Suzana Grubješić: Evropska unija je dostižna, ali ne tako blizu

Gospođa Grubješić je danas potpredsednica Centra za spoljnu politiku. Pre toga prešla je zanimljivu političku rutu. Bila je potpredsednica vlade za evropske integracije. Od 1996. do 1997. bila je menadžer projekata u Evropskom pokretu u Srbiji. Od 2017. godine bila je na funkciji generalnog sekretara Evropskog pokreta u Srbiji.

Odavno iz Brisela za Srbiju nije stiglo toliko ohrabrujućih reči i uveravanja da smo "na dobrom putu“ za pristup EU, kao posle otvaranja klastera 4.

"Osam godina je prošlo od otvaranja pregovora o pristupanju, a poslednje dve smo stajali u mestu zajedno sa ostalima sa Zapadnog Balkana. Sada smo se jedino mi pomerili i dobili šansu za dalji napredak. Važno je što je otvoren baš klaster 4 – Zelena agenda i klimatske promene – jer se nadovezuje na evropski Zeleni dogovor, balkansku Zelenu agendu i Ekonomsko-investicioni plan za Zapadni Balkan, dok je ekologija kao horizontalna politika od ogromnog značaja za dalji ekonomski razvoj Srbije. Rešavanje ekoloških problema, energetska tranzicija i usaglašavanje sa evropskim propisima zahtevaće i vreme i novac, a EU je spremna da nam pomogne u tom velikom poslu."

Orban: Loš dečak Evrope

Iz Mađarske s ljubavlju

Iz Mađarske s ljubavlju

Svet 21.07.2021. 08:05

Orban: Loš dečak Evrope

Gospodin Pjer Košar, ambasador Francuske u Beogradu, koja preuzima predsedavanje Savetu EU, pre neki dan izjavio je da „sada više nije pitanje da li će, već kada će Srbija ući u EU".

"Od nekada najuspešnije evropske politike, proširenje je postalo Ahilova peta Evropske unije. Pređen je put od umora od proširenja do otpora proširenju. Francuski predsednik Makron predstavio je nedavno prioritete predsedavanja Savetu, u kojima se Zapadni Balkan našao zajedno sa Afrikom u poglavlju ’Naše susedstvo’. Nijednom nije pomenuo proširenje Unije jer još nema definitivan stav o tome, a i predstoje mu predsednički izbori u aprilu. Francusko javno mnjenje nije raspoloženo prema prijemu novih članica, što nije neobično kad se ima u vidu da nisu bili oduševljeni ni prethodnim talasima proširenja."

Slovenija, koja do 1. januara 2022. predsedava Savetu EU, ocenjuje se, učinila je veliki napredak u približavanju Zapadnog Balkana porodici evropskih naroda. Utisak je da Francuska dodatno iskazuje svoj optimizam?

"Slovenija je održala obećanje i Zapadni Balkan jeste bio prioritet tokom predsedavanja Savetu. Organizovali su i samit EU – Zapadni Balkan, kao i međuvladine konferencije sa Crnom Gorom i Srbijom. Nažalost, Severna Makedonija i Albanija još nisu dobile datum početka pregovora, Bosna i Hercegovina se nije primakla statusu kandidata, a Kosovo nije dobilo viznu liberalizaciju. Očekujem da u toku francuskog predsedavanja Srbija otvori klaster 3 – konkurentnost i inkluzivni rast – koji je i sada mogao da bude otvoren zajedno sa ekologijom. Ne treba zaboraviti da je upravo Francuska bila inicijator donošenja nove metodologije u pristupnim pregovorima, koja daje šansu za brže otvaranje i zatvaranje klastera, ali istovremeno predviđa i reverzibilnost, odnosno nazadovanje, ako se proceni da nema napretka u vladavini prava."

Da li su pomenute ocene više deo prikladnih kurtoazno-diplomatskih reči ili je Srbija istinski učinila ozbiljan napredak u ispunjavanju uslova za pristup EU?

"Posle dve decenije naših evropskih integracija više nam nisu potrebne motivacione rečenice i fraze ispražnjene od sadržaja. Potrebna su nam dela. Evropska unija ima i sredstva i alate i mehanizme da ubrza čitav proces, ali se posle prijema Hrvatske 2013. godine odlučila za sporo kotrljanje Zapadnog Balkana prema Briselu i za politiku kreni-stani. Formalno govoreći, dinamiku pristupanja Srbije određuju dve stvari – napredak u vladavini prava i normalizacija odnosa sa Prištinom. Suštinski, dokle god ne postoji politička i strateška odluka EU o prijemu novih zemalja, a ni istinski integralistički pristup prema Zapadnom Balkanu, dotle ne možemo da očekujemo ubrzanje procesa pristupanja."

Do juče u javnom govoru domaćih poslenika iz miljea NVO, ali i nekih zvaničnika sa Zapada, bila je prisutna preporuka da se u EU ulazi preko članstva u NATO alijansi. Taj narativ se negde izgubio?

"Taj narativ se ’izgubio u prevodu’ jer imamo suprotne primere u neposrednom susedstvu: Albanija je postala članica NATO-a još 2009. godine, a još nije ni otvorila pregovore o članstvu u EU; Severna Makedonija je ušla u NATO 2020, a zajedno sa Albanijom čeka tek na početak pregovora sa EU, dok je Crna Gora otpočela pregovore sa EU još 2012. i do sada je samo otvorila sva poglavlja (klastere), iako je u međuvremenu postala članica NATO-a 2017. godine. Srbiju niko ne prisiljava da uđe u NATO, a podrška članstvu među građanima je već godinama na oko desetak odsto."

Koliko je, po Vašem bogatom iskustvu u radu u evropskim asocijacijama, pristup EU stvar geopolitičkih interesa Zapada, a koliko istinsko poštovanje demokratskih vrednosti?

"Geopolitika doživljava svoju renesansu, a Zapadni Balkan je svojevrsni poligon geopolitičkog nadmetanja. Aktera je više nego dovoljno. Ako EU i dalje bude oklevala sa suvislom politikom proširenja, ako nema inicijativu i inovativni pristup, moraće da bude spremna za suočavanje sa američkim, ruskim, kineskim, turskim… i ko zna čijim još geopolitičkim planovima i interesima koji popunjavaju prazan prostor. Uostalom, i prethodnim prijemima u članstvo EU mnogo više je doprinela upravo geopolitika nego reformska postignuća i demokratske performanse kandidata."

Prethodno pitanje se već dugo provlači u raznim oblicima, s obzirom na prijem Bugarske i Rumunije u EU, koje su objektivno po mnogim „aršinima“ Brisela bile značajno iza Srbije?

"Bezbroj puta sam čula kako EU ne želi da ponovi grešku koju je načinila preranim prijemom Bugarske i Rumunije 2007. jer nisu bile spremne i zbog čega su bile stavljene pod desetogodišnji poseban nadzor u oblasti vladavine prava. Kakve to veze ima s nama i zašto bismo mi plaćali cenu nečije odluke na koju ni na koji način nismo mogli da utičemo? Mi smo sada spremniji nego što su Bugarska i Rumunija bile tada i niko ne očekuje prijem koliko sutra, već predvidljivost i izvesnost pregovora. Ne može putovanje da bude važnije od cilja, a cilj je – članstvo u EU."

S tim u vezi, koliko je pitanje tih novih vetrova, kad je reč o Srbiji, u vezi sa navodnim nastojanjem EU, ali i SAD i Velike Britanije – da se sa ulaskom Srbije u EU eliminiše „kosovski čvor“, ali i kinesko-ruski uticaj na našu zemlju?

"U našem je interesu i da rešimo kosovsko pitanje i da postanemo članica EU. Saradnju s Rusijom i Kinom možemo da nastavimo i kada uđemo u EU jer to čini većina članica i u mnogo većem obimu od Srbije. Od ukupnih kineskih investicija u Evropi samo 0,1 odsto ide na Zapadni Balkan, a Kina je i najveći trgovinski partner Unije, dok su SAD na drugom mestu. Gasovod ’Severni tok’ izgrađen je uprkos sankcijama koje je EU uvela Rusiji i bez obzira na to što duboko zalazi u NATO infrastrukturu. Ili, recimo, po rečima ruskog ministra Patruševa – Hrvatska je za Rusiju jedan od glavnih partnera u EU, a ima ih više nego ikad pre."

Ako bi Srbija ušla u EU, šta bi u tom slučaju bilo sa Kosovom, koje je po merilima UN sastavni deo Srbije?

"Srbija se opredelila da kosovsko pitanje rešava kroz dijalog sa kosovskim vlastima uz posredovanje Evropske unije. Nažalost, Unija poslednjih godina nema šta da ponudi Beogradu i Prištini kako bi ih podstakla na dogovor. Kosovo je na nultoj tački evropskih integracija jer ga pet članica EU ne priznaje kao nezavisnu državu. A Srbija ne može da postane članica EU bez prethodno postignutog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom. To ne znači da će Srbija priznati nezavisnost Kosova, već da će kroz dijalog nastojati da dođe do obostrano prihvatljivog kompromisnog rešenja. Status quo nije neutralna opcija, kao što mnogi veruju, već znači zaostajanje, kašnjenje, oklevanje i odlaganje evropskog puta Srbije.“

Izbeglička kriza i pandemija kovida 19 pokazale su ozbiljnu ranjivost u sistemu EU. Utisak je da EU poslednjih godinu dana traži novu ulogu jer unutrašnji organizam Unije čini se anahron, da ga je negde pregazio život?

"Postalo je opšte mesto govoriti da Unija ide iz jedne krize u drugu – iz finansijsko-ekonomske u migrantsku, pa u bregzit, a na kraju je došla i pandemija. Uspela je da preživi sve, ali nije više jeres govoriti o promenama osnivačkih ugovora. Podele koje već odavno postoje unutar Unije na linijama sever–jug, istok–zapad, federalisti–suverenisti, kao i birokratizovana posustalost, sprečavale su je da postane globalni akter u multipolarnom svetu, već je ostala u strateškom limbu između SAD i Kine. U kom pravcu će ići reforme, da li je strateški suverenitet EU o kome već duže vreme govori francuski predsednik Makron, a kojim se zagovara evropska nezavisnost u oblasti energije, zdravstva, uvoza sirovina i digitalne tehnologije, kao i drugačiji koncept spoljne politike i bezbednosti, prihvatljiv za sve, a prevashodno za novu nemačku vladu, vrlo brzo ćemo videti.“

S tim u vezi stoji i pitanje – koliko će odlazak moćnog lidera kao što je Angela Merkel pomeriti odnose u rukovođenju EU?

"Angela Merkel bila je ne samo nemački, već i evropski i globalni lider. Sigurnom rukom i ličnim integritetom provela je EU kroz posledice kolapsa Leman bradersa, imploziju grčkog duga, migrantsku krizu i pandemiju. Svojim evropskim naslednicima ostavila je i Fond za oporavak EU vredan 750 milijardi evra. Biće vrlo teško popuniti prazninu koja je nastala njenim povlačenjem. Kao kandidati za novog evropskog lidera pominju se njen naslednik na čelu nemačke vlade Olaf Šolc, francuski predsednik Emanuel Makron i italijanski premijer Mario Dragi, ali nijedan od njih neće odmah moći da preuzme lidersku ulogu, s obzirom na brojne evropske izazove – od unutrašnjih sukoba oko vladavine prava, trenutne velike energetske krize, pa do rizika od geopolitičke marginalizacije.“

Da li istinski u vrhu EU traje pravi rat oko primata dveju zemalja i njenih lidera? Mnogi pozvani analitičari u Evropi pričaju da bi predsednik Francuske Emanuel Makron mogao i da želi da preuzme primat od penzionisane gospođe Merkel.

"Nemačka i Francuska oblikovale su Evropsku uniju i uprkos često suprotnim stavovima, njihovi odnosi su izuzetno duboki. Pre više od pola veka Šarl de Gol opisao je Evropu kao konja s kočijašem: Nemačka je konj, a Francuska kočijaš. Postoji i rivalitet i komplementarnost. Na strani Nemačke je ekonomija, a na strani Francuske vojna sila i bezbednost. Nema nikakve sumnje da će Makron iskoristiti predsedavanje Francuske Savetu EU i za sopstveno pozicioniranje na evropskom nivou. A prva destinacija novog nemačkog kancelara Olafa Šolca bio je upravo Pariz, što jasno govori o prioritetima u partnerstvu.“

Unutar EU, pokazuju to primeri Poljske, Mađarske, pa i Italije, postoje ozbiljne pukotine u jedinstvu rukovođenja i definisanju važnih ciljeva. Da li će se po tim pitanjima nešto menjati?

"Mađarska i Poljska su već godinama u sukobu sa institucijama EU, ali i sa pojedinim državama članicama, i to prevashodno oko teme vladavine prava, pravosuđa, ljudskih prava i sloboda. Pripadaju bloku tzv. suverenista koji smatraju da evropsko pravo nema primat nad nacionalnim pravom, te da države članice prenose evropskim institucijama samo jasno definisana ovlašćenja. Evropska komisija je već preduzela neke korake koji neće nužno rešiti probleme sa vladama Mađarske i Poljske: pokrenut je član 7. Ugovora o EU koji predviđa suspenziju glasačkih prava članice, a najavljuje se i suspenzija novca koji ide iz Kohezionog fonda i Fonda za oporavak. Ključni problem je u tome što Evropska unija nije federalna država, već nedovršena tvorevina koja je podignuta na kompromisima, a mnoge članice ne žele kompromis oko vladavine prava.“

Među građanima Srbije, istraživanja govore, negde oko 18 odsto podržava EU. Ta podrška nikad nije bila manja?

"Ne znam odakle Vam taj podatak. Poslednje istraživanje javnog mnjenja koje sam gledala objavilo je Ministarstvo za evropske integracije, koje to redovno dva puta godišnje radi i prema kome podrška ulasku Srbije u EU iznosi 57 procenata, što je za nekoliko procenata više u odnosu na prethodno. Ovaj procenat podrške je izvanredan, imajući u vidu da proces integracije predugo traje i da je prepun izazova s kojima se nisu suočavale zemlje koje su pre Srbije postale članice EU.“

Koliko je Srbija danas blizu, a koliko daleko od EU, šta bi Srbija morala da uradi da postane članica Unije?

"Do sada smo, nadam se, shvatili da u EU ne možemo ni kad hoćemo, ni kako hoćemo. Vladavina prava i vladavina zakona jesu temelj i kičma uređene i funkcionalne države i ne bi trebalo da zavise od toga da li će se EU u dogledno vreme širiti ili ne, već prevashodno od domaće političke volje. Kao i demokratija, vladavina prava je ideal kome treba stremiti i jedna od osnovnih evropskih vrednosti. Nezavisno i odgovorno pravosuđe, poverenje u institucije, prihvatanje demokratskih načela, podela vlasti, sloboda izbora, profesionalni mediji, ljudska prava i slobode, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala čine najveći izazov na putu transformacije Srbije u razvijenu, ’evropeizovanu’ državu. Drugi izazov je ekonomski razvoj jer siromašna država na periferiji Evrope nije dobra ni za koga. Upravo tu bi EU mogla značajno da pomogne jer su grantovi koje dobijaju članice EU, naši susedi, jedanaest puta veći od onoga što mi dobijamo iz pretpristupnih fondova, što dodatno povećava jaz u socio-ekonomskom razvoju članica EU i kandidata za članstvo.“

Prethodno pitanje je važno jer, slušajući ministre Zelenih u novoj vladi Nemačke, opipljivom optimizmu nema mesta?

"Nova nemačka vlada predstavlja fuziju tri različite političko-filozofske tradicije: socijaldemokratije, ekologije i liberalizma. Zeleni su dobili neka važna ministarska mesta, uključujući i spoljne poslove, ali ne treba zaboraviti da ključnu ulogu u nemačkoj spoljnoj politici ima kancelar, a to je ovaj put socijaldemokrata Olaf Šolc. Inače, u prethodnih osam godina upravo su socijaldemokrate držale resor spoljne politike, ali su glavnu reč vodili demohrišćani sa kancelarkom Merkel na čelu. Ne treba očekivati nikakve velike promene u odnosu prema Srbiji s kojom Nemačka ima izuzetno razvijene bilateralne odnose, ali treba da prestanemo da posmatramo politiku Zelenih samo kroz Violu fon Kramon ili Jošku Fišera.“