BOG UDBE MOLIO ZA OPROŠTAJ

BOG UDBE MOLIO ZA OPROŠTAJ

Foto: YouTube screenshot


Ratko Dražević, Titov ubica, udbaš, špijun, nije krio da je nakon završetka Drugog svetskog rata učestvovao u likvidaciji oko 2.000 Srba, domaćina, mahom oklevetanih da su sarađivali sa okupatorom. U to vreme bio je vlasnik mnogih života, časti i imetka, što je krajem osamdesetih i poverio u intimnoj ispovesti novinaru „Duge“ Milomiru Mariću, a „Ekspres“ ove godine objavio u nekoliko nastavaka. Dražević je ispričao da bi Srbija zasigurno bila jedna prosperitetna država „da nije bilo rata i naše revolucije“, u kojoj su golobradi buntovnici poput njega bili rešeni da se prečicom dokopaju slave i bogatstva. Otkrio je kako se posleratna prazna državna kasa punila organizovanim švercom cigareta, u kome je on imao najznačajniju ulogu, kako je napravljen „Geneks“ i kako je kao direktor „Avala filma“ hteo od Beograda da napravi Holivud. I, naravno, o tome da su pred njegovom moći i šarmom lepotice ničice padale na kolena, po broju, otprilike onoliko njih koliko je Srba ubio posle rata.

Juna 1992. godine, u svojoj sedamdeset četvrtoj godini, Ratko Dražević pozvao je telefonom ćerku Stevana Savića. Zbog čega je Dražević pred smrt pozvao Živku Marinković i kakvi sve uzbudljivi i dramatični detalji mogu da se otkriju lutanjem kroz zakopane tajne jedne porodice, otkriva „Ekspresu“ Zorica Marinković, Savićeva unuka.

Prvi trag

„Dedu nisam upoznala, pa tako nisam imala neku naročitu emotivnu vezu prema nekome koga nisam upoznala, nije me cupkao na kolenu… U životu mi je par puta došla ta priča da se sa dedom nešto desilo, ali sestra i ja kao deca o tome nismo postavljale pitanja, nije nas zanimalo, sve dok se nisam našla u Australiji, i negde ‘93. ili ‘94. godine kad mi je do ruku, uopšte ne znam kako jer nisam čitala nasu štampu, došaa časopis ‘Duga’. Čitala sam članke i dođem do jednog vrlo interesantnog, u kome se pojavilo upečatljivo ime koje se u našoj kući pominjalo povremeno. Pozvala sam majku u Beograd i pitala da li mi imamo neke veze sa Stevanom Savićem o kome se piše u ‘Dugi’. Mama mi je onako, sa jednom stankom, verovatno i knedlom u grlu rekla ‘pa to je tvoj deda’. Spojili smo nekako ta dva imena Savić i Dražević i na tome se završilo. Posle nekoliko godina roditelji mi dolaze u posetu u Sidnej. Moja prijateljica, koja se malo pre toga venčala za svog školskog druga iz Beograda, poziva nas na ručak, to je bila prilika da upoznam njenog muža. Intimna atmosfera, malo zvanica, uglavnom moja majka sve vreme razgovara sa mužem te moje prijateljice. Nisam čula o čemu razgovaraju osim da pominju Rašku. Na odlasku, kada smo završili posetu, moja majka, inače uvek srdačna, sa toplim zagrljajem, naročito prema onome prema kome je stvorila neku emociju, tog čoveka je toliko srdačno zagrlila i poljubila da je meni to bilo malo čudno. U povratku u kolima nekako smo se ućutale, ne znam zašto. Mama se u jednom trenutku okrenula od prozora prema meni i pitala da li znam ko je suprug moje prijateljice. Oćutala sam, ne znam ko je on. Ona je nastavila jednom rečenicom: ‘Njegov ujak je ubio tvog dedu.’ Progutala sam to nekako, nije mi bilo prijatno, suočavam se sa detaljem koji me vezuje za nekoga ko okončava život onome ko mi je trebao biti blizak. A pogotovo jer sam znala da je moja majka jako patila što je izgubila oca. Kasnije sam majku pitala kako je mogla biti tako srdačna prema čoveku koji je blizak ubici njenog oca. Njen jedini odgovor je bio da taj čovek nije kriv, da on to nije učinio i da ne može ona da sudi i da se ponaša drugačije.“

Stevan Savić bio je učesnik oba balkanska i Velikog rata. Prešao je Albaniju, a u Prvom svetskom ratu kao oficir 12. pešadijskog puka teško je ranjen 9. maja 1917. na položaju Obla čuka na Kajmakčalanu, kota 1444. Jedno vreme bio je predsednik opštine Raška. Nakon rata od invalidnine gradi kuću u Raškoj i otvara radnju za trgovinu duvanom i štampom. Stevanov šegrt bio je Ratko Dražević.

Dedin šegrt

„Ratko je dolazio u njihovu kuću, bio je zaposlen kod dede u njegovoj duvandžijskoj radnji. Kada bi dolazio iz sela, menjao bi svoju obuću iz opanaka u cipele za posao. Opanke je ostavljao na pragu dedine kuće i pored dedinih čizama. Savići su u to vreme bili imućni, imali su poslugu, ali moja majka, koja je bila mezimica, volela je da dokazuje svoju ljubav prema ocu tako što mu je glancala čizme i vrlo često je Ratkove opanke, uglavnom blatnjave, čistila zajedno sa očevim čizmama. Dakle, ta veza između Ratka i moje majke ima jedno dugo poreklo, jedan dugi, dugi vek.“

Dolaskom okupatora 1941. godine, Savići su isterani iz svoje kuće. Stevan se sa porodicom nastanio kod polubrata Miljojka, u selu Vlasovo, nadomak Raške. Tri godine kasnije, 15. decembra 1944. odveden je da se nikad ne vrati.

„Kada se to dogodilo, mama je sa Miljojkom Savićem krenula u potragu za ocem. Bila je strašna zima, pričala mi je, sneg do pojasa, peške su stigli od Raške do Kraljeva. Lutali su, raspitivali se, odlazili na mesta gde su takvi ljudi sakupljani, ali nikakav trag o njemu nisu imali.

U to vreme nije se još znalo za masovne egzekucije, već samo za masovni nestanak ljudi. Tragali su za dedom do januara 1945. Kada je Miljojko načuo da je Stevan streljan i to u kući Milice Marić na obali Ibra, to je takođe konfiskovana kuća u kojoj je danas, paradoksalno, Udruženje boraca i ratnih invalida Drugog svetskog rata. Obustavili su potragu, a moja majka je celog života pokušavala da sazna gde je ubijen, da se na tom mestu isplače, kaže nešto svoje, oprosti od oca…“

Stevanova unuka pronašla je u čačanskim arhivima dokument da se njen deda proglašava za narodnog neprijatelja zbog saradnje sa četnicima. On je kao rezervni oficir bio odgovoran za suhoputnu stanicu, to je neka vrsta sabirnog centra za rezerviste u slučaju da treba da se aktiviraju. Sa 6. aprilom 1941. razrešen je te dužnosti, o čemu takođe postoji dokument. Kao navodni datum streljanja pominje se 9. januar 1945, na Svetog Stefana, dedinu slavu, a tek u septembru doneto je rešenje o konfiskaciji imovine narodnog neprijatelja Stevana Savića.

“Deda je prvo ubijen, pa je naknadno proglašen za narodnog neprijatelja, bez rešenja o streljanju. To su bila takozvana divlja čišćenja, u kojima je data sloboda svim partizanima da na bilo koji učinjeni gest, koji bi se mogao protumačiti kao antidržavni i neprijateljski, da po prekom sudu mogu da izvrše egzekuciju. To se desilo sa 56.000 ljudi, za koje se definitivno zna da su nestali u tim divljim čišćenjima.

Jedna od Živkinih sestara od tetke, sa kojima je bila veoma bliska, udala se za Milana Đokovića sa nadimkom Pop. On je u svojim posleratnim godinama zamenio u čačanskoj Udbi Ratka Draževića. Zoričina majka je znala njegovu biografiju jer se o njemu mnogo posle pričalo, učestvovao je u poznatom procesu Rankoviću, bio je njegov blizak saradnik, radio je na postavljanju sistema za prisluškivanje Tita. Kada je Ranković smenjen, i on je otišao sa njim, penzionisan je prevremeno.
“Mama je od njega stalno očekivala da će joj dati neki odgovor vezano za oca, jer sigurna sam da je to znao, ali nikada nije hteo da joj kaže. Na redovnim porodičnim ručkovima stalno je govorio da od svih jetrva moju majku najviše voli i ceni, ali nikada joj nije otkrio ono što je znao, sasvim je logično da je znao po čijem nalogu i gde joj je likvidiran otac.”

Posle majčine i očeve smrti, Zorica se posle dosta godina provedenih u inostranstvu, od Afrike do Australije, vraća na duže u Srbiju, jer se, kako kaže, kao i svi emigranti pitala o svom poreklu. Sa sestrom odlazi prvo u očevo selo Sirce kod Kraljeva, gde su rasuli njegov pepeo, a odatle u Rašku:
“Tu se susrećemo sa sinom maminog brata i ja od njega tražim da mi da nešto dedino, neki dokument, bilo šta da pročitam. On iz podruma donosi crnu torbicu punu nekih papira, o porodici, ratovima, trgovini, nestanku… Sve je ukazivalo da je bio dobar čovek, dobar domaćin, suprug, prijatelj, ali muči me zašto je ubijen. Nemam odgovor. Sa tom torbicom odlazim na Institut za savremenu istoriju kod direktora, on saziva sastanak istoričara koji se bave tom problematikom… Da ne dužim, na predlog Srđana Cvetkovića postajem član komisije za tajne grobnice, nas dvoje počinjemo da istražujemo, odlazimo na stratišta, obavljamo razgovore, pravimo izveštaje… Prema zvaničnim dokumentima, dosijeima Ozne, 56.000 ljudi je ubijeno posle rata, a nezvanično ih je više, procenjuje se oko 80.000 ljudi, jer su mnoge Udbine knjige nestale…”
Naša sagovornica nije pronašla ono za čime je tragala, zvanični dokument o dedinoj egzekuciji koji bi je zadovoljio jer joj usmena reč nije bila dovoljna, i odustaje od dalje potrage. Počinje da se bavi Golim otokom da bi uradila film za izložbu “U ime naroda”.

“Bilo je logično da stupim u kontakt sa akademikom Dragoslavom Mihailovićem koji se godinama bavi ovom temom. Moj stric, akademik Milisav Savić, kome sam se požalila da mi treba nešto o Golom otoku, kaže mi: ‘Zovi Dragoslava, mi smo bliski prijatelji, samo se pozovi na mene da ti pomogne’. Pozivam broj i kada se veza uspostavila, predstavim se. Nisam ni uspela da kažem zbog čega zovem, njegova prva rečenica je bila: ‘Ja znam ko je ubio vašeg dedu’.”
Samo je, kaže, skliznula u fotelju pored koje je stajala, neočekivano nešto za čim je tragala tresnuto joj je u lice…
Zorici je u kameru akademik Mihailović ispričao kako je u slučajnom susretu sa Ratkom Draževićem saznao pojedinosti o stradanju majora Stevana Savića iz Raške. Mihailović se nalazio u društvu reditelja Srđana Karanovića, Branka Cvejića i Slobodana Đurice, direktora “Avala filma” koji je na toj funkciji zamenio Ratka Draževića.

“Ratko Dražević, kažem, priča o mojoj knjizi sa velikim pohvalama. Meni to nije zgodno i ja onda njega propitujem o drugim Raščanima, da li je čitao Slobodana Raketića, pesnika, da li je čitao Milisava Savića. Dragiša, koji u šali njemu kaže, on zna da su oni obojica iz Raške. U šali kaže ‘jesi li mu nekoga uhapsio?’ Pa onda završava tu misao i kaže ‘jesi li Milisavu Saviću ubio oca?’ Na to Dražević odgovara: ‘Nisam mu ubio oca, ubio sam mu dedu.’ Mi svi koji smo u toj sobi prisutni smo zabezeknuti jer niko nije očekivao takav obrt toga razgovora. I niko nije očekivao da će neko iz našeg društva da kaže da je nekoga ubio, odnosno da je kriv za nečiju smrt. Dragiša Đurić u međuvremenu pita ‘kako si mu ubio dedu?’ ‘Pa kako, mi smo hapsili ljude iz Raške. Njegov deda je ja mislim sarađivao sa četnicima, ja sam ih smestio u jedan podrum, ali nisam znao šta ću raditi s njima. Kada je iz Beograda, Beograd je valjda bio oslobođen, došao jedan čovek iz CK Srbije da me opomene da više ništa ne radim, da nikakva streljanja više ne sprovodim, šta si uradio, uradio si, ja sam klimnuo glavom, u redu je, biće tako kakva je direktiva. Čovek je otišao. Ja sam tada pozvao jednog našeg kurira Ozne kojoj sam ja pripadao. To je bio neki Krnja ili neki Vrca, ili tako nešto, imao je nadimak zbog izvesne greške na licu. Ratko mu je rekao: ‘Otiđi u onaj podrum, uzmi onu četvoricu, povedi ih u jarugu i streljaj tamo. I taj čovek je to i učinio. Vratio se, doneo mi njihova dokumenta i rekao ‘oni leže u jaruzi mrtvi’.
Nas četvorica smo bili zabezeknuti time što se desilo. Niko nije rekao ni reč, na tome se naš razgovor završio. Ratko je ugasio cigaretu, ustao, rekao ‘doviđenja, ja idem, pozdravljam vas’.”
Milisav Savić, kome je ubijeni Stevan bio stric, a ne deda, kasnije je napisao roman sa podacima iz Ratkove priče.
Zorica nema odgovor na pitanje zašto je Dražević odlučio da se Stevan likvidira, da li iz ubeđenja, obesti, zavisti. Možda zbog blatnjavih opanaka.

Juna 1992. godine Ratko Dražević pronašao je broj telefona Živke Marinković, ćerke Stevana Savića, pozvao je, predstavio se i zamolio za oproštaj.

Kako je kasnije prenela ćerki Zorici, razgovor je trajao vrlo kratko. Razmenili su samo par rečenica.

Na pitanje “da li možes da mi oprostiš?”, odgovorila je: “Nemam ja šta da ti praštam, niti sam ja pozvana da praštam ni da sudim. Ako imaš neke grehe, verovatno postoji neko ko će suditi tvojim gresima.”

Nekoliko dana kasnije Dražević je preminuo.

NE PROPUSTITE:

 

POKVARENJAK KAKVOM NIGDE NEMA RAVNA

HAPSILI SMO SRPSKE DOMAĆINE DA BISMO IM OTELI ŽENE I ĆERKE

RATKO DRAŽEVIĆ, TITOV MUSTAFA GOLUBIĆ: UBICA, ŠPIJUN, ŠVALER

ŠVERC CIGARETA NAJBOLJI POSAO TITOVE UDBE

KO JE BIO RATKO DRAŽEVIĆ

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar