VUDRO VILSON: Zašto bivšeg predsednika SAD danas slave i Srbi i Albanci?

Prošlo je tek nešto više od mesec dana od kako je šef srpske diplomatije Ivica Dačić najavio da će srpski naučnik Mihailo Pupun i 28. predsednik SAD Vudro Vilson dobiti zajednički spomenik u Beogradu. Razlog je jednostavan - stota godišnjica od podizanja srpske zastave na Beloj kući, koji je na bazi ličnog prijateljstva sa Vilsonom, inicirao Pupin.

I pre ulaska u rat, SAD su pokazivale naklonost prema maloj Srbiji. U to vreme velike sile sklopiće Londonski ugovor 1915. kojim je planirano da Italija dobije Dalmaciju. Rumunija je trebalo da dobije Banat, a Bugarska deo Makedonije sve do Skoplja.

https://youtu.be/Zu_jLz7zYGU

Međutim, otvoreno o kartama razgovarano je tek 1919. u Versaju. U teškoj situaciji tokom pregovora o granicama Srba, Hrvata i Slovenaca, Pupin je lično 19. marta 1919. napisao memorandum američkom predsedniku Vilsonu. Na osnovu tog dokumenta o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međumurja, Baranje i Makedonije, Vilson je izjavio da nije prepoznao Londonski sporazum potpisan između saveznika i Italije.

Povezane vesti - Pupin: Da je propala Srbija, propao bih i ja...

Istovremeno, prijateljstvo sa američkim predsednikom slave i Albanci. Tako je "Koha ditore" objavila da je kosovska pošta lansirala poštansku markicu "100. godišnjica albanske teritorijalne odbrane - Vudro Vilson". Pošta Kosova saopštila je da će i ubuduće na ovaj način odavati poštovanje istaknutim ličnostima u svetu, inače velikim prijateljima albanske nacije.

Naime, Deklaracija o nezavisnosti Albanije usvojena je 28. novembra 1912. na skupštini u Valoni kada je osnovana Nezavisna Albanija i okončan period albanskog narodnog preporoda. U Valoni je u kući Džemil-bega održana velika narodna skupština kojoj su prisustvovali predstavnici iz svih oblasti u kojima žive Albanci, teritorije četiri vilajeta Osmanskog Carstva (Kosovski, Skadarski, Janjinski i Bitoljski vilajet) uključujući i nekolicinu Albanaca iz Bukurešta. Navedeni predstavnici se u Albaniji nazivaju Očevima osnivačima. Po usvajanju teksta deklaracije Ismail Ćemali je izašao na terasu zgrade skupštine i razvio crvenu albansku zastavu sa crnim dvoglavim orlom.

Povezane vesti - 100 godina od Vilsonovih 14 tačaka

Dana 4. decembra 1912, Skupština Valone izabrala je prvu Vladu nezavisne Albanije. Na čelu privremene vlade bio je Ismail Kemali, koji je uspeo da pridobije podršku Austrije i Italije. Radi ustanovljenja novih granica na Balkanu sazvana je u Londonu međunarodna konferencija ambasadora velikih sila (Austro-ugarske, Italije, Rusije, Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva). Članice Balkanske lige nisu priznavale nezavisnost Albanije i tražile su podelu albanskih teritorija.

Međutim, već prvog dana ambasadorske konferencije, 17. decembra 1912, donet je načelni zaključak o formiranju Kneževine Albanije. Albanska delegacija je zahtevala punu nezavisnost Albanije u okviru svojih etničkih granica. Srbija je tražila da se granična linija povuče zapadno od Ohridskog jezera i Crnog Drima, čime bi dobila Dečane, Đakovicu, Prizren, Debar i Ohrid. Crna Gora je, pak, tražila granicu na reci Mati i razvođu Drima i Fani, tako da joj pripadnu Skadar, Medova i Lješ.

https://youtu.be/XfTF0I4aQH0

Grčka je, na jugu, tražila čitav severni Epir. Protiv zahteva balkanskih suseda navodio se demografski argument. Austro-Ugarska je, u skladu sa demografijom, predlagala granicu Albanije koja bi obuhvatala i Đakovicu, Debar, Korču, Janjinu, Strugu i Ohrid, Peć i Prizren. Srbija je, uz podršku Francuske i Rusije, uspela da dobije Peć, Đakovicu, Prizren, Debar i Ohrid.

Ambasadorska konferencija u Londonu je decemba 1912. priznala nezavisnu Albaniju, dok je Londonskim mirovnim ugovorom 30. maja 1913. ona i zvanično priznata kao država. Dva meseca kasnije velike sile su Kneževinu Albaniju stavile pod upravu međunarodne komisije na period od deset godina, a za prvog kneza Albanije postavljen je Nemac Vilhelm od Vida. Novonastala Kneževina Albanija je obuhvatila oko polovine albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije, Crne Gore i Grčke.

Tek je ambasadorska konferencija u Parizu 1921. potvrdila granice Albanije iz 1913. i priznala Albaniju kao potpuno nezavisnu i suverenu državu. Dan usvajanja deklaracije o nezavisnosti Albanije se slavi kao državni praznik u Albaniji pod nazivom Dan nezavisnosti, ali ga kao Dan albanske zastave slave i Albanci van matične zemlje.

Na ovu temu pre nekoliko godina pisao je i New york times navodeći da aktuelna "ljubav Albanije prema SAD nije došla preko noći".

"Sve je počelo kada se predsednik Vudro Vilson, nakon Prvog svetskog rata, suprotstavio pobedničkim narodima Evrope i insistirao da se granice Albanije, koja je sastavljena od jednog od najstarijih naroda Evrope, moraju očuvati. Tada su takozvane pobedničke Velike sile - Britanija, Francuska i Italija - htele podeliti Albaniju među svojim komšijama, kao neku vrstu nagrade za borbu i poraz nemačko -austrijske koalicije. Svoj komad je trebalo da dobiju Srbija i Grčka, a Italiji je bio namenjen deo obale. Da se Vilson nije zauzeo za Albaniju, mala, siromašna i bespomoćna zemlja bi nestala. Tako da nije ni čudo da su mnogi albanski dečaci rođeni posle 1919. godine dobili ime Vilson", pisao je američki list.