Stepinac bio nacistički agent

U današnjem Ruskom državnom vojnom arhivu u Moskvi čuva se dragocena građa nekadašnjeg Centralnog državnog Specijalnog arhiva SSSR-a (CGOA SSSR) koji je formiran marta 1946. godine. Specijalni arhiv formiran je radi čuvanja arhivskih fondova koje je sovjetska armija izvezla iz Nemačke i Istočne Evrope. Osnovu Specijalnog arhiva činili su dokumenti koje su nemačke službe izvukle iz okupiranih zemalja tokom Drugog svetskog rata.

U fondovima bivšeg Specijalnog arhiva čuva se i saslušanje nemačkog zarobljenika dr Karla Nojhausa (1910), SS šturmbanfirera (major), istaknutog člana Nacional-socijalističke partije, rukovodioca „crkvenog referata“ Prve operativne uprave nemačke Službe bezbednosti Trećeg rajha.

Sovjetska armija uhapsila je Nojhausa kao i mnoge druge nacističke starešine i prebacila ih na teritoriju SSSR-a. Novembra 1945. godine dr Karl Nojhaus je pred potpukovnikom NKVD-a Švejcerom napisao više stotina stranica o tajnoj agenturi Službe bezbednosti Trećeg rajha u redovima rimokatoličke, protestantske i pravoslavne crkve, ali i drugim političko-obaveštajnim aktivnostima nemačkih službi tokom Drugog svetskog rata. Mali deo tog opširnog dokumenta tiče se saradnje zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca sa agentima nemačke Službe bezbednosti tokom Drugog svetskog rata. Doktor Karl Nojhaus bio je zadužen za obaveštajni ulazak nemačke agenture u pomenute hrišćanske crkve ili, kako on navodi – želeo je da iznese „sve što mi je poznato o tajnom radu SD (Tajna državna policija) [Sicherheitsdienst der SS] među katoličkim, luteranskim i pravoslavnim sveštenstvom“.

Šta je pisao Stepinac

Vesti 26.03.2021. 15:41

Šta je pisao Stepinac

Tajna vatikanskih pisama

Vesti 08.04.2021. 17:21

Tajna vatikanskih pisama

Službu SD (Služba bezbednosti Trećeg rajha) osnovao je Rajnhard Hajdrih (1931), u tesnoj saradnji sa Gestapoom, a 1938. godine postala je obaveštajna služba nacističke države i partije. Obe službe bile su pod kontrolom Hajnriha Himlera. Hajnriha je 1942. godine nasledio Ernst Kaltenbruner.

Doktor Nojhaus je posle završetka srednje škole 1929. godine započeo studije teologije i filozofije na univerzitetima u Marburgu, Getingenu i Erlangenu. U Nacional-socijalističku partiju ušao je 1933. godine. Šest godina kasnije, 1939, postao je docent filozofije na Frankfurtskom univerzitetu, pošto je prethodno, kako sam navodi, uspešno odbranio doktorske ispite iz teologije, filozofije i komparativne lingvistike. Zahvaljujući svom naučnom radu, održavao je veze sa mnogim profesorima teologije i crkvenim dostojanstvenicima, među kojima je bio i profesor teologije na Frankfurtskom univerzitetu Nelis koji je igrao važnu ulogu u agenturnom radu nemačke Službe bezbednosti.

Na spisku važnih političara i funkcionera Nacional-socijalističke partije nalazi se i ime dr Nojhausa. Po dužnostima koje je obavljao u partiji i službama bezbednosti dr Nojhaus je bio veoma obavešten svedok. Sredinom 1942. godine nalazio se u Glavnoj kancelariji Rajha za bezbednost (kancelarija tajne državne policije). „Pitanje je, naravno, koliko je bio otvoren i pouzdan u svojim svedočenjima pred organima NKVD-a i da li je prećutao neke važne činjenice u vezi sa saradnjom sa Stepincem, što bi se moglo proveriti samo direktnim uvidom u arhivima SD-a“ (op. S. T.).

Doktor Nojhaus je dao detaljne podatke o delatnosti niza važnih agenata nemačke službe bezbednosti. Jedan od krupnih agenata SD-a zadužen za Vatikan i katoličko sveštenstvo u Nemačkoj bio je nemački trgovac Franc Heger koga je šef Odseka za kulturna i verska pitanja SD-a Hildegard Kunce veoma cenio. Zvanično u dokumentima SD-a Heger se vodio pod pseudonimom „dr Šmit“ (Kunce ga je u telefonskim razgovorima nazivao „Enko“) insistirajući na najvišim merama konspiracije u kontaktima sa njim. SS šturmbanfirer Nojhaus piše da je Franc Heger do rata imao kozmetičku fabriku u Parizu kojom prilikom je već tada sarađivao sa nemačkom obaveštajnom službom. Posle zatvaranja fabrike u Francuskoj Heger se 1941. godine obreo u Zagrebu kao agent nemačke Službe bezbednosti, od tog trenutka je, kako ističe Nojhaus, njemu bio poznat njegov agenturni rad u NDH:

„U početku je s njim održavao vezu nemački policijski ataše u Zagrebu SS oberšturmbanfirer Heljm, a zatim je predat u nadležnost Kuncea.“

Doktor Karl Nojhaus u svojoj izjavi ističe: „Agenturni rad Franca Hegera zasnivao se, uglavnom, na njegovoj tesnoj vezi sa poglavarom katoličke crkve u Hrvatskoj nadbiskupom Stepincem. Ovu vezu je organizovala SD kada je postalo poznato da je nadbiskupu potreban novac. Heger se upoznao sa njim, predstavio se kao milioner koji vodi krupne trgovačke poslove u Hrvatskoj, Mađarskoj i drugim zemljama, pozajmio je Stepincu 270.000 maraka od svog ličnog novca koji je imao posle likvidacije preduzeća u Parizu. Stepinac je sa svoje strane predložio Hegeru da organizuje u komercijalne ciljeve hodočašće u mestu Marija Bistrica gde se nalazila crkva, poznata među katolicima po svojim ’čudotvornim ikonama’. Heger je prihvatio ovaj komercijalni posao. Pomoću SD dobio je dozvolu za dolazak u Hrvatsku tri monaha iz Čenstohovskog manastira stručnjaka za organizaciju hodočašća.“

Na ovoj osnovi, prema rečima dr Nojhausa, uspostavljeni su „prijateljski odnosi između nadbiskupa Stepinca i našeg agenta ’dr Šmita’. Nadbiskup je poslao Hegera u Vatikan sa ličnim pismima papi, kojom prilikom je agent uspeo da zadobije poverenje pape i njegovih najbližih saradnika državnog sekretara Maljonea i kardinala Montinija“. Papa Pije XII je, prema svedočenju Nojhausa, predložio Hegeru 1942. godine da ga uključi u sastav svetskog komiteta Katoličke akcije koji je trebalo da bude organizovan posle završetka rata.

Heger je iz Zagreba saopštio centrali da nadbiskup Stepinac pokušava da aktivira rad katoličke crkve u Hrvatskoj. Radi ovog cilja Stepinac je koristio Hegera, piše Nojhaus, koji je po njegovim nalozima dosta često putovao kod katoličkih biskupa u Nemačku „radi pomoći i saveta“. Među tajnim zadacima koje je Heger trebalo da obavlja za nadbiskupa Stepinca u Nemačkoj, dr Nojhaus navodi dva:

„1. Proučiti iskustvo sprovođenja ilegalnog rada Katoličke akcije u Nemačkoj posetama biskupima, u prvom redu nadbiskupu Graberu, koji je bio dobar poznanik Stepinca.

2. Upoznati se sa radom Karitasa – društvenom organizacijom katoličkih dobrotvornih ustanova, posebno s njegovim ilegalnim radom za vreme rata.“

Doktor Karl Nojhaus ističe da je nadbiskup Stepinac dao pismo Francu Jegeru kojim ga je preporučivao nemačkim biskupima „kao svog oponumoćenog“. Pošto Jeger nije bio sveštenik, vodio je sa sobom, tokom poseta Nemačkoj, katoličkog sveštenika Kukolja iz Zagreba koji se ranije školovao u Minhenu – da bi otklonio moguće nepoverenje koje se moglo pojaviti kod nekog od nemačkih biskupa.

VATIKANSKA ABOLICIJA

Politika 24.02.2019. 10:19

VATIKANSKA ABOLICIJA

"Ukloniti ploču posvećenu Stepincu u Jerusalimu"

ISTORIČAR GIDEON GREIF

ISTORIČAR GIDEON GREIF

Vesti 30.09.2019. 17:22

"Ukloniti ploču posvećenu Stepincu u Jerusalimu"

Doktor Nojhaus dalje piše: „Zahvaljujući zadacima Stepinca, SD je dobila mogućnost da dozvoli Hegeru da obrađuje frajburškog nadbiskupa Grebera što je dalo dobre rezultate. Za vreme rata Heger je bio nekoliko puta kod Grebera i dostavio je SD veoma interesantan materijal. Imao sam priliku da čitam dva njegova izveštaja o razgovoru sa Greberom napisana krajem 1943. godine“, piše. „Kaltenbruner ih je uputio Himleru, Bormanu i Geringu. Greber je rekao agentu da je, bez obzira na njegovo praćenje od strane Gestapoa, uspeo ilegalno da prebaci veliku sumu novca u Švajcarsku.“ U celini odeljenje Gestapoa u Frajburgu, po njegovim rečima, sasvim je pristojna ustanova sa kojom on ima dobre odnose. „Zahvaljujući svojim tajnim vezama, on uvek ranije dozna kada Gestapo sprema bilo kakve pretrese protiv katoličke organizacije Karitas, tako da uspeva na vreme da skloni sva dokumenta i stvari koje bi mogle kompromitovati crkvu. Crkva je postojala i pre države i zato se nikad neće odreći svojih prava u društvenom životu. Ako ona ne može da ih ostvari legalno, prinuđena je da radi tajno – govorio je Greber. Greber je dalje saopštio agentu da je zahvaljujući svojim vezama u vojnim ustanovama uspeo da rukovodilac ’vojne crkvene pomoći’ u sastavu Karitasa Hefler, koji je služio kao podoficir avijacije, dobio 1943. godine oslobođenje od vojne službe koje još uvek uspeva da produžava“. Heger je razgovarao sa Heflerom „koji je takođe potvrdio postojanje veza Karitasa i nadbiskupa Grebera sa frajburškim Gestapoom, saopštavajući još neke podatke o tome kako ga je Gestapo ispitivao“.

Kada su izveštaji Hegera, prema svedočenju Karla Nojhausa, postali poznati Himleru, Bormanu i Geringu, „izazvali su snažnu reakciju“. Oni su sa njima upoznali Hitlera koji je naredio general-pukovniku Jodlu da detaljno istraži pitanja koja je izneo Hefler. „Himler je naredio da se odmah uhapsi Hefler za njegove izjave o frajburškom Gestapou. Nadbiskupa Grebera nije se odlučio da dira.“

Prema svedočenju dr Nojhausa, Heger je takođe dobio dozvolu da „obrađuje“ kardinala Inicera u Beču gde je inače živela porodica agenta Hegera. „Inicera je on posećivao kad god je hteo, bio je veoma blizak sa njim.“ Bečki kardinal Inicer je „takođe imao dobronameran odnos prema državi kao i drugi kardinali. Prema izveštajima Hegera, Inicer je stalno naglašavao neophodnost da crkva izbegava nesporazume sa nacistima, da moralno ne bi slabila Nemačku u njenoj borbi protiv boljševičkog Istoka i da ne bi izazivala državu protiv crkve. Ovom principu je odgovaralo i javno ponašanje Inicera“.

Prema mišljenju Nojhausa, Heger je bio sposoban agent i njegova delatnost nije izazivala podozrenje ni u krugovima Vatikana ni kod nadbiskupa Stepinca i nemačkih biskupa. „Treba reći da je on voleo svoj tajni posao i da nije tražio nikakvu nagradu za njega dok ga prilike nisu naterale. Juna meseca 1944. godine Heger je izjavio da je istrošio svoj lični novac i da je prinuđen da traži od nadbiskupa Stepinca dug od 270.000 maraka. Plašeći se da bi se to moglo odraziti na uzajamne odnose Stepinca i Hegera i dovesti u pitanje aktivnost dragocenog agenta, Kunce je zabranio traženje duga i dodelio mu je 12.000 maraka. Od tog trenutka Heger je dobijao mesečno platu od SD. Razmere njegovih nagrada nisu mi poznate, ali one su svakako morale biti visoke, jer je Heger živeo ne ustežući se sa novcem i mnogo je trošio na žene. Govorili su mi da je imao intimnu vezu sa stenografkinjom visokog činovnika minhenskog Gestapoa Vuhnera /.../ Istina, nije isključeno, da ta veza nije bila bez znanja samog Vuhnera, zato što je SD bila zainteresovana za proveravanje tajnog agenta kao što je Heger.“ SD je pružala Hegeru različite usluge i čak ga je izbavila od hapšenja u Beču kad je bio uhvaćen u „krupnoj špekulaciji“.

U svom opširnom iskazu pred NKVD-om dr Karl Nojhaus je svedočio i o nizu drugih političko-obaveštajnih aktivnosti nemačke Službe bezbednosti. Između ostalog, govorio je i o ulozi pojedinih ličnosti u pripremi atentata na Hitlera 20. jula 1944. godine. Nojhaus je bio rukovodilac Specijalne komisije „20. juli“, Glavne kancelarije Rajha za bezbednost koja je istraživala sve okolnosti atentata na Hitlera. Ističe, na primer, da je Helmut fon Moltke Mlađi izjavio da je aktivnu ulogu u pripremi atentata imao ambasador Trećeg rajha u Vatikanu Ernst fon Vajczeker 1943–1945 (otac kasnijeg predsednika SR Nemačke Riharda fon Vajczekera 1984–1994) „još u periodu njegovog rada u Ministarstvu inostranih dela, u svojstvu Ribentropovog zamenika. Istovremeno on nije mislio o nasilnom uklanjanju Hitlera, već samo o njegovoj ostavci. Kako je izjavio Moltke, Vajczeker je krajem 1943. preko Švajcarske stupio u pregovore sa Englezima o separatnom miru. Jedan od predstavnika koga je Vajczeker uputio u Švajcarsku prezivao se Krauze ili Kauze, drugi koji je učestvovao u ovom poslu bio je Ahenbah. Vajczeker je takođe, po rečima Moltkea, održavao vezu sa Englezima preko oficira Abvera – kapetana Gere i Gizevijusa koji su radili u Švajcarskoj (Gere je uhapšen novembra 1944. u Berlinu, Gizevijus je ostao u Švajcarskoj). Naposletku Vajczeker je, navodno, izašao iz zavere i prekinuo je pregovore sa Englezima. U svakom slučaju posle događaja 20. jula on je nastavio da obavlja dužnost ambasadora pri Vatikanu i u odnosu prema njemu ništa nije bilo preduzeto. Kako je istraga tačno ustanovila, učesnici zavere imali su nameru da zaključe separatni mir sa zapadnim državama i da nastave rat protiv SSSR-a, što se u celini podudaralo sa izveštajima naše agenture o stavovima pape po ovom pitanju“.

Doktor Nojhaus dao je iskaz i o aktivnostima izvesnog agenta Hola u Jugoslaviji koji je na sebe skrenuo pažnju beogradske policije i bio uhapšen 1940. godine, osumnjičen za špijunažu u korist Nemaca. Na saslušanju je izjavio o svom radu u korist francuske obaveštajne službe i rukovodstva austrijske monarhističke organizacije koju su finansirali Francuzi i koju su u celini koristili Francuzi u svojim obaveštajnim ciljevima. Hol je saopštio imena svojih saradnika, među kojima su bili biskup Pavlikovski, njegov rođak vojnik nemačke armije Pavlikovski, trgovac knjigama Paur iz Graca i mnogi drugi. Hol je saopštio da je biskup Pavlikovski dva puta 1939. godine dolazio u Zagreb, vodio tajne pregovore sa francuskim vojnim atašeom i konzulom i predao im podatke o rasporedu nemačkih aerodroma u Austriji, kao i obaveštenja o crkveno-političkim pitanjima. Rođak Pavlikovskog je uz pomoć Francuza dezertirao iz nemačke armije i preko Jugoslavije i Italije prebačen u Francusku.

Pošto su Nemci okupirali Jugoslaviju 1941, piše Nojhaus, „u prostorijama beogradske policije bili su nađeni svi zapisnici saslušanja Hola. Sam on, oslobođen od strane Jugoslovena, skrivao se u pograničnom gradu Splitu, gde su ga uhvatile nemačke vlasti. Tada su usledila mnogobrojna hapšenja učesnika austrijske ilegalne organizacije koji su poslati u koncentracioni logor Dahau“.

O celom slučaju „Hola i ostalih“ Kaltenbruner je obavestio Himlera, koji je odlučio da se odloži suđenje uhapšenima do kraja rata „da se uhapšeni po ovom pitanju drže u pristojnim uslovima da bi mogli uzeti učešća u sudskom procesu“. Kaltenbruner je u vezi sa Himlerovom odlukom zaključio „da za vreme rata ne treba organizovati ovaj proces i hapsiti biskupa Pavlikovskog jer bi to pogoršalo odnose sa katoličkom crkvom i lično sa papom Pijem XII. Bez ikakve sumnje Holova organizacija koja je imala za cilj vaspostavljanje dinastije Habzburga u Austriji bila je inspirisana i rukovođena od strane Vatikana“.

Na kraju izjave dr Karl Nojhaus je dao kratke podatke o licima iz katoličke crkve koja su imala vrlo aktivne političke uloge:

1. nadbiskup Spelman iz Njujorka, jedan od vođa antisovjetske katoličke kampanje u Americi, lični prijatelj pape Pija XII;

2. kardinal Faulhaber iz Minhena, aktivno deluje u Bavarskoj;

3. biskup grof Galen iz Minstera, aktivno deluje u Zapadnoj Nemačkoj;

4. biskup Vinken, nalazi se u Berlinu;

5. kardinal Inicer, nalazi se u Beču;

6. nadbiskup Stepinac iz Zagreba, aktivno deluje u Jugoslaviji. Predvodi opoziciju protiv maršala Tita;

7. sveštenik Kukolj iz Zagreba, aktivni pomoćnik Stepinca;

8. kardinal Maljone – državni sekretar Vatikana, umro 1944. godine.

9. kardinal Bertram iz Breslava, vođa nemačkog biskupata, umro 1944. godine.
 

Potpukovnik Marko Mesić

 

Tokom poslednjih dvadesetak godina neki dokumenti su vraćeni u zemlje porekla. Tako je na primer Francuskoj tokom 1993–1994. vraćeno 994.718 dokumenata (između ostalog, građa francuske vojnoobaveštajne i kontraobaveštajne službe), zatim je 2001. godine Rotšildima vraćen Fond „Rotšildi – bečki bankari“, kasnije i deo dokumenata Belgiji, Holandiji, Luksemburgu i Austriji. U fondovima građe stranog porekla nalaze se dokumenti o 369. hrvatskoj pešadijskoj diviziji u sastavu nemačke armije pod Staljingradom, o Ivanu Markuli, pukovniku jugoslovenske armije – komandantu hrvatskog legiona, poslednjem komandantu potpukovniku nemačke armije Marku Mesiću, mnogo dokumenata o ustaškom poglavniku Anti Paveliću 1929–1944. godine.

U arhivu Glavne uprave NKVD-a nalaze se i zarobljenički kartoni vojnika ustaške divizije.

 

Ruski vojni arhiv

 

U depoima čuvenog ruskog Vojnog arhiva čuvaju se nebrojeni zanimljivi dokumenti, pa i oni koji svedoče o pristupanju Srpske masonske lože „Pobratimstvo“ Velikoj simboličkoj loži Mađarske 1901. godine, zapisnici jevrejske lože u Beogradu između dva svetska rata i, naravno, mnogo drugih dokumenata koje je Gestapo izvukao iz okupirane Srbije i Jugoslavije.