Vesti
12.05.2023. 11:59
Teodora Stojanović i Mihailo Paunović

Šta nam se desilo i zašto

Žarko Trebješanin: "Važno je da pričamo sa decom, ali i da ih čujemo"

mladi, tuga, nasilje
Izvor: Shutterstock / New Africa

Hiljade zapaljenih sveća ispred Osnovne škole "Vladislav Ribnikar“ na trenutak su učinile da bolje nego ikada vidimo u kakvom mraku živimo. Sveće su bacile svetlo na najdublje probleme našeg društva i dovele nas do toga da već danima prestravljeno govorimo o sistemu vrednosti, porodici, mentalnom zdravlju, nasilju, o našoj deci...

Deca koja su, ovih dana, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu i ostalim delovima Srbije, odavala poštu nastradalim učenicima škole na Vračaru, na trenutak su, držeći sveće, osvetlila svoja lica. Bilo je to dovoljno da ih, konačno, primetimo, pogledamo i shvatimo da ih ne poznajemo. Da spoznamo koliko su nam daleko, da ne poznajemo njihov svet koji je toliko drugačiji od našeg, da ne delimo iste vrednosti, želje, ambicije, strahove...

Kada se to desilo, u kom trenutku smo postali stranci?

Razgovarajte sa decom. Rečenica je koja se u velikom delu domaće javnosti često pominjala u ovim danima tuge. Ovako izolovano, napisano na papiru, Fejsbuku ili Instagramu – razgovarajte sa decom – deluje kao bačena floskula, kao čarobni štapić koji će rešiti sve probleme i koji će učiniti da nas ista nesreća nikada više ne zadesi. Razgovor sa decom je ekstremno važan, ali ovo je trenutak kada je neophodno da se zapitamo da li umemo sa njima da razgovaramo. Da li je jezik kojim govorimo njima razumljiv?

Generacijski jaz

Psiholog Žarko Trebješanin u razgovoru za "Ekspres“ kaže da pre svega postoji jedno ogromno nerazumevanje i ističe da nikada do sada nije bio toliko veliki jaz između generacija.

"Toliko su velike razlike. I ranije je bilo da svaka generacija ima svoje vrednosti i ukuse, ali ovo sa čim se danas suočavamo je kvalitativno novo. Oni žive u jednom drugom svetu, virtuelnom svetu koji roditelji uglavnom, pogotovo oni malo stariji, uopšte ne razumeju.

Roditelji su se u tom svetu odjedanput našli kao stranci, uljezi. Zato ih i nazivaju digitalnim migrantima. S druge strane, njihova deca su u tom digitalnom svetu rođena. To je njihov jezik, maternji jezik, učili su ga odmalena i zato se u njemu sjajno snalaze. Stariji taj jezik moraju da uče pod stare dane. To je svet u kome vlada drugačije ponašanje, drugačije norme. Tu onda dolazi do sve većeg udaljavanja i odvajanja. Mada imate i primere u kojima roditelji, naročito mlađi, sve više počinju da obitavaju u tom svetu društvenih mreža i igrica. Na taj način imate sve manje kontakta, živog razgovora i to jeste jedan ozbiljan problem. Ne radi se tu samo o razgovoru. Kada se kaže razgovor, misli se na jednu mnogo dublju i širu interakciju koja je i neverbalna. Tu spada i dodir, da nauče da razumeju boju glasa itd. Sve te socijalne veštine današnja deca prosto nemaju dovoljno prilike da nauče, sve ono što su generacije pre njih spontano učile. To jeste jedan veliki hendikep.

Ova tragedija može jednim velikim delom da se razume i u tom ključu. Kada pogledate ovog dečaka koji je ubio svoje drugove, on je igrao igrice u kojima se propagira nasilje. Tako se vremenom gubi granica šta je virtuelni svet, a šta je ubijanje koje je u stvari fiktivno i nema posledica, ali ako vam to postane svejedno onda vi gledate i svoje drugove kao neke mete“, kaže psihiolog Žarko Trebješanin.

Šta je onda rešenje, da im zabranimo ulaz u njihov svet? Ukinemo društvene mreže, igrice, ili da se uključimo više u njihov život i pokušamo da ga razumemo? Možda bi trebalo da se edukujemo kako bismo to znanje preneli na njih i pokazali im šta je u njihovom svetu pogrešno, šta bi moglo negativno da se odrazi na mlade živote. Isto pitanje smo postavili našem sagovorniku.

"Nema govora o ukidanju. Na kraju - društvene mreže, samo ime govori, trebalo bi da služe kao jedan način povezivanja. To povezivanje može da bude i vrlo korisno."

Na mlađima svet ostaje

"Društvene mreže su čista forma, ali je problem kojim će sadržajem ta forma biti ispunjena. Nažalost, sada se vidi da deca uglavnom posećuju društvene mreže koje su pune nasilja. Problem što se to fiktivno nasilje povezuje i sa stvarnim nasiljem. Kada se dešavaju strašne scene u školi, izmicanje stolica, tuče... Deca to snimaju i kače na društvene mreže. Na taj način vi dalje širite i propagirate, podstičete nasilje“, smatra Trebješanin.

Međutim, ova generacija dece je mnogo više od TikToka sa kojim se najčešće povezuju. To što je njihov svet na internetu realnost je koju je neophodno prihvatiti što pre. Uostalom, tome je doprinela i činjenica da pametne telefone dobijaju, kako istraživanja pokazuju, već sa deset godina. Dok sa njima prvi kontakt ostvaruju dosta ranije. Njih zanimaju drugačije teme, najčešće društvene i ekološke, a društvene mreže su im, gledano u procentima, najčešći izvor informacija.

Sve je jasnije da svet koji smo izgradili nije njihov. Oni se iz tog sveta sklanjaju, beže, a utočište pronalaze u svojim telefonima, društvenim mrežama i svim drugim kanalima komunikacije koje većina nas ne razume. A trebalo bi jer generacija Z sve više preuzima svet, čak i u brojčanom smislu. Brojke govore da su oni već najmnogoljudnija generacija, čineći 32 odsto svetske populacije. Odbijajući da prihvatimo to da oni nisu samo budućnost već i sadašnjost, samo ih još više guramo u svet interneta koji je za nepripremljene, neiskusne i naivne često poguban i surov.

Mi smo krivi

Mladi su u tom svetu, često, izloženi pogrešnom sistemu vrednosti i ponašanja. Okruženi su nasilnim i promiskuitetnim sadržajem, a uzore pronalaze u influenserima, lako moralnim javnim ličnostima, kriminalcima… Da stvar bude još tragičnija, sa pogrešnim sistemom vrednosti i nasiljem ne suočavaju se samo na internetu, već i na drugim poljima. Upravo toga se u razgovoru za naš list dotakao Žarko Trebješanin.

"Naravno da svi ljudi imaju urođen kapacitet za empatiju, ali nažalost ovde se sve manje razvija jer kao što vidite mediji su preplavljeni nasiljem, a nažalost i stvarnost je preplavljena nasiljem. Deca vide nasilje na utakmicama, na televiziji, u Skupštini, na ulici... I što je najgore, rijaliti programi u stvari imaju ugrađeno to. Oni su tako napravljeni, što više nasilja – to bolje. To podiže rejting. Nasilje biva nagrađivano, onaj ko je najbezobzirniji, najagresivniji, taj ostaje. Taj će biti pobednik.“

Ukoliko ih i krivimo za to što u većini slučajeva imaju pogrešne uzore, onda bi bilo pošteno da tu krivicu podelimo. Jer sve uzore današnjih klinaca stvorile su generacije koje su na ovom svetu mnogo duže od njih.

Javni prostor nam je poslednjih 30 godina zagađen raznim Arkanima, Legijama, Kristijanima, srpskim majkama, rijaliti zvezdama i ostalim selebritijima… Nije ovo problem koji postoji od juče i ne postoji jedan krivac bilo da je reč o čoveku ili instituciji. Svi smo krivi jer budućnost je posledica naših akcija. Jedna propala generacija je produkt duge. Legijina deca su odgajila Kristijanovu.

Sociolog Vladimir Vuletić se u ovonedeljnom intervju za "Ekspres“ dotakao velikog broja lajkova i onih koju su na taj način podržali ili opravdavali zločine. On je istakao da je neophodno da se zapitamo da li je generacija o kojoj govorimo osposobljena da razlikuje dobro i zlo, da razlikuje poželjno od nepoželjnog ponašanja.

"I onda se mi pitamo – šta je sa generacijom. Ne, nije problem, po mom mišljenju, u toj generaciji. Problem je u onoj generaciji koja ovu generaciju vaspitava“, rekao je Vuletić za "Ekspres“.

Uloga svih nas je da decu osposobimo za ono što ih čeka. Da ih naviknemo na autoritet koji će prepoznati kod kuće, ali i u školi. A kako da ih pripreme na tako nešto kad se sistem vrednosti koji smo imali u porodici i društvu urušio, a novi nismo izgradili.

Sve kreće od kuće

Tragedija koja je pogodila naše društvo učinila je da se ponovo okrenemo porodici. Učinila je da se zapitamo da li je porodica spremna i dovoljno jaka da odgovori na izazove koji su odjednom postali vidljivi. Odgovarajući na ta pitanja osvestili smo koliko smo zanemarili njenu ulogu, značaj porodičnog ručka, zajedničkih okupljanja. Odjednom je postalo jasno da podrška porodice nikada nije bila važnija nego u ovim vremenima. Socijalizacija počinje baš kod kuće i tu je neophodno izgraditi čvrste temelje koji će deci pomoći da se kasnije suoče sa izazovima današnjeg vremena.

"To su sve situacije kada deca vide da svet nije tako sjajan i pravedan i da moraju da razvijaju alternativne strategije. Vi vidite da se društvo slama i naše društvo se zapravo od devedesetih godina slama, i to je već jedan dug proces koji je ostavio dramatične posledice na sve nas, a sada vidimo i na ovu decu“, izjavio je nedavno sociolog Dalibor Petrović za RTS.

A kada deca shvate da svet nije tako sjajan i pravedan, važno je da znaju da mogu da nam se obrate, da imaju poverenja u nas. Važno je da njihove probleme uzimamo za ozbiljno, a ne da ih upoređujemo sa onima koji su pogađali našu, ali i ranije generacije – ratovi, nemaština, sankcije… Važno je da njihove brige ne omalovažavamo, već da na njih gledamo kao da su naše. Trebješanin ističe da nije važno samo razgovarati sa decom, već da je presudno imati strpljenje i umeti slušati.

"Mislim da bi bilo dobro da se mladi žale. Ali isto tako smatram da tu ne postoji mnogo komunikacije, ali ni bliskosti. Jer ukoliko se vi nekome požalite to znači da imate poverenje. Izbacili ste problem iz sebe i to je dobro. Ovde je slučaj takav da deca uglavnom kada imaju problem strogo kriju od roditelja, naravno ne svi. Međutim, veliki broj njih na roditelje gledaju kao na Marsovce i sa njima ne žele da pričaju o svojim problemima. Malo roditelja uopšte zna šta se zbiva u školi. Pogotovo je tabu tema nasilje, ko koga zlostavlja, šta radi... Nasilnici koji otimaju novac, telefone itd. O tome deca ćute. Za razgovore je potrebno strpljenje, ali i da umete da saslušate. Ne samo šta oni kažu, već da razumete podtekst, šta je skrivena poruka. Dete u ljutnji može svašta da kaže, ali u suštini traži pomoć“, napominje sagovornik "Ekspresa“.

Naravno, ne treba generalizovati. Još uvek postoje brojne funkcionalne porodice i roditelji koji su posvećeni svojoj deci. S druge strane, brojni su i oni koji se ne interesuju za to kako njihovo dete provodi vreme, kakav sadržaj konzumira i kako to na njega utiče. Bilo to opravdanje ili ne, hteli mi to da priznamo ili ne, važan šraf u celoj priči jeste činjenica da ne tako mali broj srpskih porodica svakodnevno vodi veliku egzistencijalnu bitku. Pritisnut takvim problemom prosečan srpski roditelj nema vremena da se dovoljno bavi svojim detetom, već je maksimalno koncentrisan na obezbeđivanje osnovne materijalne egzistencije. Toga se dotakao i naš sagovornik:

"Roditelji nažalost jure da zarade da mogu da opstanu. Da deci priušte koliko-toliko pristojan život. Rade po 12 sati. Nemaju dovoljno vremena, živci su istanjeni, umorni.“

Ali kada nas pogodi tragedija kakva nas je pogodila trećeg maja ove godine, onda sve stane. Stane i jurnjava i rijaliti i loša muzika i problemi na poslu postanu nevažni. Važno je samo da li su nam se deca tog dana vratila iz škole. Posle tragedije u školi "Vladislav Ribnikar“ vreme je u Srbiji stalo na pet dana, a potom je nastavilo sporo da teče. Kao društvo smo, na najskuplji mogući način, dobili malo vremena da se pogledamo i vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Vreme koje smo dobili neće nam vratiti decu koju smo izgubili dok su sedela u školskim klupama, ali će možda, ukoliko ga pametno iskoristimo, sačuvati neke druge klince. Od nas samih, naravno.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Savetovalište Doma omladine pruža pomoć u prevazilaženju trauma
Dom omladine

Besplatno

04.05.2023. 14:58

Savetovalište Doma omladine pruža pomoć u prevazilaženju trauma

Besplatno Psihološko savetovaliste za mlade Doma omladine Beograda uključuje se u pružanje psihološke podrške i pomoći u prevazilaženju trauma nastalih kao posledica tragičnih događaja u OŠ “Vladislav Ribnikar”.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
24.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

OI 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Euro 2024

Vidi sve