Zdravlje
04.02.2022. 09:05
Nebojša Jevrić

Kolumna

Epilepsija - istinita priča

Epilepsija, nesvestica
Izvor: Shutterstock

Pre deset godina dobio sam prvi put epilepsiju. Bio je to zemljotres.

Jedanaest epileptičnih napada. Hitna pomoć me je odvela u zemunsku bolnicu.

Prošle godine u martu imao sam ponovo probleme.

Čudna bolest. Ne bih je menjao ni za jednu drugu. Apsolutno nesećanje čini je lakom za onog koji je ima, a jezivom za okolinu.

Pet dana i pet noći proveo sam za kompjuterom pišući. Nikad takvu potrebu za pisanjem nisam imao.

A onda još jedna noć bez sna.

Pozvao sam lekara, bila je subota, i dogovorio se da se vidimo u ponedeljak. U nedelju me je udarilo. Na semaforu. Tog istog dana još tri puta.

Završio sam na neurologiji, gde se ispostavilo da su mi u Zemunu dali lekove nedovoljne da spreče napad. Promenili su mi terapiju. Lekove koje sam primao ukinuli. Otpustili kući. Posle četiri dana opet mi nije bilo dobro. Lekovi koje sam primao nisu mogli naglo da se ukinu.

Plakao sam, smejao se, tresao i završio na psihijatriji Kliničnog centra gde su mi četrdeset četiri dana lagano smanjivali terapiju i uvodili novu. Toliko je to potrajalo. Iz zemunske bolnice izašao sam jedva pokretan.

Ovoga puta nisam hteo to da dozvolim. Hodao sam povazdan oko kreveta, onda do stola pa do toaleta.

A onda hodnicima. Svaki dan deset hiljada koraka. Uz svaki korak "Gospode, pomiluj...“ Uskladio sam molitvu sa koracima. Za to vreme pod Ostrogom otac Jovan Plamena se molio za mene. Mišo Vujović na Hilandaru palio je sveću u isposnici Svetog Save za moje zdravlje. Kod kuće brat. Bilo mi sve bolje. Nije prošlo nedelju dana i bio sam potpuno nov i u odličnoj formi, ali na psihijatriji Kliničkog centra. Osam stotina poruka od poznatih i nepoznatih na Fejsbuku.

I ja jedini koji nije bolestan na psihijatriji. Jer, kao što je došla, epilepsija je nestala u mračnim dubinama mozga.

Ali ta prošla godina bila je jedna od najtežih za mene. Kakvi ratovi, mrtvi, osakaćeni, sve sam to preživeo. Ubila me kosmička samoća i zatvorena vrata onih za koje sam verovao da će mi pomoći.

 

Bio sam na psihijatriji i spoljni svet je prestao da postoji. Četrdeset četiri dana gledao Mesec kroz rešetke. Zašto je Mesec zelen kada se gleda kroz rešetke?

Gospođa N. čitav dan je nosila prljavi brusthalter i tražila od bolesnica i sestara da joj ga operu. Nosila ga je i u trpezariju. U četiri ujutru probudio me smeh i vika po hodniku.

Gospođa N. je ogrnuta bademantilom ispod kojeg je imala samo gaćice jahala na sobnom biciklu i mahala brusthalterom.

Imali smo veliku sobu u kojoj se kuvala kafa i čaj, gledala televizija i pušilo.

Da je Marić uključio kamere, kakvi "Parovi“ i "Zadruge“... Sa telefona muzika.

Hit je bio Smederevac:

"Napred više ne mogu,

Nazad nemam kud,

Idem putem i sam pričam,

Misle da sam lud.“

Sa tom pesmom me je čitavo šesto odeljenje ispratilo kad sam izlazio.

Da Srbinu ponudiš mesto predsednika vlade, rekao bi: "A šta ste čekali dosad pa da mi to ponudite?“, da su svi arhitekte, fudbalski selektori, pravnici, i to sam znao. Ali nisam znao da svi misle da su lekari, i to psihijatri. Puna psihijatrija onih koji su sami sebi bili doktori.

Kockar gastarbajter iz Krajine koji je gubitke preživljavao sa po tri table lorozepama, medicinska sestra koja se navukla na ksalol da bi mogla prekovremeno da radi jer joj je potreban novac za ćerkinu svadbu, manekenka – lepotica, dva fakulteta završila i koja je od bipolarnog poremećaja pobegla u selo i tamo rintala verujući da će je planina izlečiti, ljudi koji su bez dogovora sa lekarom prestali da uzimaju lekove... Baba kleptomanka koja je ušla sa jednom torbicom, a izašla sa četiri torbe. U zatvoru i na psihijatriji najvažnija stvar su cigarete. Uvek ima njih makar deset kojima niko ne donosi cigarete.

Imala je na Adi Međici kafana "I to će proći“. I, eto, prošlo je.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
22°C
08.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve