Vesti
04.11.2020. 16:36
Đoko Kesić

Branko Miljković

Udba ne prašta

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Branko Miljković za života bio je sebi i drugima živi spomenik. Zvali su ga princem srpskog pesništva. Živeo je samo 27 godina, osvojio sve nagrade, ušao u sve pesničke antologije ovih prostora, ali je iza sebe ostavo veliku tajnu. Zna se kako je živeo i šta je uradio, ali i skoro šest decenija kasnije misterija je kako je otišao sa ovog sveta.

Okončao je u Ksaverskoj šumi, nedaleko od Zagreba, zvanična verzija kaže samoubistvo vešanjem. Svi drugi, Brankove kolege pesnici, pisci i ljubitelji umetnosti tvrde da je Udba u to sramotno vešanje umešala prste. Među onima koji to misle poslednjih godina najglasniji je poznati pisac Dejan Stojiljković, autor bestselera “Konstantinovo raskršće”, koji tome posvećuje svoj novi roman „Zvezda nad prazninom“. Na njemu radi već godinama i ekskluzivno za „Ekspres“ objašnjava:

“Smatram da umetnost, književnost pogotovo, ne mora nužno da nudi odgovore, već da je njen prevashodni cilj da postavi pitanja. Pitanje koje ja postavljam sebi i drugima jeste šta se desilo te kobne februarske noći 1961. u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba? Ubistvo ili samoubistvo? I još važnije - ko je bio u stvari Branko Miljković i koliko je istinita i realna slika o njemu koja nam se i danas plasira? Zato sam se odlučio da se glavni narativni tok romana dešava u poslednje dve godine njegovog života.“

Povezane vesti - BOG UDBE MOLIO ZA OPROŠTAJ

Dejan Stojiljković je Nišlija, a Branko je njegov sugrađanin i o njemu je slušao još od ranih školskih dana.

Nesrećne okolnosti

“Međutim, oduvek mi je bila nejasna ta priča puna nedorečenosti, nelogičnosti i rupa. Na kraju svake njegove biografije govorilo se i pisalo kako je 'život završio pod nesrećnim okolnostima'. Ili neki sličan eufemizam, samo da se ne kaže da je možda ubijen… Brankov život je bio poput te zvezde nad prazninom, neverovatan talenat, prosto je blistao. Njegova poezija je od samog starta imala nešto posebno i to su svi primetili. Naravno, kao što to često biva, genija lako možete prepoznati po tome što se svi antitalenti, zavidljivci i budale udruže protiv njega. Čaršija i mediokriteti nisu mogli Branku da oproste njegovu genijalnu poeziju, mnogi su ga otvoreno mrzeli zbog toga. S druge strane, ni on im nije ostajao dužan i često je ulazio u otvorene sukobe, čak i fizičke. Na primer, jednom prilikom je u kafani pretukao majora Udbe koji mu je nešto dobacivao. Posle se jedva izvukao iz te nevolje.“

Povezane vesti - Pesnik kog je ubila prejaka reč

Pesnik čuvene zbirke „Vatra i ništa” živeo je u vrlo nezgodno vreme, kaže Stojiljković.

„Brankova generacija se smatrala 'preskočenom' od starijih i samim tim manje vrednom. Mladi ljudi nisu mogli da izađu iz zemlje i putuju, vlast je kontrolisala sve, od medija do državnog aparata. Upravo u to vreme počela je da se pomalja istina o tzv. crvenoj buržoaziji. Stariji partijaši, partizani i borci prigrabili su za sebe sve - položaje, funkcije, apanaže, vile na Dedinju, automobile, ljubavnice... Za mlađu generaciju ostavili su mrvice i omladina je već tada videla da je nešto trulo u državi Jugoslaviji, da je san o zemlji proletera u kojoj su svi jednaki samo san, a da je realnost posve drugačija. U to vreme posao književnika imao je mnogo veći društveni značaj nego danas. Pisci su bili važni i uticajni drugovi, njihova reč daleko se čula. Samim tim, država i njene službe su pomno pratile šta ko piše, priča i radi. Mogli ste zbog pesme ili pripovetke da ozbiljno nagrabusite. Uzmimo primer Branka Ćopića i njegove 'Jeretičke priče'. Primećujem da se danas opet forsira neka ulepšana slika o Jugoslaviji kao nekakvoj idealnoj zemlji, ono, čovek spava na klupici u parku a dežurni pozornik ga čuva od lopova i navija mu budilnik. Bila je to ozbiljna i dobro organizovana diktatura gde ništa nije bilo prepušteno slučaju, pa ni to šta pijani pisci laju po kafanama.“

Čudno samoubistvo

Život, rad i kraj pesnika Branka Miljkovića postali su opsesivna tema pisca Dejana Stojiljkovića. Na knjizi “Zvezda nad prazninom” kaže da radi dugo i došao je do nekih konačnih saznanja.

”Po mom mišljenju, a koje sam formirao na osnovu saznanja do kojih sam došao tokom istraživanja, nema govora o samoubistvu. Branko je ubijen. Moja teorija je da je nastradao u kafanskoj tuči, a da su ga onda dva agenta Službe koji su ga pratili, odvukli na to đubrište u šumi i tamo ga obesili o kaiš na drvce koje nije moglo da izdrži njegovu težinu. Takođe, Branko je pronađen kako kleči, sa nakrivljenim šeširom. Malo čudno samoubistvo, zar ne? Vice Petrović, koji je u vreme Brankove smrti služio vojsku u Beogradu, prisustvovao je njegovoj sahrani i kasnije otišao do njegove porodice. Oni su tvrdili: 'Nije to Branko sam učinio! Tučen je! Ubijen! Imao je veliku modricu na leđima, videli smo je svojim očima. Mi smo ga oblačili.' Brankov veliki prijatelj, hrvatski pesnik Zlatko Tomičić oglasio se ranih devedesetih tvrdnjom da Miljković nije skončao na mestu gde su ga našli, već da je tu dovučen. Tomičić je samo par dana od Brankove smrti došao na to mesto (Jandričeva ulica, preko puta kuće sa brojem 37) i načinio nekoliko fotografija koje je stavio na uvid javnosti. Tanasije Mladenović, koji je doveo Brankove roditelje u Zagreb, takođe je sumnjao u zvaničnu verziju događaja, a dodatno sumnjivo je bilo to što je čitava istraga završena za desetak dana. Nekom se zaista žurilo da celu stvar stavi ad akta. Čak su i drvo na kojem je nađen obešen o kaiš ubrzo posekli.“

Povezane vesti - NARODNI NEPRIJATELJI DRUGI DEO: Udba je znala sve

Na tvrdnju da je Branka u Zagreb oterao Oskar Davičo zbog njihove zajedničke ljubavi prema Milici Nikolić, Dejan Stojiljković odgovara. „Tu poveznicu, da je tako nazovem, ustoličio je Petar Džadžić tako što je u svojoj knjizi, bez dozvole porodice, objavio detalje intimne prepiske. Što je, po mom mišljenju, hohštaplerski čin bez presedana. To pismo, pisano verovatno u stanju depresije ili pijanstva, u stvari ne rasvetljava ništa, ali zato daje na nekoj simboličkoj težini samom Džadžiću i njegovoj knjizi o Branku koju je ekspresno, verovatno po nečijoj narudžbini, napisao posle njegove smrti. Dakle, jedini koji je tu profitirao bio je kritičar Džadžić. Branko ga u tom pismu oslovljava sa 'dragi prijatelju', s druge strane, njegova majka Marija je tvrdila da on i Džadžić nisu bili prijatelji, to kaže i njegov generacijski drug Kosta Dimitrijević, autor knjige 'Ubijeni pesnik'. Afera sa Milicom Nikolić, sekretaricom u časopisu 'Delo' i potonjom suprugom Oskara Daviča, bilo je nešto što se zaista desilo i o tome je pričao ceo Beograd. Da li je taj ljubavni trougao uzrokovao Brankov progon, to ne možemo sa sigurnošću da kažemo. Pesnik Tanasije Mladenović u svojim sećanjima je zapisao: 'Desila se ta koincidentna nesreća da su se Branko i Oskar sukobili oko iste žene'.

"Kulturni poslenici"

Najsramnija stvar koju je Džadžić uradio jeste to što je, izvlačeći Brankove stihove iz konteksta, od njega napravio nekakvog mračnjaka opsednutog smrću. Išao je toliko daleko da je tvrdio da se Miljković 'drogira smrću'. Da vas podsetim, postoje samo tri velike teme u književnosti: život, ljubav i smrt. Koji to pesnik nije pisao o smrti? Sledeći Džadžićev recept - za devijanta i samoubicu možete proglasiti svakog pisca. Možete, na primer, izvući probrane rečenice iz opusa Ive Andrića i na osnovu njih ga prikazati kao samoubicu ili seksualnog manijaka, svejedno.“

Na našu opasku da su se neki “kulturni poslenici” iz Srbije i Hrvatske otvoreno licemerno bavili životom i smrću Branka Miljkovića, Stojiljković odgovara da je ta klika sasvim svesno stvarala iskrivljene i lažne slike o Branku kao nekakvom mistiku koji je pevao isključivo o smrti i propadanju.

„Danas vam je uobičajena predstava Miljkovića ona sa šeširom preko očiju, mračna i turobna, kao da je frontmen nekog gotičarskog benda. A Branko uopšte nije bio takav. Možda ga najbolje opisuje Vice Petrović u svojoj knjizi 'Pesnikov uzlet'. Branko je bio tipični južnjak, pun života, vrele krvi, veseljak, duhovit, šarmantan, ponekad detinjast... Bio je omiljen u društvu, pričao je viceve, stihoklepao šaljive erotske pesme, bio je rođeni zabavljač, harizmatičan, žene su ga obožavale. To je bio pravi Branko Miljković. I ja to odlično razumem i prepoznajem jer sam njegov sugrađanin a takođe sam po ocu poreklom Zaplanjac, baš kao i Branko. Nažalost, decenijama se, što je najgore, i kroz naš obrazovni sistem, stvara ta pogrešna slika o njemu, generacije nastavnika i profesora plasiraju deci taj falsifikat i tvrde da je to jedina i prava istina o njemu.“

Povezane vesti - OTKRIVAMO TAJNI PRAVILNIK UDBE: Kako vrbovati saradnika? (VIDEO)

Na kraju pisac Dejan Stojiljković otkriva da u svoj toj priči mnogi zaboravljaju značaj Miljkovićeve poezije, pa i onoga kakav je on bio.

”Danas, posle toliko vremena, mnoge stvari su mi jasnije. Branko je bio neverovatan erudita za svoje godine, klasično obrazovan, poznavao je filozofiju, književnost, istoriju umetnosti, bio fasciniran Mocartom i njegovom 40. Sudbinskom simfonijom, odlično je poznavao grčku i rimsku mitologiju, a opet urgirao da se domaća poezija mora osloboditi 'helenističkog i rimljanskog balasta'. Zato se i okrenuo nacionalnim motivima i slovenskoj mitologiji, tada su nastale neke od njegovih najlepših pesama poput 'Ariljskog anđela', 'Utve zlatokrile' ili 'Tamnog vilajeta'. Ponekad razmišljam o tome šta bi bilo da se nije desila ta kobna noć u Ksaveru? Zamišljam Branka Miljkovića kako sedi u nekoj bašti u Kazandžijskom sokačetu i ispija kafu i rakiju dok sa prijateljima razgovara o poeziji, filozofiji i fudbalu, pritom krišom namigujući konobarici... Ta jedna mogućnost me fascinira. Branko je živ. Živi kroz svoju poeziju koju nam je podario onako kako je Prometej čovečanstvu podario vatru. Jedna stara poslovica kaže: 'Najsjajniji plamen najbrže sagori'. Branko je sagoreo u toj težnji da peva i kroz pesmu bude slobodan, ali njegova poezija je ostala da nas obasjava i greje. To nije malo postignuće za jedan život koji je trajao samo 27 godina.“

Sabrana dela Josipa Broza

Matija Bećković opisuje jednu neverovatnu noć sa Miljkovićem.

„Dobio je Oktobarsku nagradu, pozvali su ga na prijem na kojem je verovao da će videti Tita. Međutim, tamo ga je sačekala druga atmosfera, dok je skidao kaput, pipali su ga, proveravali da nije naoružan. Jedva je čekao da pobegne, što je i učinio. Slučajno smo se sreli na ulici. Krenuli smo po kafanama, mnogo je pio i izbacili su nas u ponoć. Terazije su bile puste, on je viknuo: 'Živeo mrak, živeo jugoslovenski mrak'! Krenuli smo ka Slaviji, a on kaže 'evo ga milicioner'. Ja mislim da me on plaši, pošto se ne okreće, a milicioner stiže za dva minuta i kaže – 'molim vas, lične karte'. A on kaže – 'nemam'. Ja kažem – 'to je veliki pesnik, bio je na prijemu i malo je raspoloženiji nego inače'. 'Znam, ali on ipak govori neke stvari koje je nezgodno razumeti', kaže pozornik. I ja sam dao pozorniku njegovo ime i mi smo produžili, zaustavili se ispred knjižare 'Kultura' kod Skupštine. Vidimo ceo izlog pun Titovih sabranih dela. On je toliko sabrao pljuvačke da je pljunuo na izlog i zasuo ga kao šmrkom. Onda smo uhvatili trk, mada nikoga nije bilo, trčali smo kroz dvorski park do Pošte. Tu smo se rastali. On je potom otišao u Zagreb.

A posle sahrane na njegovu adresu u Ulici Đorđa Kratovca na Dušanovcu stigao je poziv sudije za prekršaje zbog tog incidenta. Toliko o Službi i njemu.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
0°C
08.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve