. Dovoljno da se njegova aktivnost smatra potencijalno terorističkom.
Andrejević je celokupnu dokumentaciju zatim predao Stanetu Dolancu, koji je u to vreme bio šef, odnosno sekretar Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova, što bi danas odgovaralo funkciji ministra. Pod Dolancovom upravom nalazila se i tajna i javna policija.

Svaka mera specijalne akcije SSDB u to vreme morala je da dobije odobrenje Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Odobrenje Saveta za zaštitu ustavnog poretka išlo je isključivo usmeno, bez ikakve dokumentacije. Na Dolancov predlog i odobrenje Saveta koje je bilo u formi "da Služba preduzme sve neophodne mere". Nikada se konkretno nije pominjalo ubistvo kao "neophodna mera", iako su svi znali šta te mere podrazumevaju.

Povezane vesti - UBISTVO STJEPANA ĐUREKOVIĆA: Poslednja podvala Franje Tuđmana

Dešavalo se i da sekretar SSUP često i ne navede konkretno ime osobe prema kojoj Savetu predlaže specijalne mere, već samo njegove aktivnosti i potencijalnu opasnost od terorističkog delovanja. U slučaju Đurekovića to, međutim, nije bio slučaj. Njegovo ime je konkretno navedeno jer su sve tadašnje novine brujale o njegovom bekstvu iz Srbije. Đureković nije bio bilo ko. Bio je direktor marketinga INA, jedne od najprofitabilnijih firmi u SFRJ, istaknuti funkcioner SK Hrvatske. Savet za zaštitu ustavnog poretka znao je prema kome su predlažu "specijalne mere".

Operativnu aktivnost na preduzimanju specijalnih mera, po odobrenju preuzela je Druga uprava SSDB, koja je bila zadužena za borbu protiv terorizma i emigracije. I to u saradnji sa Drugim sektorom SDB Hrvatske, na čijem se čelu tada nalazio Josip Perković. Hrvatskom SDB u to vreme upravljao je Zdravko Mustač. I on i Perković su na suđenju u Minhenu, na kojem se vodio postupak za ubistvo Đurekovića, osuđeni na doživotnu robiju. Pre njih, na istu kaznu osuđen je Krunoslav Prates, urednik emigratnstkih novina "Hvatska država" i vlasnik ilegalne štamparije u kojoj je Đureković štampao svoje antikomunističke knjige. S druge strane, Prates koji je u emigraciji glumio velikog ustašu, tajno je radio za SDB Hrvatske, kao doušnik. Na vezi ga je lično držao Perković. U Pratesovoj štampariji u Volfratshausenu, Đureković je i ubijen 28. jula 1983. godine. Optužnica nemačkog tužilaštva teretila je Pratesa da je ključ garaže dao Perkoviću i tako omogućio ubicama da likvidiraju Đurekovića.

Ko je ubio Đurekovića, nikada nije rasvetljeno. Razna imena kriminalaca beogradskog i crnogorskog podzemlja su pominjana u ovom slučaju, ali nikada niko nije uhapšen, niti se protiv ikoga ikada povela zvanična sudska istraga. Istragu ovog ubistva, po mestu zločina, može da vodi samo Nemačka. Jugoslavija, a zatim Srbija kao njen pravni naslednik, u slučaju su učestvovali samo u zvaničnim sastancima sa nemačkom obaveštajnom službom, policijom, tužilaštvom i na kraju sudom.

Interesantno je da su svi svedoci ovog slučaja, koji su iskaze davali pred sudom o Minhenu, kao učesnike zločina pominjali samo imena osoba koje više nisu žive. I to samo dvojice, Željka Ražnatovića Arkana i Đorđa Božovića Giške, iako je uviđajem mesta zločina utvrđeno da su u ubistvu učestvovala najmanje četvorica napadača. Svi su govorili da je bilo još učesnika, ali imena ostalih, koji su i dalje živi, niko nije javno pomenuo.

Đureković nije bio jedini emigrant koji je ubijen po naređenju Službe, koja je u to vreme vodila najintenzivniji rat protiv spoljnog neprijatelja. Ti neprijatelji bili su emigracija, ustaška, četnička, albanska.

Povezane vesti - Udba je znala sve

I danas, 36 godina od ubistva Đurekovića postoji samo jedno etičko pitanje koje bi trebalo da bude putokaz za oslobađanje balasti prošlosti i daljeg državnog puta: Da li ljudi, koji su po direktnom naređenju najvišeg državnog vrha SFRJ ubijali teroriste i one koji su bili označeni kao pretnja po ustavni poredak, za te zločine danas treba da odgovaraju ili da budu amnestirani? Da li su krive ubice ili nalogodavci, ako je taj nalogodavac država? I zašto je nemački sud, koji je vodio postupak za ubistvo Đurekovića, najmanje interesovalo baš to pitanje, ko je ubio Đurekovića?

A živih ima i među izvšiocima i među nalogodavcima i organizatorima.

Arkana i Gišku na sudu je direktno prvi optužio Dušan Stupar, koji je u vreme ubistva Đurekovića bio šef beogradskog centra DB. On je prvi na sudu u Minhenu rekao i da Đureković nije trebalo da bude ubijen, već otet i vraćen u Jugoslaviju, gde je trebalo da mu se sudi.

Na pitanje sudije Manfreda Daustera: "Šta znate o ubistvu Đurekovića a da nije bilo u medijima?", Stupar je odgovorio: "Stjepan Đureković je ubijen greškom. Trebalo je da bude otet. Plan je bio da se otme i da mu se zatim u Zagrebu sudi zbog izdaje zemlje".
Stupar je zatim imenovao Arkana i Gišku kao učesnike ubistva. "Njih dvojica su mrtvi, ali dvojica su još živi", rekao je Stupar, i zatim objasnio da je tu informaciju direktno dobio od Arkana.

"Sve mi je ispričao Arkan neposredno nakon akcije 1983. godine. Bilo ih je četvorica, petorica. Oni su bili ekipa za otmicu i Đurekovića je trebalo da predaju drugoj ekipi koja je bila osposobljena za tajni transport u Jugoslaviju. Arkan i ja smo bili komšije. Stanovali smo u istoj ulici na razdaljini od 100 metara. Sa Ljubom Zemuncem trenirali smo boks u istom klubu. I svi smo bili stari prijatelji. Arkan i ekipa su u Nemačku došli sedam dana pre ubistva. Pratili su Đurekovića i čekali priliku. Trebalo je da ubace Đurekovića u kombi. Imali su maršrutu njegovog kretanja, ali je Đureković promenio plan i navratio u garažu. Dvojica su ga pratili peške, dvojica kombijem. Kad je video Arkana, Gišku i ostale, Đureković je počeo da beži u dubinu garaže, a oni za njim. Pre toga dvojica su ga pratila pešice do ulaza u garažu, a dvojica kombijem. U prvom naletu, kad je Đureković ušao u garažu, dvojica su krenula za njim. Druga dvojica su došla kombijem sve do ulaza u garažu, sa namerom da otetog Đurekovića tu ubace u vozilo. Đureković se najpre sakrio u mraku u dubini garaže, a onda je počeo da beži ka izlazu. Tada je neko od napadača opalio prvi metak i sve se otelo kontroli. Oni iz kombija su udarcima hladnim oružjem dotukli Đurekovića. On je krvario i bilo je jasno da se ne može prebaciti u Jugoslaviju", pričao je Stupar.

Đurekovićevo telo ostalo je u garaži. Pola sata kasnije pronašao ga je Prates.

Povezane vesti – Povijest jedne laži

Stupar je na sudu tvrdio i da je potvrdu Arkanove priče dobio i od jednog Giškinog momka, koji mu je bio saradnik, ali je odbio da navede njegovo ime.

Tvrdio je i da je sve organizovala Savezna Služba državne bezbednosti.

"Arkanova grupa je sve logističke informacije dobijala od Saveznog SDB-a. Učestvovale su i ostale službe, hrvatska sigurno. Arkan je bio formalni saradnik Saveznog SDB-a. Pokazivao je svoju SDB legitimaciju. Međutim, Savezna služba je jako loše ocenila debakl s Đurekovićem. Okrivili su Arkana za neuspeh i prekinuli su saradnju s njim. Tada je počeo Giškin uspon", svedočio je Stupar.

Stupar je na sudu tvrdio i da lično nikada nije učestvovao u likvidacijama, ali da zna da je njegova služba dobijala pojedine zadatke, koji su, kako je kasnije zaključio, bili priprema za buduću likvidaciju.

"Nakon donete odluke o likvidaciji, Savezna SDB je preuzimala organizaciju likvidacije. Uvek, ali uvek se obraćala za pomoć onoj republičkoj službi koja je imala najbolje mogućnosti za obavljanje likvidacije. Po pravilu, važio je princip „Hrvat na Hrvata, Srbin na Srbina", svedočio je Stupar, navodeći da mu je Arkan o ubistvu Đurekovića pričao isto kao što mu je pričao i o akciji u kojoj je u Nemačkoj ubio Albance, braću Garvala.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...