Kolumna
Vesele dame u crnom opet jašu
Stolećima su žene u crnom simbol tuge. Crnina se nosi za najbližim. Žene u crnini uvek su bile predmet poštovanja.
U pljuvanju svega što je tradicija, jedna nevladina organizacija odlučila se za crninu.
Brojčano zanemarljiva kao skupina, sve vreme rata organizovala je proteste i dobijala neuporedivo više publiciteta nego što je zasluživala.
Nemam ništa protiv nevladinih organizacija.
Za razliku od mnogih koji su iznosili novac iz zemlje, one su ga unosile. Naročito za vreme rata.
Gebels je, pred rat, u francuske mirovne pokrete uložio više desetina zlatnih rajh maraka, što se Nemačkoj, prilikom napada na Francusku, mnogostruko isplatilo.
Ali, šta se dešava sa tim organizacijama kad rat prođe?
Zahvata ih očaj i besparica. Šta da rade mirovne organizacije i kakva je njihova uloga u zemlji koja svakodnevno seče tenkove? Koja se odrekla vojne sile. Koja otpušta oficire.
Polako pada prašina po njima.
Primorane su da stvaraju ekscesne situacije, da bi skrenule pažnju na sebe.
Tranziciju su preskočile. Mogle su lepo da se transformišu u organizaciju za zaštitu slepih miševa. Lepo bi stajali slepi miševi, na ramenu tih beogradskih dama, bezrazložno seksualno zapostavljanih.
Ili u društvo za zaštitu napuštenih mačića.
Ali ne, one su tu, jer za njih ovde još ima posla.
Treba da se otme Vojvodina, treba da se uzme Raška, da se Srbija pretvori u beogradski pašaluk. Tek tada, nadaju se one, pored spomenika Knjazu, vlast novog poretka postaviće spomenik Ženi u crnom. Ako, i zaslužile su pripadnice ovog veselog društva u crnini.
Da se zna da nije usamljen. Da ovde, među Srbima, ima prijatelje koji će mu uvek pomoći.
I ako jednog dana Srbija postane beogradski pašaluk, vlast zaista treba predati u ruke njegovoj ekselenciji, a umesto harema ponuditi mu žene u crnom, što arlauču nad srpskom nesrećom. Kojima je dozvoljeno sve, u ime političke korektnosti.
Naravno, ova priča ne bi bila potpuna kada ne bismo pomenuli Žene u crnom, nevladinu organizaciju.
Ona je ljuta na Evropu.
Kakva je to Evropa koja se usudila da bez dozvole, koju bi potpisali ona i njeni Evropejci, nastavi pregovore sa Srbima. Srbe treba kazniti i, ako je to izvodljivo, ponovo bombardovati. Što je Natu vrlo začudilo. Začudilo, joj.
A taman je pomislila da može sve.
Setite se kako je Nataša Kandić oslobođena optužbe što je ošamarila nesretnika sa Kosova, koji se usudio da se pojavi kao demonstrant na Trgu republike.
Ošamarila je srpskog seljaka.
Taj šamar odjeknuo je po celoj Srbiji. Bilo je to još jedno od poniženja koje smo morali da preživimo, ali šta ćemo.
Kako spava taj sudija? Koliki je njegov strah kad je oslobodio odgovornosti damu sa kožnim bičem i crnim čizmama, koja, kao eksponent Novog Poretka, lupa šamar srpskom seljaku, što je došao da se bori za pravicu? Nisu mu još rekli da je sve propalo. Da smo sve ratove izgubili. Da se dami ne prilazi narogušen, već isključivo sa buketom uvelih kosovskih božura.
Dakle, te dame, Žene u crnom, zajedno sa Natašom Kandić vređaju sve zahvaljujući junačkoj televizijskoj postavi. Imaju li ti ljudi komšiluk, očeve, majke, prijatelje, imaju li nekog koga moraju, s vremena na vreme, da pogledaju u oči? Sad su opet aktivne. Bacaju crnu farbu na murale sa likom Ratka Mladića. Te murale nije naručila država. Naručili su ih oni koji su sa generalom ratovali.
Bez imalo milosti, zapišavaju rane nesretnika koji su postradali, od Karina, srpskog sela na Jadranskom moru, do Pećke patrijaršije.
Hrvatski pesnik sa crnim šeširom, nesretni Ambrozije Marošević, pevao je nekad, kotrljajući se Skadarlijom:
"Arbajted, arbajted, zemljaci,
za crni, za krvavi novac,
arbajted, arbajted, zemljaci,
ostaću ja i Jasenovac.“